Književne novine
danas ~
Nastavak Ba 6. BtFane odnos jedne cele Bfiupe naših BB« vtemenih tekstova („Čiste Pile“, „Hijestve Jakovljeve“, „Ahiova baština“, „Antigona“, „PraVeđ= nik“, „Nebeslti odved*, „Nevidlji= Va kapija“, „lLjubav i Mooti*, „Hiljadita noć“, „Va#ijacije“) i ne samo nekih „sagihanih deapa („Prijave Puke, „Zatočehiei i Al toni“, Anujeva „Ahtigona“), Već i čitavog egzistenieijeligmna, te i personaližma, Bpormihjući Mevle= Bora, Jagsbersa, Maidegeha, Beč= djajeva, Kamija, atfa, Me#o Pontija, "tomu Alkvihškog, PEO= tagoru, Platona! Po hjenii Bu „Čište #iuhe“ samo ptividno ah= tipodne sa „„Prijavim Yultarna*, a. isti slučaj imamo i i BiiO< leovoj „Antigeni“=. „mada sa iž= menjenom ali i odteđenije Ustae venom, kohketnijem nametom"*. Kojom to namerom? "To Beleaić već ne kaže, Kao Što ne kaže ni đa li se ia nemneFa Blaže Ba Bterijinom nagradom ie iste „Ah tigone“? Ostale naše drame '% . ove grupe, Selenić kaže, mne bi trebalo uzimati ozbiljno ni kao
argumentaćčiju Đto ni kao aBd
mentaciju ćohita epPžistencijali= zma“, jer su „bež filogofosheAH plana“ ili eklektičnost mnogih ideja u njima „ubija svaku ideju“. Konačno nije jasno da li. je ovaj Selenićčev članak pro ili contra egzistencijalizma, te čovek zaželi ne samo, kao i on, da se ispitaiu Wužroci intetesovanja danas kođ nas za temu čistih ruku, već da i Butori suvih naših dram», koje je Selenić spo menuo, kažu i sami svoju reć n tom pitanju, te da Seleniću pru= že priliku za jednu opširniju studiju o tako komplikovanom problemu, studiju sa mazanje sudova i više argumenata. Petrić („Trans formacija stila“) pokušao je ad veoma interesantan način da prikaže stilske promene u našim posleratnim 'pozorišnim predstsvama. Pri tome je, istina, pošao od uprošćemo Bhvaćenog nasledstva (romzsmtički-teairalno | realistički-karalkterno), te je nužno uprostio i dalji razvoj, 'Svodeći ga na Kontrast realističkog, tra dicionzinog i mođernog, Ssavremenog «(na taj ulleti kontrast koji je postao „kcmpleks ceing našeg kulturnog života!). Petrić, izgleda, nalazi moderno u stilizaciji. Petrić izaziva interesovan= nje za postavljenu temu, ali otvara i niz pitanja. kao ha P„mer da li su zaista Jugoslovensko dramsko pozor:šte i Zagr=bačko dramsko pozorište osno · vani iz istog .YTazloga, kao Šš njemu izgleda, ili da li je zaista privatan, bezizrazan ton, bez dikciiske jasnoće nastao zbog pre> terane težnje ka prirodnom %a scenx, kako opet njemu izgleda, ili kao nosledića pošrešno Sshviućenog mođernog jezika na sce,i?
Andrić („O prevođenju savremenih „pozorišnih komada“) na dđuhovit način kako je „prevođenje ' stalno dokazivanje da šija nije vyYat“, ali bi bio ' Rkosno da' u idućem. svom: napisu iz oVG6 ObD=' lasti uzima kao primere ključna mesta iz najv5žnijik fekštova 1* :ranih kođ nasu novije vreme,
što·ovaj. put, sem-u jednom SlU- |
čaju, na žalost, nije slučcj, „Da,
li se: varam :'ky da, mi izgleda: da. |
Petrić vezucja „pndteksić sa 170—
đicionalne,:realističke.drame i od |
povarajuče scensko tumačenje, a Andrić 'za” moderne tekstove ı savremeni scenski izraz? — Pn-
vletić je u članku „Trajha Sve- |
žina” scene“, posvetio. pažniu Qd-
nosu. malih i eksperimentalnih sce |
na (kao i Bučfo Klajn u jednom članku u listu „Danas“), a
upravo kađa je otvorio jedno pita
nje: „Otvoreno ostaje tek pitahn.e
da li ima smisla od malih sceuv praviti stalno čvrsto birokratskt
organizirane kazališne institucile, |
ili ih potpom:gati samo tako du go dok ih noši smaga iednog ht! jenja—svejedno đa li literarnož ili scenskog — a. čim entuzijazawv: splašbe, pĐremictiti. ih zasluženn? prirođnoj sudbini“. — Kulundžić (Izvođački stil modorne.. opere) je sa vanrednim stručnim pozn'"vaniem 'stvari i jasnim kazivanjem misli, na· primerima iz sBdašnie: operske 'brokse, | posebno
poznatim: nokušdi'ma: beograd | i
ske opere, došao do zaključkn đa nije u' pitanju antiteza realizamstilizneija, već Pitnnie stepena n "kome | se svesno '"tumotrebliavaji lističke osnove, te dn je i 9DDJ prikaz moderno režir»me opere u kome se svesno upolrebljavaju
4.
pokazuje |
aa kraju. izrekao jeđan određen sud
tapni stepeni iaWve stiligaćije jedinstve ~ celovit, ·Gruh („Slovenačka gleđališča i Steriji< no pozorje“) je dao najsubjektiy nije obojen p#ilog u kofhe oštPu očeniuje slabe Btrane ii Sterijineg PožorfjBb (a kako je tnmpati< čno čitali lale sudove i iždanju samog tog požorja!), i slovena čle drame, slovenačkog pozožišta uopšte, ;
'Btefijiho požorje je započinja= njem edićije „Problemi pozorišta“ dalo megućnost da se prevaziđe dosadašnja preOtša prigodnih hovinskih Članaka (u koju nuža) spada i Ovaj pikaz), pružilo već pevom MniiBem živ matehijal, Đun #azličitih pitanja i ĐProtivro6č nih stavova, ha0 osnovu za duh lja fasm:šljahja, i grebudiho “i nama nedu da Će iduće Khnjigž iste edielie na najdragoećeniji ha= čin ispuniti jednu #dogsedđačnji bolnu pražninu t našem kult · noni životu, -
Stanislav BAJIĆ
Tenesi Vili jemsa
Ima već dosta godina kako je Tenesi Vilijems veoma traženi drams!ti pisac širom sveta. Njegove drame izvođene su kod mas u zaista Velikom, skoro pretefanom broju. Možda je već vreme da se zapitamo da li je Vilijems tu populainost zaslužio svojim o= zbiljnim literarnim Kvalitetima, ili pak, očiglednim poznavanjem scene i odabiranjiem motiva koji uvek veoma vešto, indirektno i indiskretno bude inferešovanje i uzbuđuju erotsku maštu gleda=
laca.
.Prerano je. govoriti koliko: je on kao dramski pisac, preecenjen,“
dala izvesna precenhjehnost-svakalo po+-itoble
stoji, ali ovaj njegov komad koji smo vidli na sceni NarodnoB pozorišta, uverava nas da Vilijems puno zna o sceni, i da ume na jeđan uverljiv i skoro majistorski način da govori i o he mnogo dubokim i suštastvenim problemima i paradoksima. Kao pisac on osluškuje neke neurože savremenog čoveka i detaljno ih analizira i raščlanjava u Bvojim dijalozima i zbivanjima. Ljubav i seks modernog čoveka posebno ga. zanimaju, Vilijems ih posma= tra kroz mnogobrojne sithe i raš= trzane događaje svakodnevice, i zato i ljubav i seksualnost kod
MILICA ZORIĆ:
OoVOg pisca imaju čudni dvostruki prizvuk banalnošti i poezije.
„Perrod prilagođavanja“ je tix pična priča o ljubavnim, odno= sno seksualnim problem:ma, ner= vozhih, pomalo ragočaranih urbnniziranih ljudi, priča .ispričana efehtnim dramskim jezikom, u kojoj ima dosta nečeg što liči, a ponekad i jeste, poetsko sagle= davanje običnih neđaća i Weu= foza.
Rediteli Braslav Borozan tra= žio je pfe svega u ovom Vilijafn= sovam dti bnš te trenutke Đebzije zato _ je TiieBoOVa. Pežija.
čaj - bredstavi gna jedne I'sR
tko
W
he ljubavne iBfe, 85r0= vedehhB čisto, sm iedhostavnim mi ganseenom, fežila ie bila uwsme= rena na to dn se što nenbosredni= je i briodnije ogstvarı iph mno= gih običnosti sakrivena, mla tfa= giknm Vilijemsovon laitmotiva 0 ljubavnim snalaženjima modđer= not junsltB, | Noeđa Borožan tumnčila je tilo= Bgu IŽabele Haverstiš, junakinje ove Vilijemisove priče, Njena Blu ma obilovala je iskrenim i Bu tentičnim sćenskim mnReentima i svakako spada u uspela dostiB> nuća ove predstave. Posebno i= stičem njen telefonski razgovor sa ocem koji je predstavljao iz=vrstan pasaž nepošrednosti i Vr=
TAPISERIJA
'vanu „ahteMraithalnit dyB
'kog temperamenta,
MILICA ZORIĆ: TAPISRBRIJA
sne gluyačke emotivnosti i trans formačije. ·
_ Branislav Jerinić kao Džordž Have?stig ostvario je interesantnu i na pafadoksima · građenu rolu. Stalno smenjujući spoljne efekte sa dubokim 7„uhutarnjim preživljavanjima, on nas je još jednom uverio u zavidan dija= bĐažon svojih kreativnih moguć= nosti. Vo diskretno i sa puho mere i Bćehskog ritma ostvario je Miroslav Petrović svoga Ralfa Bejtsa., a treba još pomenuti i dopadlUjive epizode Meti Bošl}-ove, Divne Đoković i Radmila Ću:
čića. ž TT ĐUHOVITA | I BLJESTAVA PARODIJA | „A sefišic i Koserling
fomađom Džožef
Bvojimi stare Čibplce“
ad stvari neku vrstu parodije na to liko teaženi loHminalni žant ioV= tine litevature. TI. to je otorfilke sve što bi se moslo Yeći o piscu Treserinsiu. Ali o predstavi ovom KReserlingovos: komada na sceni „Atelieca 919“ ima „nesumnjivo mhnhoBo više da se kaže.
Reditelj Milenko Maričić niie podleBao opčihjavaiučim lavihin= tima i povešnim čarima Keset= lindovoB tehsta, Veoma dobro ie uočio đa će, ako u svojoj režiji sledi preteranu Keserlingovu dinamilku i alto je potencira, dobiti površni kolaž ubistava i patađdoksalnih situacija, Zato je Mariči« čćeva rediteljska intervencija bila okrenuta najviše smirivanju i osmišljavanju teksta, kao i tračšenju mogučnosti za stvaranie jedne suptilne scenske parodije i baze za ishričav, hesvakidašnji humor i ironiju. Vođeni inventiv-" nom rukom reditelja Maxvičića,
·Glanovi brojnog glumačkog an-
sambla uspeli Pu da donesu niz zapaženih kreacija.
Rahela. Ferari, gospođa
kao
'Brjustr, briljirala je svojom vir-
tuoznom i uzbudljivo senzibilnom glumom. Njena mimika, perfektno pogođene glasovne modulacije, do preciznosti prostudiranh pokret, kao i duboko sakrivena ironičnost prema liku koji ie tumačila, omogućili su joj da ostvari i donese iednu nezaboravnu scensku studiju. Ulogu nieme sestre veoma uzdržano i dobro. sko ro lirski tiho, tumačila ie Vuka Marković. Za Boru Todorovića koji se ulogom mladog DOZOTIšnog kritičara Briustra prvi put predstavio publici, može se reći da je veoma korekino i ozbiljno obavio svoj glumački zađafahk. Alko je neko od glumacn iz. ove predstave bio svoim kvalitetima blizu onim visoko-kvalitetnim ostvareniima Rahele Perayi. onda je to svakako Bekim Fehmiiu, koji je: kroz svoju ulogu literar– no ambicioznog narednika O'HnYe pokazao toliko strasno glumečsvežine, moderne i duhovite glume i iedne izuzetne umetničke individuninosti i svoievrsnosti, da je zaista za žaliehje što ovog Vec zrelog scenskog umefn*'ka nemamo Trilike da češće gledamo u večim i odgovornijim rolama. Na kraju
istakao bih još i ubečatlilva Ostvarenja. Đorđa Pure, Stevana Petrovića, Milutina Butkovića i Save Jovanovića. -
COM Velimir LUKIĆ"
· APLAUZ
MLAD
OsTI
Gostovahje venećijan«kog teatea „JL.a Fenice“
Na svom gostovanju u Beogra< du, oOpersko pozorište „La Fenice“ izvelo je tri predstave: Pu činijeve „Boeme“, „Verdijevu „Travijatu“ i „Tajni brak“ Do menika Čimaroze, i tako se odužilo Beogradskoj operi, vrativši joj posetu koju je ona učinila Veneciji ove godine,
'Treba naglasiti da nam se ovaj mladi, poletni operski ansambl, predstavio kao već oformljen, celovit i snažan umetnički kolek tiv. Uspeo je da sinhronizira i op lemeni svoja bsihološka · bogatstva, i odredi pravi smer erup= tivnim snagama nadarenosti, oblikujući ih u blistavo i plođonos= no jedinstvo umetničkog savršen štva. U svim predstavama dosled no je sprovedena uglađenost u pevačkom, muzikom, glumnačkom i sćenskom pogledu.
Ako bismo hteli da đamo prio= ritet nekoj ođ ovih predstava, on bi, nesumnjivo, pribao Pučiniievim „Boemima“. Doheti u trzdicionalnom, realističkom maniru, u veoma invenfivnoj Frežiji Karla Maestrinija (naročito su mu interesantna mizanscenska rešenia u drugom činu), oni su, pre svega i iznad sveća, bili najizrpzitija potvrda jedne izuzetno talen tovane mladosti. Dominantna ličnost ove predsfave. bez sumnie je bila Mieta Sigele kao Mimi. Lik mlade i lepe vezilie iz Latinsltog kvarta u nienom tuma-– čenju, kako muzičkom teko i dramskom, obio je neoeslučćenu punoću velike umetničke itvorevine. Veoma muzilrnlna i tečna tu frazžiraniu, sa odličnom dikcijom, oha je dela celu shalt emoćiohalnih preliva koji iđu od PBlafo# lirizma (prvi i drugi čim) do botreshe fragike (treži i četvrti čin). Toko je niten shpžni, čist Od PYimesa, sve?i i sopomi glas — ULoji o karnictem stoi na granici lirskod i ml\nađo-dramskog soporana — bio u službi promibliene i veoma intel'entno shvaćene role. T2hBđ svega buinnm, tem iperamentna, i nikad preternno pitetična u ftomačenit mip'log telsta. sa dubokom iumenšatlivošGi Scenste sugestivnosti, Mieta, Sifala · Min
bapšnanpto mita, solidno inpos tipantm listim tenmorom. bio ie dđeetoinnm mnhYtPet ove Velike nehe, Mavio Sereni (Marsel) bnPiton velikom diiapnzoma, malo mnt obošen, istieRo se noYed sVOjih vsmreonih Voltelmih kvaliteta i velom seemshom sigurmošću, Ttalo Tnjo (HKolen), najstariji me-
speo. je da Gapravi, 'KORBGRar Mresii\b:Bati a je. da ova GicnB ONO Won |O ž : Be es oravnn. Ta 3 u višuosno, No VODO rano bide fmbdeiMh, sa BVotfapn—
đu njima, renomirani i iskusni bas, imao je blistavih poevačkih i glumačkih trenutaka, i to hafočito u četvrtom Činu (sa zadivljujućom laloćom otpevao je ariju o „kaputu“, bez onog lažnog patosa kome pevači obično Ppribegavaju, već sa disk\etno pbodvučenim ečmoeionalnim „strujanjem). Mario Baziola (Šonat), haj mlađi među njima, bariton Pprijatnog, svetlog zvuka, ostvario je možda najinteresnntniii lik. Svoim odmerenim, i ponekad simpatično-patetičnim glumačkim gestom, učinio je da ova, inače nezahvalna i nezapažena pevačka uloga, dobije sasvim drugi. novi smisao. I, na kraju, Kristijan Dal amangos (Benoa), dat je sa komikom naglašenom do groteške.
Druge dve predstave: Verdijevana „Travijata“ i „Tajni brak“ komična opera Domenika Čimaroze, bile su na približno istom nivou umetničkog izvođenia sa izvesnim predhostima „Tainog braka“, koji ie izveden svežije i poletnije. Reditelii ovih predstava, Mario Lafranhki i Đovani Poli, naglasili su težniu ka stilizačiji, ali je nisu sproveli u celosti.
U „Travijati“ su se istićali svojim vokalnim i glumačkim kva-– litetima: Virđinija Ceani (Violeta Valeri), koloraturni sopran i Mario Serini (Žorž Žermon), bariton. A u „Tajinom braku“ Rukhmini Sukmaviti (Karolina), sopran i prot Marangohi „(Đeronimo),
85.
Orkestar pozorišta „La Fenice“ prikazao nam je svoje izvanredne mogućnosti, a dirigenti: Nino Verki i Etore Gracis vodili su predstave simurno i precizno, sa lakoćom i virtuoznom tehnikom.
Ma kraju, ostaje nam još da zahvalimo jednoj mladosti koja nam se prezentirala nailepšim od likama svoje umetnosti: čednošću i neposrednim, iskrenim akcehttima, briljantnošću forme i iz raža — blistavim artizmom svoje ofberskom {radicijom bogate žemlje. | Vladimir V. PREDIĆ
Izložbe kole se pamte
Kada je umetničko delo poruka, lična ispovest, intimna fizionomija umetnikovih misli i oseća nja — onda ono otkriva poetsKU viziju jednog sveta u kome po otkucajima | umetnikovog ritnua žive oblici-predstave njegove ına šte i želja, plodovi n'egove nežnosti, nemiri njegovih SstrahOv3, tajne njegovih tuga, njegova taz mišljanja i emocije.
Takva su dela uvek lična, različita od viđenog i poznatog — a ako seu njimai nazre trag davnih ili tuđih prisutnosti, pretvaraju se ovi u sublimirane niti To kojima se grana umetnikov odnos sa spoljnim svetom.
Izložbe ovakvih dola su rethe, one pobuđuju čuđenje, deluju kao iznenađenje, one osvajaju ili ud bijaju glednoca — ali je siguruo da se pamte.
Ako ie prva izložba Milice Z.rić, 1959. gođine, bila upozorenje na bojavu originalnos umetnike neuobičajenih koncepcija — dr: ga, 1961. godine, više je od Dpcipune afirmecije — to je izložba koja se neće zaboraviti.
Za razliku od mnogih savremie nih likovnih ostvarenja u kojimnia je tema do te mere sckundarnez značaja „da postaje neprimetns, u delima „Milice Zorić tema ıosnovni elemenat čija se čiyvi:vost noemeće. Umetrik ie rđzrbđuje u nckoliko parnlelnih m. tiva koji se prepliću osta,ući wGvek delovi icdnor istog izm = tanog sveta merson'ficiranin 'izija. Kao da se otvorlm nev:đ., nim sl!iksmn isnisana kniiga, đr_vna a mođema, neobišŠmn a ja sna i PovoOri o neu”esivosti vota u čiie se traianie istina U= pliću razni oblici poštoismjia — 1 čovek sa niegovom swdbinom ali svi, semo kao prolaznici
Ta misao rečna - je jeziRO”i simbola u kome se susreću hij
ratične vanvremenskv pojave šile i vlasti, kosturi što rađaju Žiı t, zmijino stablo s nabubrelim plodovima, gušteri što pate ljudske sudbine, stravične Bre kobila sa čijih se gru? otkidaju poslednji ljudi, ugasli koturi suhca pod kojim se grče pr “> stave neshvaćčenog i napuštenof, koii u svojoj usarmenosti od svih atributa postojanja pošedđuje samo nogcst i linadsuo srne, bespomoćno koliko i mali gušter koji posmatra kako mu silni pro ždiru druga. i Pri likovnom „obijkovanju = vih misli umetnik pok"zuje nee od osobina specifičnih „naivnim slikarima ili nekim počecima Ume?n:čkih oblika zatvaran,» O0zadine. čista boja, ignorisanje perspektive, frontalnost, jaShost simbola. direktan ton kazivania. Sve ovo u datom sklopu samo đoprinosi ekspresivnosti lesende čija poetizacija dobija epski karakter, a formalno rešenje mohu
mentalnost. · Svoju poetsku ideju o simboličnom svetu postojan]a i nesta13nia iznped koga se nzdvio triumf života koji fraje van i Đrek? liudskih granica omeđenih hecdom propadanšia i anokalintičnim užasima, znao je mutor da nB= seli u adekvatne lirovne form? One su jednosievne i jasne diferencirpne, čistih konfurm Čije arsbeske suzerirPin miran ili 7 hulkfao ritem. Forme su nošioci boja, jasnih i čistih, Iemno= novoanih u odđmps<ms smelim do bizprnosti, a ovunim znnčenin Sta
Joe'čno obšpšniava spdvžinu. Lično po izrezu, po femi i geadyžnij0, ĐOoPpeano delo Miliva Zorić izdvaia se iz ni'zn izložbi, osteiući po oripinplnosti svoh kvaliteta iednn od onih koie se
urezuju u sečpnie. | Dr Katavima AMBROZIĆ
KNJIŽBVNB NOVIN“
O ____ o < _A w—< Ma =. < = e —— e“ = == === < e < — <=