Književne novine
SVETLOST. KAO SIMBOL ZIVOTA
ee oaRan
Pre dvadeset godina, avgusta 1942, ostao je nedovršen ijedan sremski pejzaž na štafelaju Save Sumanovića. 'PFoga dana na groblju u Sremskoj Mitrovici, među Srbima nasilno odvedenim, streljan je i bolesni slikar,
U plejadi autora koji daju nivo i fizionomiju našem slikarstvu između dva rata, pojava Save Šumanovića krupna je i neobična, Tragičnost njegovog kraja samo Je kulminaciona tačka u muci jednog Života čija se svest Snagom izuzetnog slikarskog talenta branila od nestajanja. Ovo grčevito otimanje koje se zakla-– njalo za suncem obasjanim likom rodnog pejzaža, čini da ovaJ naš najusamljeniji slikar po svojoj ljudskoj dimenziji izrasta u tragičnu figuru koja budi najviše razumevanja i saosećanja, te tako, posle smrti, njegovo delo ima mnoštvo prijatelja.
Rođen je u Vinkovcima 1896, odrastao u Šidu. Još u gimnaziji znao ije svoju vokaciju, slikao je od četrnaeste godine. U Zagrebu je pohađao Umetničku školu, postao scenograf Narodnog kazališta i posle uspeha na samostalnim izložbama 1918. i 1920. godine otišao u Pariz. U njegovoj buljici, tihi pĐrovincijalac potražio je najstrožiju nastavu. eljno je usvajao učenja o problemu forme i teoriji pasaža u, ateljeu Andre Lotfa, sjajnog teorežičara poznog kubizma. ž Lota, najviše Pikaso i Gromer utiču tada na njegovu koncepciju o „organizovanju“ slike. Prva kubistička platna donose i prve uspehe koje beleži i pariska kritika. Mada je sledeće 1921. godine zagrebačko izlaganje ovih dela naišlo na potpumo nerazumieva-– nje, sagledane i cenjene sadašnjim merilom, Šumanovićeve s'i ke iz ovog perioda — razvijenih volumena, uglastih formi, naglašenih senki, šture u boji — plod jedne određene i dosledno sprovedene discipline, predstavljaju naš jedini dublji, svesni i malački prodor u kubizam i po tome ostaju od ne malog istorijskog značaja za razvoj našeg modernog slikarstva.
Uvređen neuspehom zagrebačke izložbe, ŠSumanović Tlavori u Muzeju za umjetnost i obrt, uz-– država se od izlaganja u zemlji ali šalje redovno slike u pariske salone, Jesenji i Nezavisnih. Podstaknut pohvalom kritike, 1925, slikar odlazi ponovo u Pariz. Radi uspostavljanja kontakta vraća se opet Lotu. Kada posle par meseci počinje da radi samostalno u svom ateljeu, znači to i prekid sa kubizmom. Za šest noći grčevitog rada, u grozničavom stanju svesti koja je slutila nadiranje bolesti, nastalo je njegovo veliko platno „Pijani brod“ po shvatanju i dimenzijama Jedinstvena kompozicija u našem tadašnjem slikarstvu — smela, virtuozno rađena, „ekspresionislička slika čiju je „romantičnu radost“ i „ekspresivnu čulnost hvalila francuska kritika. Na samim vratima Pariske škole, na pragu velikog uspeha, nervno raBitOjdndd slikara bolest je prisilila da se vrati kući. Beogradska izložba 1928. godine, bila je gotovo u celini GHSODIJEO i omo-–
ućila mu pokušaj lečenja. a Period. nastao po povratku u Pariz, 1929. godine, slikar jc
zabeležio da mu je bio najlepši. Osšećajući se dobro verovao je da je izlečen. Izradio je svoj stil. Sa pejzažima iz Pariza slikao je „Ono što vidi tako kako svako vidi“. Nastala su tada njegova najbolja, slikarski najzrelija platna koja su dokaz sigurnosti jednog talenta, njegove pune mere 1 uporne snage. Slike su nailaZile na dopadanje i razumevanje i publike i stručnjaka, slikar je radio i drugovao s onima koje Je cenio i bio je zadovoljam. Ali je pritajena bolest ubrzo naletela svom snagom i Šumanović se 1980. godine morao de. Tinitivno vratiti kući.
U periođu posle 1930. godine — njegovoj prvoj šidskoj fazi nastajali su snažni, topli pejzaži Šida i okoline, izvedeni načinom kojim je 19%. slikao u Parizu. Gust nanos paste, čulna slojevita faktura, sitost kolorita, Sigurnost kompozicije beleže najbolja platna iz OVOg vremena. Slikar je ovaj svoj realizam nazivao stilom koji je „OoSVojio kroz svoj trud“ i smatrao ga najličnijim, Rezultat je bila izložba na Pilozofskom fakultetu u Beogradu 19539. godine.
Grandiozna Šumanovićeva izložba od 410 slika bila je senzacija za Beograd. Sećam se da sam zadivljenim očima gimnazijalca posmatrala slike od DO više mefara kvadrainih, naročito kompozicije sa po nekoliko OgrOmnih alktova. Dugo mi, kasnije, ni jedna izložba nije bila dostojna ove. Bila je to prva koju nikad nisam zaboravila. Sećam se i autora. Korak mu se čuo po svim prostorijama, Suvonjav, u crnom odelu, dočekivao je malobrojne posetioce, rado je odgovarao na pitanja, želeo da objasni, da približi i delo i sebe... Bio je to Šumanovićev poslednji dodir s publikom.
Kada se tihi usamljenik vratio u Šid, njegova mu se rodna gruda učinila još prisnijom zalogom života. Nastao je niz Dejzaža kroz koje pored zelenih ili snegom zavejanih kroŠnji drumovi uvek vode sumcu. Sava je želeo njega, sunce, da uhvati svojim — u Ovoj drugoj šidskoj fazi — jako svetlim koloritom, lakim crtežom, sasvim glatkom fakturom, njime da ispuni sremska prostranstva, da natopi beskraj neba, njime da nastani tugu svoje usamljemosti, da obmane saznanje o nestajanmju.
Ovih deset šidskih godina dalo je na stotine slike. Mnoge otkrivaju frenutke nastale nemoći, stanja kad nervi ofkazuju, čula tupe, a ruka samo rutinu sledi, ove su slike samo podatak što dopunjava istoriju o čoveku. Ostale, međutim, predstavljaju i u Šumanovićevom opusu i u na< šem slikarstvu najpoetičnije i najautentičnije trenutke sjedinjavanja sa pejzažem zavičaja. Njihova je svetlost simbol života, svest o postojanju.
Kod nas, na žalost, nije redak slučaj na onim svirepim stranicama naše istorije da umetnik biva nasilno otrgnut od života u trenutku kada je davao svoja najbolja dela, takva koja su kasnije izrasla u međaše na putu razvoja naše umetnosti. U nizu takvih umelnika, velikim slovima
je ispisano i ime Save Šumanovića. Katarina, AMBROZIĆ
ora zwwwwwwwwWIS– WII IRUM KERI II LI —————
(rtelanov roman mne može da se šlampa u Španiji
Roman „Letnja oluja“,
je autor Huan Garsija Ortelanedavno je dobio prvu nagrađu „Pormentor“, koju je osnovalo trinaest zapadnoeV“
vača. Po praviliropskih izđa' e-leš
no,»
ma ovo nagrađeno đelo j
naest je niji sudbine, autor Spanac, pojavi u Frankovo zbog svoje teme. đelu opisao španski život“, život pijan gijanja „gornjih d
glav me delovao na
ka romana» španskos pos nog čoveka, po a veb razmišljanje. on
|
NJIŽBVNE NOVINE
naime, u svom ortelano je, * „slaiđak čevanja i OTeset hilja-
mana je da“. Polazna tačka -0a atlonj
jedno tajno Oi O doko vretog ubistva koj nog juna-
ući ga na dstič i
čiji krivičnim delom „«koleba u
svojim moralnim i društvenim pogleđima, ali odgoni priviđenja i umiruje svoju savest.
Francuska i engleska kKritika nisu baš jednođušnim ođdu- · ševljenjem primile ovaj ro-
tri- ; tos istovramunoini 0 D5 a ce. mav. Mada zaje dnički Nvald zika. , ovo đelo, čiji je ne može da Be j Spaniji
piščeve poglede i spretnost · u veštini razvijanja fabule, kao i njegov bravurozni, od počet'ka đo kraja na dijalozima zasnovan stil, ipak propuštaju da naglase svojstvo dokumentacije ovog romana. Ortelanovi likovi su, pisao je Tajms, isto tako ravni kao Što su i u životu, jedno poglavlje je kao i drugo, nema raspleta, ubedljive napetosti, nijeđan lik ne živi unutrašnjim Žživo-
a a i glavni junak je samo
tom iutomat koji čulno opaža.
HOČEŠ NA KOZA !
„Zašto nisi sačekao da ti teret postane nepodnožljiv: tada se on preobrati i bude tako težak zato što je tako čist“,
R. M. Rilke
Smišlyajući siže svoje ambiciozne freske o ftragičnoj koza-
Bulajić imao je na svojoj strani i jednog neprocenljivog stvaralačkog saučesnika čije ime na plakatu nije ni bilo mogućno pročitati u koloni dramaturga, već u samom naslovu filma. Na naše oči, u toku minule dve decenije, kozaračko kolektivno herojstvo u mnogome se već iz-
i našlo se na dobrom putu da se uskoro sasvim preobrazi u neprikosnovnu legendu, podignutu na viši nivo stvarnosti, blisku onom nivou stvarnosti na kome se zameću umetnička dela. Imajući to u vidu, važno je napomenuti da reditelj Bulajić oVog pola bije raspJjiagao uucbi-
račkoj povesti, reditelj
stabala ~
Nepoznati rukopisi R. Petrovića
R. Drainca i Il. Sekulić
Pesma Rastka Petrovića „Slovenska legenda", koju donosimo u ovom broju našeg lista, štampa se Do pesnikovom autografu iz ostavštine Ranka Mladžhovića; Đesma, Đo Stbemu sudeći, mije objavljena pa se, između osfalog, pod ovim naslovom me malazi zabaležema mi u bibliografskoj građi Leksikografskog zavođa PNRJ.
Iz ostavštine Ramka „Mladenovića donosimo, takođe, i dva mepozmata Disma Rada Drainca iz 1922. i 1938. godine i jedno pismo Isidore Sekulić iz 1938. godine. Prvo Draimnčevo pismo na– pisano je rukom, drugo je otkucamo na mašini; oba je Drainac uputio Ranku Mladenoviću iz Blaca, svog Yodmog mesta, povodom stihova i jedme priče koje je objavio u časopisu „Misao“ i „XX vek“, Pismo Isidore Sekulić pisano je rukom i predstavlja odgovor na poziv za saradnju u časopisu „SX vek“.
Dragi Ranko,
Saljem ti jednu priču i stihove. Ovo poslednje nemoj da odvajaš pošto Sačinjava celinu. Takođe, spremam jednu čudđdnu pijesu za pozorište i čim je prepišem poslaću ti je. Uveren sam da će te mnogo iznenaditi.
Ja sam ovđe na bolovanju, a tako sam ostao bez troška, da bi me alkonlacija od 350 dinara spasla sasvim.
Prijateljski le molim, učini mi to. Dragi Marković će mi poslati novaga, ili sekretar časopisa. A. ja ću ti, uskoro, poslati još jedan esej polemičkog karaktera.
Uveren da ćeš mi to odmah poslati, molim fe da veruješ u moje iskreno prijateljstvo.
_ Tvoj,
KR. Drainac
P.S. Hteo sam ja Žiki Milićeviću da odgovorim preko „Vremena“, ali izgleda mi da je i bolje ovako. Ove jeseni treba započeti odlučnu borbu sa svim fim reakcionarima u Književnosti. Šteta, jer bi u tom slučaju morala đa se napađnu sva Gecina izdanja, naročito „naša knjiga“,
Adresa: Rade Drainac Blace Blace, 12. avgusta 1938.
Kada budeš ove stvari pročitao, averen sam da ćeš mi odmah i honorar
poslati. *
čy- w- WAZ “ele -
do fe
Zoe A = 420 dee aac
XJ e ycoa. Kea. o. 27e ?Ž
}ort,, deučia e vm Lt a waja{e ee 5 74 ae “aa } VA #ičea –
A: a Od5 ta 7 eca Oca e. 4 M afra. Gauee-2 fe ev-{, eee #4 4, ea Ao '
i Ka detas “ o. og
ae 4 o U.
ka /- oboe. vir, ea } Vo aya/o ACA een u alyo'ĆA. =
f,
M. e * Poena ar Me, o 060. ii
· 24. VIMHI 1922. gođ Blace
Dragi Ranko,
Viđeo sam da su moje pesme izišle u broju od avgusta. Hvala. Šaljem druge u rezervu, mislim još bolje i izrađenije. Dve su se greške potkrale u onim pesmama: na dva mesta umesto M. stoji Š. Ali ne mari. Smisao je g#0tovo ostao nediruni, ali malo okrnjen.
Moju pripovetku ne štampajte. U-
Veljko maklo šturoj istorijskoj empiriji
i ________________
Rastko PETROVIĆ
SLOVENSKA LEGENDA
Moja obična duša Tragajući desmo i levo Dospela je u jedam predeo.
Ni svetlo mi mračno, niti je bio dan niti noć, U tom čudnom predelu Ida je dospela nečija
Dve teške, gole, sure planine,
čajenim materijalom koji bi na-
Nad njima jedno veliko a ne sjajho sunce
Slepljeno uz gleđosano nebo, Ogledali su se po glatkoj zemlji. Odmah sam ušao u nebo,
Cija su vrata tu bila širom otvorena; Ušao sam u nebo slobodno Razgledao po svim, kutovima. Našao sam kćer sunčevu
Da tka duge zastirke,
A samo sunce da potkiva obuću
I potkivajući da tiho pevuši, Majku sam sunčevu mašao
Gde kuva kašu od lamd,
Gde je kuva pa maliva šurutkom..
Dobro su me dosta primili, i čudno mi je bilo
Da su zaposleni tako svi ljudi na nebu; Ovako sam stao da govorim:
— Zašto, o sunce, naš mali brate. „Tako je izbledeo tvoj štit?
„Čudno da je zemlja postala glatka... „Da je nebo od gleđi kao poklopac? Sunce me je udostojilo odgovora:
— Zaista je čudno ako je štit izbledeo; „Moja ga je kći već ribala,
„Peskom koji sam doneo s tlevet mora ribala ga
„I ribala je pod i nebo,
„Moja kći svu noć i jutro!
„KEıto ja kujem, nove sapoge,
„Moja je žena na Yeci,
„Dok majka kuva lanemu kašu.
„To si video svoje oholosti predeo“. Ja sam pustio dve suze,
Pa sam prišao kćeri sunčevoj, Uvukao sam joj ruku u medra,
I poljubio je ispod temema.
— H“ŽBL“LUKC==EEI a RIO BR e rana ————|
viđam da nije izrađena. Popraviću je ako dođem fiamo ove jeseni.
Gleđaću da koji broj „Misli“ proširim, Inače ničeg novog. Živim vrig lepo i doći ću prečišćen i nov. Beograd mi je suviše napakostio. Kajem se što je lako, ali je dockan.
Mnogo lepih, prijateljskih i iskrenih
pozdrava Rade Drainac
P.S. Ne zaboravite me kao ranije.
*
_.1,73P, 8. VAAfcroĆa
(Vae AA Paa.
OI A MMA uuu #4 3505 Ra {vecem aa 4, 7 4 e PA AAA Rai OMAAA eye mea, U me A d}yy e A aje O 755 (sa Jreye udri ela AA M AA Dao Ae ae „ je ww „bis ka {Aa {AN } e 6 ĆAR ORAAAOOAMA,
A
CM PR 9 MAA WR Maaapi Mbyah, evo ge We, JA A jel dyayea , e aga aje AA A, dvema (bee A ra. dA, JA cya 1 .e,
ae ya ja sea 75 4 aje SB; 0 tr eAh rei fear prav Ae: adltyaz be Če Ja OIR alan olje Re) Aaaa A at 2 lea fa aut et JA PA ja jao GARI) *JRAfNAM , |, ea Fri, | aka arise} MA ya RA Lesa, 2 4aayićenii, Mau.0—
11. I 938, 16, Gledstonova
Poštovani Gospodine,
Molim da izvinite što ne mogu biti dosta predusretljiva. Za prvi broj Vašeg lista ništa nemam spremljeno, i ne mogu brzo i skoro ništa spremati, jer sam zauzeta neodložnim i ranije utvrđenim obećanjima. Ne bih ni volela da idem u red sa samim ministrima. Te je za mene tuđa kategorija. Videću, posle broja, dva, koja Vam je saradnja i onda presuditi mogu li držati korak. sa društvom, Biće onda sponftanije i prirodnije ono što preduzmem radili.
O meni da pišete neku paralelnu studijicu! Pa Vi znate dđa sam ja vrlo skromna i da bi me svaki napis te vrste doveo u vrlo nezgođno osećanje. Ja sam blizu smrti i kad ođem u grob. videćete šta ćete. Mislim da ćete me i onda ostaviti da mirmo ostanem uu skromnosti. — Svako dobco, i svaku energiju na duploj dužnosti želi, s poštovanjem IL. Sekulić
| ——_— —_—_--——Ž—CC- — __________ ___ –_— —–- ——-—— --——————- ——c0 JJ _— ____—_
ša kolektivna svest mogla tretira kao segment realnog ž vola, već je u svoju imaginati nu krojačnicu preuzeo jedan · metnički polufabrikat kome trebalo dodati samo još nekolil kreatorskih mazova da bi se potpunosti pretvorio u umetni ko delo.
Naslov ovog napisa implici! još jednu srećnu, privilegovarn okolnost na koju je naišao Bu lajićev film i taj je naslov pro zašao iz jedne krasne anegdo!l koju ne bi trebalo propustiti d opišem. Na jednoj od prvih pro jekcija Bulajićeve „Kozare“, ne sde na polovini filma u Scer batinanja nacističkih zarobljeni ka, u zamračenom parteru raz legao se pobedonosni krik, up ćen omraženim krvolocima „Hz: "oćeš na Kozaru!“ i taj je povil sažeo u žižu pogođak i promaša Bulajićevog filma i njegov ba. snolovni prijem kod publike
Vreme je najzad „odgovorit: zbog čega je talentovanom Veljku Bulajiću, i pored toga što je raspolagao jedinstvenom i mo. numentalnom temom, zavidnom filmskom rutinom, četom odabranih glumaca infterpretatora, hiljadama slatista i drugim retkim pogodnostima, pošlo za rukom da načini samo „korektan film čija završna poenta i umetnička poruka ne potresa ni približno onako kako je to moralo da se zgodi. Od prvog do posleđnjeg kadra „Kozare“, s veoma retkim izuzecima, „gledalac se veoma Teško može oleti utisku da prigustvuje projekciji jeđne dokumentarne i stilski veoma raznorodne priče.
Pokatkad, za vreme odvijanja „Kozare“, sticao se veoma intenzivan utisak da su taj film stva-– rala dva sasvim različita posva=đana reditelja: jedan nadahnuti lirik i jedan goroseča bez rafinmama. Zahvaljujući tom nesrećnom dvojstvu, Veljko Bulajić je u svom krajnjem rezultalu dosegao pogrešnu metu: načinio je letopis umesto poemu
Nema sumnje, dragoceni isto rijski tovar koji je samome sebi navalio na pleća, odlutavši s ka= merom u kozaračke šume, omeo ga je u mnogome da u svakom kadru svog filma stane pred svaku svoju jurišnu četu kao neprikosnoveni kreator. Možda je tema Kozare još uvek previše silna za naše naraštaje, možda je potrebno da protekne još stotinu godina pre no što se rodi čovek koji će moći da održi u rukama tu eksplozivnu herojsku poemu. Na temu svojih svetinja ljudi nikada nisu stvarali zaista velika umetnička dela, kao što nikada nisu ni sagledali pravi izgled stvari pre no što su se odmakli da ih iz prakrajka osmotre ftreznim okom. Zbog toga, veoma često, Bulajić je smišljao svoje sekvence okom pedantnog fotografa, koji doista ima srca, ali ne i srčanosti da u svemu ide do kraja u dostizanju višeg nivca stvarnosti bez koga je svaki umetnički poduhvat osuđen dya ostane u domenu empirijske dokumentamnosti. Autentični svedoci krvavih kozaračkih događaja, precizni „dnevnici, ispovesti preživelih i prvoklasni pirotehničari doveli su do toga da se i dramaturgija ovog filma povino=vala realnom životnom nizu zbivanja, umesto da poremeti njihov tok, da ih naniže u umetnički đerdan i tako dostigne neophodnu konciznost, logičnost i svrS sishodnost.
Kada bi pero pedaninog ana litičara krenulo od sekvence do sekvence, od kadra do kadra ovog filma, beležeći sve tokove razuđene fabule i sve sukcesivne poente tih fragmenata, neminovno bi se došlo do poražavajućeg zaključka da Bulajićeva „Kozara“, film o herojizmu i apoteozi u
· smrti, — uopšte ne izvršava sVO=
ju misiju i da samo polovično, konfuzno i nebulozno sumira svoju patetičnu poruku. Njegovo finale ne odaje ni tra= ga od sentence Rilkeove, citirane u motou Ovog napisa, od stihova koji su morali da buđu zakopani u sam koren kozaračkog stabla koje je spalio grom i iz kogu, već u času te nasilničke smrti, niču nove zelene mladice. Isto= rija Kozare, Kadinjače, Sutjes= ke, Kosova i drugih nacionalnih bratimljenja sa smrću potvrđu= je više možđa nego i u jednom drugom narodu onu staru istis nu koju je izumela nova filozo= fija da se život apsolutno inte= grira tek kada se nađe priljub< ljen uz smrt. Bulajićeva „Ko zara“ samo je naslutila tu in: tegraciju koja je uvek zalog nod vog: života, nastavka borbe i koa načne pobede. Bulajićeva „Kozaa
ra“ nije razumela smr{. i i Vuk VUČO