Književne novine

IDEALIZOVANA UMETNOST ' eljaci, aristokratija, crkveni ljuS di, pastiri, deca, u sva vremena bili su skloni maštanju i idealisanju. Nema narodnih pripovedaka koJe bi bile „isečci života“ i „svedočansiva“ o njemu, ni koje bi bile rečene prozaički. Ni u jednoj zemlji seoski .iudi ne vole istinite priče o sebi; njima su uvek i kroz svu istoriju bile draže bajke i basne, šaljive pripovetke. Niko ne želi da čita o onome što mu je svakidašnje, nego o onome što ne zna ili o čemu sanja. Pričati čoveku kako se on muči kad ore i kopa, to je mučiti sa dvaput.

Surovi ljudi italijanskog Renesansa i, još više, ratnički ljudi srednjeg veka poznavali su isključivo idealizovanu umetnost. Od svih dela Geteovih, Napoleon je nosio uza se samo sentimentalnog Vertera; Staljin je, od dela Tolstojevih, najradije čitao idilične Kozake; senzacionalne romane „najviše traže čitaoci bez mašte.

Ono što se zove idealizovana umetnost, to nije lažna nego oplemenjena umetnost, u kojoj čovek nalazi ono što u sebi nema.

O REALIZMIMA

Sterijina Zla žema, Pokondirena tikvo, i Beograd, mekad, i sad nisu realistička dela? Nisu to ni svi dramski spisi Koste Trifkovića? Kuda uvrstiti Kraljevu jesem Milutina Bojića nego u romantiku? Radičevićev Đački rastamak nije ni po čemu romantičan, ali je to po svemu Nušićev Knez Ivo od Semberije. Zar nije najveselija roman–tika Veselinovićev Hajduk Stamko, a najvedriji realizam Dositejeva autobiografija? U svem svetskom slikarstvu teško je naći romantičnije figure od Rjepinovih Kozaka, za koje je on verovao( a mnogi i danas veruju) da su realističke. Građanski roman i pripovetka ne samo što nisu jedina „realna svedočanstva“ o čoveku, nego uopšte nisu toliko svedočanstva o njemu, koliko o jednom društvu i jednoj epohi.

-0 0 'Raglika u realizmu klasičara od Eshila do Rasina i modernih realista od Pildinga do Verge je u tome što su se klasičari držali bitnog i osnovnog u čoveku i trajnog i večnog u životu, nepromenljivih i velikih ljudskih vrlina i poroka, a realisti usitnili ljude i rasD.inuli svet, svodeći drame na slučaJeve i život na sitnice.

Sto građanin čovek najviše voli alističku književnost, to nije stoga š je ona viša od klasične, nego zato š govori o njemu. Klasicistički pisci i aristokratski čitalac XVII veka ne bi mogao čitati moderne naturalističke romane, koji bi mu bili isto toliko pra=zni koliko i vulgarni. Mocart bi, po svoj prilici, izašao iz opere u kojoj bi 'so davao Verdi, a Tijero dela Franče~

ska sa izložbe na kojoj bi svoje slike izlagao Kurbe.

Realisti ili idealisti, Servantes i Ticijan — ftitani su u očima građanskog društva XIX veka, u čijoj umetnosti i književnosti ima nečega pigmejskog. Ko može posle Agamemnoma preći na čitanje Tartarena Taraskomca i posle ·'.uklonstva Paladijevoj biblioteci u Veneciji zastati zadivljen pred minhenskom Pinakotekom? .

Književnost i umetnost klasičnih

| vremena liče na kanjone, moderna umetnost i književnost na razvaline reke: površina pod vodom jeste šira, ali nije i dublja. Što književnost i umetnost idu dalje, u njima ima sve više talenata, sve manje genija.

O POEZIJI

Lakše je reći šta nije poezija, nego šta jeste. Sve što je mehaničko, svakodnevno, svačije, na rubu pameti, na domaku srca, to nema čar poezije, io tome se ne pišu pesme. Još niko nije ispevao sonet bankarstvu i velikom trgovačkom preduzeću; i neće. Mašina ne samo što ne može biti božanstvo, nego ni fetiš. Govor lokomotiva i sirena nije isto što i govor vatre i mor skih talasa. Može se ispevati himna suncokretu, ali ne i džepnom satu.

Sigurno je da poezija nije razmišlianje u stihovima, ni okovanim ni slobodnim. kao što je sigurno da nije ni čarolijsko ređanje reči i nemušto bajanje. Nije ni poluga za akciju, iako

KNJIŽEVNE NOVINE

NEPMEHEZNATE

MISLI~

to može biti. Poezija — to je još najpre zanos u kome se otkriva lepota i tajanstvo sveta. Nema poezije bez zanosa, ni priče bez mita.

U Balzakovim i Mopasanovim opisima prljavih stanova, podruma, kuhinja. krčmi i borđela ima nečeg odvratnog, a u njihovim ličnostima, često, nakaznog. Razlika između njihovog sveta i sveta Turgenjeva i Čehova nije u istini, već u poeziji. Stepen istine u njih je isti, no poezije nije. U jednoj jedinoj pesmi Kostićevoj, Samsomu i Dalili, ima više poezije nego u svim stihovima koje je Zmaj Jovan Jovanović sročio za deklamovanje po školama i za narodne čitanke.

ANDRE ŽID I NARCISI

Oskudne invencije i lišen mašte, nesposoban da stvori ličnosti iz života,

K roz širom otvoren prozor mogu da vidim zelen, kamenom podgrađen

obronak, pun beložutog cveća, ptica i, na vrhu obronka, deo crvemog krova kuće sakrivene među palmama.

Sam sam u Bombaju.

Nebo je vedro, srebrno plavo, i ptice su uznemirene, ali kao od sunca, od ovog plavog oktobarskog popodneva, od radosti pokreta.

Onda odjednom, odnekud, čujem ponovo vrane.

Jesu li to vrane iz Travankor-Kočina

Kočinske vrane samoće,

Samoće kad svi brodovi odlaze

Iz Bombaja

Iz Madrasa

Iz Karačija

Iz Kolomba

Iz Karačija

Vrane nad prozračnom Korbizijeovom novogradnjom na Šetalištu Marina Nad drevnim bazarima Bombaja. Nad prljavim dućanima Ženskog bazara iz kojih, kao iz telefonskih kabina, s pragom na trotoar, dozivaju žene svih boja i svih doba starosti.

S masnim češljevima koje, u pripremi za noć, povlače kroz dugačke masne pletenice.

Tupa lica žena

Sa detetom u suknji

U blago bombajsko popodne sa pastelnim nebom

I stenovitim grebenom Sigirije na vidiku

Daleko, daleko

Na' Cejlonu.

Jučerašnji dan proveo sam u pećinama, na Ostrvu Slonova — sat i po plovidbe motornjakom. Ostrvo je skoro pusto. Široke granitne stepenice, podignute 1854, u blagom usponu, vode u pećine sa skulpturama, koje su izmasakrirali Portugalci.

"Tišina, široke staze i veličanstvene mase skulptura u smelo zasečenim pećinama, daleki grad sa oblom dominirajućom kupolom hotela Tadž, beskrajno bombajsko pristanište i dokovi sa šumom dizalica i katarki, skoro neiz-

brojivi nizovi malih ribarskih jedri-.

licaks

Vraćali smo se kad je sunce već bilo zašlo — iz granitne tišine sedmog veka put bezbrojnih raznobojnih bombajskih svetlosti — nešto je podsećalo na povratak u Split — a more nas je, uznemireno večernjim vetrom, s vremena na vreme prskalo po licu.

Kad je motornjak pristao uz Kapiju Indije, usred grada — i Kapija, i ogroman trg pred hotelom Tadž vrveli su od hiljada ljudi u belom koji su izišli da, bar za trenutak, udahnu sveži dah mora.

Veče sam proveo sa doktorom Gindeom u baru Grand Hotela.

Očigledno vrlo popularna Pepita, dok smo pili voćne sokove jer je u Bombaju već godinama prohibicija, pevala je staromodne pornografske kuplete izanđalo kao mnogo štošta u stilu savremenog života ove zemlje koja se još traži — iako je Neru u svojoj knjizi davno proglasio njeno otkriće.

Bilo je tužno gledati jednu malu indijsku igračicu koja se u programu smenjivala sa kupletima Pepite i sa njenim sladunjavim igrama rukama koje su trebale da budu sladostrasne kako, u foj barskoj pseudoevropskoj atmosferi, igra drevnu indijsku igru katakali. Bila je već ponoć.

Na trotoarima, na pragovima, pred ulazima kuća, u holovima i na stepenicama ustanova i magacina — ležali su stanovnici Bombaja umotani u čaršave i tanke pokrovce, i spavali.

on ne priča ni o kome do o sebi. Egoist, on ne može ni u koga da se uživi, ni da oseti nekog svojim. U njegovim romanima rađe duhovi, a ne ljudi, fikcije, ne stvorenja: to su inkarnacije piščevih misli, a ne živi ljudi. Stojeći pred ogledalom u kome vidi samo sebe, Žid neće da se divi svetu nego sve njemu.

Sve što se javi u njegovoj misli, on nalazi da je neizmerno važno, i važno ne samo za njega jednog nego za čitav svet. Svaku zabelešku pri čitanju, svako pismo koje je. nekom uputio, svaku misao koja mu je pala'na um, sve on to beleži, sve štampa, o svemu tome on .vodi računa, i duhovnog i materijalnog, kao dobar knjigovođa ili zelenaš. Celo njegovo “književno "delo je mrzovoljan monolog starog: momka koji ni za kog ne mari.

Svaka reč Židova, i zabeležena, i

Čedomir MINDEROVIĆ

Toga dana je „Indian Express“, na svojoj strani posvećenoj horoskopima, objavio pored ostalog:

„Dobićete vest koja će vam rasveftliti vaš vrlo zamršen slučaj“ ~

Stanovnici Bombaja spavali su čvrstim snom.

Nikakva vest nije išla k njima.

Nikakva svetlost neće obasjati misteriju njihovog sna i njihove jave.

U pokrovcima i prljavim čaršavima spava se u isto vreme

U Karačiju

U Kalkuti,

U Madrasu,

I dan već dolazi

Veliki dan bez datuma

Velika bombajska misterija bez sve= tlosti

I Pepita

Nedaleko

ČEKANJE U BOMBAJU

U Grand Hotelu

Još uvek peva svoj neubedljivi neuzbudljivi sladostrasni kuplet

I mala indijska igračica

Još uvek igra

Crveneći pod svojom radosnom ma-– skom

I ponovo dolazi noć

TI ljudi u Karačiju

U Kalkuti

U Madrasu

U Bombaju

Ponovo se umotavaju u čaršave i pokrovce

I ispružuju tela spremna za san

. I blaga ; "Topla noć li Pada na Bombaj.

Novine javljaju da je umro Matis.

Vrane već preleću balkon.na kome pišem — sviće, a isparenja su se podigla čak do sunca.

Otišao sam na obalu.

Bilo je omorno, oseka je otkrila odvratne sive stene i mulj a more se, bolesno, povuklo negde daleko, kao žuta ploča.

Sam sam.

Ljudi na trotoaru pored mora, sa izlizanih prljavih klupa, zagledaju me neobično im je što Evropejac tako tumara obalom. ·

Sam sam,

Već sam tri dana u Bombaju. „Srbija“, koju sam došao da sačekam, zastala je u Karačiju i dolazi tek kroz nekoliko dana.

.Treba se rastati sa ovim ljudskim naseljem u koje se, verovatno, više nikada neću vratiti. |

Sada stanujem u „Mažestiku“. Ovde sam stanovao pre tri godine.

„Mažestik“ je za tri godine prljaviji.

Bude me, još pre svanuća, lomot tramvaja koji počinje, čini mi se, čim se svet, duboko u noć, smiri.

Soba mi je na četvrtom spratu.

Sa balkona mogu da vidim utrobu stanova kućerine preko puta

Jutarnju razvašarenost šarene posteljine bezbrojnih soba

Dimljivo

Mutno nebo Bombaja nađ bezbrojnim krovovima,

Grad poda mnom huji.

Čuju se glasovi dece

Automobilske sirene

Prodavci ·novina, .

Dozivi brodova u pristaništu,

I kako neko nešto zakiva, sasvim blizu. u susedstvu. možda. iza zida.

izrečena, i prošaptana, sračunata je da buđe objavljena, i da bude objavljena ne radi toga da obavesti čitaoca, već da ga fascinira.

Menjajući ideje, on ih ne menja iz uverenja, već da nas iznenadi. Njemu nije ništa da se danas odreče onog

na šta se juče zaklinjao. Antipod Do-.

stojevskom i Dikensu, najbliži rođak Mereškovskog i Romena Rolana, Anre Žid je mislena radionica koja je radila s velikim dobitkom.

AKTUELNI PISCI

„Pisac koji je i danas aktuelan“, „koji se i danas rado čita“, „pisac koji nije zastareo“ — fraze književnih kritičara koji misle da su pesme i romani nauka, koja zastareva. Nema aktuelnih ni neaktuelnih književnih dela, već velikih i. malih. Aktuelnost je ono što je najviše prolazno u književnom delu. Već vekovima Odiseja nije ni po čemu aktuelna, ali joj ne smeta da bude večito čitana. Delo koje neće biti uvek aktuelno, nije ni trebalo da bude napisano.

O NAMA

(a) Mi nismo narod arhitekture i drame, kao što nismo ni muzike i lirike. Pre svega drugog, mi smo narod

Treba i ja da zakujem moju Indiju u nekoliko kovčega

U nekoliko velikih kovčega

I plamenu stenu Sigirije

I Ostrvo Slonova,

I Adžantu i Eloru

I dastorme — pustošne oluje Delhija I himalajske monsune očajanja

I ugušene nade

I sve sleđene osmehe

I kikot šakala

I ruševne sunčane časovnike ovih mojih indijskih godina

Ako se mogu zakovati a ne mogu se zakovati

I da ih predam ovim mutnozelenim vodama

I igri

Spokojnoj igri njihovih talasa

Ako se mogu predati a ne mogu se predati

Ni „Srbija“

Ni ma koji brod „Jugolinije“ ne može poneti te kovčege

Niko,

O „Srbiji“ nema vesti,

Suton obavija Bombaj — neoni se na sve strane već uveliko pale.

Nebo je nad okeanom crveno sunce zalazi, i krovovi, i prozori su u plamenu,

Prekoputa, na trećem spratu, pored prozora, mladić vežba sa 'violinom a mrak naglo pada na krovove, na drveće, na još neosveiljena dvorišta.

Koliko još mladića

Na svima kontinentima

'U ovom trenutku

Pobožno prevlači gudalom preko žica violine dok se dan pod trećim spratom gasi

I tramvaji panično zvone

I trotoarima klize

I šuškaju

Brzi večernji koraci

I gradovi se pripremaju da izdahnu i da se rode istog trenutka kad su izdahnuli '

Za nove međugradske telefonske dozive Karači-~Bombaj

Za nove vesti o „Srbiji“ . Za nove zvuke violine Za nova crvena nebesa rastanka Za nove odlaske na daleke. sftrme grebene Sigirije, daleko na Cejlonu Za novi čežnjivi za večno čežnjivi šapat na Stražilovu.

Pred zoru, tako reći odmah posle ponoći, budi me lupa na vratima: to je prodavac novina, koji smatra da ne treba da proturi „Indian Express“ ispod vrata, nego da mi lično preda taj dragoceni arsenal indijske žurnalistike i da ga na licu mesta naplati.

Kako da objasnim starom, 'brkatom, bosonogom prodavcu novina da neću otputovati dokle god „Srbija“ ne spusti sidro u bombajskoj luci

Kako da mu objasnim da ću preturiti ceo Bombaj da bih ga našao

I platio mu novine pre no što se

Najzad,

Možda zauvek

Oprostim i od „Mažestika“

I od Bombaja.

„Srbija“ je pred bombajskom lukom, na sidru. Negde u podne treba da dobije mesto u luci,

Pred Bombajem je i „Velebit“, na povratku iz Hongkonga. 7

U podne idem u luku, do brodova.

Tramvaji skiče na zaokretu ispred ulaza u „Mažestik“. Golo sivo-plavo nebo nad bombajskim krovovima, nad ovim mojim poslednjim jutrom u Bombaju, nema granica, nema koordinate.

Onda ponovo, brzo, pada noć — i dugo gledam neonske svetlosti na Šetalištu Marina, za ceo život.

Moja kućerina „Mažestik“, stišana je i mirna, kao mrtva. —

Ne čuje se ni posluga — ona spava po hodnicima, kao pre tri godine, Kao da se nije ni budila.

Bombaj spava.

koji slika. Sto je najbolje u našoj književnosti, to je deskripcija, čak i u našim narodnim pesmama vizuelni ele=menat je pretežan. Romani i pripovetke Ignjatovićeve, Sremčeve, Matavuljeve, Stankovićeve, sve su to prvo slike, pa zatim ostalo. Laza Kostić i Jovan Dučić veliki su slikari rečima, Naši ljudi nailaze na gotovo nesavladljive teškoće kad treba da konstruišu dramu i roman. Mi nikad nismo imali arhitekte svetske vrednosti. Ostalo je na stotine građevina iz našeg srednjeg veka, ali nisu one najvažnije, već freske. U

(b) Otkud kod nas tako malo velikih glumaca? U životu skoro svaki naš čovek pokazuje velike glumačke sposobnosti; na pozornici retko, Čim” se pojavi pred publikom, naš. čovek je svestan da glumi i ostaje takav dok god glumi, a bez samozaborava nema pravog glumca. Glumac mora biti kao dete koje se budi kad ga u igri zapitaju kako se zove, — detetu treba nekoliko trenutaka da ne bude onaj koga igra, već da bude on. Naš glumac je, skoro uvek, toliko ispunjen sobom da sve vreme misli kako se gledaoci dive nje govom glasu i pokretima. Njegova ličnost je ispred ličnosti koju glumi; on ne predstavlja, već deklamuje, ne govori istinu, nego reči.

Isto tako, pesnik koji ne zaboravi sebe nije pesnik. Najveća su ona dela za koja se čini da nemaju pisca. GRAĐANIN I ESTETIKA Pl, VI

S dolaskom građanskog društva u XIX. veku prevlast dobijaju račum, ogled, praksa, tehnika. Ne slika se za ličnosti, nego za trgovce — umetnička dela postaju roba kao i druga. Ona imaju svoje berze, svoje časopise i novine, svoju reklamu i svoje senzale. Korist, spekulacija, renta, profit, postaju sastavni deo estetike, kao što su sastavni deo materijalnog života. Nestaje stihovnih tragedija, religioznih i istorijskih slika, epskih spevova, kulta viteštva i moralnih vrlina — književnost se, velikim delom, svodi na publicistiku i zabavu „u časovima odmora“. Glavni književni oblik postaje roman u kome, od svih knjiže-nih rodova, ima najmanje poezije. Ne ulazi samo knjižovnost u masu, već i masa u. književnost. Poezija prestaje biti čarolija; ona postaje stihotvorstvo. I slikarstvo: prestaje biti sanjarija; ono postaje dokument. Od arhitekture se traži da bude higijenska i praktična, i svet se ne divi novom Partenonu, u kome se nekom služi, nego Ajfelovoj kuli, koja nikom ne treba. Nikad u istoriji sveta nisu umetnost i književnost bili na tako niskom stepenu kao kad. se. građanski stalež približavao vrhuncu prosperiteta. Tražiti godine 1850. velikog pesnika, velikog skulptora, velikog slikara, velikog arhitektu u Evropi, to znači tražiti belu vranu u nepreglednom jatu čavki.

-a}.|___N S

|I

OL |