Književne novine

JEPTO III MNIHINH· CPRTOKR

TOI VTZVAMO TI đ PORERJ,O NASEG EPA

O poreklu mašeg narodnog epa, stilizovanog u viđu takozvane popularne guslarske improvizacije i cizelirane bugarštičke poetike, nacionalna nauka o književnosti, i pored svih mukom uloženih napora, nije još u stanju da dokumentovanim činjemicama pruži bilo kakve proverene odgovore. Mali broj izvora iz naše dublje prošlosti, iz vremena najranijeg Teudđalizma i, s druge strane, porazno saznanje da su prve naše marodne pesme, dve usamljene bugarštice, zaDbeležene tek u sedmoi deceniji XVI stoleća, u mnogome su sputali mepresušno radoznalu naučnu misao da u svojim istraživačkim poduhvatima dospe do elementamih otkrića,

Za razliku od većine dosadašnjih „ispitivača, koji su u svojim analizama polazili od nesummjivo pogrešne interpretacije da su pesme stare koliko i samc ličnosti i događaji koji se u njima pominju, Svetozar Matić je u svome inspirisanom članku „Otkad po= činje naše epsko pevanje“, objavljenom u julskoj svesci Ovoga Časopisa, opet pokrenuo pitanje o vremenu postanka 1 pravom poreklu mašeg narodnog epa. Ističući, između ostalog, da je bezvredmo svako domišljanic koje se zasniva na uverenju da neka društvcno-ideološka pojava nije postojala, odosno da nije mogla postojati, pre nego što je pismenim putem bila registrovana, autor je učinio nesumnjivo tačnom osnovnu podelu epskog predanja na dva zasebna i u suštini različita {emomena — s jedne strane stoje pesme vezane za određene istorijske ili epske ličnosti, s druge strane pesme uopšte, pesme kao izraz jednoga Vremena i kao društveni normativ. U svojim obiljem građe krcatim izlaganjima Matić polazi od postavke, analogno drugim evropskim narodima, da je naše feuđalno društvo, formiramo za vreme nemanjićke dinastije, iz najnužnijih potreba bilo prinuđeno da stvori SVO= ju vlastitu književnost, kao što je stvorilo, na primer, i državu i vojsku, ali da je mnogo šta i zadržalo od staroga društva, u izvesnoj meri i njegovu ideološku, zapravo usmeno-književnu predaju. Sta ra južnobalkanska (rodovska) epika, međutim, „promenom

ar Ya MOLI ROMU djook'Heview

ZA AUTENTIČNU SLIKU DRUSTVA I UMETNOSTI

Poznati „esejista i profesor harvardskog univerziteta V. M. Frohok u broju od 24. juna objavljuje uvodnik pod naslovom „Teško je videti pre ko Hadsona“, u kome se zaleže za neku vrstu američke književne metropole poput Londona i Pariza, koja bi ver no odražavala američku duhov nu klimu. U Evropi, po njegovom mišljenju, kritika (pod kojom podrazumeva i sociološ ku kritiku kao jedan od obiika termina „crticism“) često podseća na nastavak razgovVoOra među piscima, kao da je iedan pisac prekinuo posao, a drugi stavio na papir ostatak njegovih ideja. PFrohok, naime, žali što američki književni život i kulturna klima uopšte, ne pružaju sliku bilo kakve jedinstvenosti, a ame rička literatura ne daje sasvim autentičnu sliku američKog života. Ogroman broj Dpisaca živi izdvojeno, a štampaju se romani koji govore O predelima koje pisac nije Video od detinjstva i, 5 druge

strane, romani koji obrađuju samo udaljene, ograničene » „prostore.

„Otud, po autorovom mišljenju, mnoštvo nesaglasnosti iz među kritičara i pisaca. Njujork ima, uglavnom, monopol “u kritici, Najveći književni li stovi i časopisi štampaju se u. Wjujorku, a najveći broj njujorških kritičara porložan je velikom broju ograničenja: ograničen je broj aspekata iz kojih oni mogu da ocenjuju jedno književno delo.

Ne treba smetnuti s uma. kaže dalje Frohok. da i van Njujorka ima kritičara iji

društvenog uređenja mužmo je morala da primi i nova feuđalistička obeležja, Dukljaninova hronika iz XII stoleća, takozvani Barski rodoslov, očigledan je primer postojanja pređanja jz najranije prošlosti sa izvesnim epskhim primesama novijeg doba.

Tragovi feuđalnog doba u sačuvanim i nama poznatim „starim pesmama“, znaini po broju i vrstama, mogu poticati samo iz vremena kada je srpska feudalna država bila u svojoj punoj snazi. U poznatom dvostrukom epitetu bugarštičkih pesama Alojz Šmaus je pokazao „da jedan od dva cpiteta ima obično klasnu feudalnu karakteristiku, koja potiče iz onoga doba kad jc epska dvorska pesma služila za hvalu i zabavu feudalne gospođe“. U mnogim pesmama, kao što je poznato, peva se o vladarima, velikodostojnicima i uopšte istaknutim lju-

dima iz ranijih vremena, iz doba mirmoga razvoja Ssrpskc dmave. Da je, kojim sluča-

jem, maš epos nastao tek posle Wwosovskog poraza, hako mnosi misle, „kakvog bi smisla imalo u takvim vrememima stvarati pesme u slavu i hvalu izginulih zaključuje Svet. Matić — razbeglih, pojanjičarenih, pokaluđerenih fe udalnih gospodara? Još jednom, očigledno je da su se feuđalne pesmc mogle stvarati samo u doba kad je srpska država stajala ma čvrstim nogama, kad su feudalci bili do stojni časti i slave. Samo tako su sc fcudalnc erte moglc

trajmo urezati u pesmu i sačuvati se kroz vekove“. Razne pretpostavke o ka-

snom poreklu naše epike, samim tim, gube od svoje Vverodđostojnosti. Epskih tragova nalazimo u mnogim ranim spisima našc Književnosti, u biografijama, na primer, Stevana Prvovenčanog i Milutina i Dečanskog iz Danila. Pored cpskog elementa u navedenim dvema Danilovim biografijama, vredi istaći još jednu zanimljivost: „poređenje te dvojice vlađara sa Aleksandrom Makedđonskim.,. To poređenje otkriva nam da je u svesti naših starih pisaca imao svoje mesto roman o Aleksandru, romansirana biografija, popularna u svim evropskim feudalnim Mnjiževnostima. 1I taj roman i druga neka dela prevedena iz književnosti Zapada i Vizantije („Trojanski rat“, „Bovo od Antone“, „Tri-

stan“, „Aseneta“) čine jednu užu, više feudalnu nego ostala stara Književnost. U mijoj možda treba „videti vezu sa feudalnom dvorskom pesmom... (M)

doprinos američkoj kulturi je ogroman. Trilling, Barren, Fidler, Ričard Čejz, Dvajt MekDonald, Filip Rav, čitava ekipa iz „Partisan Review“, svi takozvani liberalci, učinili su veoma mnogo za američku li teraturu, a svaki ponaosob predstavlja primer Wkritičarske izuzetnosti. Ali svi ti kritičari predstavljaju Ameriku u izuzetno lošem svetlu, drugim rečima, njihovo delo bavi se samo onim aspektima koji takvu Sliku mogu da pruže. Da li bi njihovo prisustvo u Njujorku bilo korisno za opšte stanje američkog duha, pita se Prohok i odgovara: ne bi!

Njujork — koji ima sve Uslove da postane američka književna metropola po uzoru na evropske — treba da ima kritičara kakav je Robert Pen Voren. On je, kako Frohok kaže, kao i ovi pomenuti Kritičari, zainteresovan kulturnim zbivanjima, ali poseduje i dve veoma značajne osobine: kao pesnik i romansijer upoznat je s problemima s kojima se i oni hvataju u koštac i Uume da gleda preko palisada. On poznaje Ameriku u dušu i njemu se ne može dogoditi, kao što se njima događa, da raspravljajući o idejama u jednom delu, kritikujući ih recimo, mimoiđe neke druge značajne osobine.

Potrebno je da mnoštvo talentovanih Kritičara iz Njujor ka nauči zaključuje Frohok — da ideologija nije sve ı umetnosti i da mada se američka književnost uglavnoni bavi problemima \ulture, ta ista kultura iz različitih uglova izgleda različito. Ako je nemogućno preneti druge ob lasti u Njujork potrebno je Njujork približiti drugim delovima zemlje. To bi, svakaRo, oonelo reviziju mnogil književnih i društvenih ocena. (B. A. P„,

PERSPEKTIVE PROVINCIJSRE LITERATURE

Na molbu Wurednštva ovog mađarskog časopisa, Ede Sabo je u prošlogodišnjem decembarskom broju napisao studiju pod naslovom „Zavičai i literatura“. U njoj je izneo mnogo lepih misli o značaju zavičaja za formiranje jedne književne #fizonomije, pozivajući se na mnoge primere, iznoseći kao dokaze Adija, KRrudija, Morica, 'Kostolanjija, Babiča i Juhasa, koji su u svojim putnim torbama doneli u Buđimpeštu jedan deo svog rodnog kraja. Težcći ka centru svi su oni imajući pred očima Petefija to činili u uverenju da sc uspeh može postići samo tamo. Danas u Pešti neće uspeti „talecnat“ kakvih dvanaest staje u tuce — kaže Sabo — ali zato u provinciji može da izrastc pisac državnih razmcra, ako ima talenta i stvaralačke snage. « „Buđimpešta je, kao rezultat osobenog istorijskog razvitka, zaista mabujala u preteranim razmerama“, veli Sabo, „ali je zato već otpočeo zdrav tok u suprotnom pravcu: industrijalizacija provinmcije, postepeno razvijanje nje nih gradova, raspođela pozorišne, umetničke, književne, muzičke kulture po celoj drŽavi. Politički i duhovno Pešta će i tako ostati srce države, samo što u budućnosti to neće biti na uštrb ostalih de lova svoga tela“.

TheLondon Magazine

U SUSRET NOVOM NEOREALIZMU? (IJ)

U julskoj svesci ovog časopisa Piter Harkort nastavlja svoja razmišljanja o pojavi no VOE neorealizma u Italiji, o čemu je pisano u „Književnim novinama“, broj 174. Prihvata jući mišljenje da je stari neorealizam mrtav MHarkort, analizirajući dela Pelinija, Antonionia i Viskontija, dolazi do zaključka đa je kombinacija besciljnosti i opreznosti postala deo sveta koji ti reditelji posmatraju. Njihova sadašnja produkcija, artistički izvanred no profinjena, smanjila je ugao posmatranja društva Kkojim se oni bave. TFelinijev film La Dolce Vita manje je društveni komentar nego mit o savremenom životu koji se kreće u „granicama lične fan tazije“. Među mladim italijanskim filmskim stvaraocima postoji mišljenje da se ovi stvaraoci bave poslom kojim ne bi irebalo da se bave, da su izgubili đodir sa tenzijama koje osećaju najmlađe generacije. i mlađi umetnici pokušavaju da svojim delom obuhvate ono što, po njihovom mišljenju, predstavlja „središnji ritam da našnjeg života“.

Imena Maurija Bolonjinija, Pranka Rosija i Piera Paola Pazolinija postaju sve poznatija, naročito Pozalinijevo; on je napisao sccnarija za Bolonjinijev film La Notte Brava, jRosijevo delo Morte di un Amico i svoj tetima tih filmova, Harkort is svoj sud o umetničkim kvalitetima tih filmova Harkort is tiče da je kod njih jedna stvar zajednička: svi se oni bave životom besposličara, prostiiutki, žigoloa i podvodača čije se poreklo ne zna i čiji životni cilj nije određen. Mađa je, po Harkortovom mišljenju, ova vrsta filmova danas vrlo važna i gotovo neizbežna, njega uznemiruje to Što se junaci tih filmova idealizuju. Za Pazolinija je problem o kome se raspravlja u filmovima najmlađih italijanskih reditelja stvaran i on ga posmatra kao rezultat jedne životne situacije koja se može analiziratk Po njegovom mišljenju stariji reditelji, u prvom ređu pPelini, beže od stvarnih problema koje im život pruža i njihovo stvaralaštvo je „neodekadentno“. Po Pazolinijevom mišijenju najtipičniji Ttalijani žive u centralnoj i južnoj Italiji. Oni nisu proizvod građanskog nespokojstva nego prestupnici koji se ne ustežu da kradu i Đave svim drugim vrstama kriminala, jer nemaju posla, nemaju škole, nego žive gotovo kao divljaci, bez građanskog

Povodom ove studije razvila se diskusija u kojoj se Fe renc Mesaroš javlja člankom pod gornjim naslovom, Odgo varajući Sabou on veli: „Ako pisac ima šta da kaže društvu i ako ima talenta da to izrazi ma umetničkom nivou, onda je sasvim svejedno gde on taj svoj stvaralački rad obavlja, pa čak je svejedno i to kakvim se elementima služi radi ilustracije onog Što ima da kaže“, Tako bi to po Sabou trebalo da bude, a za što u prošlosti nije bilo tako? Zato što se razvoj glavnog građa, kao književnog centra, vremenski poklapa sa centra lizacijom privrednog života. A, kao što je poznato, osnov-

ni {faktor Kapitalističkog dru štva je NKkapitalistička pnroizvodnja robe.

T književno stvaranje se prce tvara u robu. Pisac proizvodi za pijacu kao i mali zanatli ja, a uspeh mu određuje zakon ponude i potražnje. Ko želi da dođe do izražaja na kniževnoj pijaci taji mora da ide tamo gde je kapital, a ovaj se koncentriše u glavnim gradovima. I tako Sabo kom statuje da je navala pisaca u glavni grad bila prirodmi tok koji proističe iz unutrašnje za konitosti MKapitalističkog „društva. Danas, kaže Sabo, kod nas više nema kapitalističkog drum štva, i pita se — zašto ipak ima tih pojava da pisci valjuju na glavni grad. Kaže da odgovor na fo nije težak, i on glasi: Zato što dobar deo centripetalnih faktora ko ji su pod kapitalističkim prilikama došli do Izražaja deistvuje još i danas. Književno stvaranje još nije sasvim iz-

jli moralnog dostojanstva. Između „tedi boja“ sa severa, koji su proizvod nespokojstva građanskog društva, i prestupnika sa juga, koji su deca bede i ekonomske depresije, postoji ogromna razlika.

Mađa je tema Pazolinijevog filma Accattone gotovo istovetna kao i u drugim filmovima „nasilja i negativnog pro testa“, u Italiji se tvrdi da dubina razumevanja podiže ovaj film iznad senzacionalnosti materijala koji istražuje, iznad nivoa „društvene opservacijeć u oblast prave umetnosti.

Sasvim suprotam ovim filinovima „nespokojstva i društvenog protesta“ je film II Posto Tirmana Olmija. Ovo đelo je da leko bliže Kradljivcima bicikla nego bilo koji film snimljen tokom poslednje dve ili tri godine. Zaključujući svoje izlaganje, nakon analize ovoga dela, Harkort kaže đa je još rano govoriti đa li će ovi mla di reditelji odista uspeti da

na-”

gubilo Karahuter molbe, Mwobar deo pisaca i danas je još ma li zamatlija koji proizvodi robu. On piše i prođaje delo iz davačima da bi od njega živeo. „Razika između glavnog gra da i provincije pokazuje se, dakle, osetmo na privredmoj liniji u različitim mogućnostima da pisac postigne materijalni uspeh tu ili tamo“, Ovo je prirodno i zbog toga se ne treba stideti. Takva je struktura literarnog života nasleđena. Ovome se ne može pomoći ni željama, ni diskusijama, ni izjavama.

Pa ipak se Sabo pita: Kako je to moguće da je svejedno, a ipak da nije svjedno, gde živi pisac, da li u glavnom gradu ili u provinciji? 8 gledišta društva zaista je svejedno gde se rodilo delo. Ali, posmatrajući lične i materijalne interese pisca, to nije svejedno. 1 zato je razumljivo Što se pisac itruđi da dospe u glavni grad. A uzalud bi ga i zadržavali ako on ose ća da je već „prerastao“ mogućnosti koje pruža provinciJa. Decentralizaciu i „„jednakopravnost“ provincije s glavnim gradom možemo zamisliti tek u daljoj budućnosti, ka da „materijalna“ strana posta ne nebilma, i kada svaki pisac, kao i svaki čiam društva, po principu „svako po svojim sposobnostima, svakome po potrebi“, dobije što mu treba podjednako u provinciji kao i u glavnom gradu. Stvaranje tad neće biti više rađi zarade hleba, „proizvodnia robe“. Đisca će tada da podstiče je dino moralno priznanje i že lja za slavom, — završava Me saroš. (A. P.) '

otkriju novu vrstu realizma ko ji će biti i izraz vremena i umetnost. Oni, bar za sada, osim možda Olmija, ne pokazuju svojim umetničkim kvalitetom rezultate koji bi njihovo bavljenje ovim negativnim viđevima života učinili prihvatljivijim, U njihovim de lima nema strukturalne lepote koja se izvanrednom upečatljivošću prenosi emocionalnu neplodnost i suhoću Antonionijevog sveta, mema vitalnosti i osećanja čuđenja koji Pelinijeve novinarske preokupacije uzdiže do uzbudljivog umetničkog doživljaja, nema autoritativne režije i neprestanog psihološkog pronicanja ko je, istovremeno, i fascinira i odbija u Viskontijevim filmovima. „Često, u stvari, u ime nu novog realizma, ima neče-

ga što predstavlja bacanje peš kira koje podseća na abdikaciju umetničke odgovornosti.“ (D).

ARTS

DISKUSIJA O BRETONU

U broju od 18. jula ove godine objavljena je diskusija o A. Bretonu, njegovom radu i značaju, koju je organizovala redakcija, nastavljajući na taj način već ranije započetu se-

riju „procesa“ , posvećenih Moonterlanu, Malrou i Koktou. Učesnici u debati, tako reći

od prvog trenutka, podelili su se u dva tabora. Dok je jedna grupa (Pjer de Boadefr, ŽZ. R. Bori) zauzela, S manje ili više nijansi, kritički stav prema delima tvorca nadrealizma, druga grupa (Filip Supo, Gij L Klek) strasno je branila Bretona.

Pristalice su istakle kao Bre tonovu najvažniju osobinu nje govu permaneninu pobunu protiv jednog racionalističkog sveta, stalnu mlađalačku sve žinu njegove poezije. Naineobuzdaniji u pohvalama bio je Yilip Supo kad je rekao za Bretona: „To je veliki, čisti pesnik koji nije | nikada tražio da se dopadne“. U svom daljem izlaganju, često preki dan od protivnika, Supo je govorio o nadrealističkom poWretu, o rascepu koji je nastao u njemu 30-tin godna, kad su Aragon i Elijar prišli komunističkoj partiji Pran ceuske. Ovo im Supo, izgleda, ne može da oprosti. Na Drimedbu Pjera De Boadefra da su patriotske pesme Aragona i MBlijara, nastale 40-tih godina, mnogo bolje od njihovih nadrealističkih ostvarenja iz 90-tih godina, Filip Supo je žustro odgovorio đa bi dao čitavo poetsko delo Pola MBlijara za jednu jeđinu poemu

Bonžamena Peroa, pesnika ko ji nadrealizam nije nikađa izdao. Pjer de Boađefr je očigledno više naklonjen Aragonu i Elijaru za koje kaže da su pesnici univerzalnog značaja. Vraćajući se na Bretona, poznati krtičar je, ne bez ironije, konstatovao da je već krajnje vreme da se Bretonu izgrađi spomenik jer Bretonovo delo Živi još samo U školskim udžbenicima. | Boadefr je više puta „podvlačio pesnikov dogmatizam. Zanimljiva je anegdota koju je on ispričao. Prilikom jedne posete Bretonu zapitao ga je zašto je prekinuo prijateljske odnose sa Mišelom Karužom, autorom najbolje studije o Bretonu i nadrealizmu? Breton mu je odgovorio da je do raskida došlo zbog toga Što je Karuž izjavio da veruje u Boga. Nepomirljivog ateistu kakav je Breton ove reči su teško pogodile i on je rešio da podigne zid između sebe i svog najpoznatijeg tumača.

Ž. L. Bori je za vreme čita ve diskusije ispoljavao veliku skepsu u pogledu vrednosti Bretonove poezije.. Breton je, po njegovom shvatanju, zna čajan kao teoretičar, pisac ma nifesta, cok je kao pesnik

u velikoj meri lišen inspirativ ne moći. (P. Z.,)”

Sieil KONOLI

„plava

Lafimo se sada, problema novinansikva u njegovom od-

nosu na književnost. Izrazili smo mišljenje da novinarstvo mora da ostavi pun utisak pri prvom čitanju, dok: sama knijiževnost može da računa na SVOJ učinak i pri drugom, pošto je ona i namenjema zainteresovanim, a nc ravnodušmjim čitaocima. „Prema tome, osnovna razlika između O stva i književnosti je u kvalitetu. Novinarstvo ic, 810 30 0; i j av! i dno — književnost, formaina ı prisno, jednostavno i prepa! Ma, e nenad zbijena, nije jednostavna i ne postiže neposredne ZOWia ici E učinke, Nebrižljivost nije sudbonosna DO novinar OC Wlo ie to, pak, Kklišeji, jer oko ma njima ovlaš počiva. no što je ? <: i xitavrvinı gaista Se može retko pročitali namenjeno jednom čitanju, zalsta se OCA nići Ga Sa više no jednom; novinar mora da prihvati oi, Oi UB njegovo delo, po samoj svojoj bremutosti, isk JU oi kakvog učestvovanja u sutrašnjici. Kada u novinsi O : DEG nema ničeg vrednijeg, ništa ne izbija u DpTVI plan tako kao smisao za aktuelno. Pisac koji se laća novinarstva napušta lagani tok književnosti radi jednog Jubrzanijeg temipa, i ta promena mu neće nameti nikalkvii štetu. Postepeno, novinarska blagoglagoljivost postaje navika a zadovoljstvo od plačanja na vreme, naročito od uživanja pohvala na vreme, neminovno raste. Pa ipak, od izvanrednih novinskih članalka, koji su se pojavili u nedeljnim književnim listovima, koliko je malo onih koji će ponovo biti štampani — kako je neznatam broj onih koji su ponovo bili štampani! Časopisi i novine koji izlaze jednom u mesecu, ili četiri puta godišnje, bliži su književnosti i dozvoljavaju da se teme u njima obrađuju nešto dužim dahom — ali, takvih članaka je zaista malo! Jer, sažetost je svemoćna; onaj izgled članka od nekoliko stranica izdaje novinarstvo — on čitaoca tera da mu pogled žumo mpreleti preko teksta kad otvori kakvo novo delo iz oblasti kritike i vidi da su u njemu nekakvi ćudljivi i ra= zvejani ogledi: Kitsova proza, U ponmovmoj poseti Bidouzu, Engleski heksametar, Hazlitova tetka, A šta posle ekspresionizma? Nećak Mis Osteno»e — svi s kobnim zvezdicama koje upućuju čitaoca na naslov neke već ranije prikazane kmjige.

Ima mekih kojima movinarstvo koristi. Oni se lako mogu prepoznati i dele se ma dve grupe. U prvu spadaju pisciamateri koji su, usled pomanjkanja čitalaca ili, paik, što o ovima ne moraju da vode računa, mmogoglagoljivi i opskurni — oni koji &u stekli toliku izveštačenost ili svoja lična shvatanja o značenjima reči koje upofrebljavaju, ili, opet, primenjuju tako nehajne rečenične konstrukcije kojima jedino jedan urednik, pošto takvi ne slušaju savetc svojih prijatelja, može da nađe leka, Drugoj grupi koja uživa koristi pripadaju omi dobro potkovani duhovi koji pate od psihičke tromosti, i koji, brže zarade radi, svoje riznice mogu da otkriju samo u kratkim člancima. Međutim, ova grupa obuhvata manji broj mlađih pisaca i ovi će ubrzo podleći atmosferi koju tako nekažnjeno udiše kakav ITazlit ili kakav stari književni rutiner.

Postoji još jedna srećna grupa; u njoj su majstori književnog &tila veoma nalik novinarskom, kojima prelaz iz jednog tempa u drugi ne predstavlja teškoću. Čitaoci RE. M. PForsterove Abindže?rske jeseni našli bi da u ovim ogledima nema ničeg prolaznog, pošto su oni pisani jezikom PF'orstera romanopisca. Njegov književni stil je tečam i nikakvi ustupci tu nisu potrebni. Stilovi se prepliću, tempa se podudaraju. Ovo isto važi i za Litona Strejčija, koji je svojim izdavačima nametnuo svoj književni stil. Ima više pisaca koji su u istom položaju kao i Porster. Opasnost koja njima preti je u tome što je, ukoliko je njihovo novinarstvo književnost, onda je i njihova Književnost novinanstvo, ı Hemingvej, na prime, ispada nemoćan da ih razluči, čemu se i može pripisati neujednačenosit knjiga kao što su Zelemi bregovi Afrike ili Smrt popodme.

Pored vulgarizacije književnog stila, u pisanju za novime Moam otkriva još jedno zlo.

U novinama je prisutna setno pogađa pisca. Oni Koji pišu za novine izgleda' da gube sposobnost da stvari vide svojim očima; oni ih vide s jednog uopštenog stanovišta, često slikovito, pomekad s grozničavon jasnoćom, premđa nikad s onom svojstvenošću jednog pisca koja je jedino u stanju da pruži delimičnu sliku činjenica, pošto prigušena ličnošću posmatrača. izvesna dosta

bezličnost koja neo-

je ova

Za većinu pisaca bavljenje novinarstvom iscrpljuje se u pisanju prikaza. .

. Uzmimo da je Volter Sevidž Šeliblejk*) mladi pisac, Uzmimo da se njegova Knjiga zove Dah proleća. Ubrzo će stići divni poziv od urednika književne rubrike lista Plava lisičina. „Dragi Šeliblejk, bilo mi je vrlo stalo da se sretnem s vama pre nekoliko večeri kako bi mi se pružila prilika da vam kažem šta lično mislim o Dahu proleća. Pitam se da li biste, možda, želeli da se malo ogledate i u pisanju prikaza za nas. Razmišljali smo o nekome ko bi nam napisao nešto o Neuporedivom BHozvelu, i onda smo se setjli vag“.

Sam Neuporedivi Bozvel vredi četiri gineje i ubrzo potom prikaz „Izgnanik iz Oksinleka”, s potpisom Volter Sevidž Seliblejk, izlazi na stranicama književnog dodatka Plave lisičine. Prikaz je krcat mislima i g. Vampir, urednik, nema reči da ga nahva]li. Sledeća knjiga . o Brazmu Darvinu, koju Šeliblejk prikazuje, nije bogzna šta, ali se zato njegov članak „Labudova pesma u Lihfildu“ smatra kao „neobično uspeo“. Najednom, njegovo ime se pojavljuje ispod brpe tomova putopisa; on ispituje tajne prašuma Maja, čuvare lovišta u Keniji i odbojne američke gospe. U toku jedne

Đo sada se probiem smešta”

| e • 5 {< Nova biblioteka ja jnjiga rešavao na razne . - načine: slanjem „Knjiga van Britanskog muzeja | zarade riamskog · muzeja preinačavanjem polica i racionalnijim korišćenjem prosto-

Sagrađena pre nešto više od 100 godina, biblioteka BritanSkog muzeja poslužila je docnije kao mođel za mnoge biblioteke u

ra. Pored svih ovih mera glavni problem koji je trebalo rešiti bio je lak i brz pri-

stup knjigama.

raznim delovima Prema planu

sveta. Mađ je zgrada biblio- kuja Heb nove zgrade; E Ž e OJ hoja treba da se sazida, u 5a” Seka sagrađena knjižni fond lu sa priručnicima ulaziće: 5E biblioteke iznosio je nekih direktno sa ulice. Pored ove

200.000 Svezaka. 1866. godine taj broj se povećao na milion dvesta pedeset hiljada primeraka. Po rečima sadašnjeg direktora

salje nalaziće se ogromna sala s Katalozima i bibijografskim priručnicima, do Moje će 5e nastavljati centralna čitaonica sa Šest specijalnih čitaonica.

Britankos | muzeja, Prenka U blizini specijalnih čitaonica

Frensisa, biblioteka se morala o se centralna polica 5a E e priručnicima ji će pristup

adaptirati da bi se muozlo kojima će Pp

biti siobodan. Na istom. spratu nalaziće se i čitaonica 58 dežavnom arhivom i časopišlma, Prema planu treba da 5Ć uveđu mehaničke trake da bi se čitaocima omogućilo da šŠtO brže i lakše dođu do Knjiga koje interesuju.

smestiti oko šest i po miliona knjiga, koliko sađa broji, računajući Knjige na orijentalnim jezicima i kopise Koji drugom

mnoge ru-

su smešteni na

mestu. ih

KNJIŽBVNE NOVINE