Književne novine
Prevela Maristela MATULIĆ
što želimo, ali ne u mačinu kako čemo to postići.dli Kalcvu tendemciju pokazuje u tom pravcu savremena literatura. Mi se slažemo, nadam se, da „klasicizam“ nije alternativa „Tromantizma“, kao što su to u političkim strankama konzervativac i liberal, republikanac i demokrata. To je cilj ko .. jem teži svaka dobra literatura, ukoliko je dobra: prema mogućnostima njenog mesta i vremena. Čovek može, u jednom smislu, biti „klasičar“. odbacivši devet desetina . materijala koji mu je pri ruci i ođabravši mumificirani iz. mu– zeja — Imao neki savremeni pisci o kojima bi se ovim 'DOvođom moglo reći nekoliko nezgodnih stvari, kad bi imalo smisla (g. Oldington nije jedan od njih). Ali može se biti klasičar po tendenciji, ako se izvuče najbolje iz mnterijala koji se ima. Zabuna proizilazi iz činjenice da se ovaj termin primenjuje na literaturu i na čitav kompleks interesa i načina ponašanja i na društvo čiji je deo literatura; ali on nema isti smisao u obe primene, Mnogo je lakše biti klasičar u književnoj kritici nego u Wkreativnoj, umetnosti, jer. u kritici smo odgovorni samo za ono što želimo, dok ·u stvaralaštvu odgovaramo za ono što možemo napraviti od . materijala koji jednostavno moramo prihvatiti. U ovaj, ma= terijal uključujem emocije i osećanja samog pisca, koja su, za tog pisca, jednostavno materijal koji on mora · pri+ hvatiti — ne vrline koje treba povećati ili mane 'koje treba umanjiti. Prema tome, pitanje koje se odnosi na g. Džojsa glasi: koliko životnog materijala koristi i kako ga obrađuje, i to ne kao zakonođavac ili savetođavac, već kao umetnik.
'wupravo ovde paralela sa Ođisejom, koju pravi g. Džojs, od velikog je značaja. Ona ima značaj naučnog otkrića. Niko drugi nije izgradio romam ma ovakvim osnovama: nikada pre to nije ni bilo potrebno. Nisam siguran kađ nazivam Uliksa romanom; ako ga nazovete epom nečete pogrešiti. Ako ovo nije roman, nije samo zato što je roman forma koja se neće dugo održati; zato što je roman, umesto da bude forma, bio samo odraz jednog vremenn koje nije u dovoljnoj meri izgubilo običaj da oseti potrebu za mečim određenijim. G. Džojs je napisao roman Portret umetnika u mladosti; g. Vinđem Imis napisao je roman Tarr. Ne mislim da će i jedan od njih ikada napisati još jedan „roman“. Roman se zaustavio s Flobenom i Džejmsom. Mislim da razlog što romani g. Džojsa i g. Luisa imaju manje forme od tuceta romana nadarenih pisaca, koji nisu svesni njihove. zastarelosti, leži u tome što su oni, pošto su bili ispred svog vremena, osetili svesno ili možda nesvesho nezađovoljstvo prema njoj.
Koristeći mit, praveći stalno paralelu između savremene i antičke priče, g. Džojs stvara metod koji će drugi morati da nastave posle njega. Oni neće biti imitatori, ne više nego što je to naučnik koji koristi otkriča jednog Ajnštajna, vršeći svoja vlastita, nezavisna ispitivanja. To je jednostavno način kontrole, sređivanja, uobličavanja i Osmišljavanja ogromme panorame ništavnosti i haosa' koji čihe savremenu istoriju. To je metod što ga je već nagovestio S. Jejts koji je, verujem, bio prvi savremenik svestan nje= gove nužnosti. To je metod kome je naklonjena sudbina. Psihologija (onakva kakva jeste, bez obzira da li je naše reagovanje komično ili ozbiljno), etnologija i Zlatna grama pomogli su da ono — što je pre svega nekoliko godina bilo nemogućno — postane mogućno. Umesto narativnog metoda mi sada možemo upotrebiti mitski metod. To je, čvrsto verujem, korak napred ka stvaranju modernog sveta koji će omogućiti umetnost, korak ka onom poretku i formi koje g. Oldington tako duboko želi. I samo oni koji su sami nade vladali svoju vlastitu disciplinovanost, u svefu koji pruža"?
vrlo-malo podrške za ostvarenje ilja, mogu biti Ori a
za napredak.
* ~ * 1 Svppavgeari-
Gereti je, očigledno, bio vrlo zbunjen kad je među svedocima odbrane ugledao sveštenika, profesora jednog teološkog koledža, koji je tvrđio da je „Povratnik“ važna knjiga u istoriji američke književnosti, da imponirn Milerova smelost da slobodno govori o mnogim vrlo važnim pitanjima, koje sad nailaze na otpor puritanskih vaspitanika. Gereti, međutim, nije birao sredstva. On je naterao sveštenika Kouma da gla sno, pred: punom. sudskom dvoranom, pročita. izvesna mesta gde su Milerovi opisi najslobodniji. Kouma je, međutim, teško zbuniti. On tako lepo čita „Milerov tekst, da se čuju komenfari da bi i sam Džon Gilgud iz tog čitanja mogao nešto da nauči, da Henri Miler zvuči kao Šekspir. Koum je dokazao tužiocu da on nema pojma o hiperboli, kojom se Miler obilato služio kritikuju-, ći američki život kako ga je on video, da su izvesna „najbestid-. nija“ mesta, u stvari, vrlo. poetična. .
Poznati romansijer, kritičar i
koje prećutkuje
jih američkih predsednika.
da će porota proglasiti krivim.
„suda je glasila:
Geretijeva završna reč bila je tipičnu sliku morala slatkorečiva i opširna. On očigledno nije ni najmanje sumnjao dine. Berto se gzađovoljio Milera i knjižara da.znalačkom
D._Đi
profesor Mark Sorer tvrdio je da se Milerov junak udaljio od svih nofmi po kojima ,„mi svi živi- , mo“, da bi otkrio, šta je,on u · središtu svoje ličnosti. Za tužioca su to bile lepe fraze, pa je pribegao jeziku činjenica. Glasno je pročitao (što je očigledno škodilo njegovom puritanskom uhu) odelj ke 8de se spominje erekcija, gd: pisac upotrebljava jedan „nepristojan“ sinonim za muški prokreativni organ, gde se junak pita šta žena oseća za vreme seksualnog odnosa. Na pitanje: da li su te scene bestidne, Sorer je odgovorio: „Nikako, u knjizi ima još mnogo takvih mesta, ali u celokupnom kontekstu knjige, kako jedino treba posmatrati, ne moŽže se govoriti o njihovoj „bestidnosti“. Krajnji smisao knjige je saznanie modernog čoveka da ie individualizam najvažnija stvar u životu“.
Naročito žestok okršaj vodio se između Geretija i Judžina Berdika. doktora psihologije, profesora političkih teorija i pisaca nekolikih knjiga. Berdikovi argumenti imali su snagu ubedljivih činjenica, neoborivih i svima poznatih: ono što je Miler video u Parizu. i o čemu je pisao u „Povratniku“, svakodnevno se događa u današnjoj Americi. Dokaze o tome nije teško naći; Mile-
KNJIŽEVNE NOVINE
JOZO PRTRICEVIC
Ivo Lola Ribar ·
(„Mlađost“, Zagreb 1962) Na osnovu Kazivanj ja. o-
nih koji su lično poznavali
Iva Lolu Ribara i s njim
zajedno učestvovali u broj- ·
nim političkim | „akcijama pre i za vreme rata, kao i na osnovu niza đokumena– ta koji govore o ovome istaknutom revolucionaru i omladinskom rukovodiocu, Jozo Petrićević. nastojao je da osvetli Lolinu ličnost i da ga prikaže kao omladinskog rukovodioca, Kao dragovena građa poslužili Su članci i govori Lole Ribara Mao i izvestan, „ma Talost ne tako znatan, broj pisama. Kažemo na Žalost, jer bi veći broj „pisama, kao ono poslednje upućeno Slobođi Trajković, još viBe osvetlio unutrašnji svet čoveka koji je celog sebe posvetio „revolucionarnom
j rađu i borbi za „pobedu
progresivnih ideja.
Za M.,olu Ribara sudbina radničke klase bila je deo mjegove sopstvene sudbine i kada se čita ova -Petrićevićeva knjiga saznaje se koliko je žrtava, napora i odricanja ispunilo život OVOg revolucionara i u pot punosti se sagleđava u= loga koju je Lola imao u SKOJ-u i naprednom omila dinskom pokretu,
O tome je osnovna vređ most Petrićevićeve Knjige. Druga, ne manja, vređnost Je w tome što je Petriććvwić imao puno poverenje m Ssugestivnu moć činjemica i izlagao ih mirno, bež krupnih fraza i velikih „reči, uveren da su one 5ame sobom đdovoljine da na čitaoca deluju. I, Goista, to pričanje uzbuđuje i mno ge od ovih stranica, bilagodareći baš tom #ČđžjjeđnoStavnom pripoveđanju, „o stavljaju snažan utisak,
Petrićevićevoj knjizi treba zameriti samo jeđno. Ponekad je pisana malo neknmjiževno, tako da se
dobija utisak da je pisac”
preterano Žžurio i da nije đovoijonj meri obraćao-
Tovo pravo umefnika bilo: je-da ,ĐDUZEPE BERTO
go PRA da piše o svemu šta.. - i i} želi, pošto je to deo ameničke tra~ »
dicije. Najnoviji statistički aa- Nebo je crveno ci govore da veneričnih -bolesti,.. naročito među omladinom,:i ra. stava brakova — ima sve više. U
Americi je, izgleda, svaki šesti
čovek bilo aktivni bilo pasivni
homoseksualac. Nije sramota što
pisci o svemu tome pišu. Dužnost ktalije, Pisac je radnju SVOg im je da o tome govore. Društvo dela stavio u periođ drusvoje slabosti nema ružičastu sudbinu. Berdik' yričke okupacije, zadržava-
je eruditski i dokumentovano doO- Jjući se na sudbini omlađi-
kazao Geretiju da postoji Velika ne, na čijoj se.psihi okrutsličnost između nekih Milerovih „nosti rata najrazornije od-
stavova i mišljenja dvojice ranmi-
(„Zora“,' Zagreb 1961; preveo Ante Rojanić)
Sadržina ovog prvog Bertovog romana nije nova u posleratnoj, književnosti I-
BOg ·sVetskog rata i ame-
ražavaju. On se nije trudio da pruži jednu opštu, degrađacije italijanske omla-
umetnošću
nijansira ·psihološka sta-
Kad je porota, sastavljena od nja ličnosti kojima će duh „sedam domnćica i pet muškaraca sazreti daleko pre „raznih zanimanja, nakon šest sa=ti i sedamnaest minuta dramatič- asocijalne posledice nog većanja ušla u sudniću, pre- pad porodice, kriminal i NISU KRIVI. prostitućija najmlađih) nisu služili piscu za isticanje ·
nego telo. Rat i njegove surove, (ras=
neprevedene knjige
WALTER MUSCHG-
Von Trakl zu Brechi
(R. Piper und Co Verlag, Miinchen 1961)
Svajcarac Valter Mušg ro đen je 1898. u #Colikonu kraj Ciriškog jezera. Za vreme prvog svetskog rata studirao je germanistiku u Cirihu, gde je 1921. promovisan posle disertacije o Hajnrihu fon Klajstu, DuŽže vremena je živeo u Ber linu, Firenci i Rimu, Bio Je lektor i urednik jedne izda vačke kuće u Cirihu, zatim privatni docent za nemačku Književnost u Cirihu, a
_ od 1936. je redovni profe-
sor u Bazelu. Afirmisao Se otkrićem Jeremijasa Gotnelfa, o kome je 1931. napisao svoju prvu knjigu ı čija je đela izdao u dvadesetak Ssvezaka. 1935. pojavile šu se njegove studije O sređnjovekovnoj mistici,
„Mistika u Svajcarskoj“, a 3948. prvo izdanje „Tragićne Književne istorije“ kojoj je kasnije, kao polemičko đelo, sledilo „Razaramje nemačke literature“ (1856).
O Mušgu se zna da litera turu piše skroz cum ira ct studio. Ova njegova Mnjiga, „Od Trakla do „Brehta“ — pesnici ekspresioniz ma, isto je toliko dokumenat istraživanja, Koliko i verovanje. Ona je srodna svom predmetu po mnogo čemu, pa i po oštro konturiranom jeziku, nabijenom moralnom. energijom. „Ovo delo je pisala pasila' prema samom predmetu U.
·'Oono može poslužiti 'kao u-
| O strahote Koje šokiraju Čči-
taoca, Naprotiv, Berto je ma osmovu tih elemenata u
Bvoje delo wtkao humani-
stičku poruku generacijama koje dolaze. On je sa . dubokim ljudskim razume wanjem naslikao zlostećna nastojanja svojih ličnosti đa se otrgnu sa Životnog dna, Tokom celog đela Disac sa izvanrednim poznavanjem dečije psihologije tumači njihove „postupke
ili psihološka stanja. I baš·
u tom psihološkom nijansiranju karaktera «treba tražiti vrednosti MBertovog romana,
WU podtekstu delo nosi izraz krajnjeg skepticizma, Nastojanja glavnih junaka đa se domognu boljeg Živo ta- ostaće jalova; „mjihova težnja da se otrgnu od na-
loze, ne đoživevši ni ljabav ni mežnost kojoj je Stremila. Karla Wmalud hPOKušava đa se otrgne od prostitucije; ĐDamijel izvrša va somoubištvo, a Tulijo
gine wu shkobu a polici-
jom..
· Sklonost ka naturalistički opisanim đetaljima jaVlja se kođ Berta t Sklopu
njegovog realističkog bro- .
šeđea. Međutim, „surovost
tih opisa bede i strađanja,
ublažena je opoetizbvanom saosećajnošću pisca Drema. ličnostima o kojima Dpiše. Uverljivosti mBertovoE kazivanja „doprinelo je i \uumešno transponovanje au tobiografskih podataka tu MHRk Danijela. (D. 'F.)
ERSKIN KROLDVEL
Izvesne Žene
(„Prosveta“, Beograđ „1962; prevela Ljerka Radović)
Sedam priča u ovoj knjizi vezuje, đonekle, isti ambijent: građić Klermor, u kome žive ili u koji navraćaju Koldvelove junakinje, Ali, istovremeno, iz=među njih nema &mnogo zajedničkog, jer sve ove žene su različite, „različitim putevima đolaze „ma scenu i, posle đogađaja ili doživljaja Koji piscu služi kao fabula, odlaze. ı baš ti odlasci, ovlaš skicirani i nedđorečeni, postavljaju pred čitaoca čitav niz Dpitanja i međvosmisleno 0OS-
. tavljaju mogućnost ponavljanja sličnih zbivanja odnosno prođužavanje ovih setnih životnih priča u neđogled. Koldvelovo maj-
. sStorstvo tu se pokazuje u svom jarkom intenzitetu: u okviru isečka, „gotovo šablonski konstruisanog ha bazi susreta žena — čovek, on uspeva ne samo da ostvari zanimljivost pričanja, ne padajući u ponavljanje
ON : NP + jednoličnoškb, već 1. M... wvo~anatićeei NA UDRINI
:svaku: ličnost oyih „pripo-
odnos prema svetu, čak i kađ je „napadno jednostran (u priči „Nanet“), sa-
drži 66 spektar osećanja, .
koja se prelivaju iz odiom ka u ođiomak, donoseći uvek nešto neočekivano.
' „Užasan je svet u kome živimo“ — kaže jeđna od . ličnosti u priči „Nanet“, ali ta konstatacija, mestimično, mogla bi se pojaviti i u svih Šest „ostalih priča. Koldvelov stilizova– ni naturalizam, nastao kao posleđica njegove vizije američkog Juga, prikazuje nam često ljuče sveđene samo na negativne dimenzije, bačene u kovitlac neke arhetipske strasti, koja vlada njima harajučći i .lomeći ih; sve to na sceni ubuđalog provincijskog životarenja, u kome se, i pored svih bura, ništa nc događa i ne menja. Autorova latentna ironija kao da napominje da su sva ta uzbuđenja lažna, da te bure u čaši vode ništa bitno ne mogu izmeniti, Tako na stranicama ove knji
zuwedaka. izgradi, kao posč- ban karakter, kao lik Čiji '
ge mailarzimo ma opise os-
· kuđnih radničkih stamova,
jeftinih pansiona, ma motele-borđele kraj drumova, ma. konvencionalne provode i otuđeno bitisanje, Ali Koldvel, sa wuverijivošću i toplinom svojstvenom piselma njegovog formata, Ostavlja mogućnost katarže.
Po dubini zahvata, Sšup»
tilnosti psihološkog tretma na i socijalne Analize, kmjiga „izvesne žene“ dostiže vrednost Koldvelovih „re
· prezentativnih „ostvarenja.
Ako u mjoj nema grozničavih širokih panorama američkog duga, „Bvojom smirenom toplinom i mne dvosmislenim humanizmom iskazanim Krajnje funkcio-
nalno i stilski efektno, OVO :
delo ide u vrhove Ssavremene pripovetke.
Prevođ Ljerke mRađović čitak i književan. Roristam pogovor o Koldvelu i njegovom đelu „nmapisao je Vojislav Colanović. (I. 8.)
|
| WILJALONGA
Čovek krvi
(„Zora“, Zagreb 1961} „prevela sa francuskog Sofija Barđović)
Hose NK.uis de Viljalohga, savremeni šŠpamski pisac (rođen 1920. gođine u Mad-
' riđu) uglavnom je nePboz- ·
mat mašoj čitalačkoj pubMei, Potomak stare arlštoKratske porođice osvajača Perun, jeđam od mnajobrazovanijih savremenih španSkih Književnika Koji žive u emigraciji kab neprijatelji fašističkog Pfankovog režima, Viljalohga iza sebe ima burnm stvaralačku · i politička prošlost. Kao đečak od šesnaest gođina on se borio Tu Španskom građamskom ratu ma strani republikanaca, zatim ibemao je u Francusku, MGipMomirao pravo, bavio ,se movinarstvom, pošle druBog svetskog rata radio u Argentini kao #Sdgajivač konja u pampasima, damas živi u Francuskoj i iždrM\ava se' isključivo od Pprihođa Koje prima za svoj književni rad. U kratkom razđoblju objavljuje dve zbirke novela i dva romana. Od svih Viljalonginih radova „Covek Krvi“ je dobio majviše priznaja i pozitivnih Nritika. Viljalon Ba u ovom svom delu crta parabola životnog puta jednog generala iz SpanSkog građanskog rata, Suočavamo se sa „Mmjegovim bekstvom iz Spanije posle sloma Republike, U ovom romanu ispođ „površine
. fabule Ključa čitav jeđan svet uznemirenih ljudskih pitanja i patnji, svet razočaranja i svet nada, kolebanja i nostalgije, sve to ' ključa do jednog „uistinu tragičnog finala, koji Usleđuje posle generalovog povratka u porobljenu Sbpanija. „Uistinu, neke scene
( PRIMLJENE KNJIGE )
~ cry -
CUPRIMTAM; „Mlađost#, Za greb 1962." Novo 'ždanhje najpoznatijeg Anđrićevog dela,
Grigorij Baklanov: „PEDALJ ZEMLJE“; „Prosveta“, Beograd 1962; prevela Bosiljka Đorđević i Milka Vrbić. Pisana živim, teč-
nim i lakim jezikom, ova
knjiga opisuje ratna zbivanja na jednom „malom sektoru, koji nije veći od
. jednog i po kvadratnog ki-
. njima, iznenadnim preokre
· nagrađe ma Kknjiežvnost za.
. lometra. Ovo delo je kod
čatalaca u Sovjetskom Savezu postiglo veliki uspeh. Bez većih literarnih pre-
tenzija, ona osvaja čitaoca ·
zanimljivom fabulom, prot kanom uzbudljivim zbiva-
tima koji se dešavaju u prvim borbenim linijama.
Ivo Andrić: „ŽENA NA RAMENU“; „Nolit“, Beograđ 1962. Izabrane pripovetke Iva Andrića u redak ciji Muharema Pervića, ko ji je napisao i predgovor. Mnjiga je objavljena povodom seđamdđeset godina ži vota . dobitnika. Nobelove
1061. godinu. Izbor sadrži pripovetke: 'Smyrt u Sina-
stafa Madžar, '„Corkan i Svabica, Susedi, Mila i Prelac, Žeđ, Anikina vreme na, Žena na kamenu, Caša, Osatičani, Kod „kazana, Most na Žepi, Svečanost, Na državnom imanju, Letovanje na jugu, Znakovi, Jelena, žena koje nema.
Ipolito Nievo: „„ISPOVJESTI JEDNOG ITALIJANA“; „Zora“, Zagreb 1062; preveo dr Antonije Filipić, Ovaj Nievov roman je danis, „posle Manconijevih „Verenika“, najveći roman italijanskog „otočenta“. On je, istovremeno, najživlje i najvernije svedočanstvo o onom burmmom prelomu između starog i novog Ssveta, o vremenu Kulturnog, društvenog i „nacionalnog preporođa koje je dovelo do ujedinjenja Italije.
Anri Lefevr: „ESEJI“; „Veselin Masleša“, Sarajevo 1962. Izbor i predgovor Dragan M. Jeremić. Preveli Milenko Vidaković i Dra gan M. Jeremić. Knjiga sadrži sledeće eseje ovog istaknutog marksističkog es-
ovoj tekiji, Na obali, Mu- ~
~ presionizam se
kritike“. Put kroz ovu knji Ku vođi od Traklovih Ppesama, u Mojima se slike trađicionalne lepote prvi put razbijaju, đo poznatog Brehta i njegovog, u nesre ći epohe očvrslog, „jezika. „Pohmanstalovo „pesništvo piše Mušg na početku, jeste prozor u sreću preloma stoleća“. A o Brehtovim stiho vima kaže: „Ko želi da ga u orkanu čuju mora da' bu de Kratak“. Ove rečenice, koncentrisane „Književnomi ekonomijom izraza, kao da obuhvataju „istoriju XX stoleća.
Pesnici i prozaici ekspre sionističke „generacije nec pojavljuju se ovđe izvan vremena. Gni deluju u mjemu, pate s njim, EOVOre o njemu i u njemu. Eks đefiniše „umetnost pre prvog veliki u-
pregled,
kao 'svetskog rata“; vodni esejistički'
„Od Trakla do Brehta“, u
kome Mušg tačno interpre tira/.i Mritikuje jezik i formu. Ovog pokreta, posta-
zor savremene Književne ·.Vljaš nauku o ekspresioniz-
__ ___ _______-_- _—_—--–- _— , — - — — -- —— .4. .Gd—ı—
· Deblina“, „Ernest
mu na novo postolje. Posle OVOg pregleda slede Istra-– živanja o pojedinim Pisclma pod ovim „naslovima: „Traki i Hofmanstal“, „Elze Lasker-SŠiler*, „Nepoznati Kafka“, „Poslednji đani o večanstva, od Karla Krausa“, „Dva romana Alfređa Barlak kao pripoveđač“, „Hans He ni Jan“, „Bertolt Breht kao liričare i „Uklanjanje sfinge“, Svaki od ovih „eseja domosi novo shvatanje o pistima; s pažnjom se SluBa glas koji iz Svakog od
· njih govori nepomućen bi-
lo kakvom predrasudom. „Demoniju srca“ kod Mize Lasker-Sšiler ocenjuje ista
praveđdnošt kao i Kafkinmu tešku umetnost
Mušgovi prilozi mođernoj književnoj Kritici i Kritici modđerne ne samo da su Unapredili književnu nauku svojim temperamentnim iz nošenjem novih teza i neor tođoksnim načinom izlaganja, već su podstakli i žive diskusije u širokoj Javnosti. Rađa se danas Bovori o velikim imenima eVvVropske esejistike i Kknjiežvne kritike, ime Valtera Mušga ne može se mimoići, a
u oblasti „ekspresionizma
mučno da postoji kompeteniniji stručnjak od njecga. (A. P.)
iz ovog romana po Bvome emotivnom „intenzitetu i dđramatičnom spoju elemenata lirskog i surovog u životu — mogu da. nas pođsete ma neke kadrove iza kojih stoji meporecivo i jasno snažna ličnost velikog \ španskog ređitelja Bunjuela,
Ovaj roman bez ikakvih preseđana i elemenata kon formizma prikazuje prilike u Spaniji od trenutka kada je Francisko Franko uz pomoć marokanskih strelaca, elitnih SS divirija i italijanske vazđduhoplovne eskadre zaseo ma Brbaču španskog mnarođa.
Upravo u smislu prikazivanja jednog sveta koji Je vam savremene Evrope sa svim svojim „pitanjama i problemima, u smislu odbacivanja iluzija o prihvatanju mekih vrednosti, koje su mogle da budu važeće za vreme Spanskog građanskog rata ali ne i posle sloma republikanskih smaga, po snažnom zamaRu, koji Viljalonga „ima kađa slika špansku „emigraciju, njena raslojavanja i pitanja, po svim „ovim osobenostima njegova Knji ga u nekoliko može da pod seti, bez obzira što je reč o umetničkoj tvorevini, na publicističku prozu MHesusa Ernandeza, tog živog 1 temperamentnog čoveka ko Ji je tako đramatično umeo da prihvati iskušenja i da odbaci iluzije. I đa mw, kao i Viljalongi, još uvek i
trajno, patnja narođa Spanije bude njegov lični bol meprebolan, ona
psihička trauma koja stalno Kkrvari. „Rezultat te strastvene i te duboko angažovane i berzprizivne ijubavi ma Spaniju, „jeste i knjiga „Čovek Krvi“.
' (B. P.,)
eto ta auf. ta Ola yajei PIŠU: PREDRAG PROTIĆ, DIMITRIJE TADIČ, IVAN ŠOP I BRANKO PERIĆ
Va daaa ad ai
tetičara: Nacrt za autobiografiju, Rable — viđovi Rableova genija, Paskal „prelom“ vijeka, Polemike o Paskalu, Didro — Didroovo književno djelo, Pinjon, Esej o mođernim te“ orijama o umjetnosti pjesništva, Prema Ynrevolucio« narnom romantizmu.
Mark Tven: „RROZ SITO I REŠETO“; „Minerva“, Subotica-Beograd 1962; „preveo Luka Semenović. Mark ven o ovom svom romanu kaže sledeće: „Ova knjiga je samo priča o mojim dđoživljajima, a ne neka pretenciozna istorija ili filozofska disertacija. U njoj sam ispričao kako sam nckoliko dana šalabazao i i želim da njome pomognem dokonom čitaocu da prijatno provedđe koji slobođan čas, a ne da ga davim muetafizikom ili gnjavim učenim mudrolijama. Ipak, u ovoj knjizi ima i podataka, podataka o onoj zanimljivoj epizodi u istoriji Divljeg zapada... Mislim na početak, razvoj i vrhunac srebrne groznice u Nevadi...“
D. I. Pisarev: „IZABRANE STUDIJE I RASPRAVE“, „Kultura“, Beograd
1962. Izbor Rađovana Lali« ća, prevod, predgovor i napomene dr Milosav Babović. U knjizi su objavljeni ogledi: Oblomov, Ženski tilpovi u romanima i pripovetkama Pisemskog, Turgenjeva i Gončarova, Realisti, Uništenje · „estetike, Borba za život, Staro piem stvo.
Branko Jovanović: „GDJE SU MOJE ZLATNE JESM-
NI“ Klub mlađih pisaca, Doboj 1961. Zbirka pesama, Zan Pol Sartr: „O RNJIZEVNOSTI I PISCIMA“, „Kultura“, Beograd 1962. Izbor i predgovor dr Sreten Marić; prevod i napomene Prida. Milipović, O-• vaj prvi obimniji izbor ese ja Z. P. Sartra na „našem Jeziku između ostalih Oobjavljuje članke: Angažova na književnost, Sta je to li teratura, Povođom “Džona Dos Pasosa i „1919“, G. Fransoa Morijak i sloboda, Objašnjenje . Kamijevog „Stranca“, Aminadab ili fantastično kao način izražavanja, Bodlerov izbor, Crni Orfej.
9;
~