Književne novine
IZLOG ČASODISA
JIBTOIIIC
MATMHIIB CPIICRB
VELJKO PETROVIC O RRIZI PRIPOVETKE
Najzanimljiviji prilog u majskoj svesci časopisa predstavlja, bez sumnje, uvodni esej Veljka Petrovića pod naslovom „Kriza pri povetke?“. Povezujući SsVOja razmišljanja o pripoveci sa nekim, u novije vreme sve rasprostranjenijim, uve renjima da kratka priča Izumire kao Književni rod, odnosno da sc degeneriše, ovaj istaknuti pisac i vrsni pripovedač odgovara na pitanje: “Da li je izostanak kratke priče u nas prirodna, đa se izrazimo dijalektička posledica razvitka Wnjiževnih rodova, u Dprvom ređu epike, ili je njena kriza izazvana i veštački, prilikama van Kknjiževnih i umetničkih?
Uveren da je pripovetka obezvređena u našim današnjim Književnim odnosima, Veljko Petrović kaže: „U ovim danima sputnjika i nadzvučnog saobraćaja, da bi se istorija naru gala, postavljanjem skolastičkog mudrovanja na glavu, umetničkim „žrecima, sve se čini... da se, prosto izjavljeno, spusti cena kra-
ćem pripoveđačkom tekstu i da se digne onom drugom, takozvanom romanu, mada nije sve roman, u dosađašnjem tumačenju te reči, a nije ni pripoveđačka umetnost, što se s tim podnaslovom preporučuje“.
Problem pripovetke je, dakle, po Petrovićevom mi šljenju, dvojak: uslovljen čisto literarnim okolnostima { vanknjiževnim teškoćama. Iskusan pisac i odličan poznavalac književnog kretanja, oštrouman posma trač i dobar dijagnostičar kulturnih i literarnih prilika i neprilika, Veljko Petrović naznačuje kojim će se putem najlakše izaći iz Wrize. Pripovedači „moraju ukorak s izmenama ukusa, ličnih i društvehih stavova, čak i rečnika i fraza, a ne zaboraviti da jc pisac dužan kako bilo naknaditi — rekompensirati izbledele asocijacije ranijih naraštaja, da bi savremene gencracije u potpunosti mogle shvatiti karaktere njihovih ljudi, njihove odnose, reak cije, odluke i čine njihov rečnik i goestove“. S druge strane „treba apelovati i na dirigentne novina, na izdavačka preduzeća... da više inicijative, više pažnje, više i sredstava obrate doma ćoj novelistici, a ne od narednog praznika do narednog praznika, s preskakivanjem“. (P.)
'a njegova okruinost
„Safurday Reviči0
IZ PRBRANE ZRELOSTI U JEDAN „NOVI“ SENZIBILITET Kao kritičar, Lesli Fidler nije, svakako, jeđan od Onih koji, kako se obično kaže, imaju dlaku .na jeziku. U svom najznačajnijem delu „Ljubav i smrt u američkom romanu“, knjizi vrednoj. po erudiciji i zanimljivim | „shvatanjima, on je mnogo više pisaca napao nego što ih je hvalio. U nekim svojim esejima on, čak, sugeriše đa je osuđivanje sjajna veština, bliži se mestimično oblasti patološkog. Ovim „rečima istaknuti kritičar Grenvil Hiks, u broju od 5. maja, počinje recenziju PFidlerove zbirke pripoveđaka „Dole taština“ (Pull Down Vanity). Hiks upoređuje PFidlera sa dvojicom veoma značajnih savremenih američkih pisaca jevrejskog porekla, Bernarom Malamudom i Herber tom Gouldom, „Smatrajući svu trojicu tipičnim „urbanizovanim Jevrejima“, s tim što Fidleru nedostaje Malamudova suptilnost i razumevanje za sudbine onih koje opisuje i snaga i opravđanost Gouldovih te
OL pg yu · 1EYJJ”"u" O a
LE FIGARO LTTERATRE
JEDAN PISAC NOVE SPANIJE
Huan Gojtisolo ima tek 30 godina, a već su mu dela prevedena na 18 jezika, koliko i Lorki. On živi u Parizu već četiri i po godine u svome stanu, punom Knjiga i fotografija; na sve strane blistavi pejsaži Spanije, kamenje iz Španije itd.
Gojtisolo pokazuje 'Terezi
de Sen-Fal, francuskoj novinarki, koja ga intervjuiše, svoje knjige. Od šest romana, koliko sam do sađa napisao, samo su tri mogla biti objavljena u Španiji.
— TI zato živite u Parizu?
— Tamo ne bih našao ekvivalenat onome što imam ovde. Potreban je ipak izvestan minimum slobode da čovek može da se izrazi. Šef cenzure u Španiji žalio se pređa mnom što nema ni jednog Gobrog katoličkog romana u Španiji. Hteo sam da mu odgovorim: „Pa to je zato što ste vi tu!' Jer tamo, u Španiji, mora se uvek ići po žvaničnoj liniji. Nijedan španski izđavač ne bi mogao da mi pruži ono što mi daje moj francuski izdavač. A ja sam ovde pomogao đa se upozna nova škola španskog romana koja je sađa u najvećem uzletu. Tako, Garsija Hortelano, koji je dobio prošle godine nagradu Porman tor (kada je prvi put dodeljena), Sančo T'erlosio, T'ernandez „Santo58, Lujis Gojtisolo (moj rođeni brat, koji je takođe zapaženi pisac). A zamislite da sam sada u Španiji, kako bih mogao da objavim svoje utiske sa Kube, na kojoj sam nedavno boravio?
— U vašim romanima vi opisujete razne „dSstaleže, društvene redove...
— Pokušavam da dam portret čitavoB društva: vojnike, građane, sveštenike na španski način. .:
— Kako „sveštenike na španski način“?
— Imao sam 12 godina kad sam u školi čuo prvi put za romansijera Morijaka. TI tada je naš profesor sa izrazom gađenja na licu pomenuo đa postoje još čudovišta na zemlji, u vidu katolika na francuski
način. Zato sam u jednom
delu hteo da raspravim to
pitanje. — Vi ste
u vašem posled-
njem romanu „Hronika jed mog ostrva“ prikazali loše strane turizma na stanovništvo. — Mi smo Žrtve jedne dvostruke emigracije. S jedne strane, mi izvozimo pet hiljada služavki i manuelnih radnika godišnje; sa druge strane, u zamenu za njih, primamo sedam miliona turista, Mi smo duhovno pribežište Evrope. I mi se prostituišemo ·neprekidnim folklornim spek taklima u kojima uživaju strani putnici sa punim stomacima. Krajnje je vreme da Španija stekne toliko hrabrosti i da se odrekne toga da bude muzej i kafana i postane 'nacija kao i sve druge. Na nesreću, državna propaganda kljuka naše ljude objašnjenjima đa je ta stagnacija izvanređna i da treba samo održavati kult prema prošlosti, A jedna zemlja ne može napredovati ako je samo zaneta proslošću.
— U današnjoj Španiji režim se stalno napreže da održi psihozu straha i nju neguje brižljivo. Sa druge strane, republikanci u izgnanstvu zastali su na svo-
jim pozicijama slave iz revolucije. Ni jedni ni drugi ne viđe da dolazi
jedna nova. generacija koja je likvidirala komplekse građanskog rata i okrenula se budućnosti, Za pet godina od danas jedna nepovratna revolucija zbrisaće poslednje tragove tog nekadašnjeg kolektivnog pokreta rdgo vrdg rdg rd potresa.
— T vi smatrate da ubrzavate taj proces vašim knjigama?
— Misao ide uvek ispred ekonomike. Postoji danas u Španiji jedan raskorak između stvarnosti i kulturnog programa. Ipak činjenica da smo živi, puni snage, svesni da radimo na vskrsnuću naše zemlje, već je dovoljan znak, zar ne?
(N. T.)
ma. Sem toga, Fidler nije u stanju pripoveci đa „d& „izvestan neizbežan oblik“. No sve to ne znači da su pripovetke loše. One su pre nedovoljno tispešno na pisane,
Fidlerova knjiga sadrži devet pripoveđaka · „(prva je jedna jevrejska legenđa podrugljivo intonirana, dru ga govori o Crncu, eks-komunisti i u njoj je mogućno naći dva dramatična, ali neverovatna, sna i treća pripovetka — zabavaT, ali i uvredljiv portret homoseksualca), od kojih se šest mogu smatrati celinom jer su tematski povezane. Reč je, naime, o piscima, onim stvarnim i „umišljenim. Ove pripovetke su zanimljive kao svojevrsna psi hološka analiza ličnosti ko je su karakteristične za na še vreme, a i zato što se po njima vidi Fidlerov Wel tansehauung. „Wajbolja od ovih pripoveđaka, „jedina po Hiksu koja poseduje ve oma dramatično značenje i osnovu, jeste „Nu de Croquet“ (Kriket nagih). U ovom tekstu govori se o pet parova sredovečnih lju di. od kojih su većina Uumetnici, čiji intelektualni i emocionalni poraz, sa ZOrom natopljenom alkoholom, postaje nemilosrdno jasan.
U tim pripovetkama PFidler uspešno predstavlja jed nu vrstu mođernog senzibi liteta. Njegova tipična ličnost počinje život kao izra zito snažna, talentovana i sumnjičava. Politički se ra zočarava, doživljava izvesnu umetničku „afirmaciju, ali je nezadovoljna onim što je postigla. Takva ličnost postaje aroganina i neumerena u analiziranju svojih i tuđih „postupaka, voli paradokse do perveTzije i plaši se jednostavnosti i upravljenosti u jednom smislu. Njen duh, disciplinovan od rane mladđosti, ističe se u umetnosti analiziranja i Kkritikovanja, ali njegove kreativne moći su male. Takva ličnost nije stvorena ni za kakvu Vr stu razumevanja i plemenitosti duha.
Nije teško shvatiti, „zaključuje Hiks, da takva lič most u potpunosti odgovara Pidleru i da objašnjava mnoge elemente, „snagu i slabost, njegovog kKriticizma, Takav senzibilitet, jasno je, doprineo je kulturi našeg vremena, ali postoji tačka iznad koje se s njim više ne može računati.
| ncounter
DZORDZ STEINER O FP. R. LIVISU
U majskom broju OoVoOH časopisa Džordž Steiner, američki Mritičar i pisac dve zapažene knjige („Tolstoj ili Dostojevski“ i „Smrt tragedije“), analizira delo PF. R. Livisa, jednog od najistaknutijih engleskih savremenih kritičara.
Za Livisa, kaže Steiner, kritika je „usredsređena čo večnost“, a kritičar je „pot puni čitalac“; „idealni Kkritičar je idealni čitalac“. Njegov cilj je da u potpunosti shvati doživljaj saop šten rečima pesnika ili romansijera. Koliko umetniku, toliko je i Wkritičaru potrebna publika. Bež nje čin idealnog čitanja, poku šaj rekreiranja umetničkog dela, lako skreće u samovoljni impresionizam. Jedan od glavnih Tiivisovih aksioma je ubeđenje da postoji tesna veza između čovekove sposobnosti za do življavanje literature i nje gove opšte spremnosti za život. Tu čovekovu spremnost kritičar može da probudi i prođubi. Tiivisova koncepcija književne kritike predstavlja, iznad svega ostalog, odbranu živog, hu manog društvenog poretka. Zbog toga on univerzitetu pridaje veliki značaj: iđeaları univerzitet treba da bude koren onih energija duha koje omogućuju da političko telo države funkcioniše na zdrav, kreativan način.
Često se govori da Livis „rđavo piše“. On je protivnik finih, bleštavih fraza koje mogu da zamrače siromaštvo smisla ili nezdravost logike, svega onoga što predstavlja sitni vez na golom telu misli. Razlog O”
vome treba tražiti u činjenici što Livis nikad nije hteo da bude pisac-stvara=lac, za, razliku od skoro svih velikih Kkritičara., On ie uvek smatrao da je kritika „sređišnji, životni DOziv“, posao od ogromnog značaja.
Livis nije uveo neku novu formalnu teoriju umetnosti, niti je težio da ponovno definiše nauku o eStetičkom prosuđivanju. On je svoje „opšte ideje“ našao kod T. 5. Kliota. D. H. T,.orensa, A. A. Ričardsa, viljema Empsona. Ol je protivnik apstraktnog, Uuop štavajućeg oblika filosofije, jer veruje da on nema VCze sa specifičnim rekreativ nim percipiranjem, što je posao kritičara.
U kritici je, kaže Steiner, nužno poređenje. Samo ve liki kritičari uspešno umeju da suprotstave jednog pisca drugom. Livisu to izvanredno dobro polazi Za rukom, Njegove analize su majstorske i on u njima pokazuje ono što bi le na zvao „mislećim okom“. Livi sova vrhunska kritička oOsstvarenja kreću se u oblasti engleskog romana. Njcgova Knjiga „Velika tradicija“ ,je jedno od retkih dela koja su „preoblikova– la unutrašnji pejzaž ukusa“. U toj oblasti on ima samo jednog ravnog pret-
hodnika — Henrija Džejm-'
sa.
Livis je celog svog života stajao nasuprot klimi sVOga vremena i nije. čudo što je digao protiv sebe. vrlo mnogo „protivnika velikog ugleđa i izvanrednih sposobnosti, što ije mnogo propatio suprotstavljajući se engleskoj ., koterijaškoj
kulturi. Na njegov nedđavni napad na Č. P. Snoua (O čemu je naš list pisao), ste inmer gleda kao na neoče-
(B. A. P.) kivani čim „uske, arogantne surovosti“ i „grotesk-
nog, intelektualnog makartizma“. '·Uz sve svoje nesumnjive vrednosti Livis je imao i izvesnih ograničenja i spoticanja. On je, na primer, neke pisce male vređnosti precenio, druge velike pod cenio (Dikens), dok je o ne kima sasvim površno HEOoVO rio (Džojs). On isto tako nije pisac o stranim piscima, jer je smatrao da kritičar može zrelo pristupiti jedino delima napisanim na maternjem jeziku. To, misli Steiner, „predstavlja Livisov nedostatak, jer on zanemaruje „poređenje i komparativno vredđnovanje pisaca različitih jezika ali sličnih umetničkih koncepcija. Livisov najveći nedostatak je što nije bio spremam da shvati i dobrodošlicom pozdravi novo. za nje ga engleska poezija, nema budućhosti posle Eliota, a roman posle Lorensa, od 1945. „lLivisova Kritika je prestala đa bude „životodavna“. veliki kritičari su ređi od velikih pesnika ili romansi jera. U Engleskoj Koulridž i Arnold su kritičari prVoE. reda. U izvarnednim ostva
renjima Drajđena i Sentsberija ima primesa amaterizma. Od modernih samo T. S. Eliot i pĐdmund Vilson pripadaju ovom ponosnom društvu. A Wivis? Njegovo delo, nesumnjivo izvanredno značajno, treba posmatrati kroz prizmu njegove definicije da Kritika treba da bude usredsre đena i humana. U Liviso=vim ostvarenjima usredsređenost je nesumnjiva, ali je humanost često tragič-
no odsutna. (D. P.)
NDL
O DETERTIVSKOM ” ROMANU |
Šta je to detektivski roman? pita se Ernst Kemel (Ernst Kaemel) u majskom broju ovog istočnonemačkog mesečnika za književnost i Kritiku.
Detektivski roman je čedo „kapitalizma (najrašireniji je u #đMEngleskoj i SAD). Nesumnjivo da je lepa književnost doprinela njegovom rađanju: iz avanturističkih romana kasnog XVIII veka i senzacionalističkih XIX veka je potekao, a vrlo brzo se adaptirao na ubistva i ma terijalne zločine. Sađa je detektivski roman samostalna grana literature sa jasnim zadacima i postupcima u okviru određenih čvrstih pravila. Prvim detektivskim romanima, u stvari, mogu sc smatrati dela Poa i Dikiza. Oni su neka vrsta njihovog prao” ca, a najodlučniji korak u njegovom razvoju je svaka ko pojava Konana Dojla i njegovih ličnosti Šerloka MHoiIimsa i pomoćnika „mu Vatsona. Otad je pređen, očevidno, veliki put, jer te orija pisanja detektivskih romana može se čuti danas i na nekim univerzitetima na zapadu.
Pisac članka smatra da se detektivska literatura OVE vrste jedva može zamisliti u jednoj socijalističkoj zem lji već i zato što u njoj ne postoje takve društvene po jave („TI sam privatni detek tiv tipična je pojava anglo saksonskog životnog prosto ra“). „Ona je prođukt kapi talizma i s njegovim zalaskom nestaće i sama. Osta– će i razvijaće se po moguć stvu literatura koja će uz primenu ponekih tehničkih sredstava klasičnog detektivskog romana uzeti za predmet prestupe najrazličitije vrste, koja će pravna i društvena dela razgoli titi u književnom ruhu. A1i. metod, uspešna potraga za izvršiocem, „razlikovaće se od Mlasične detetektivske literature kao Što se i sama društvena uređenja
razlikuju“. (A. P.)
T. S. Eliot
40 GODINA ·' OD POJAVE
„ULIKSA“
Knjiga g. Džojsa objavljena je ve joj bili potrebni novi opšti a) sli njena pojava DIJC. tuma da ne bi bio moguć bilo koji pokušaj da di pravo mesto i značaj, knjigu moglo uraditi u ovom
jeste osvetliti svaki njen aspekt ı nije osvetljen. Smatram da je ova
njenim klevetnicima;
ograničen — koji još
knjiga najznačajniji izraz našeg vremena; 1 je zadužila sve nas i od koje niko od nas ne može Ovo je osnova za sve što bih imao želim da traćim čitaočevo vreme obrazlagan
PREVEDENI
LIKS.
Ć dosta davno da bi ili prebacivanja tako davnog dajoj se odrešto bi se za jednu ovakvu času, a to je obiman pošao, — a broj aspekata je ne-
izrazi pohvale
Sve
to je knjiga koja pobeći. da kažem O njoj i ne jem svojih po-
hvala; ona mi je pružila sve potrebno iznenađenje, zado”
voljstvo i stravu, i ja ću se zausta
Među svim kritikama o ovoj knjizi nisam — ukoliko ne izuzmemo na svoj način koji je pre uvod nego kr
lerija Larboa,
nilo značaj primenjenog me upotrebu odgovarajućih stilova i simbola u sV bi mogao očekivati da je ovo prva ali nju treba shvatiti kao zabavan
knjige. Neko
koja privlači pažnju,
izum ili giljotinu koju je podigao ali koja nema zna : 1 ] Oldington pre nekoliko godina uputio prenebregnuvši ovo, pisao pre nego što se
realističke priče, ru, Kritika koju je Bg. Uliksu čini mi se da je, pošto je g. Oldington
celini, manje je pogrešio od onih koji su G. Oldington / Dž i Š poplavu dadaizma koje je njegovo dakako izvire iz slavine čarobnjakovog
čitavu knjišu. roka haosa i žalio je lekovido oko videlo štapa. Naravno,
vrlo loš uticaj,
generacija je odgovorna za odgovoran prema sebi ravnima, ne prema tanih i nedisciplinovanih vetropira. Ipak, g. Oldingtona za budale čini mi se da sadu DNNNCa j žan zaključak. On sma n SBHaTOAVA KoRJH i na haos i ızraž osećanja koja su perizobličuje realnost. i mogao bih da im izmenim smisao. on — da ni upotrebljava da bi nam ogadio svet, S No e) OgbeBMo iledeće čovečanstvo“. Ovo je donekle slič-
kacije o prirodi same
da je ova knjiga poziv verzna, kmnja i koja ram reči g. Oldingtona „Štaviše, reći ću — kaže
što je pogrešno 1
uticaj koji s mnogih gledišta, neznatan. VI io a osrednja može biti vrlo
na tome zaustavili. a video ništa
vredan napis B. Va
itika — Što bi ocetoda —. paralelu sa Odisejom, 1 akom delu
osobenost autor za izlaganje svoje čaja za čitavu struktu-
promašila. Ali delo pojavilo u pred sobom imali
je shvatio 8. Džojsa kao pro-
može imati knjiga B· Džojsa je,
Vrlo dobra knjiga može imati korisna. Sledeća Genijalan čovek je gomili nevaspiapatična brižnost ži izvesne implisa čime se ja ne mogu složiti; tra, ukoliko ga razumem,
svoju dušu.
Ali ako ne citi-
kad g. Džojs svoju divnu čini nešto
no mišljenju uglađenog Tekerija o Sviftu. „Sto se tiče nje-
govog morala mislim da je strašan, kako ovaj čovek
klevetnički i ma
sramotoemn, neljudski, bio velik trebalo bi ga
izviždati“. (Ovo se odnosi na zaključak Putovanja zemlju
Hujhnima koji mi
se čini
jednim od najvećih trijumfa
ljudskog duha.) Tstina je da je kasnije Tekeri odao Sviftu jedno od najlepših priznanja koje je ikada jedan čovek dao ili primio: „On mi se čini tako velikim da kad mislim na
njega kao da mislim na carstvo koje propada“. Da li je mogućno oklevetati
čovečanstvo (za razliku
od klevetanja u običnom smislu — klevetanja pojedinca ili
grupe nasuprot ostalom delu sveta), pitanje ba da raspravljaju filosofska društva. ) bio bi izmišljen dokumenat, nemoćna prevara za momenat privukla pažnju B. Oldingtona, da se zadržavam na ovome: Oldington kad govori o „velikom ne-
„kleveta“, koja ne bi mi Ne želim više tvrdnja koju iznosi E.
je o kojem tre-
Ali, kad bi Uliks bio
interesamtna je
disciplinovanom talentu BS. Džojsa“.
Mislim
onome što u principu želimo i zovemo klasicizmom, Upravo š napad g. Olđdingtona na ovu
UĐENJE
Henriju Mileru
„Henri Miler je:imao pravo O
nama 1931. godine.
On još wvek ima pravo. Zato ga meprestamo izvodimo
pred, sud: on govoTi O našem raku. da govorite. Kad izvodimo Milera
mc smete o mjemu
pred sud, mi pred, sud, izvodimo sebe...
Ako imate Yak,
stvorenja
puna straha, predrasuda, stida, neispumjene želje av
Sudski procesi protiv romana Henrija Milera „Južni povratak“ („Povratnik raka“) postali su, u poslednje vreme, u Americi jedna vrsta mođe. Nakon objavljivanja Milerovog dela, koje je.tek trideset godina. posle štampanja u Parizu izašlo. u Americi, vođeno je preko peđeset procesa protiv „Milerove pornografije“ širom. SAD. Njujorški časopis „Evergreen Review“, u broju za mart i april, doneo je iscrpan izveštaj s jednog takvog suđenja koje je, po rečima. pisca izveštaja, najbolije pokazalo da oni koji vode pro cese protiv Henrija Milera dovode na optuženičku klupu rak od koga sami boluju. Kada je polovinom 1961. godine Milerov „Povratnik“ objavljen u Americi, mnogi kritičari su javno tvrdili da se oko njega neće dizati prašina, pošto Amerikanci nisu više puritanci. Oni su zaboravili, kaže Donoven Bes, pisac izveštaja sa suđenja koje je održano u malom kalifornijskom gradu san TRtafaelu od 5. do 15. đdećembra pro šle godine, da je Amerika još uvek zemlja u kojoj je „prljavije“ nešto reći, nego to učiniti.
„Ispričati istoriju ovoga suđenja znači podići kameni videti šta puzi ispod nas, gde su naše duše, u SAD“.
Na optuženičkoj klupi, zajedno s Milerovim „Povratnikom“, našao se i knjižar Frenkiln B. Peršina, zato što je 5 predumišljajem prodavao- i preporučivao NES dnu nepristojnu knjigu. Tužilac ie bio Rodžer Petrik Gereti, biv-
\
ša zvezda ragbija, dobar otac Dporodice i redovan posetilac crkve, — dakle tvrđava morala. On i njegov „tim“ podigli su protiv Milera optužnicu zbog jeresi, egzibicionizma i probudističkih tendencija; kriv je zato što ne
završava rečenice, što se neame- |
rički ponaša, što mu je roma bez zapleta, zato što je ekspatriota; zato što se njegove ličnosti vole kad je vreme doručku, što ne žive u, skladu s moralnim načelima. materijalno obezbeđenih „prosečnih. građana“, što se ne osećaju krivi zbog svojih seksualnih sloboda, zato što su nezaposleni i bez prebijene pare u džepu. Gereti je svoju kampanju protiv Milera počeo oktobra meseca prošle godine. Najmio je jednog čoveka. koji je išao od knjižare do knjižare, tražeći „žrtvu“ koja preporučuje Milerov roman. Kad ga je našao, Gereti je šest nedelja u San Francisku i okolini tražio književne stručnjake koji bi svojim autoritetom mogli potvrditi da je „Milerov roman delo bez „iskupljive društvene važnosti“, Nije mogao da ih nađe. Odbrana je, međutim, bez velikih teškoća pronašla sedam obrazovanih i vrlo uglednih ljudi, koji su pristali da javno brane Milerov roman od Geretovih optužbi, Tužilac je te „literate“ gledao prezrivo, s nipodaštavanjem.
Gereti je celo vreme igrao ulogu uvređenog „prosečnog Amerikanca“, nastojeći da na taj na– čin privoli porotu đa roman proglasi krivim. Nakon čitanja „najbestidnijih“ mesta u romanu on je izjavio da su ta mesta i izve-
da se g. Oldđington i ja manje-više slažemo u
da smo se složili da to na-. zbog ovog slaganja izabrao sam
»
knjigu. Mi se slažemo u onome”
HENRI MILMJ,
sne reči od četiri slova — ceo TO man. Njegovi svedoci nisu bili ni malo inventivniji od njega, iznoseći svoje optužbe, donoseći sud o delu i ličnostima na osnovu pojedinih odeljaka izvučenih iz konteksta cele knjige: Miler je sveo čoveka na životinju koja n* želi da ponovo postane čovek, Miler bira najabnormalnije i najneoprostivije seksualne izopačenosti i trebira ih kao rnormalne; u „Ljubavniku ledi Četerli“ ljubavnici se bar vole kađ im je vreme, a roman ima početak i kraj, fabulu; kad se čita Milerovo delo, dobija se utisak da je neki mladić raskopčao šlic na pan talonama i da viče: „Pogledajte šta sam našao“; sudeći po „PO“ vratniku“, američke devojke i” maju jednu jedinu želju: da iZgube devičanstvo i da počnu da
sudeluju u seksualnim orgijam3 itd.
KNJIŽBVNE NOVINE