Književne novine
, /
KOLEVKE
u pustoj Kozari
Pošto smo probili obruč na Patriji i Pogledjevu, pokušali smo da prodremo u Grmeč, ali u tome nismo uspcli i sad Se vraćamo. Pešačimo, „mualaksali, po šumi. Uzđuž i popreko, HKozarom, gladni, 'bez« zastajanja.
dara četa Mlađe Stanića“), četa Lazara Banjea")...
Određ se postrojavao. Mitraljesci i bombaši ranjeni i, iznemogli, pa čak i naši mrivi, na koje smo mislili u ovom času, svrstavali su se jedan uz dru-
Kozara malena: od jutra do ve- goga. čeri pređemo je celu. Posle na- Mada je komandant odreda trag, pa opet istim putem. bio Šoša*), čuli smo komandu
Miloša Šiljegovića,*) Šošinog zamenika. Zapovedso je odmetre= nim, leškim glasom.
Smrdi šuma. Leš do leša. Mrtvi vojnici, naši i tuđi, leže nesahranjeni, u raspadanju,. pod avgustovskim „suncem. Raznose Ođred mirno! Odred na ih crvi... Mrtivi starci, mutve desno ravnajs! Odred mirno! Ožene, mriva deca (u obruču ih“dred na mestu voljno... | je bilo blizu sto hiljada; sad ne- „ Tada se pred mama pojavio ma nijedne duše; pobijeni su iji Boško Siljegović· oterani u logore ka Dubici i Ja- ~ Drugovi moji, braćo moja, senovcu). Mnogo ima i stoke: ovaca, krava, volova. U jednont rasporenom volu nađosmo mrivu ženu...
'Pregažena vojničkim cokulama i pusta, Kozara zaudara od leševa u raspadanju...
Šumom «krstare i Nemci. Uporno nas traže. Nekad odstupamo bez borbe, a neke ih sačekujemo, jer gladni ne može-
politički komesar kozarskih pat tizana — vidite li ove kolijevke? Vidite li perje koje raznosi vjetar? U tim kolijevkama ležala'su naša djeca. Gdje su ta djeca?
Šiliegović je pokazao na sjever:
— Tu djecu je neprijatelj uništio ili otjerao u konceniracione logore. On je tamo, u Dubi-
rukom
mo da uzmičemo. Sretnemo 56 ci. u Gradiškoj u RAOHODRIGA u šumi, iznenadimo ih (veruju Oko Kozare. 'Pom nepzijateli: li da smo uništeni?), oni ustuk- Opjavjujemo nat do ORO nu, pa nas posle gone pojača- Mja.. J
nim snagama. | One noći, posle proboja obruča na Patriji i Pogledjevu, mno
Setio sam se svoje mrtve sestre Djuje koja je poginula tih
bL+ Š dana i brisao sam suze.
gi ranjenici su nam ostali na „ ~ tue ORG O : ei sam tada 16 godina).
nosilima, u barakama ili pod <= ; ;
krošnjama, pred neprijatelj- Plakali su skoro svi kad se
pred našim sitrojem pojavio visok, ozbiljan, lep i dostojanstven partizan i počeo da recituje STOJANKU MAJKU KNEŽOPOLJKU Roja traži sinove Srđana, Mrđana i Mlađana i zove ih na osvetu. Bio je to sam autor ove poeme, Skender Ku-
skim rovovima. Naišli su Nemci i ustaše: neke ranjenike su potukli, neke zapolili. Video sam i to: pod hrastom, na nosilima leži ranjenik prebijene noge ili ruke, ali i razmrskanog čela neprijatelj mu je nemoćnom Dpucao u glavu i dotukao ga. Pred našom partizanskom bolnicom ma Vitlovskoj video sam dvade-
setak zapaljenih ranjenika: leže
recitovana pred ljuđima. Mi smo slušali i sećali se svo-
jedan pored drugoga na zemlji, ra preživela. Slušali smo i ne sluteći da toga časa „postajemo
sa okrvavljenim zavojima, jedmnome izgorele noge, drugome ruke, freći nema glave, četvrti sav izgoreo. | „Posle, dok smo se lomatali po planini, kad god bismo. žnaišli pored leša, činilo mi se da osećam mijris spaljenog ljudskog mesa, nešto strašno i ijezivo što dotad nikad nisam doživeo... Idemo tako uz Milječanicu, hoćemo na brdo Mednjak, počnemo da se penjemo uz strminu, penjanje traje dugo jer smo gladni i malaksali, a onaj miris bane odnekud iz šume: čim ga oseti, naša kolona zastane. uskoleba se, okrene natrag ili udesno ili ulevo, samo da pobegne od tog mirisa. Taj miris nas je progonio kao prokletstvo.
Onda sve češće počesmo da sretamo dečje kolevke, uvek prazne, ili sa malo slame ili sa gomilicom perja na dnu, ali bez dece. Nalazili smo ih pored stabala, na stazici ili u kolibi od granja, pored zagašene vatre i praznog kotlića oborenog u myrivi pepeo. Počesmo da se bojimo i tih kolevaka, one njihove straš ne praznine. Lakše smo podnosili susrete s „mneprijateljskini trupama nego s tim kolevkama.
Motajući se po šumi pred nemačkom poterom, {iražili smo naše ranjene i iznemogle dru'gove. Oni su se izvlačili iz jama, iz špilja, iz bujadare i trnjaka. Malo ih je ostalo. Po ceo dan „ftražimo, a nađemo samo jednoga.
Pre početka ofanzive, u junu 1942. naš odred je imao preko 3.500 boraca, a u avgustu 1942. u Kozari nas je bilo pod oružjem oko sedam-osam «stotina, dok se jedan deo boraca probio ka Grmeču. Računa se da nas je, u toku ofanzive, mnapadaio oko 70.000 neprijateljskih vojnika. Ipak, nijednog trenutka niko ne pomisli na pređaju, niti jedan naš borac postade izdaj-
vojnici nove partizanske brigade. Postajali smo borci Pete kva
koja ie stvorena toga dana i
ma, pronosila slavu ozare. Mladen OLJAČA
#4) Danas pukovnik Narodne milicije. 5) Seljak iz Ahmetovaca, poginuo u IV neprijateljskoj ofanzivi, njegova Četa je bila sastavljena uglavnom od mlađića; u njoj sam se i ja nalazio.
6) Josip Mažar-Šoša, Narodni heroj, poginuo 1944. |
7") Ubio se posle rata kao generalmajor JNA.
Tin i — bpisaći stol!
I nama koji smo ga lično pcznavali, i onima koji su ga upoznali više iz kojekakvih (mahom pripisanih mu, nekarakterističkih i stupidnih) anegdota i novinarskih burgija, nego iz njegove poezije i njegovih eseja, Ta dva pojma kao da zvuče neknko neskladno, antagonistički; kao da se međusobno negiraju, isključuju, Ali, tako u stvari nije bilo.
Sudjelujući preko četiri decenija u našem javnom Živo%A, prvo kao istaknuti član jugoslavenske revolucionarne omladine, a kasnije kao pjesnik, . esejista, novinar i prevodilac, Augustin Ujević (1891—1955) uvijek se isti cao svojim neshvatljivim nam i anahronističkim životom bohema, koji se sav učahurio u svoj lični bol, nezađovolistvo i razočaranost iz kojih nije vidio izlaza; odnosno, da apsurd bude još veći — u čemu je našao i sebe, i inspiraciju, i zadovoljstvo. Zadovoljstvo u nezadovoljstvu!
Razočaran u sve u: CIE
nik... kvu, u ženu, u porodieu, u poliU drugoj polovini avgusta tiku u prijatelje — otuđen od .1942. (dana se ne mogu setiti, svega i svih; živeći bez ljubavi
i prijatelja; pun oprečnosti i nb razjašnjenih disharmonija, luvijek duhovit, a još više forsirao duhovit, podsmješljiv i ironičan; uvijek u nekom imaginarnom dvo boju, ako ne s kim drugim, a oho sa samim sobom, vodeći če sto sam sa sobom. (recimo, hoda-
1) Danas general-major JNA, · 'jući ulicom) manje ili više žive
“) Narodni heroj, poginuo 1944, kao i glasne diskusije; tofalno nezazamenik komandanta divizije. interesiran za bilo. kakvu karije~
%) Narodni heroj, poginuo kao ko" vu; ignorirajući ne samo svako manđant Pete kozarske brigade. · blagostanje, nego čak i elemen=-
2; j
znam samo da je bio sunčan i vreo) nađosmo se u sred Kozare, na mestu zvanom Palež. Došli su svi borci koji su se zatekli. u Kozari: batalion Žarka Zgonjanina,!) bataljon Petra Mećave,) uđarna četa Rade Kondića”, u-
—. počeo je da govori popularni .
Jenović. Tada je poema prvi put ,
jih mrtvih i svega što je Koza- ·
jiške (kozarske) udđarne brigade, ·
koja je posle, po mnogim bojišti-"
s
„Husein TAHMIŠČIĆ aa 0. :Ž
K | j Pug neispun Jenos trenutia : – ; · 'Pamo gde je mekad. sunce jačalo e Ostani proslavljena, strasti izricamja.. sad, kisme. i trune poslednja hromljiva biljka Tu, qde već jesi: Saab i vlaga popada bo svemu i plavi u oku * mekad plodna uzletišta. sa svetlošću zvuka, E sa šumom, sveta, I sve počinje iznova da se zbiva u uhu, : u sipkoj šari mlakog svetla priroda je prezaposlena. e što gasne . a i Ušla si ı ženku iomedu maleta vetra i novog ljuska. kao čovek u boga, . kao svetlost što uđe A tamo iza zidova, kao iza mpotiljka, vw maslage TYTuda, tamo daleko i duboko, kao u zatvorenoj i wu belom, usijanju liva slikovnici sveta nostavi da tita. tamo gde je nekad sunce jačalo pusto je sada | | Ostani vatrostalnom, piyodo odilja. i sthašno, kao meispunjen tremutak | Tu, gde već jesi: u temeljima odredišta. JA u začetku | sa igrom, slobodnih, sila, U gradu koji si sačiniva sa oslobođenim, rukama ćute zvona i ljudi. ZatvaYaš pYožo?. u ŽiIĐOTU, Bride usne, o lomni prsti. Vetar severni Teč je prezaposlena. obrnu stišanost, opustje sunčav sliku. | Imeideš maslednike Ispari saglasnost sunca, bilja, ptica i devica kao osmeh uswu, w awgustu. Sad svetlosnu šaru ispreda inseict, | kao glad: hyanljiost bloda aka | pred kojo smo magi,i mezastrti već prošla, i w ovom oglašenom, času. oti sebi prepuštena Ostani u prirodi. iza zatbohenog D?TO2ŽOYG, Zaustavi se u izricamju. mrkosmeđe sobe | · Onda kremi belim, svetom. mirmo urastaš u potomwilu stišanost I idi I idi. : ljudi + zvona. | Suve dok me mađeš dom čovekov u kome i tvoja pesma konači. Tamo gde je nekad, sunce jačalo i gde više me dospeva TI. Našžikbnile2i Sa Vi aRRTet0M i tvoja boslednja slika se istrošila. što obole svoje pamti, sanja i plavi. Očvorsla u prizžbanju i či postelja opisuje | između opomene i nade. be sRq hoJi-Db Yedib' krila smiri še kao trag dohoda. daha 103 , među ćutamja i gOovoTYa
| slušaj
„To prošlost izmiče. Juče devojka
a domas žena polazi u šetnju
jer se u, obu obuzetost,
dolezi w»ek iznova i we ostaje“.
Nastani se u glasu.
U tebi sanja devojka
III.
| ma. hYomljivo bilje,
niko ti nije znao pouzdano. teći.
A neumitna stišanost meumorno plaži bo lišću .i vetru, Do plodu u padu. OtvaYaš prozor. Prste leve vuke
sunce sboje Utpo?o, uvek stoglavo, | uvek stoglasno:
\ od pamćenja do zaboyava,
jvF se u ovo zadđato mizanje Kkrugovy':
| Izađi ma vodoplavnu, obalu.
koja je zakletvu položila.
Tamo gde je sunce jačalo
sačinila si grad: veliku sliku
| u kojoj beton ćuti, u, kojoj čelik pucketa. || I niko ti mije· smao Rkažati
22060 id. .su Tptice-pevačice'doheleniayči (iy. Dž Oi rar O0ŠGAJOST zemlji... “ da li,liče_... iir:aNev) Bavi“ aurustom zapahmwute device
Wu, Ššayemim, predelima udesa,
stairi se u, ljupkoj nežnosti prizemljara kao crv zatečen kako diše
u zagrušanoj KkYvi otporeme TYame,
smiri se i moli izvesmost zaborava ponavljanju što traje.
Smiri. se. Doude me dopire zob dđavnihe. %
Sc talogom, TYeči \, STCU, | sa SšSrcem u meosiguramom svetu | smiri se u osi suncokreta o kome sada mije reč, smiri se bo svaku, cenu: pomćčćenje je u pokretu i Yed je mapokow da baciš kocku visoko, visoko da se Više me Yazigra ovde, pa onda da je-zsagnjuYiš duboko, duboko da me plovi tamo i ovamo, mek se uči edu.
+ a om ar/gey iS ai i a a .Quooje 'aborava,. +istoani · a Ovo je doba MWMratkog bamčenja.
Smiri se w krugovima, budnih, sila:
u. jedmoj pYomenmi što uspostavlja
i u dyugoj što ubija,
je" wa tvojim, igrama,
jer u mjihobom, smirivamju,
samo je meizvesnost izvesna.
PžvaNeiu
lomiš u desnoj šaci. To opalqst vlada.
Siojiš tako zatečema
i stišavaš disamje
| | | | | možda poslednjim, letom, ptica-selica |
i zatvavaš slikovnicu, sveta.
“II.
farnu sigurnost i udobnost — Tin je ponjio sa sobom u mirogojsku glinu, čitave komplekse ličnih tajni (o svom školovanju za sve ćenika, u sjemeništu, o sasvim nastranom odnosu prema žena ma i porodici — ji tolike druge), koje će trebati tek da razjašnja va njegov budući biograf. Bohemizirajući u Beogradu, Pa rizu, Sarajevu, Splitu i Zagrebu, Tin je i onđa kada je imao nova ca (kad je umro, ostavio je iza sebe preko milijun dinara goto-
vine), volio da živi Životom. ma.
koji se naučio kad je stvarno gladovao i bjedovao.
Tako je, bar poslednjih godino, imao mogućnosti i da se dobro obuče, i da dobro jede, i da Uuzme neku prikladniju sobu, om je i dalje „tjerao svoje“, negirajući bilo kakav red, bilo kakvu higijenu i bilo kakav bon-ton, pa čak i elementarnu pristojnost. On je prosto naprosto, takav kakav je bio, bio interesantniji i samom sebi, i — nažalost — O kolini u kojoj, se kretao.
Iz takvog načina života, proizlazile su i njegove radne navike., Dok je bio mlađi redovno je pisao po raznim kavanskimi stolovima i gdjegod je stigao (na pr. u Sveučilišnoj knjižnici u Za
„grebu, na klupama po parkovima,
ponajčešće po kavanama), a puil-' kraj života, kad se skoro isključivo bavio prijevođima, i kad ie živio u jednoj maloj sobici u Za grebu, u kraju zvanom '"irešnjevka, na selskoj cesti br. 116c,
Smi?i Se.
Smi?i. : Ć
Ovo je vrteška postvaYenih, bića.
Ovo je udes telesnosti u, zemitu meotpora.
RADNI STO TINA UJEVIČA
akostrešeniji, nego Ffto je to bilo njegovo normalno stanje.
Pod utjecajem tolike količine alkohola i po nekoliko kutija cigareta dnevno, uz snažnu i veoOma obilnu hranu — on je mo-
pisao je manje-više u svako doba noći ili dana, pod jednim uslovom: da je prije toga konsumirao veću količinu alkohola i da je kroz čitavo vrijeme rađa pomalo pijuckao. Prosječna dnevna
a IV : Smiri se u promeni sveta | | ı |
Videti ili nazirali?
'U odgovoru profesora Dra. | giše Živkovića na moje pri, | medbe jednom delu naše sa| vremene teorije MKnjiževnosti | vidi se njegov nesumnjivi na| pot da, nađe zajedničke tačke || u našim pogledima. Njegovo ja mišljenje je da se naši stavovi | „lu stvari razilaze zbog dvoja| kog shvatanja pojedinih ter| mina“. Ovaj napor je simpa| tičan s moralne tačke gledišta. Ali, ja se s tim, istine radi, | ipak ne bih mogao složiti i, | _oristeći strpljenje ređakcije i | čitalaca „Književnih novina“, želim poslednji put da objasnim u čemu se razlikuju naša gledišta.
| (1) Teorija Kknjiževnosti ne može da bude apsolutno nezavisna od opšte estetike. Sve umetnosti imaju neke zajed| ničke osnove, tako da pored | niza posebnih estetika (muzi-. kologije, teorije književnosti, teorije likovnih umetnosti, teatrologije itd.) postoji i opšta estetika. Nijedan deo ne može da bude apsolutno neza– visan od celine, pa ni disciplina koja proučava taj deo ne može da bude aposlutno nezavisna od discipline koja proučava celinu. To je opšti princip koji ne dopušta izuzetke i prema kome teorija književnosti mora uvek da bude zavisna od estetike, kao što je i estetika uvek zavisna od teorije književnosti (i teorija drugih umetnosti). Ako bi svaka disciplina koja proučava jednu posebnu umetnost bila apsolutno nezavisna, odnosno ako sve umetnosti ne bi imale „zajednički imenitelj“ (Rene Velek), onda opšta estetika ne bi imala razloga da postoji. Pošto ona ipak postoji i niko i ne pomišlja da je negira, to Živko| Vvić zastupa jednu „poipuno | neodrživu {iezu.
Mislim da je ova neodrživa teza posledica neshvatanja povezanosti književnosti sa drugim umetnostima i mogućnosti ako ne i nužnosti njihovog
zajedničkog tretiranja. -„Iz:-tog ~ “
„ . neshvatanja javlja se težnja, „ Za začauravanjem unjednu-.fo| bože apsolutno ' nezavisnu oblast, Ali nije li u boljoj situaciji neko ko iz opštije perspektive posmatra tu oblas* i njene mnogostruke veze sa drugim oblastima i većim ce| linama? Čak i Verlijev tekst, koji Živković navodi u korist svoga shvatanja, tvrdi isto što i ja tvrdim: da je poezija kao jedna od umetnosti poseban
Dragan M. JEREMIĆ
Nastavak na 10, strani
ON A VN NT NAI III III.
NAD PISAČĆIM STOLOM TINA UJEVIĆA
Tirudita, kakav se ne susreće svaki dan, sa veoma solidnim '.na njem dvadesetak živih i mrtvin jezika, znalac raznih mitologijd, našeg leksičkog, blaga, likovne umjetnosti, historije, pa čak i prirodnih nauka — Tin je imao i fenomenalno psmćenie. Volio sa razmetati svojim znanjem i zbunjivati svoju okolinu. stvarima koje nitko ne zna, na što uosi8lom nailazimo i u njegovoj po eziji. On je volio na iaj način da zbunjuje kako neuke lumpenpro letere, po recimo, zagrebački, dalmatinskim krčmama, tako i najviše intelektualce, kad je 29 šao u njihovo društvo. U tom pogledu je znao biti zaista VeOma neugodan; znao ': kolegu pO peru sresti na ulici, još češć6 pred. svjedocima u Mavani, i na pasti ga pitanjem o nekoj sitnici iz tematike za koju se zna d3 se ovaj njome bavi, dovesti ga U nepriliku i pobjedonosno ga 8sml jati kao neznalicu. U svačijem vadu je nalazio zamjerke i sva” čiji rad je bio uvijek spreman da omalovaži i ismije. Ali, kad sč ticalo njegovih rađova, nije do“ zvoljavao diskusiju niti o jedn0] jedinoj riječi, čak niti o naglasku. Imao je neodoljivu potre-
potrebna količina, „norma“, bila mu je bar litra neke žestoke ra kije, ruma ili konjaka, a ubo još i dvije tri litre vina. Bez tos i tolikog „pogonskog sredstva“ Tin ne samo što nije mogao da rađi, nego je bio još nesnoshiji, još ironičniji, još uvređeniji, još
gao pojesti recimo čitavu peče- bu da uvijek i u svim prilikama
nu kokošku, kao od šale — on je veoma malo (ili nimalo) spavao. Uz alkohol je još pio i mno go raznih čajeva (narodnih lijeko va, trava) i u tom pogleđu je bio) pravi „iravar“ s velikim feoretskim znanjem.
—apsolutno dominira; ili, bar da živi u iluziji da dominira. Imao e ı vvuvu 1%1iRTDU Enif83, koje je — „a~ poslednjih godina — bez nekog ređa i sistema, držao nabacone tilo gdje u 5VO
KNJIŽEVNE NOVINE