Književne novine
9utOn | OSVIĆ 1
Nastavak sa 1. strane
umetnosti osveštanih tema ne izbegava neveštini i neukosti tretiranja, teško se oslobađa, još uvek, hibridnosti umetničkog me:oda i postupka, s mukom se usp-i nje do specifično ume{ničkog, a to će reći slikovitog tretiranja građe, koja nikada nije sama sebi cilj i koja, konačno, samo zato naseljava i puni raznolike jezike svih grana umetnosti „da bi iz tih jezika dejstvovala kao kavalkada simbola onih ideja i osećanja čije se latentno prisustvo u toj građi uvek mora odgonetati i otkrivati. Naš aspekt otvara ovde jedan drugi problem teme u Uumetnosti, naime: Šta je zapravo tema u umetnosti ı da li je pojam teme bliži pojmu „sadržaj“ ili pojmu „smisao“, u ovoj oblasti delovanja ljudske svesti (stvara-– lačke i primalačke).
Tema je — kazuju nam fo i sami priručni rečnici glavna, centralna misao nekog razmišljanja, dakle predmet refleksije ili diskusije, a u Aristotelovom spisu o logici (Organonu) prikazan je još i čitav sistem gledišta, „Opštih mesta“, korisno poslužiti za razjašnjenje nekog pitanja kao predmeta našeg misaonog odnosa, ispitivanja, raščlanjavanja i dokazivanja. Praktična svakidašnja upotreba Topike svela je, međutim, veštinu upolrebe argumenata za misaono razmatranje nekog predmeta (ili pitanja) na retorsko iscrpljivanje pojmova i sudova koji se logično mogu isplesti oko jednog središnjeg pojma ili ideje, oko teme u opšte poznatom značenju te reči, a na području umetnosti dobio je taj starodrevni terminus široko i sasvim rasplinuto značenje moktiva koji se raznovrsno može razrađivati „menjati, dopunjavati i preobražavati, i onda kada ie potpuno izgubio svoju misaonu (diskurzivnu) sadržinu, dakle i onda kada je sadržaj teme logički neu-., hvatljiv, nepodoban da bude pojmovno formulisan, takoreći nepristupačan onoj identifikaciji koju smo mi vazda voljni i spremni da uspostavimo, po navici i tehnici mišljenja kakvo nužno i sa ušpehom primenjujemo u praksi me= đuljudskog komuniciranja izvan oblasti umetnosti, u svakiđašnjem opštenju, ali i u nauci, kao i u . filosofiji. -490 Mhnjiževnosti — zadržimo še isprva na proznoj umetnosti tema je, bo mnogovekovnoj tradićiji, ono što se rečima opisuje, prikazuje, slika, označava: neka radnja, zbivanje, fabula, zaplet (sa konačnim raspletom ili bez njega), ili bar jedan deo neke pojave, neke akcije u procesu. Ali i tu — u pripovetkama, novelama, romanima — posle pročitane ili saslušane fabule, sa nekoliko ili povećim „brojem tema u njoj, ostaje nam jedan unutarnji psihološki eho, jedan čudesni trag značenja, koji nikako ne možemo sasvim svesti na samu upoznatu temu, jedan široko uopšteni misaoni i emocionalni odjek, koji se nika=– ko ne da reducirati na primljeni sadržaj teme. Mi upravo u tom sopstvenom meditacionom ehu, u tom uopštenom odjeku književne teme u nama, vidimo i otkrivamo pravi smisao proznog književnog teksta sa kojim smo se susreli, i ako sada taj pronađeni, otkrive-= ni, fabulom poneseni mada nigde verbalno neformulisani smisao proze nazovemo njenom unutarnjom temom, zacelo da nismo pogrešili, niti se o pisca ogrešili. Naprotiv, tek sada, tek na tom stuphju uspešnog prodiranja u švrhu i smisao piščevog napora da nam uopšte o, nečemu govori, tek na tom stupnju sopstvenog truda da duhovno asimilujemo podneti nam prozni tekst, mi istin ski upoznajemo autorovu glavnu temu, jednu od onih jedva desetak unutarnjih tema koje potencijalno nastanjuju sve radnje i fabule sveukupne proze sveta, od prvih početaka pričanja kao slikovitog iznošenja tegobe i miline doživljeno# života i sveta pa do dana dahašnjeg. U svom eseju O Tomasu Vulfu Alfred Kazin je napisao: „Vulf je zbilja bio oličenje sukoba između savremenog pojedinca i društva; on je u tom sukobu našao čak i svoju glabnu temu, dok su toliki drugačiji i izvesno zanimljiviji talenti samo šetkazali po atmosferi te teme“. Nesumnjivo, i sam pojam teme u književnoj prozi danas „šetkara“ od pojma konkretnog, spoljašnjeg, vidljivog (čitljiVoE) sadržaja do pojma potencijalno prisutnog, unutarnjeg smisla umetničkog dela, pa je sasvim očevidno da se u citiranoj Kazinovoj rečenici Bovori o Vulfovoj „glavnoj temi“ kao o latentnom iđejnom smislu, kao o unutarnjoj misaonoj atmosferi, kao o dominirajućoj duhovnoj klimi svih mnogobrojnih, bujnih, retorično-patetičnih konkretnih tema u ogromnom mnoštvu prizora, opisa, Scena, ljud-
2:
koja mogu razumu
skih portreta i situacija oVog Velikog romansijera prve polovine tekućeg veka.
Ipak, ne bismo bili u istorijskom toku stvari ako bismo na različitost teme kao konkretnog sadržaja i teme kao unutarnjeg smisla gledali kao na puku oscilaciju tamo=amo. Tema u značenju anutarnjeg smisla proznog knjiže vnog dela dobija s vremenom sve veći značaj, a fema u smislu konkretnog sadržaja sve više gubi svoj posebni, osobeni značaj. Sa porastom estetske svesti o fabuli i radnji kao nosiocu skvrivenog, unutarnjeg šireg i apstraktnijeg značenja ,o konkretnim događajima narativno prikazivanog zapleta kao simbolima nekih viših i opštijih ljudskih istina, vrednosti i tekovina iskustva, sama fabula radnja, scena ili situacija u proznoj deskripciji postaje sve više irelevantina u psihološkom kompleksu čitaočevog estetskog doživljaja proze. Mi, današnji čitaoci, sve više i sve brže (sve lakše) zaboravljamo konkretnu scenu proznog teksta a sve više pamtimo onaj čudesni njen trepet koji je diže do simbola neke dublje i značajnije istine no što je ona sama. Nezgodne i zaobilažene teme, pomenute na početku ovog ogleda, imaju dobre šanse da postepeno pređu u legalnost, da društvenim moralom budu pomilovane i Oslobođene od vekovne kazne baš na putu promenjenih srazmera između sve manje impresivnosti dejstva konkretnih deskripcija i sve veće impresivnosti sveljudske simbolike tih deskipcija. No odlučujuću ulogu u toj smeni funkcija — rudimenfizovanju konkretnog sadržaja teme i sve jasnijem izbijanju skrivenog smisla teme — oOdigraće, po svoj prilici, baš prozna stilistika, način opisivanja, verbalni metod akcentovanja simbolike datih slika i opiša. „Novi roman“ u savremenoj francuskoj književnosti, bez obzira na sve ono šta sami njegovi predstavnici teorijski i analitički o njemu pišu. zadržava se samo prividno na površini opisivanih predmeta, pojava i izmišljenih ljudskih likova; u stvari, nove forme, što će rećii jedan osobeni stil sa olovnom :} multipleksnom težinom na bezmalo svakoj reči, otkriće, po rečima Mišela Bitora, „nove pojave u samoj stvarnosti“. Tako, u literaturi prestaju da egzistiraju šitnice i sporedne stvari upravo time što je uspostavljen tip rOmana koji „ništa ne priča“. Savremeni čitalac, izoštren do Veštine da bude oprezan (u očekiva-
O kitu
nju simbola na površini svake bčeznačajne slike stvari) izgubilo je naivnost, kao i njegov. pisac; on dobro zna da više nema bezazlenog opširnog ćaskanja, pa je zato njegovo aktivno učešće pri čitanju sve veće i veće. Tema kao sadržaj postaje time sve beznačajnija; kao skriveni, unutarnji
smisao čitanog teksta — sve zna='
čajnija i sve više zavisna od samog čitaoca.
Pomeranje težišta pojma teme sa sadržaja na smizao u poeziji je još eklatantnije. Romantična romansa ili balada, sva prekrasna lirika prošlosti, imala je svoje tematsko jedinstvo. Metafore su pokrivale jedan kompaktni, homogeni proces koji se odnosio na emocionalno stanje pesnikove individualnosti, ali ova se mogla sagledati kao komadić čovekove dra me, kao istrgnuta strana iz intimnog dnevnika u stihovima. U savremenoj poeziji, hrpa stilskih figura leži pred asocijacionom aktivnošću čitaočeve svesti kao veća ili manja gomila disparatnih slika, Svaka pojedina metonimija mali je sadržaj za sebe, i on, takav, sam za sebe, skoro da ne znači ništa. No skup svih konkretnih slika u savremenoj lirskoj pesmi izbacuje na vidljivu površinu jedan viši unutarnji smisao koji ne možete identifikovati ni u jednom stihu. U kratkoj pesmi Miodraga Pavlovića „Govori pesnik bez obrazine“ („Književnost“, 1962, br. 4) ima nešto malo imaginarnog pejzaža, sa nekom fiktivnom proročicom u njemu, sa nešto zvezda i vetra i nešto malo pesnikove poruke nekima iza brega. Ne bi, zbilja, bilo pravo to malo sadržaja nazvati temom. Ali jedna stravično realna samoća čovekova, sa totalnom neizvesnošću njegove sudbine, izbija iz pesme kao njen duboki smisao, i zato su ta samoća i ta neizvesnost sudbine čovekove u savremenom svetu istinska, majstorski izložena tema te rafinirano duboke Pavlovićeve pesme.
U likovnim umetnostima, recimo u slikarstvu epohe koja je donela na svet nefiguralni izraz, apstraktnu sliku, enformel, tašizam, tema je sasvim prebačena sa konkretnog sadržaja slike na njen unutarnji, multipleksni, gledaočevim okom odredljivi smisao, Od antičkog slikarstva, koje je trijumfovalo u veštini podražava– nja prirodi, objektima stvarnosti, do renesansnog slikarstva, veličanstveno moćnog na estetičkom principu stilizacije i idealizacije, ali i dalje, kroz vreme trajanja i
uredništvu.
P II UMIeinosti
razvojnih tokova naše civilizacije, sve do likovne estetike unutarnjeg kafakteriziranja pojava, pred meta i likova fizikalnom deformacijom, moglo se govoriti o sadržaju slike. U eposi nefiguralnog likovnog izražavanja umesno
je govoriti samo o smislu, o po-”
tencijalnoj duhovnoj (idejnocemo= cionalnoj) atmosferi likovnog umetničkog dela, i taj njegov smisao, u mnogome zavisan ođ asoci-
'jacione aktivnosti svesti nas koji
ga posmatramo, jedina je njegova tema. i
U muzičkoj umetnosti — razume se ,samo u „apsolutnoj“, neprogramskoj instrumentalnoj muzici — temom se naziva tonska, melodijsko – ritmička struktura, koja se kao generativna zvučna formacija ponavlja (u sonatnoj formi), ili višestruko preobražava (u varijacionoj formi), ili seli iz glasa u glas (u baroknoj polifonoj formi fuge). Ali, ako hoćemo da je shvatimo kao određeni muzički sadržaj, naći ćemo u njoj samo specifična svojstva melodijske linije, sazdane iz tonova koji je sačinjavaju i — ništa drugo. Govorimo li pak o unutarnjem značenju, o smislu, o osećajnom karakteru, o potencijalnoj idejnosti muzičkog dela, mi govorimo, ustvari, o čitavom kompleksu tohn= skih odnosa u njemu, pa i o njegovim temama.
Pojam teme u umetnosti, kako vidimo, obuhvata i sađržaj i smisao umetničkog dela. No sadržaj, uvek vezan za konkretnost umet-= ničkih slika, gubi postepeno i sve više svoj značaj u savremenoj umetnosti, dok unutarnji smisao umetničkog dela, uvek vezan za simboliku tog sadržaja, dobija sve veći značaj, sa porastom aktivnonog učešća konsumenata u dejstvenoj snazi samog dela. Način obrađivanja bilo koje teme, ulaganje dubokog životnog iskustva u postavljanje i razradu bilo kojih konkretnih umetničkih slika — to je ono što njihov sadržaj preobražava u simbole. Otkrivanje simbola u bilo kojem sadrža-
ju umetničkih slika aktivnost je koja vodi upoznavanju njihovog letentnog smisla. Istorijski suton značaja konkretnog sadržaja pri prijemu bilo koje umetnički obra= đene teme u isti mah je i istorijski osvit sposobnosti duha da otkrije unutarnji smisao umetničkog dela kao njegovu „glavnu temu“,
Pavle STEPANOVIĆ
TEKST NIJE SPORAN
Druže uredđniče,
s aspekta problema — a to je odnos izđavača prema piscima veoma ste dobro učinili što ste u zadnjem broju odštampali odgo= vor „Oboda“, kojeg je potpisao Čedo Vulević, na moje pismo objavljeno u prethodnom broju; veoma šte dobro uradili što ste ga odštampali kakvo ono jeste, jer smo tako došli do novih elemenata, koji čitav problem postav“ ljaju još daleko oštrije.
Što na njega odgovara Vulević? On krajnje primitivno prelazi pre ko činjenice da sam ja pokrenuo pitanje svoga · teksta iz prvog i drugog izđanja predmetne knjige, i furtimaški podmeće treće Skraćeno izđanje iste knjige, za koje ja uopće nisam ni znao, i tvrdi doslovno: ,Nemamo ni jedno naše izdanje u kome postoji bilo kakav prilog sa potpisom Zvonimira Kulundžića, pa prema tome ni u Istoriji za VII razred...
Da je to, prosto naprosto, svijesno i proračunato obmanjivanje javnosti, o tome svjedoči akt „Sve učilišne knjižnice“ u Zagrebu od 16. VII 1962, iz kojeg se viđi da ta Knjižnića u svom knjižnom fon du čuva, pod signaturama 397215 i 344280, prvo i drugo izdanje te knjige, u kojima su na str. 297—990 odštampani moji sasvim nesporni tekstovi, koji su potpisani na ovaj način: „Zvonimir Kulundžić: Kroz istoriju pisanja“.
Iz te svijesne neistine, koju je potpisao i javno lansirao u ime cetinjskog „Oboda“, Čedo Vulević je upao i u drugu isto tako neistinitu tvrdnju da taj moj tekst nije potpisan ni u ižvoru odakle „su oni taj tekst preuzeli, tj. u Mehanovićevoj „Istorijskoj čitanci“
· (Sarajevo, 1952, Str. 125—121), što je rečeno suponirajući. Uslijed toga, misleći da je obmanuo javnost, on postavlja pitanje: „Otkuđa smo on da mogli znati da Je baš to tekst Kulundžića“, fe prepoteniho uvrednjivo produžava: „... ako mo žda nije računao na to da njeBovi tekstovi po temalici i načinu
pisanja nepogrešivo otkrivaju njegovo ime“. I to je svijesna i namjerna obmana javnosti, jer kako
se to viđi i iz priloženog i već spomenutog javnog i službenog ak ta, taj moj tekst u Mehanovićevoj Čitancći nosi na str. 127. ne Ssamo puno moje ime, nego i oznaku izvora: „Iz knjige: Kroz istoriju pisanja, Zvonimir Kulundžić“.
Dakle, nikakve zabune oko autorstva predmetnog teksta nije mo plo biti; savršeno ništa spornog. Sve su to veoma dobro znali i odgovorni faktori u Obođu, koji su mi pismeno javili u svom (ranije objavljenom) pismu, da su se obra tili autoru odnosnog udžbenika „i Od njega smo đobili pismeno obavještenje da ste baš Vi autor spornog članka, koji je štampan u njihovom udžbeniku“.
Nemogućno je i pretpostaviti da to sve skupa drug Vulević, kao od govorni faktor u Obodu, nije znao, da on prije nego što je to sve skupa iskonstruirao i potpisao nije pregledđao potrebnu dokumentaciju, ali on ide i dalje i pita: „Bu duči da članak u stvari nije potpi san, trebalo je dakle dokazati njegovo autorstvo“, Članak je, kako smo to službenim aktom utvrdili, tri puta potpisan mojim punim imenom (u prvom i drugom izdanju Obođove istorije, i u Mehaninićevoj Čitanci), a ti udžbenici se mogu haći u svim velikim nacionalnim knjižnicama (i u Beograđu i na Cetinju), koje primaju t. zV. „obavezni primerak“,
Služeći se takvim „metodima, Vulević čini đaljnju, nazovimo je najblaže mogućno, fantastičnu po lemičku aMkrobaciju. Ignorirajući činjenicu đa ja govorim o prvom i drugom izdanju te Istorije, on uzima u ruke treće skraćeno izđanje iz 1961. godine i tvrđi da moj zahtjev ne može stajati „tim prije što je Kulundžić u svom
pismu ftvrđio da je taj tekst objavljen na Str, 227—9290 IStorije, „jako naše izdanje iz
1960. (treba 1961) ima samo 164 stra ne“. Jasno, to treće izdanje ima 164 stranice, a moj tekst je u nje mu publikovan bez mog potpisa, i to u veoma skračćenom obliku. Ali toidđanje ispada iz ove disku sije, jer ja o njemu uopće nisam ni govorio; ono je tu samo kao Vulevićev primitivno vješt trik.
T'alsificirajući tako osnovne po datke, Vulević Čedo postavlja još čitav niz drugih pitanja, 5 ciljem da me omalovaži, difamira i napravi komičnim. Tako na pr. on od mog teksta, koji u Mehanovićevoj Čitanci (koja mi je jeđina pri ruci), zajedno sa mojim dvjema slikama, iznosi pune tri Sstranice. primitivno kao kakav švar– cukimstler na vašaru, stvara bilješ ku „Od ravno Sedamnaest (i slovima: sedamnaest) redaka“. I tvr di: „Smišljena je autorova srdžba“ zbog tako beznačajne sume, iako sam se ja odrekao honorara. Ja ne mogu da vjerujem da li on zaista ne može da shvati da nisu u pitanju pare, nego Obodov poWkušaj da pomoću besmislenih šikanacija, te apsurdnih i praktički neprovedivih uslova (sudska ovjera) izigra autora.
Tako se odričem novaca, Vulević, đa bi kod čitaoca izazvao dojam kako sam ja samo gramživ na paru, tobože se iščuđava Što se ne bunim što je taj moj tekst objavljen bez moga imena, iako je siguran da ja za treće izdanje predmetne knjige, pa time i za ispuštanje mog imena, nisam znao. Ali iako nisam toliko alergičan na takve izdavačke nepodopštine (vidi prvu rečenicu u mom prvom članku o ovom pitanju), da bih mu odgovorio adekvatno na njegov manevar, pređao sam već tu stvar sudu. Dalje, Vulević zna sva kako mnogo bolje od mene đa se tekstovi, kao što je ovaj moj, danas više ne plaćaju po 6000 dinara, nego bar tri puta toliko. ali on se služi i tom neistinom da bi me učinio smiješnim, svodeći tako moj zahtjev na beznača)nost.
I na koncu, Ca preskočim pre
AJ
France KOSMAČ
IZMEĐU CRNOG I BELOG
Nnjewnm glas:
Tamno ostrbDce u, prostranstvu bezmeYja to sam ja.
Noćima i danima šiklja život u meme bezbroj šumova.
malasima hladmog vazduha, prvim, glasovima ptica, slivanjem, ode niz trotoaYe, bukom, kamioma
i hitrim, odmornim, koracima nailaze jutra.
I wbek se i2moba zemlja okreće sumću žedma suetlosti i toplote.
Nijedma živa stba?f, nijedna moba misao i nijedan, mov dam ne rađaju sec
bez svetlosti i toplote.
Nisam ga još %iđeo, nisam, još video beli dam.
Kažu da su golubovi i oblaci
beli,
kosa starijih ljudđi
i smrt, |
kređa sa školskih tabli
i cveće po crkvama. Mleko je belo.
Pelene i bolnički mamtili. Brodovi i jedra,
ovce i cveće za tvemčamje.
I ti si bela mekana i glatka kao vosak i vuna, i daleka
kao oblak.
Njen glas:
Nije sve cveće belo. Karanfili su ponekad orvemi kao KkY9b,
i ruže,
a tje je crmo.
Ljubičvce
nisu, mi crveme mi bele, .
a mi plave kao spomenik.
opkriljene su bojom veče?ni. Tađa i oblaci potammnec
i šayemi golubovi
legnu, ma počinak.
I comme se ODCC
među belima izgube.
Moja je koža crna
kao wgali,
kao tuga i moć.
Rudari i ljudi ma sahranama ·i gavranova Krila
i ja — sve je samo isto crmo.
Možda je sunce
predugo sijalo ma mas, CYmč, predugo i suviše blizu.
Zato je maša koža Kao
ugalj
i tama. Njegov glas:
Zato je kao moje oči koje me znaju 2ža
beli dam.
Šta će mi boja? Ne vidim je. Boje su
za decu i slikare
da se mjima igraju.
Da se mjima kite kaćiperke i makinđuremce ptice.
Svet je kameleom. Plaši se istine. Njom
Laste su i bele i crme.
glas:
„\toog glasa.
Crne pod, užayemim sumcem, na glatkom pov?šju
svojih lepršavih krila.
Bele po trbuhu,
u toploti
gusto pletenih, gnezda.
Njegov glas:
Voleo bih da voftražim tragove lastinih, krila da za mjima u PpYostor
tvoje ime.
Voleo bih
preko svih telefona i televizija
da kažem,
sve omo što pišem, azbukom
zapišem
slepih, sve što šapućem, svojoj tišinu
Voleo bih sve moeižreciDoD da uwsmama, zapišem na tvoju kožu.
Njen glas:
Duga je kao kita cveća,
a cveće je kao duga.
Ne možeš je prstima đotaći, a i miris cveća
se pred, njima udaljava. Dodiruješ samo trmje,
a tađa curi kr»,
orbema kao ruža i karoamfil i kao plamemi horizomti.
Čuješ?
Iz srca izramja
i uı wjega se vYaća mijem, VDTeOO
topli šum.
Njegob glas:
Dom svetlosti
se rađa
kada val života preda mojim, prstima fu čudesmu školjku: u mjoj me prebiva samo bezimemi vasionski šum,
u mjoj odjekuje blaga muzika
DIS OMG
Njem glas:
Kada sunce okreme svoj pogled yoć PLS
su tu, beskonačnmost uhvalili i ukrstili ruke. Miriše i voeme
ponizmo cveće —
i ponosmo.
Laste mas uče saputništvou
i prostramstvoima. Pođimo wu dvoje
i dvostruko će Vili maš čitav svet.
Njegov glas:
Radosno te pozdravlja moj dah.
Neka toj miris
bude predstraža
i neka progna i osramoli smešno mamirisane istine o bratstou i jedmakosti. Dođi s punim maručjem, proleća, jutra, svetlosti.
Ljubim, zidove glasovima tvojih bliskih
koraka
grim bezumno dobri veta?f, jer on — kada si.daleka na svojim hitrim, koracima
odjeke tvoje blizine.
Sada smam i ža moć i pa dam:
lice osamljemoslti
je bez svetla,
famno kao morsko dmo. A tvoje je rodemo Wu. jutru, iz sYca proleća svetlošću osunčan dam.
(Sa slovenačkog: P. ZOBEC)
SLESOSYR BRNO. PG
ko još mnogo čega drugoga o če mu bi se bežuvjetno moralo javno razgovarati. al: da Vam dru že uredniče ne zauzmem i suviše” prostora, postavit ću samo još Jed no pitanje? Ima li negdje nekog tko će sad \spitati tko je tu omaj koji obmanjuje javnost? Netko tu mora biti kriv. Da li na pr. Savez iždavača ima kakav Sud časti. koji
| se treba brinuti kako u ugledu lju
di koji sjede po našim izdavačkim kućama, tako i o njihovim bar javnim postupcima? Ja tvrđim da je Vulevićeva javna izjava svijes ni i hotimični falsifikat i — Stav
ljam se' tom sudu na raspolaganje. Nadđalje, Savjet za Kulturu
Crne Gore mora da vodi brigu u smislu Zakona o činovnicima, o ugledu i Wvalitetima ljudi koji su zaposleni u kulturi i koji tu odlučuju? Ako Vulević ima prav0, onda sam kriv ja, i taj Savjet ga mora zaštiti.
Mislim da ćemo se svi složiti
da je sada to na dnevnom redu. P. S. — U prilogu: Originalni akt Sveučilišne Wnjižnice u Zagrebu od 16. VIL 1962 na koji se poživam u tekstu. , Zvonimir KULUNDŽIĆ ĐPismom Z.vonimira KRulundžića ređakcija „Književnih noVina" završava polemiku Iızmedu njega i Ceđa Vulevića.
KNJIŽEVNE NOVINE
! BJaJUAiN „[J9'3Š
SBOV
donosi