Književne novine

2 felibor Gligorić je jedan od kih starijih kritičara i danas na aktivnih i plodnih. Milan

'danović već duže vremena

„jao ništa značajnije, a Bran

ugarević je tek skoro po-

onovo da se javlja na straqa OVOEF lista i u „Savreme-

Ublistavim esejima. Ali za a od Bogdanovića, koji je

_kiritičar-–prikazivač, re-

“i dakle, čak i onda kad je

ao SVOJC najlepše stranice, i

bića Lazarevića, naklonje-

| še uopštenim estetičkim | ma anjima i filosofskim a-

irmima, Velibor Gligorić ne= 'Ba' celovitu, studioznu kritiku-

Welibor, Gligorić je još davno, a početku svoje kritičarske kaijgey pisao o Matošu, i to Uarmom subjektivno-impresio“Aki i fragmentarno. Posvedosta prostora u svojoj inbvijoj Rmnjizi ovom značajbrvatskom kritičaru i pesGligorić analizira njegova tumači njegov život i stva| potpunu figuru pisca, nc Za_ postavljajući nijedan podatak, ijedan elemenat od značaja .za *ekonstrukciju književne lično\hi A. G. Matoša. U svojoj najDbbimnijoj studiji Gligorić intereretira i ocenjuje ogromno i | oženo Krležino delo, koje je išldtivao po žanrovima, insistira(ai ipak na nekim zajedničkim obinama Krležine umetnosti Moje se uočavaju u svim njegoDim 'ostvarenjima bez obzira na i ormalno-teorijske specifičnosti. Najveću vrednost i zanimljiost knjizi U vwihoru daju, medutim, esej Putevi i bespuća i lidva članka o Vladimiru, Čerini li Tinu .Ujeviću, borcu, ideologu, Trnjiževnom „„kritičaru. i esojisti. {Gligorić je:ovde ukazao.na neke nove momente u strujanjima srpske. i hrvatske književnosti S početka veka, razbio neke zabJude koje su se godinama pPOVJačile, podržavale i povećavale 'zahvaljujući površnosti ispitiva_ča našeg prvog modernizma. U-

običajeno je, naime, mišljenje. da ·

su najvažniju i gotovo jedino pozitivnu ulogu u napretku naše književnosti pre pedeset godina odigrali pisci okupljeni oko „Sıpskog književnog glasnika“ na čelu s Bogdanom Popovićem i Jovanmom Skerlićem. Gligorić, razume se, ne spori zasluge Bog-

dana Popovića, njegovih jedno-

| vreme najdarovitiji pisci,

mišljenika i prijatelja u ocVroOpoizaciji naše poezije i proze ali, s druge strane, ističe krupnu, neobično važnu fundamentalnu činjenicu: da su sec mlađi i u isto oni či-

je će stvaranje iz kasnije pers-

pektive biti ocenjeno kao najmo=demije i najtrajnije, odvajali od Jovana Skerlića i Bogdana Popovića i išli svojim putem; oni su odbacivali formalni estetizam, vyacionalizan” i optimizam. Uoči balkanskih ratova formirala se jedna generacija, koja je za 5VO= ju tribinu | imala sarajevsku „Bosansku vilu“ (u njoj su objavljivali Ujević, Crnjanski, Isidora Sekulić! Dis, Pandurović, Čerina i mnogi drugi).

Zasluga je Velibora Gligorića što je osvetlio jednu neobičnu, sugestivnu i uticajnu figuru toga vremena — Dimitrija Mitrinovića, pesnika, esejistu, kritičara, filosofa i prevodioca, koji je u prvoj deceniji našeg stoleća vršio jak uticaj na najtalentova– nije mlađe pisce. Mitrinović je nepravedno zaboravljen. Možda uzrok ovom prečutkivanju leži u opskurnoj teozofskoj aktivnosti Mitrinovića iz vremena posle prvog svetskog rata. Ali ne bi trebalo zbog tog kasnijeg Mitrinovića negirati onog ranog, prvoB8,

stvaralački vrlo uznemirenog i plodotvornog. „Temeljnim proučavanjem O-

vog perioda (misli se na početak veka) može se' doći do zaključka

da je Mitrinović imao većeg uti-

caja na mlađe moderne srpske pisce nego li Skerlić“ — piše Ve= iibor Gligorić. Skerlić je bio ideolog jugoslovenske nacionalističke omladine, kojoj su pripadali,

/IBOR GLIGORIC: „U VIHORU“; „NOLIT“, BEOGRAD 1962.

i to veoma aktivno, i mnogi mladi pisci čija su se estetička shvatanja razlikovala od Skerlićevih -Mitrinović, Dis, Čerina, Trebalo bi, da uzgred pomenemo, ispitati jednu paradoksalnu pojavu koja odmah pada u oči; mladi revolucionari, angažovani u svakodnevnoj političkoj borbi za ostvarenje političkih i nacionalnih ideala, bili su istovremeno, u domenu intimnih osećanija, najdublji pesimisti. Sam Gligorić pominje ovaj problem, ali ga ni on ne rešava. Jovam Skerlić je amatemisao Disovu poeziju kao „dekadentnu, imitatorsku, punu lažnog Ppesimizma. On je proklamovao princip zdravlja, utilitarnosti i jasnosti. Dimitrije Mitrinović se nalazio u prvom redu mladih stvaralaca željnih novih tema, sadržaja i formi. Gligorić govori o njegovom uticaju na Isidoru Sekulić, Crnjanskog, Ujevića, proleterskog pesnika Dušana Srezojevića i, od pisaca koji su se posle javili, na Momčila Nastasijevića. Gligorić iznosi sud Dimitrija Mitrinovića o Disu, finu i prodomu ocenu Utopljenih duša, i dan danas po mnogim bitnim elementima sasvim prihvatljivu.

Zadržao sam se duže na ogledu Putevi i bespuća, jer mi se čini da on sadrži novu interpretaciju naše književnosti s početka veka i da kao takav, originalan i plodonosan, doprinosi boljem, intimnijem, tačnijem i modernijem sagleđavanju OsnoVnih tendencija jednog značajnog književnog razdoblja. Gligorić je u svom eseju izneo još neke zanimljive postavke, koje će VcCrovatno izazvati diskusiju, tako, na primer, on ističe pripovedača Veljka Miličevića, kao tvorca u nas prvih usamljenih, senzibilnih, tragičnih, intelektualnih likova izgubljenih u maglama života i nemoćnih da uspostave vezu sa okolnim svetom. U svakom slučaju, knjiga U vihoru znači jedan od najviših rezultata u Gligorićevom kritičkom delu. Mnogi žale za oštrinom i ·pamfletskim žanrom mladog Ve·libora Gligorića. Današnja bpozicija Velibora Gligorića kao konstruktivnog i origimalnog književnog istoričara superiornija je, međutim, od pozicije nekadašnjeg rušioca svih zvaničnih književnih vrednosti.

Pable ZORIĆ

MAT

Duh matoševske kritike za držao se u hrvatskoj književnvcasti duže negoli duh skerlićevske u srpskoj. Dok se gotovo svi S TDski kritičari već četrdeset go ćlina odriču Skerlića i njegoximDg uticaja, nerado priznajući da .su odnegovani u okrilju njegove HB:ri tičke misli, u hrvatskoj lite raturi matoševci se smenjuju iz naraštaja u naraštoj. Ne poziv:a-

jući se isuviše često na velilaDog

rTabbia, ali i ne opadajući ga ina svakom koraku, hrvatski kr jjitičari uporno održavaju mafoš EVski duh u kritici, stvarajući, Tako, Čitav mali književni pok ret, kritičarsku školu koja nik {da dosad nije ostala bez učen kka. Jednog discipulusa, kao po #avetu i porodičnoj tradiciji, žamenjivao je drugi, pa se ZiMtO, bez teškoća, i kod Ujevića i 1tod Krleže, i kod braće Antuna B:tan ka i Stanislava Šimića, može :tia– ći mnoštvo tragova matoševa'koOB uticaja i vaspitanja. Smrću St anislava Šimića taj lanac žučnog i gnevnog Antuna Gustava ryje, međutim, prekinut. Više i n( spo srednije nego ijedan pripac,mik posleratne generacije hrvats: bih kritičara, Tomislav Ladam se &VO jom prvom knjigom feljtona, kri tika i eseja predstavlja kao rWa3stavljač bogate i plodne matošu>»vske kritičke tradicije, koja jex za

nepunih pet decenija, od :muti A.-G. Matoša do danas, sv\ojim slobodnim, nepotkupljivim i, neustrašivim duhom, glasnim i reskim govorom, i ponosnim, Ttepokornim stavom literaturu m:iyšega jezika obogatila trajnim i iznačajnim vrednostima. i

TI d

+4+“ d

LADAN: „ZOON GRAPHICO N“;

Jedna od najizrazitijih odlika matoševske kritike, koju su mno gi sledbenici nenadmašnog ?abbia primili od učitelja i kao ama net nastavili da oplemenjuju u svojim delima, jeste odlučna i nepokolebljiva odbrana umetnosti, njene stvaralačke autonomije, njenih prava i njene slobode. Za A. G. Matoša ta odbrana je bila prkosna apologija artizma koji, po njegovom uverenju, nije „ništa drugo do emancipacija umjetnosti od svih onih elemenata, koji nisu umjetnički i koji nisu oslobođenje umjetnika od svih neumjetničkih obzira“. Za njegovog nevernog i nepokornog discipulusa Ujevića ona se potvrđivala u težnji za čistom poezijom, za idealnom poetskom situacijom, u kultu apsoluine pesme, koja je svojom devičanskom i božanskom čistotom uteha u lepoti i nada da će biti „spasen samotfnik u svojoj samoći“. Krležina žustra rasprava o istovetnosti jakobinske i isusovačke estetike, od kojih svaka, na svoj način i iz svojih pobuđa, podjednako tvrdoglavo smatra „da su stihovi kao i topovi samo sredstvo“, takođe nije drugo do određen vid odbrane umetnosti od „neumetničkih obzira“ i vulgarizacije, kao što je to i strasna afirmacija nezavisnosti kritike, kojom je do samoga dna prožeto Mkritičko delo braće Šimića. Nemiran, rađoznao i oštrouman, školovan u duhu fe i takve kritike, Tomislav Ladđan se svojim angažovanjem protiv današnje književne laži nedvosmisleno određuje kao Kritičar koji,smisao svoje reči i svoga delovanja vidi u odbrani umetnosti kao puta „od privida do istine, od stvaraoca do ostvarenja: preko promišljenosti: svijesti i savjesti“, smatrajući da je ta borbenost prva i prava obaveza kritičara u Književnim prilikama gde se „bilo pod imenom izravnih snimaka struje svijesti, automatskih tekstova, slobodne igre metafora, neprikosnovene inspiracije, svetog nereda ili načelne antigramafike... iznevjerava Oosnovhni smisao i namjena pisane umjetničke riječi“.

Takva kritičarska pozicija uslovila je da je, kao i kod ostalih matoševacn; T,adanova griti“ ka gotovo 'i celošti polemički intonirana. Čak i kada je pokušavao da ostvari }zvesne "Sinteze, pišući o Hermanu Brohu, o Pokneru i o Peru Lagerkvistu (u odeljku Umjetnik kao samrtnik), Ladanu nije sasvim polazilo za rukom da obuzda svoju jetku, narogušenu frazu. I tada, on kao da uzbuđeno uverava čitaoca da su vrednosti, koje on obrazlaže, doista prave vrednosti, i da su zablude, koje on razobličava, uistinu zablude s kojima treba

raščistiti za sva vremena. Ta polemičnost, koja pohekadđ ostavlja melagođan utisak nametljive superiornosti, oduvek je svim

ŠEVSKE TRADICI.H

“VESELIN ·MASLEŠA“, SARAJEVO 1962.

matoševcima stvarala neprijatelje i protivnike čak i među onima koji su se, na estetičkome planu, mogli smatrati njihovim istomišljenicima. · Proističući iz određene koncepcije kritike, ona, međutim, nikada nije bila izraz arogantne umišljenosti kritičkih arbitara-sveznadara, Već posledica „zakonomernosti, koju je Stanislav Šimić formulisao sledećim rečima: „Kad je život kritičke misli u opasnosti, mora sc oblikovati polemično. Neosjećajnost i nemisaonost, dakle neživotnost, u književnosti su miroljubive: od njih je dosadno duhovno mrtvilo, književnosni mrak: slatko spavanje“. Nado-

(OOU OT TOMIŠLAV LADAN

vezujući se, neposredno, na šimičevsku varijantu matoševske kritike, Tomislav Ladan svome polemičkom stilu katkada žrtvuje više nego što je potrebno, zanemarujući činjenicu da je u kritici snaga argumenta ipak jača i značajnija od lepote britke, duhovite, visprene polemičke fraze. Rečit, žustar, temperamentan i smeo kritičar, koji više ceni svoju subjektivnu istinu, svoje vlastito uverenje i svoju slobodnu misao nego makar i zvanično priznatu i prihvaćenu književnu laž, Tomislav Ladan se, kao kritičar određene orijentacije, najbolje predstavlja tekstovima po-

svečenim kretanjima i deforma-” cijama kritike u savremenoj rditerarnoj..situaciji, Tu on izlaže!

načela svoje MKritičarske etike, formulišući, „istovremeno, onu koncepciju kritike na kojoj je zasnovano svoje dosadašnje kritičko delovanje: „Postajući... poslovna, kritika biva institucija, i tako prvo poništava kritičara, pa onda i samu sebe, te postaje prostitucija. U biti i nije važno da li će ta upravna „ustanova“ biti puko nezamjeranje, dodvoravanje ili prosto privređivanje. Ishod je isti: proizvodnja naručenih i naređenih osuda i pohvala, a iščezavanje

kritičkih sudova. Kritičar može

Drama kao funkeija sećanja

· JOVAN HRISTIĆ: „OREST"“ —

U osnovnim svojim dramaturskim linijama drama Jovana Hristića „Orest“ izgrađena je u jednoj dimenziji: u dimenziji subjektivnog odnosa prema nečemu odigranom, u' perspektivi doživljaja vremena zgusnutog u jedan trenutak, u sliku njegOVogS sećanja. Već prve reči Klektrine nagoveštavaju ono Što je za dramu u tom smislu bitno:

„U stvari, to nema datuma. Čitavo vreme je prazno od tv0-– (ga nestanka. Mrtvo vreme, koje stoji u mestu, uvek 'isto. Ni prošlost, mi budućnost, mi sadašnjost, samo pamćkenje.ć

Ova re („samo sećanje“) čini mi se da predstavlja „tehnički“ ključ drame, jedan mehanizam u kome leži sve. i

Za Elektru, čiji je život do srži sabijen u statićno bivstvovanje, osnovna je stvar da li se osvetom može nešto izmeniti u samom

faktu ubistva radi čega se osveta-

i preduzima. Njena vezanost za činjenice i stvarnost kao da se prirodno prenosi i na način kako ona doživljava pitanje osvete, na odnos ošvetnika prema objektu osvete: jedna veza za koju osvetnički subjekt obično nema tananijeg smisla, jer osvetu sasleda i doživljava kao svoju stvar

.a ne kao stvar onoga koga treba

osvetiti. Na taj način Elusktra nesumnjivo otrže osvetu iz jednog banalno subjektivnog dome)na.

Nije to sagledanje problermnaa O svete ni u svetlu eventualnih želja onoga koga treba otpvetiti nego, u jednom trenutku, h;ritevijum osvete podiže se do naaksimalne objektivnosti: osveta Dpostaje stvar života, pitanje doprinosa životu. To jedino ostaj kad vreme prođe i subjekt se ra gtereti, ništa više lično, afektiv1}o.

Jedno malo ograđivanje ihoš sa početka:

„U ostalom, misam biciš sigurma da bih i želela (da se nešto izmeni“

ukazuje na objektivno psihičko stanje žive egzistencije kao na presudan faktor u razrešavanju problema osvete. Rečenica. „Nema šta da se izmeni“ dopunjuje i određenije definiše smisaD gOrnje nedoumice: godine su ačinile svoje, jedna određena svakodnevna životna praksa smrvila „je egzistenciju, dovela je u staje apatije, ravnodušnosti. To nije neko subjektivno izmirenje ma stanjem, jer komponenta swesnos prihvatanja tog nOVOB stajanja samo je nužna posledica jednog procesa koji Se odigrao YV\eĆ SVesnim udelom subjektove volje nego prinudnim delovanjetn mehanizma sećanja koji je jedan

trenutak fiksirao i pretvorio U, subjektovu. „večnost“,

Kod Oresta se odigrava čitava mala drama pamćenja. On se vraća u rodni grad da isproba jačinu svoga sećanja, da prepozna neki deo sebe u jednom ambijentu koji mu tuđe deluje. Šta je u stvari ta proba pamćehja? Postupak zaboravljanja i upamćivanja, ono čudno rešetanje prošlosti javlja se konačno kao sankcionisanje subjektove adaptacije novim životnim uslovima.

Da bi izvršio osvetu, Orest mora da zamisli očeve krvnike tačno ondakoim kakvi su bili u tre-

nutku izvođenja zlodela. Jer ta-

kvi kalcvi su bili oni su izvršioci zločina, ne onakvi kakvi su sada postali, Orest bi da ubije autentične Wrvnike, ali ima pred sobom diuge ljude, čak i spolja, fizički, gde zapravo i počinje Oodudaratnje između odavno zapamćenih i sada prisutnih likova. Šta je ostalo od njih, ubica, i od onog fremutka koji se duboko, za sva vremena, urezao u pamćenje? Ništa sem njihovog upamćenja i baš ono, to neizmenljivo zadržavanje u slici sećanja odigranog trenutka, sprečava osvetu ukazujući na pwovaliju između sećanja i stvarnos:ti.

Neponovljivost onog trenutka ubistva sa svim onim što spada u njegov c'-vir (lica, mesto radnje,

„ČISTE RUKE“; „PROGRES“, NOVI SAD 1962.

krvnici) od čega ostaje samo sećanje i njegova duboka zapamćenost čini izlišnim i apsurdnim sem čin osvete. Jer osveta niti može da dovede do negacije onog što je učinjeno, tj}. da ubijenoga povrati iz mrtvih, niti da sustigne krvnike autentično onakve kakvi su bili u trenutku ubistva. Pod tim okolnostima osveta je Čist apsurd.

Iako je sećanje polazna osnova u oba slučaja, ipak postoje razlike u tananoj motivaciji između Blektre i Oresta. Elektra je toliko intenzivno upila Agamemnona u sebe, u svoje pamćenje, da u njemu, pamćenju, nema mesta nikakvom poređenju sa drugima, nikakvog mesta za druge likove i bilo kakve emocije za ·njih vezane. Orest Je ,opet, zapamtio počinioce ubistva, toliko še njima ispunio u sećanju i pamćenju da samo nad autentično istovetnim licima, a nikako nad nekom njihovom zamenom u liku sada prisutnih, mogao bi da izvrši osvetu. Emotivni potres zaustavlja pamćenje na jednom liku .dopuštajući subjektu 'kao svom nosio cu da sve akcije u vezi sa njim može da preduzme samo ako prethodnoc izvrši novu identifikaciju sa upamćehim, ako upamćeno aktuelizuje i prepozna u stvarnom,

Pri tom karakter emocije ne igra ulogu: bilo da je u pitanju

KRKA U DUHU ~

da opstane samo U punoj slobo-.

i ie misli i stava. ORO dalo da bude slobodan u š zi često sam svojem požiVu, on se ON lišava te slobode, ne hoteći ri. vovati neke lagodnosti 1! povlastice kole donosi odsutnost 1ZTIčito vlastitoš i stajališta“. Oštvarujući, t karakteristiku | ma | tike: da se kritičar svojim moralom i svojom rečju mora živo sngažovati u svom u literaturi koja je n bina koliko i on njena n nost, Ladan prihvata ı ı borbu za autonomiju kritike, braneći i razvijajući poznati prm cip kritičke alttivnosti Stanislava Šimića da „kritika nije pozdravni govor na banketu u počast svečara. Kritik nije pomoćnik koji goVo?i su perlative. - Kritik nije procJenitelj robe u komisionoj prodavnici koji procjenjuje robu Dprcma tomu da li je mušterije kupuju. više, ili manje, ili je ne žele nikako“. Borbu za slobodu kritičkog delovanja Tomislav Ladđan, u izvesnoj meti, identifikuje s borbom za afirmaciju O” nih vrednosti koje su, po njego” vom uverenju, u našoj današnjoj književnosti nepravedno :Zanemarene i potcenjene. Raciona~

ako, i treću bitnu

jegova sudeminov-~ podstiče

list i pozitivist u najpozitivnijem značenju tih reči, kritičar i gra-'

matik koji visoko ističe i coni klasični i humanistički duh Uumetnosti, Ladđan se u celokupnoj današnjoj kritici srpskohrvatskog izraza javlja kao jedan od najvatrenijih pobornika uvere» nja da su „logos, veTbum, riječ, slovo... neopoziva java“, da pravo pisanje treba vratiti „pravoj riječi, većoj jasnoći, izboru i difoencijaciji“, i da su „um i njegova moć uvida, zahvata i uobliče= nja... prava nađa i arhimedov= ska tačka umjetnosti riječi“. Ustajući, odlučno, nebokolebljivo, hrabro i uvereno — čime potvrđuje i četvrtu bitnu odliku matoševske kritike — protiv dvoličnosti i prostituisanja u kritici, protiv izveštačenosti, lažnog intelektualizma, nejasnosti, liteTrarne magluštine i opšene, protiv poezije koja „racionalno po~

protiv lažne avangarde, isključivosti i nihilizma, Tomislav Ladan ne dokazuje samo svoje aktivno i borbeno prisustvo u Živom fkivu naše današnje književnosti, nego i svoju kritičarsku moć, nastupajući kao kritičar sa već izgrađenim sistemom

vrednovanja i sa uveliko već or”

miranim oestetičkim nazorima. Raspolažući širokim i sigur-

nim književnim | „obrazovanjem,

koje mu je omogućilo da se bez

(Nastavak na strani)

lwaei ada BB O uuu O IJA ANI ru

JOVAN HRISTIĆ ira iao ljubav (Elektrina za: Agamemno» na), bilo mržnja (Orestova prema ubicama), presudan je momenat lika zauvek zadržanog u pamće-

nju. Pamćenje se pojavljuje kao lukava omča humanosti, ali ono”

u isto vreme sprečava ne samo osvetu nego i povratak stvarnosti: | „Ja vas mrzim u svome pamćemju, ali gde Doštoji sve to?“ Takva mržnja, kao i MBlektrina ljubav, izgnana je iz sveta stvarnosti. Da bi mu se vratio, Orest mora da se oslobodi te „zapam“ćene“, nestvarne, opsesivne mržnje koja je ostala samo u 5eČanju, koja je postala samo io sećanje, mriva i nesposobna da bilo šta preduzme, nepodobna i izgnana iz života — radi ižvota! Tako život, podstičući sećanje i 0pozivajući ga, vrši svoju sopstvćnu korekturu

Zoran GLUŠČEVIĆ

KNJIŽEVNE NOVINE

nepodmitlj ivOg.

čovjekova ob

tžiyae

su f

e vremenu, 1

Ali ako je: a.

toševske kri ..j

irgovački samo SU- ~

težeći ŠIO ~

staje :iracionalna“, protiv mito~'"

manijey ' epigonstva; literarnog „podražavanja, prikrivenih ili ne Rknjiževnih' krađa i pozajmica,“