Književne novine

!

ROMANSIJER U POTRAJI. ZA IGUBLJENIM VREMENOM ~

(Dvadeset godina od smrti Virdžinije Vulf)

O Sara Ian gi o ai OV PEG OWN pr am nam ———

U naše doba đa bi neko postao roman– koli e aOaB „Slasa, između hiljada pisaca ž ) Jezicima sveta oblikuju kniiževnom formom romana raznoilke vidove a „jskustva, njegova reč mora sa-

raje nešto zaista originalno — značajnu poruku ili novo sagledanje života. Virdžinija Vulf spada među ove druge; njena umetnost nema društvene poruke, ona nam samo pomaže da sagledamo život iz jednog novog ugla, prikazujući novom formom realizma čovekov unutrašnji svet. Njeno Ime vezano je za moderni eksperimentalni psihološki roman, koji je izazvao literarnu senzaciju u godinama oko I svetskog rata. Tadašnja idejna i društvena klima na Zapadu pogodovala je novoj usmerenosti romanopisaca prema broblemima čovekovog unutrašnjeg bića.

Pisac modernog „psihološkog romana, ili, kako se još zove, romana foka svesti, ne opisuje duševna stanja svojih likova, on napušta naraciju za dramatično kazivanje u kome čitalac neposredno prisustvuje unutrašnjem monologu ličnosti. Težeći za Vverodostojnošću, romanopisac ne prevodi na govorni jezik i njegovu konvencionalnu sintaksu, ono što kao pramenje misli i sanjarenja protiče kroz svest, niti hoće da u taj neprekidni tok unese logički red, jer on stvarno ne Dpostoji. Ljudska misao je izlomljena, ona teče u nekoliko paralelnih tokova, ispod kojih se nalazi neartikulisana podsvesti. Tok je njem konfuzan, često neuhvatljiv. Doslovno ftransponovanje toka svesti nije moguće, a ne bi bilo ni svrsishodno, jer bi to interesovalo samo kliničkog dijagnostičara. Da bi sadržaj liudske svesti transponovao literarnim medijumom pisac stoJi pred zadatkom da stvori iluziju renlnosti pomoću dobro izabranih detalja, što zahteva jednu zaista pronicljivu i kreativnua imaginaciju, jer je svakako lakše opisati postupke drugog spolja, no uči u samu njegovu dušu.

Drugi problem koji se javlja pred Ppisecem fakozvanog romana ftoka svesti jeste rešenje četvrte dimenzije — vremena. Na ftretiranie vremena ı modđernom romanu naročito je uticala Bergsonova teorija o svesti „nerazdvojnoj od trajanja. Bergson je odbacio konvencionalno shvatanje o vremenu koje je vladalo u nauci, a po kome je vreme merliva konstanta. Svaka pojava ima vreme imheremtno svoOme postojanju, a objektivno, vreme postoji samo kao relativna praktična podela trajania. Primenjeno na subjektivni ljudski doživljaj, vreme se ne meri samo prema uslovnom otkucaiu časovnika, već prema intenzitetu doživljala koiim je ispunjeno. Jedan sat vremena od šezdeset minuti može čovek doživeti kao vrlo dđugačak ili vrlo kratak period, zavisno od foga šta u međuvremenu preživljava. Za pisca to znači kidanje sa ftradicionalnim

LIRIKA U PREVODU

hronološkim pripoveđanjem. On se nalazi pred složenim poslom da uskladi objektivno vreme sa različitim subjektivnim vrednostima koje ono ima za razne li-

kove. Uz to je sam umetnički rod kojim'

se služi romanopisac uslovljen vremenom Tempa izlaganja. „Ako pisac da isuviše maha subjektivnom vremenu, gyzatrpaće svoju naraciju opširnošću; uzeće suviše od čitaočevog vremena.

. Zahvaljujući ličnim sklonostima, erudiciji, prefinjenosti misli i osećanja, Virdžinija Vulf je sa odličnim osećanjem mere izvršila literarnu franspoziciju unu-– trašnjeg preživljavanja, ne samo cevtralne ličnosti nego i šireg broja lica, i sa isto toliko umešnosti rešila je problem spleta objektivnog i subjektivnog vremena. Ona ne stoji između čitaoca i lika koji je stvoTila, ona nije onaj sveznajući, kao TekeTi. naprimer, koji upravlja svojim ličnostima i daje im karakteristike. Unutrašnjom logikom asocijacije ona delikatno povezuje fragmentarne misli. Međutim, ona nam pruža samo fe odlomke misli, sanjarenja, nagoveštaje i ostavlja nama da osetimo idiosinkraziju čoveka. Kod nije nema fipiziranih likova; naprotiv, nemoguće je, po njenom mišljenju, kategorisati ljudska bića. Jer otkako je psihosnaliza dala mogućnosti „da zavirimo u proces koji se odvija u psihi, postalo ie jasno da ftainu drugoga niie moguće do kraja shvatiti. Kako bi Niegoš ymyrekao: „Taina čojku čovjek jie najveća“.

Pa ipak, onaj za čitaoca težak proces identifikovanja sa licem u čiju ga svest direktno uvodi, postaie jednostavan kod Vulfove. Jer se ona stara, a da fo ostaje neprimećeno, da čitalac zna čijem toku misli prisustvuje i kada nastaju prelazi. Briga pisca da čitaoca nikada ne ostavi u nedoumici odnosi se i na vreme. Time njeno delo mnogo dobija, jer kao što čitaoci modernog romana — u kome je pomenuti metod postao obična stvar — dđobro znaju, analiza toka svesti često je promašena usled neumešnosti pisca da čitaocu da putokaz; čitalac gubi konce, jer nije načisto koga lica unutrašnjem monologu prisustvuje, da li se nalazi u prošlosti ili sadašnjosti, koie su relacije prostora. _ a

Kako je napustila ftrađicionalno tretivranje vremena, tako je Vulfova napustila i tradicionalnu fabulu. Umesto svega toga postoji iskustvo života, kako čovek doživljava čoveka; to zamenjuje dramatičnost radnje koje ima vrlo malo. Uprkos tome, mi doznaiemo o svetu iz romana mnogo više no što bismo bili kadri kada bismo prisustvovali samo onim scenama koje se događaiu u ograničenom vremenskom rasponu kojim je traianie omeđeno, Iz sećanja i uspomena doznajemo o važnim frenucima iz prošlosti naših poznanika u romanu. Međutim, sećanje nije sa-

DANAŠNJA NEMAČKA POEZIJA

Valtey_Helerer: BEZ NAPORA JE LEŽAO NA RUBU

Bez napora je ležao ma Yubu Druma. Teško i mirmo ležale su Tyepavice u senkama očiju. Mogao si da pomisliš da spava.

Ali njegova leđa (mi smo ga Teškog odneli u, stranu, jer tu Je smetao kolonama) ta leđa Bila su sva od, krpa krvavih.

A vuka mjegova (tu glupu šalu Nismo pričali često, obojica Zaboravili smo brzo sve) ta Yvuka Stisla je konjsku balegu Ičo mač.

Tu jabuku žutu i Kkrutu,

K'o da je zemlja ili druga Yuka, IL krst, ili bog: ilš me znam, šta. Brzo ga odmesmo tamo wu sneg.

Ginter' Gras: SATURN

U ovoj belikoj kući

— od DGaCODG, . koji za kanalizaciju znaju, do golubova,

koji ništa me znaju — a hi stawujem, i svašta slutim. pile jedem. Kasno stižem, kući,

pa ključem stam svoj otključavajući,

tražeći Ključ tek rimetim, da je potreban ključ,

cipele svoje,

Bio sam gladam, pojeo sam Dile, . mukama sam jeo Dile, i jedući pile vidim da hladmo i mrtvo

Sagnem se da izujem

svlačeći cipele zapažam, da moram da se sagnem, da

da bih mogao kući da dođem. cipele skinem.

Horizontalno

ležeći, pušeći

siguran, sam, da mi u mraku meko zadyžava Yuku

kad sa cigarete

pepeo stresam.

Noću dolazi Saturn i zadržava mi Yuku, Mojim, pepelom, pere zube Saturn. U njegovo ždrelo staćemo svi.

Volfgang Vajrauh: NEMAC

I vratio se u svoj rodmi grad

i zao da je mrtvačnica sad.

U znane stave ulice,kad zađe

oh kuće mrtve, crme, prazne no,đe. ''ad reši se da domu svome ide

i krv u kosi deteta SVOog „vide. i : I praznu sobu. Gde mu Je sad žena? Raznesena. ADP zato sluti TOSu

njenih suza i krvi. Njena sena

ofprafi ga, krevet. Zaspa. To su usemljoiost i Om. Ne, leptir jedđam ~aicra baš mod posteljom. gde bedan

čovek je mislio O nevinosti |

i mao da ne može da oprosti,

al shvati mak: nevinost Je u S5mu, a Kloricica, a krivica je tu.

To pomisli, al. me neče „glasno. | znak loptia učini da je jasmo: i : T'a ; rqrad je mrtav, dG ja sam Sin TV. KRrivi smo SU vip svako ko Je 210. Sused mi, ai i dom,

NOVINE

KNJIŽBVNE

pa mađe požar u krevetu svom.

Tek kad saznasmo najzad. nam, oprosti sjajno i svetlo paperje milosti. Kajanje ništa me može da skrati

i svakog dana pati, tako plati,

i viči, urlaj, traži oproštenje.

zvini, molim, ti, večno sirpljemnje.

Jirgen_Bekelman:

POGINULOM U JEDNOM BUDUĆEM RATU

Ne sažaljevamo te.

Sam, si bližnje svoje mačinio ubicama. Oni su žrtve uslova, koje si ti stvorio. Kriv si,

što su te ubili. Biti ubijem,

greh, je kao i ubšti.

Ne sažaljevamo te.

AN plačemo.

(Preveo Ivan IVANJI)

mo tehnička dosetka Virdžinije Vulf, da bi mogla ispričati ono što je prethodilo radnji u vremenu sadašnjem. Ne. sećanje u romanu toka svesti organski je deo sadašnjeg stanja psihe, u kojoj ranija sećanja imaju prvo mesto, jer je svest svakog trenutka ispunjena trenucima prošlosti ili iščekivanjem budućnosti. Prelaženje prošlosti u budućnost, nagrizanje budućnosti, zove se trenutak sadašnji.

Ako je sve efemerno, i mi i naše postojanje, kako ćemo svakog trenutka izbeći smrti, jer vreme uništava svaki naš trenutak i odnosi ga u prošlost. Kao i Prust U potrazi za izgubljenim, remenom Virdžinija Vulf beži od prolaznosti u se-

· ćanje koje može da nam sačuva vredne

trenutke. Jedino što možemo učiniti protiv prolaženja vremena, to je da mu oftmemo od zaborava dragocene časove i da ih pohranimo u sećanju. Za tim trenucima traga Virdžinija Vulf, koja ih ne traži samo u krupnim događajima; ona zna da takvi trenuci blesnu neočekivano u svesti kao signalno svetlo fara u tami na mor=skoj pučini. Iznenađa postajemo intenzivno svesni sami sebi, sagledamo svoj život u jednom magnovenju izuzetne lucidnosti. Te nevidliive realnosti emocional– nog života Virdžinija Vulf uzima za predmet svog pisanja, čime se veoma približava poeziji.

Ljubav i smrt. samoća i družba, to su motivi koji se u ranim varijantama spleću i raspleću u romanu Vulfove. Jedno se u drugo preliva, jedno drugome protivreči, kao u životu. Vreme protiče i pronosi tre= nutke radosti kao i one ispunjene bolom, i jedne i druge čovek preodoleva. Diho= fomije života pisac je intenzivno svestan: radosti života suprotstavljeno je očajanje. Samoj spisateliki nisu bila strana morbidna stanja duše: u jednom takvom frenuiku depresija Vulfova je izvršila samoubistvo 1941. godine.

I to što u njenim romanima ima malo vadnje nije bez objašnjenja. Ne trenuci akcije, već časovi dokolice u kojima čovek preživljava iznova ono što je bilo značajno, to su momenti koji najviše privlače Virdžiniju Vulf. Ona opisuje svet Rkontemplacije, imućne ljude u časovima dokolice, jer oni u takvim prilikama imaju najviše mogućnosti da se prepuste saniarenju, uspomenama, istančanim oseća= njima. A kakva bi aktivnost mogla biti dovolino važna u svetu porušenih ideala. Utočište je u individualnim vezama, u pre{injenoj senzibilnoskii, u pabirčenju sitnog biserja među prašinom trenutaka kojima nas vreme zatrpava.

Ženski likovi, koji su centralni u romanima, nosioci su ponekih odličnih karakternih osobina; pouzdanost, hrabrost u običnim stvarima, nesebičnost, uviđavnost, poštovanje drugoga. Dabogme, ništa od svega toga nije eksplicitno rečeno, niti u njenom delu ima traga od moralizatorskih namera. Tendenciozna pouka bila bi Vulfovoj krainje odbojna. Htela je biti samo posmafrač, koji sa jedva primetnim potsmehom prati ljudsko ludovanje na svetskom vašarištu. Ni jedan životni program nema vrednosti, ono što išta znači to je samo iskustvo življenja. „Život je važan, samo život — proces otkrivamja, taj neprekidni proces, a ne samo otkriće“.

Ovde je vrednost dela Virdžinije Vulf najtanja. Odđbacujiući prozu edvardijanaca. koji su nastavljali sa viktorijanskom tradicijom, proklamovala je nove vrednosti, one prave istinske vrednosti.. A đala je — ništa. Jer naslađivati se samim tim što smo živi prirodna je stvar za fizički i mentalno zdrava čoveka. No,·-možda je u pomalo sustaloj, urbaniziranoi „sređini blumsberijevske grupe ovaj poklič — ra-

RADIOT TELEVIZIJA —

JEDAN

I JEDNA

USPEH DILEMA

(RADIO-DRAMA R. KONSTANTINOVIĆA: „EURIDIKA“ RADIO BEOGRAD)

Komentarišući radio-dramu MR. Konstantinovića, „Euridika“, sa sigurnošću mogu da kažem da je autor u prividno iskorišćenoj materiji ispoljio izrazto kreativne elemente, da se poslužio mitom samo zato da bi u nama Pprobudio svest da je reč o rereiranju, o fransponovanju osećanja, koje je i mit luzdizao, drugim sredstvima i drugom situacijom, na jedan nov način i sa novim implikacijama. Svejedno je, konačno, da li se ljubav, to divno osećanje o kome je reč, javlja među mitskim simbolima Euridikom i Orfejem, ili se rađa između „jedne stare i ružne Žocne:.. i ... jednog prokletog usamljenika, u sobi za samce, i pomalo lopova“, sasvim je svejedno, jer „svi smo mi smešni dak nam ne dođe Orfej“.

O drami R. Konstantinovića uloga Orfeja, u novoj situaciji uličnog svirača na mund-harmonici, je dvostruka mada se ne Oglašava ni jiednom \reči već samo zvucima svog instrumenfa, Orfej, donosžac liubavi kome se tako često događa da ne pronađe one koji su, čekajući ga dugo, zaslužili da budu probuđeni, koji tako često umesto blaženstva donosi razočaranje, tu je da otrgne, pro= budi dvoje zaboravljenih i izgubljenih i da ih spoji. Ali on je tu i zato da dijalogom između „stare žene“, koja sebe zamišlia Euridikom koja čeka svog Orfeja, ili Rudolfa Valentina, i Niega,

„prokletog usamlienika“, inkarnacije ovozemaljskog živlienja, dijalogom kome je on, Orfej,

predmet, omogući autoru preDplitanje sna i jave, što život u stvari i jeste, suprotstavljanje mašte. njenog bogatstva i lepote, osušenoj realnosti, depoetizovanoši. sveđenoj na prazno bitisanje, da suprotstavi čisto osećanje „koje u čoveku ubrizgava životni sok, vremenu autokratije hladne tehnike. TI mada, na kraju đrame, Euridika postaje biče bez snova, dakle i bez autentične ljudske svesti, a On, zbog ljubavi i rađi nje, počinje da se kreće u svetu snova, ne pada nam na pamet da budemo razočarani „prividnim pesimističkim Kklimaksom drame. Ostajemo sa uverenjem, najkonvencronalnijim od svih, đa je au-– tor pogodio naša osećanja, da smo se, na izvestan način, identifikovali s njim,u Dblediranju za osećanja, za stvaralačku maštu i verovanje, pa ma ono i bilo bez naročitog racionalnog osnova, za verovanje kao stanje đuha za čoveka mnogo značajnije od predmeta verovanja.

Reditelju ove emisije, Vasiliiu Popoviću, freba odati priznanje

duimo se životu — bio stimulativan. Ipak. | |

filozofska podloga Vulfove vrlo je tanka, uprkos intelektualnom osvetljavanju iskustva, koje je svojstveno ovoj misaomoj spisateljki.

U oblasti društvenog morala Virdžinija Vulf je blagom ironijom karikirala stubove imperiialnog đržavnog aparata i britanskog parlamentarizma u licu Ričardsa Daloveja i Hjua Vajtbređa. Daljie od toga ne ide. Rat je za nju strahotan izvor ljudske patnje, o čemu biše na više mesta. Ali ona rat ne sagleda kao liudsko delo, već o njemu govori kao o nekoj elementamoj nepogodi. Siromaštvo, isto tako. pritiskuje savest njenih junakinja iz klase onih koji poseduju. Ali niko od njih ne traga za uzrocima siromaštva; ono je shvaćeno kao neminovnost sudbine.

Ona, dakle, ne uzima društvene Dprobleme kao niz kauzalnosti koje· pođležu delovanju svesnog faktora. Ni društvema svest pojedinca, ni kolektivna svest mase ne ulaze u njeno polje interesovanja. Ovo nije jeđina ograničenost Virdžinije Vulf. Njeno inferesovanje koje iđe u dubinu nema sveobuhvatnosti; njeno pero ne dotiče se svih dirki emocionalne klavijature. Seksualna priroda čoveka bledo s ispoljava kroz ljubav bez erotike. Niski porivi, poroci i strasti kao da ne postoje u svetu gde se kreću njeni junaci. Ti muškarci i žene nemaju ni velikodušnosti ni smisla da posvete život nekom višem idealu. To je svet pristojnih i lepo vaspitanih ljuđi iz takozvane više srednje klase. Pa ipak, Virdžinija Vulf prelazi iz tih uskih okvira na opštečovečanski plan; ni time što njena misao otkriva nove oblike, ni time što nien roman oživljava panoramu mođemog društva, likovi nieni nisu tipični pređsfavnici našeg doba, karakteri nisu opšteliuđski njen vrhunski domet jeste oživliavanie osnovnih ljudskih stanja i raspoloženia.

Dr Ivanka KOVAČEVIĆ

iz dva razloga: prvi je, što je bi-

. rajući Ljiljanu Krstić i Rada Mar

kovića pronašao zaista izvanređne i inteligentne interpretatore Konstantinovićevog teksta (uloga Buridike bila je znatno t+eža i komplikovanija, ali zato i zahvalnija; pružila je mogućnost ovoj glumici za višestruku transformaciju, za stvaranje pravog. radio-glumačkog remekdela, a Rađe Marković, u okviru svoje, a verovatno i autorove koncepcije tog lika, kao On, bio je prirodan i vrlo dosledan) i drugi, što je diskretnim intervencijama doprineo da jedan literarni đoživljaj dobije x specifične akustičke kvalitete. e

(TV DRAMA IVA ŠTIVIČIĆA: „TREBA ZAKLATI PIJETLA“, RTV ZAGREB)

Televizijska drama Iva Štivičića „Treba zaklati pijetla“, stavlja me pred dilemu: da li je reč o pokušaju đa se započne niz serijskih televiziiskih emisija, po put onih koje često viđamo na našim ekranima (đoživliaji đetektiva Džona Dreika, Kenon-bol, zbitija u građiću Bonanci na divljem Zapađu i slj, s tim što bi imale karakteristike našeg tla i mentaliteta i, može biti, crple teme iz naše bliže ili dalie prošlosti, ili je to bila tv-emisija tvdrame s artističkim i zanatskim pretenzijama? U prvom slučaiu rekao bih: Zašto da ne!? Tako i treba! Vreme je da se iz naših televizijskih studđija počnu u serijama emitovati napete, zanimljive, zanatski dđobro pravlienc emisije, sastavni deo svih dobrih televizijskih studija u svetu, emisije koje imaju i svoiu funkciju i svoju mnogobrojnu publiku. U drugom slučaju nedvosmisle no bih rekao: Nršta naročito. Čak, kada bih pokušao da govorim D umetničkim kvalitetima đramske emisije. i manje od toga. Jeđna od mnogobroinih diverzantskih akcija iz prošlog rata, ni po čemu naročito značajna za ishod tog rata, a kao pređmet i rezultat umetnikove analize, ni po čcmu izuzetna. Od početka do kraja — sem kađ se pisac upušta u nesuvislo psihologiziranje kroz usta samih ličnosti o kojima je reč — zanatski dobro načiniena emisija, izveđena u eksterijerima. koji su dobili zahvalnicu, } u studiju.

Ako bi trebalo nešto pohvaliti to bi bila inventivna režija Ivana Hetriha, znalačko kretanje kamera i izvrstan izbor muzike Miće Brajevića — jedđino i sve što se u ovoj dramskoj emisiji može nazvati umetničkim i kreativnim, Bogđan A. POPOVIĆ

MILICA ZORIĆ: TAPISERIJA