Književne novine

INOSTRANE

WO 0

2 E.TI LM

NBMAČKA LIRIKA GLAVA U TOMRBI NAŠEG VREMENA

„Da nisam postao Johanes Beher mogao sam postati Gotfrid Ben“ rekao je majslavljeniji is” točnonemački pesnik o najvećeni nemačkom pesniku koji je kratkotrajno Rkoketovao sa #nacizmom. I fime je rekao mnogo O svojoj, generaciji — generaciji Roja je počela da maše lirshkim barjacima pred nosom uplašenog građanstva odmah ž#+osle prvog svetskog nata. I Beber i Ben zastupljeni su najboljim svojim mladalačkim pesmama u jednoj anfologiji, koja je — đ3ny> nas to već sa sigurnošću mo'Žemo da kažemo — sakupila naj bolje ekspresionističke stihove, iako je izašla u vreme kada SV pesme — koje je objedinila još mirjsale ma &vežu, prvu štam parsku boju. Ta knjiga, „Sumrak čovečanstva“ · („Menmschheitsdšmmerung“) koju je sastavio Kurt Pintus, miljokaz je u nemačkoj istoriji književnosti, pokazala je šta je bilo zajedničko u glasovima nemačkih pesnika pošto su topovi prvi put ućutali u celoj fivropi — u ovom veku.

Beher i Ben su mrtvi. Mrtav je i treći — neuporediv sa njlma, nešto mlađi, mnezastupljen još kod Pintusa, ali za nas da nas ipak član njihovog naraštaja, „ekspresionističkog Klama vušioca istog društva sa raznih strana — Breht. Topovi su pre petnaest godina po drugi put zaćutali u Evropi. Kako Nemačka izgleda — o tome ne treba ovđe pisati, a znamo. „1945. stajali smo pred potpunim slomom uglavnom. svega, u šta smo verovali... Ali uprkos velike sličnosti situacije posle dva svetska rata, reakcije na ratne doživljaje posle 1945. bitno se razlikuje od one posle 1918. Literama revolucija, krik protiv ma sovnog ubistva, apel humanosti — sve to je izostalo. Pa zar je zbilja izostalo?“ — itn se izdavač jedne nove nemačke aniologije u pogovoru. On sam, Hajnc Bingel, rođen je 1983. mlad je pesnik, njegovi su stihovi apstrakini — i nije ih umeo u SsVuj zbornik, koji nema ni dekla.ativnog naslova, kao Pintusov, prosto je kršten „Nemačka lirika posle 1945.* Razlikuje se od „Sumraka čovečanstva“ i što iz” lazi sa mnogo većim rastojanje od rata. I po tom što se sigurno sve što je u njemu objavljeno ne može staviti pod istu etiketu, kao što je u onoj starijoj knjizi poezije sva bila ekspresioni” stička. Ali Bingel je uspeo dmn nam skrene pažnju na nešto što je izmaklo mnogima koji su m3 nje ili više mislili da poznaju nemačku posleratnu poeziju da postoji jedna sličnost intonacije. Od klasičnih iercina i SO” neta sve do nadrealističkih mudrih igranja slogovima, nemački pesnici se koriste svim forma ma, idu svim putevima kojima su drugi već išli krčeći prolaz kroz džunglu jezika i misli savremenog čoveka — pa i onim koji su pokazali Beher, Ben i Breht — ali ne zaboravljaju da buđu savest svoga pokolenja. To ie zanimljivo upravo danas, kada preko rađija i novinskih agencija saznajemo za drugačije reakcije i razmišljanja nljjihov*h vršnjaka — političara, koji 5U mnogo manje od liričara naućili od uspeha ili pogrešaka SsVOjih prethodnika. č

Kao i pred Hitilerov dolazak na vlast — duhovna elita, 5pomena vredni pisci, daroviti pešnici, svi su „levičari“, svi su humanisti, svi su protiv onog Što se događa u militarističkom delu Nemačke. „Ona druga Nemačks“ nazivani su besnici koji su bili protiv nacizma. „Ona druga Nec mačka“ postoji i danas. Istin0, na pravi revolt, na oivoreno UStajanje protiv tačno naznačehnih društvenih prilika, nije se odlučio niko. Ni u zapadnoj, ni u istočnoj Nemačkoj, ni u delu Švajcarske u kome se govori nemački, ni u Luksemburgu, ni u Austriji. (U Bingelovoj antologsiji sadržane su pesme iz svih ovih zemalja. Po stihovima Đikada ni za jednog od pešnika ne bi smo umeli da kažemo odakle je.) „Sta da radim ovde? i šta da kažem? (na kom jeziku? i kome?“ pita jedan od najdarovitijih, Hans Magnus Wincensberger, u Svojoj pesmi „Jezik zemlje“ („Landessspra” ehe“.) Možda zalio mnogi pesuici povore sami sa sobom ~ bilo da sakriju svoju misao pod patinu cizeliranog stiha i uspavlju”

jućeg metra sa rimama, bio da im kao veo služi modemi rebus i svojevoljni splet slobodnih dsocijacija. Ginter Gras — pozna=tiji po svojim romanima, ali i izvrstan liričar — kaže „da je lirska groteska jedina prava mo guća društvena linika dvadesetog veka...“ Postoji jedam pravac među tim mlađim, koji se nadovezuje na Morgenmšterna, Vedektunda ili čak Hajnea i rugajući se, gorkim cinizmom. veze stihove da bi njihovu čipku tako stavio na rame, da smoj i krv ne budu nevidljivi. „Drugi čak idu još dalje i ne libe se da ime Helderlina rimuju sa urin (kao Ginter Ajh). To nije samo protest protiv građanskog društva kao za vreme prvog svetskog rata. To je već traženje poslednjeg utočišta za poeziju u antipoetici, (Pesnik Helerer tako opisuje palog vojnika koji je u samrinom grču stegao konj ske balegu: „Tu jabuku žutu i krutu, (kao da je zemlja ili neka druga ruka,) ili krst, ili bog: ili ne znam šta“, Ali neki iđu i dalje, Volfgang Vajraug u SsVOjoj pesmi „Nemac“, Štefam Heymlin u „Epitafu za jednog nemačkog vojnika i mnogi drugi otvoreno izgovaraju svoj credo đa je Nemac kriv. U nemačkoj književnosti su se samo liričari usudili da to učine, izreknu — i od toga naprave tragični konflikt svoje umetnosti. Najsavrše· nije ostvarenje na tu temu Je „Fuga smrti“ Paula Celana neprevodiva muzika reči u kojoj je tema koja se stalno vraća: „Smrt je maestro iz Nemažke“ („Der Tod ist eim Meister aus Deutschland ...“)

'U atmosferi bezizlaznosti u kojoi se nalaze mlađi pošteni i dć-

bronamerni Nemci nije iznenađu juće što se uteha traži i u rcligiji. Može se tvrditida u Nemač koj postoji nešto kao „procvat“ modeme religiozne poezije. Tako je pesnikinja Zilja Valter Dostala čak i časna svstra — ali ie nastavila da piše liriku dosta modđernom fehnikon!,

Većina drugih, međutim, meću kojma su najvažniji Ingeborg Bahman (koja u mnogože= mu podseća na našu Vesnu Pa Tun), Horst Binek, Jirgen Bekelman, Ginter Bruno Fuks, HYmut Hajsenbitel, Kristof, Mekel, Hajnc Piontek (osim već u tekstu pomenutih) „predstavljaju liričare rođene između 1921. i 1985, — pisce koji su se okušali štampanim “stihom tek posle 1945. — ljude angažovane do te mere, da im je ono što kažu ipak važnije od onog — kako se kaže. (Prirodno je da je svako ovakvo nabrajanje ımena nepravda prema mnogima, koji su sa isto toliko prava mogli da bu du pomenuti.)

Kao što Bimgelova amtologija nije manifest jednog pravca, što je Pintusova pre skoro četiri decenije nesumnjivo bila, nema ni pesnika koji se do te mere ističe, kao što su to činili me samo Beher, Breht i Ben, nego i drugi, Trakl, Verfel, Hezemkleve?”, ili na drugi način Rilke, pre isto toliko vremena. Ili ni ta3a savremenici nisu imali sluha dı odmah primete {irajno? To ne znamo. Ali smatramo korisnim da upravo sada naglasimo, 90red Nemačke u kojoi hapse Vta čarića i dozvoljavaju ustaške iz. grede, i danas postoji „ona druga Nemačka“, Nemačka pesnika. Možda će ipak i ona jednom dn pobedi. Ivan IVANJI

POZO URUSNIO! i

Amemiičmost Sosgpodizap' seegnon ooo ovauneosrganunugani nisa IEA

Nastavak sa 1. strane

najnovije postave „Protekcije“. Rijetkost je da se nekom dramskom, tekstu priđaje novo značenje ili objašnjenje isključivo scenskim izrazom a to je jedino teatarski put.

Što se tiče odvajanja od tradicionalnih manira i lokalnih boja — ni tu režiseri nisu uspjeli, kao što nisu uspjeli uskladiti igru samog ansambla. Dok je kod nešto starijih glumaca prevlađavao deskriptivno-realistižki način igre, kod kojeg su se s vremena na vrijeme javljale „stereotipne geste, pokreti i grimase, dotle je nekolicina mlađih glumaca inije Ja u svoju glumu lakoću i sklsdan pomalo ironičan ton koji se naročito zapažao Wu igri Zlatka Crnokvića, tumača WMiadema Đukića. Scenografija Miše Račića nnjinteresantnija je po lakoći prom jene koju omogućava na zaistn priklađan način,

Kad se raspravlja o kulturi scenskog govora uvijek se spottano sjetim jednog SVOB prilatelja koji mi konstantno, već godinama, prepričava svoj razgoOvor s doktorom Brankom Gavelom koji ga je u tom razgovoru zapitao da li zna koje „o“ treha naglasiti u riječi ohol da bi se dobila punoća značenja te riječi i njena smisla. I na izvedbi „IKO međije od Raskota“ u Zagrebačkom dramskom kazalištu sjetio sam se tog razgovora i Dpitanja. jer sam bio zatečen udaljavanjem režisera Boška Violića od ovakvih tendencija koje bi zapra vo trebale biti osnov svake pred stave. Violić je, naime, predstavu komponirao na bazi prilično uproštenog doživljaja teksta Dpc ma kojem je potencirao njegove sboredne osobine — grubost, prirodnost i naivnost seljaka kao i dosta naglašenu lascivnošt ove seljačke komedije napisane kra jem šesnaestog stoljeća. Te OsObine je on tako izdvojio da su postale dominantne a time je sama predstava poprimila deskriptivni karakter koji ie bio pod-

vrgnut isključivo takvom shva-.

ćanju. To se osobito zapazilo kod razrade govora. Violić je više it zistirao na tome da riječi budu. svojevrsna ilustracija zbivanj3), nego baza iz koje će projzaći slovno i simultano ndvijanje :dnje kod koie će se riječ ı po9kret harmonično nadopunjavati i

kod koje će ipak sve proizilaz'ti iz riječi, Istina, i kod Violića su pokret i gesta donekle usklađe:i s riječju, samo je ta usklađenost naturena, vanjska, Ona ne izvire iz riječi, iz razrade rečenice, iz traženja ljepote u rečenici, već iz nakalemljenog odmosa prema izgovoru teksta uopće, Ta usklađenost je diktirana svijesnom i određenom želiom da se prven=stveno istakne onaj u stvari Deriferni momenat koji je, međutim, u pređstavi postao OSnOVnim, tako da je njenom suštinom apriorno nametnuta sirovost i naivnost seljaka, pa se u svemu tomu primjećuje jeđan upravo naturalistički prilaz režije. Kolika je u izvedbi stvarna degradacija riječi i njene funkci je može se zaključiti po tomu što se forsiranom bučnošću i glasnoćom govora gubi jasnoća i ragum

Žarko ĐUROVIĆ

Povodom »Sreće u torbi« i mirođije u čorbi

| Na osnovu poslednjeg komediografskog rafala koji su dumaće proizvodne kuće bezduŠno ispalile u nezaštićenu publiku, „neupućeni bioskopski posetilac bi bez sumnje zakljućio da su naši nacionalni humo?!· stički afiniteti nadmašili sve što ie dosad doprlo do nas iz filmskog inostranstva, da smo (ako nikako drukčije) stali u red najduhovitijih, najvickastijih, najzasmejanijih kinematografiiš, Bez pogovora, naše komedijsko čulo doživljava svoj zvezdani trenutak: procemtualno uzevši, 1 toku poslednjih nekoliko meseci, popeli smo se na jedno od vodećih mesta u ovokosmičkoj proizvodnji filmskih komedija. Domaća filmska publicistika i esejistika, ošamućeme ovim iznenadnim „hi-hi-hi — valomć“, dosad još uvek nisu stigle da odgonetnu i protumače prirodu uragana koji ga je dođuvao do naših obala. Zakikotani gledaoci se brčkaju u tom talasu, zadovoljni što im glave ipak ostaju na površini, prame i prepune prozračnog vazđuha, a mnogi su filmski ljudi zasukali nogavice na čakširama i zagazili u plićake da samozađovoljno poganjaju lađice od hartije. Tremutna komedijska poplava nije slučajna, ne može biti slučajna. Onaj svoj procvat dugujč pogodnom flu u kome se OSGmemila, dobrom gnojivu od mncgih kilometara straćene celuloidne trake i Žarlkoj želji svih nas da nas pod zlosluinim sšavremenim nebesima ogreje bilo kakav sunčani zračak, pa makar on bio i od lažnog zlata. Ovaj neveliki napis nije u mogučnosti da se pozabavi an9lizom faktora koji su diktirali najezdu komedijskih skakavaca,

ljivost interpretiranog teks, koji je i inače teško prijemljiv za publiku jer je pisan starim na rječjem Jelšana s otoka Hvara O promašenosti takvog pristupa predstavi svjedoči i primjer naiistaknutijeg člana izvođačkog an– sambla Ante Dulčića koji je Ostvario vedar, vitalan i duhovit lik Raska. Dulčić je veći dio predstave govorio neobično glasno i to očito s naprezanjem jer je tražena glasnoća prelazila pri rodni moguć raspon njegova gia sa koji inače nije malen. Nasu= prot tom njegovom naprezanju kod kojeg se rasplinjavala sadžajnost riječi, mogu se postaviti 8cene u kojima je govorio daleko smirenije, tiše i u kojima je zapravo našao sebe i dao najimpresivnije trenutke izvedbe. Tnače sama komedija za koju je još njen otkrivač i prvi pro-

Gorka pesma

Naša je hr muzika koja primivši svoj Sam, od, pejzaža, kola od cveta do sveta, đa bol iz sebe isthese.

Ptica, u biću pravi paYabolu. Tu se mad sobom zgraža, bacajući se kamenom ma mas i ma, jesen!

Jesen ovu što sledi kućište i

lik zamršema glasa,

što svoje nebipanje nemaYnom rukom poluti. Ostavi se, Yužo mozga, kalupa, u kome se pale sopstpema

Svoju zaurlalu kob w»ek ćeš

svetla spasa. pre vremena čuti.

Ovaj vaskrsli mrak dahtaj je umirućeg voća,

koje će da isviždi i leto u osunčanoj boji.

Evo vidi — iz grudi proviruje moć i varvarska 'hladmoća, spremna da mas pYeuzame i kraj nekog zida upokoji!

Mladosti, gde si? Kletvo bez

orgulja što se sama šetaš.

Zverska Yvukho — okovama u očaj ko u žicu.

Sanjaj kako praznine sanjaj več što se

bruje oko srca kao smrt oko peta, pretvorila u izmišljenu pticu!

Podeyana, svetlosti — nmeredu umočeni u pustoš memih stva?i,

tvoja je ruka prepolovljena i trula. Latica mog glasa, vidiš li, yeć ceo vek kvvari,

dok mije, 690,

potajno uvemula.

Mladosti — tajno izbledelih ivica, Noć je u moć sela. Uzalud se reč izvija do temena lepog zvuka.

·Reč je postala memušti friz pebelqa,

reč je postala skamenjemna ruka!

Ptica svojim, letom gužva mebo, Dam iz oka iščezava.

Pred smrću mi ljiljo, ne zna da bude veran.

O, gorka Đesmo — proždireš samu, sebe i postelju. u kojoj

spavaš,

o, noći bezoka — wu tebi se 2007 krvi nekud, mezmano pome?Ya.

· štrajkaju“

koja je upravo u foku, ali će ipak pokušati da nabroji neke od njih. Jedan: psihološki faktor koji u isti mah iđe na ruku zlovoljnoj publici, željnoj razbibrige posle napornog radnoP dana i cmih slutnji u obliku pečurke, i filmskim stvaraocima izveštenim da spretno opipaju. gledaočev puls, da mu podiđu s one strane s koje je najgollcljiviji i da mu u čaši limunade ponude pilulicu sreće. Sreća ni to nije slučajna reč u naslovima novijih filmova. Dva — igtorijski faktor koji se nastavlja na našu latentnu potrebu da sve poduhvate sprovodimo u delo Velikim Seobama, Velihim Ciklusima, Velikirma '"urnejama i Velikim Deklaracijama. Posle velikog ratnog ciklusa Uošao je na red isto tako BSsveobuhvatan komedđijski ciklus. Hoće li ga smeniti procvat Ppsihološke drame ili neki drugi žanr — to je pitanje buđućnosti, ali već sada možemo biti sigurni da će to biti na Velikom Planu. Tri Tieonformistički faktor koji pogrešno računa s tim da će se lakše izraziti u „lakom“ žanru, a ne shvata đa je komedija od začetka scenske umetnosti do danas ostala najveće iskušavanje i najveći domet teatra, plesa i filma.

Preciznosb radi, želeo bih da uz pomoć jednog citata izložim još nekoliko zapažanja na ra čun nekolicine novijih filmskih komeđija, među kojima je „Sreća u torbi“ Rađivoja Lole Đukića jedna od najpogodnijih A principijelmu analizu. Nema sum= nje, ikao smo već podobro zBagrzli u ovu Rkomeđijsku jabuku, moramo primati da se još uvek nalazimo na samom početku koDstituisanja i usavršavanja tog

pagator dr Franjo Fancev utvr=dio da je rađena prema djelima talijanskog pisca Angela Beolca zvanog Ruzzante. a koju je nejednolikom vrijednošću priredio i dopumio Nikica Kolumbić, nije osobito pogodna — kako svojim literarnim tako i scenskim Kkvali= tetama — da osvoji darašnju pub liku koja uz sve to ne poznaje ni lokalno narječje u kojem je „Komedija od H#gRaskota“ napisana. Za razliku od Hrvatskog nanarodnog kazališta i Zagrebačkog dramskog, „Komedija“ je dosada dala već dvije premijere. Prvo je izvedena farsa Daria Toa „Kad lopovi štrajkaju“ a zatim „Optužena komedija“ Žike Živulovića Serafima. lačnost PFoove #jarse potražila sadržajno-kompozicijskim | komponentama ubrzo bi se steklo uvjerenje kako je on prije svoya spretan i vješt teatarski krošžač, što je donekle i tačno, no samo donekle. Fo eksploatira mno9S već poznate motive i rezultate ali zadržava i svoju fizyonomiju pisca koji je zanimljiv, „aktualan š društveno konkretan, a uz to 5u mu djela i vrlo pogodna za izvođenje i omogućavaju male uvijek privlačne improvizacije va sceni. Teško je uopće pretpostaviti da se jedan takav tekst kao što je to komedija „Kad lopovi može potlpuno fiks'rati prije predstave i da se na samoj predstavi spontano neće javiti neke interpolacije glumaca kao što se to zacijelo događalo i kod uvježbavanja izvedbe.

Poovo djelo yrežirao je Kk. Bg. Pulvio Tolusso, On je u predstovu unio mnogo vitalnosti i temperamenta a diktirao je i vrio brz tepmo, kojem se ansambl prilično podložio. Izvjesne zamjerke mogle bi se postaviti na poneke detalje kod kojih je n9dostajalo lakoće ili se nepotrebno gestikuliralo ili vrludalo Dpozolnicom, Govor također nije bio savršen. Neki ga glumci u „Komediji“ sasvim zapostavliaju (Da libor Šatalić). Uz solidnu igru Vladimira Krstulovića i Richarda Simonellia mora se izdvojiti ns4stup Ive Kadića koji je duhovitim i nijamsiranim iranmsforma cijama protumačio dva različiia lica.

„Branko HEĆIMOVIĆ

žanra, Taj savremeni preobražaj u mnogome podseća na humanistički Preobražaj, na vreme u kome je vascela svetska komedija doživljavala svoje ponovno rođenje. Pišući o humanističkom oživljavanju helenističkih komedijskih iskustava De Sanklis kaže: „Caruje slučaj ili hir, najčudnovatiji događaji gomilaju se jedni preko drugih, sirovo, bez razvijanja, mnogo više nalik na mimičke plescve iz međučinov ı, nego na pravc i ozbiljne prodstave. Kao da ti ljudi nisu imali vremena da misle i osećaju!“

Dojista, kao da ti ljudi nemaju vremena da misle i osećaju! Navedeni citat mi se učinio ioliko svež, savremen i aktuelan da nisam imao srca da ga iz? stavim. Ako su komedije erpudite imale za sobom samo iskustva helenskog i rimskog komičnog #teatra, naša savremena filmska Jomedija ne može se potužiti na nedostatak uzora, učitelja, genija koji su se u sa” vremenoj kinematografiji pojavili u toku poslednjih pedeset godina. Da navedemo samo nekoe od njih, one koji svojom perfektujranom Rkomedijskom kon= cepcijom filma mogu da nam pruže dragoceni nauk: lekcija iz Amerike Vildera, Tešlina, Minclija; lekcija iz Francuske Tatija, Klemana, Klera, lekcija iz Poljske, iz Nemačke!... Domaći komični film, međutim, ne korisli se njima, svojim savremenicima, već delje novog Adama od blata kao da je naumio da opet načini svet. Kađa bi mu namera bila da stvori jednu novu planetu, oprostili bismo mu zaboravljena rebra, ali on stvari istovetni sve, embrion onog u kojem živi, ı ne pokazuje nikakvu nameru da 5e pouči na njegovom mukotrpno stečenom skladu.

Nedavna premijema projekcija „Sreće u torbi“ po scenariju Novaka Novaka i Radivoja Lole Đukića pružila je svoj udeo učvršćenju naše bojazni da se još dugo nećemo suočiti sa zrelim i kompletnim komičnim filmom, sačimjenim između Jesenica i Đevđelije. (Biću srećan ako skora budućnost ovo tvrđenje opovrgne!) Došavši na ideju da ekranizuju jednu duhovitu zavrzlamu, veoma sličnu fernandelovskim komedijama situacije, Novak i Đukić su je razvukli na dugometražno smenjivanje situacijskih gegova, muediteranski spore komike i veselovečerinskih lokalističkih viceva na koje rezonira samo duh koji je poslednjih pet stotina nedeljnih večeri proveo pored svog radio-prijeranika. Pitam se, ne nalazimo li se u situaciji da stvaramo humor determinističke i lokalne prirode pred kojim će svaki neupućeni gledalac zevnuti kao što zevaju profesori slušajući lekarske Viceve. Istini za volju, s vremena na vreme smejali smo se na ovom filmu. Dakako, smejali smo se Miji Aleksiću u glavnoj uloži, čoveku koji je nedavno s izvesnim pravom proglašen šamsom domaće kinematografije. O njegovom učešću u ovom filmu i njegovoj zasluzi za delimičam uspeh „Sreće u torbi“ dosad jc već u više mahova bilo reči na stranicama dnevnih listova, časopisa i publikacija. Veliki talenat je najteže amalizirati i zato ću izbeći da to učinim. Umesto toga ukazaću na opasnost koju vidim u neuzdržanoj eksploataciji ovog izuzetnog glumca, Ako u doglednom vremenu on sam ili njegov producemt ne odmore publiku od tog „gumenog lica“, postoje ozbiljni izgledi da ga 5ć maleno domaće filmsko tržište zasiti kao što se u prošlosti u drugim Rkinematografijama zbivalo i s drugima kojima nije pošlo za rukom da kroče u veliki svet, Verujem, kađa bi se sva deca hranila Kkriškama Ččokolade kao što se napalaju gut“ ljajima vode, uskoro bi se čokoladom polivale ulice. Kroz „Sreću u torbi“ i kroz bezbroi drugih filmova u kojima služi kao spasonosni začin, Mija Aleksić neće vizirati svoj nesvakidašnji dar, | ,

Vreme je, krajnje je vreme da Miji Aleksiću i drugim vrsnim komičarima pružimo mjihovu šansu, štivo koje će biti dostojno njih, scenario, mafićevski rečeno, „svirepo humoran, kao što je humorno svirep“. da ih sačuvamo od svireposti Dprokockavanja i zaborava.

Vuk VUČO

KNJIŽEVNE NOVINE