Književne novine
i:
· nika i zbornika
] ..t(a !
Nastavak sa 1. strane
Imajući ovo u vidu Savet za kulturu SR Srbije je temeljno diskutovao o finansiranju časopisa. Rešenje je nađeno u tome da se dotiranje časopisa podeli na tri dela: jedan deo bi se dodeljivao iz Ponda za unapređivanje izdavačke delatnosti, drugi deo iz Fonda za pomaganje kulturnih delatnosti, a treći deo, koji se tiče naučnih časopisa, iz budžeta Saveta za naučni rad. U tome smislu su, zatim, izdate smernice, te je tako i postupljeno. U 1962. godini izdato je za časopise iz Republičkog fonda za unapređivanje izdavačke delatnosti 64,418.674.— dinara, iz Republičkog „fonda za pomaganje kulturnih delatnosti 38,830.000.— dinava, iz budžeta „Saveta za naučni rad SR Srbije 16,100.000.— dinara, i pored toga kao dotacija Državnog sekretarijata za poslove finansija časopisu „Zadruga“ dato je 30,000.000.— . dinara. Ukupno je za časopise u 1962. godini zajednica dala 149,348.674.— dinara, dakle više nego u 1961. godini, a nikako kao što tvrdi Božović svega 53,000.000 dinara.
Takođe je netačna ivrdnja da manja preduzeća finansiraju velika. Božović je ovo zaključio iz činjenice da je nekoliko većih ·pređuzeća, kao što su „Nolit“, „Prosveta“ i „Mlado pokolenje“, dobilo veće iznose nego što ih je uplatilo. Pa u tome i leži smisao Ponda: ne da „manji po pravilu finansiraju velike“, nego da neke kategorije izdavačkih proizvoda izdržavaju druge. Valjda drug Božović neće zahtevati da se izdavanje poezije, esejistike, rečpoverava preduzeću „Savremena administracija”, a izdavanje formulara i administrativnih knjižica stavi u dužnost „Prosveti” i „Nolitu”. Posmatrano kroz knjigovodstvo Ponda, izdavački život se normalno prikazuje kao odnos u kome jedni daju a drugi dobijaju. Ali se to uplaćivanje i deljenje vrši sa određenim ciljem. Najveće prihode ostvaruje Fond od uplata „Savremene administracije”, a najveće rashode ima kod „Nolita” i „Prosvete”, kojima je povereno izdavanje većeg broja komercijalno pasivnih izdanja. Od trideset i šest preduzeća i ustanova, s kojima je Fond u finansijskim. odnosima, osamnaest je vršilo uplate a nije dobijalo dotacije. dok je sedamnaest pvrimilo veće sume nego što je uplaćivalo. Samo jedno preduzeće je uplatilo nešto Više od onog što je primilo. : a 4 i
Kada Ponda ne bi bilo,-ili kada bi on zaveo bilo kakav automatizam u deljenju sredstava, ko bi se prihvatio izdavanja poezije (naročito mladih autora) i esejistike? Zar je baš na Književnim, movinama da protestuju pro-
_ biv jedne institucije (mislim na Pond)
koji omogućuje život književnosti? Ili m':sli Božović da preduzeća ne treba specijalizovati, nego svi treba svačim da se bave, ba neka svako od svoje dobiti izdržava po neko pasivno izdanje. Ako su njegovć sugestije takve, onda možemo reći da su one za naše prilike neprihvatijive, jer znače povećanje troškova, rasparčavanje kadrova i maga, kao i usporavanje razvitka izdavačke delatnosti. ·
Možda Božović smatra da.jc institucija Fonda dobra (mada se iz njegovog napisa to nebi dalo zaključiti), nego su samo dela čije izdavanje on pomaže rđava. Uostalom, on to izričito i kaže i zamera što je pomognuto izdavanje knjige Reč i vreme Zorana Mišića i U ateljeu pred noć Miće Popovića. Zašto, istovremeno, nije pomenuo da se u istom spisku dotiranih knjiga nalaze još i ova dela književne esejistike: Stari i movi Milana Bogdanovića, eseji · Zorana Gavrilovića i Sretena Marića, kao i zbitka Periodika o Ivi Andriću u izdanju Centra za teoriju književnosti.
Nije zadatak Uprave Fonda da čita rukopise i o njima donosi sud. Postoje organi društvenog upravljanja u samim preduzećima, posloje stručni savoti, urednici, stručni TYecenzenfi i ick kada delo prođe kroz sve te filtere, ono
biva „uvršteno u izdavačke planove. Zar bi Uprava Ponda trebalo da ponovo uzme na čČilkanje svece Šlo ide u
štampu i da' se proglasi stručnom za sve oblasti koje dotira? To nc bi bilo demokratski. niti praktično izvodljivo. Uprava Fonda raspravlja o opštim načelima svogs delovanja. uskladuje izdavačku aktivnost koliko je to u njenoj moći, usmerava ono Šlo se može usmeriti, vrlo pažljivo razmatra zahteve preduzeća u pogledu stvarnih iroškova i racionalne upotrebe sredstava, ali ne diskutuje o oestelskom shvatanju autora dela.
Pond se orijentisao u svom radu prema smernicama koje Je dobio od Saveta za kulturu. U njima je preporučeno dolimanje izdanja za koja postoji poseban društveni interes, a koja su jnače mekomercijalna. Iz izveštaja Fonda o radu u 1969, godinj, koji je bio objavljen, vidi se da su u prvom redu dotirane. radi sniženja cena, niže mavedene vrsie knjiga; deia od posebnog značaja za našu kulturu; koja zahtevaju duži rad i vece pripreme feočnici, monognafije, kritička izda-
ı
duzeću „Rad“,
· Neobavešlenost ili nešto drugo
nja, jubilarna izdamja itd.); „mnaučnopopularna literatura; politička literatura, hronike, literatura iz NOB i slično; dela jugoslovenskih pisaca; dela humanističkih nauka; dečja literatura;
· poezija, esejistika i putopisi, prevodi”
s jezika nacionalnih mamjinma. ·
Zahteve izdavačkih preduzeća razmatrale su komisije, „formirane od članova Upravnog odbora i stručnjaka za pojedine oblasti literature. U 1962. godini postojale su komisije za beletristiku, za literaturu iz oblasti humanističkih nauka i za naučnopopularnu literaturu, a izvestan broj zahteva razmafrala je Komisija za izrađu programa izdanja neophodnih za našu kulturu.
Prema mišljenju komisija o opravda– nosti pojedinih zahteva, Upravni odbor je donosio odluke i rasporedio: za časopise 53,000.000 (160/o); za hronjke, zapise i dokumenta „iz NOB 44,708.000 (14,40/0); za naučno-popularnu literafuru 39,017.000 (11,70/0); za amtologije i zbornike 38,575.808 (11,5%0); za dela iz oblasti filozofije 36,671.468 (119/0); za rečnike i leksikone 30,112.000 (9%/b0); za dečju literaturu 21,9838.750 (6,6%/0); Srpskoj književnoj zadruzi za izdavanje 54. kola, za sabrana delu Svetozara Markovića i pomoć „Bagdali” za izdavanje dela domaćih autora 16,729.000 (5%); za eseje i Kkritike 15,685.000 (4,7%/0)); za dela iz oblasti društvenih nauka 12,438.000 (5%/0), za prozu, roman i pripovetke 9.655.000 (2,99/0); za dela iz oblasti likovnih umetnosti 8,092.500 (2,40%0); za monogra–Tije 3,860.000 (1,20%); za poeziju 2,980.000 (0,99%/) dinara.
Kao što se vidi iz napred izloženog pregleda Upravni odbor Fonda je u pro šloj godini izdvojio znatna finamsijska sredstva za pomoć izdanjima iz oblasti filozofije, društvenih nauka, naučnopopularne literature, kao i za izdavanje hronika, zapisa i dokumenata iz NOB.
Saradnik Književnih movina je izdvojio samo neka dela iz liste od preko 100 knjiga da bi ih istakao kao negativne primere. „Zbog toga je nužno zadržati se i na ovim konkretnim primerima. Zoran Mišić je poznati esejist, a pomenuta zbirka eseja, pod istim naslovom kao i jedna ranija, kvalifikovana je od izdavača kao nova knjiga, jer sadrži nove tekstove pored nekoliko ranije objavljenih članaka. Kao delo, ona se potpuno uklapı u plan izdavanja esejistike. Sto se tiče knjige Miće. Popovića, o njoj je u Fondu bilo
'izvesnih rezervi, ali baš iz razloga po-
štovanja društvenog samoupravljania, o kome je napred bilo reči, kao i zbog visoke stručnosli redakcije preduzeća
.
(
„Prosveta“, „koje je uputilo “zahtev, knjiga je uvrštena u plan pomaganja
. esejistike. Monografija o Mileni Pav-
lović-Banili, „čije izdavanje Božović smatra korisnim, samo što ne prihvata sumu od 0,000.000.— dinara, spada u plan izdavanja knjiga o našoj likovnoj umetnosti. Ovakva izdanja, koja sadrže reprodukcije u boji, znatno su skuplja nego ma koja druga vrsta štam pe, što ipak ne predstavlja dovoljan razlog da zbog toga ne publikujemo značajna ostvarenja · naše kulture u ovoj oblasti. Zašto Književne movine ne protestuju kada su u pitanju druge
knjige iz ove serije? Pre nekoliko go-
dina je pomognuto izdavanje monogra– fije o Milanu Konjoviću, a u izveštaju iz 1962. nalaze se još Staro srpsko slikarstoo i monografija o Sretenu Stojamoviću. Božović zamera što je za kritička izdanja srpskih pisaca dato svega 2. 000.000 dinara. Ova edicija spada potpuno u onu Vrstu koju Savet želi da pomaže, pa je čak i davao sugestije u pogledu njenog pokretanja. Matica srpska, kojoj je ovaj posao bio poveren, tražila je za ovu svrhu u prvi mah 6,000.000 dinara, te joj je toliko bilo i odobreno. „Naknadnim izveštajem Matfica je obavestila Fond da je za 1962. godinu dovoljno 2,000.000 dinara, jer nije u mogučnosti da utroši više u ovoj fazi priprema. Na taj način je prvobitna suma smanjena, a nikako iz razloga što Fond ili Savet nisu davali ili ne daju dovoljnog značaja ovom izdamju.
Čemu onda Božovićevo tendemciozno pitanje? Na sličan način, možda još drastičnije, postupio je i u pogledu diskusije o dodeljivanju nagrada u oblasti umefnosti koja je vođena. na sednici Saveta odđ 11. februara ove godine. Potreba za sagledavanjem · tog
pitanja, u svoj njegovoj složenosti, pokazalo se naročito jasno 1961. godine, kada je zbog
izvesnih „manifestacija
FAME
a godišnjoj skupštini Udruženja
književnika Srbije govorio sam o
neprijatnostima koje mi se događaju u nekim izvadačkim preduzećima. Pomenuo sam i slučaj s mojim romanom Wvetlost pod zapesom. Dovršivši ovaj roman govorio sam o njemu 5 Milivojem Ristićem, koji je tada bio urednik edicije „Jugoslovenski pisci“ u „Narodnoj knjizi“, Ristić mi je rekao da roman ponudim njima. On je, medutim, ubrzo prešao na novu dužnost. Kad sam odneo roman u „Narodnu knjigu“, ova edicija nije imala urednika, pa sam rukopis predao jednoj drugarici ı: sekretarijatu, Kad sam, nakon nekoliko meseci, otišao u „Narodnu knjigu“, rečeno mi je da su moj ro-
man dali na recenziju Zoranu Gavri-
loviću,. Pitao sam da li bin mogao da sovorim sa Gavrilovićem; odgovorili su mi da su mu roman poslali po trećem licu i da nisu sigurni da li ga je dobio ili ne. Takode su mi rekli da ne znaju gde radi i da ne mogu da ga pronađu. Ispostavilo se, u stvari, da je moj rukopis izgubljen, pa sam „Narodnoj knjizi“ predao' duplikat. Posle dugog čekanja ovaj duplikat su mi vratili. Obratio sam se tadašnjem uredniku Miodragu Šijakoviću i on me je obavestio da je Zoran Gavrilović dao povoljnu recenziju. Roman su mi vratili pošto nisu bili sigurni da će predviđeni plan za objavljivanje domaćih dela moći
ispuniti, a nisu hfieli da me ostave da
dugo čekam.
U međuvremenu sam dovršio drugi roman i ponudio ga izdavačkom pre= Posle nekoliko meseci
poštar mi je doneo jedan paket upućen
iz „Rada“, Bio je to onaj moj rukopis
'koji je izgubljen u „Narodnoj knjizi. Uz
I STVAR
rukopis je bilo pismo urednika u komc me obaveštavaju da je recenzent Zoran Gavrilović stavio neke primedbe, pa da roman zato odbijaju. Otišao sam u „Rad“ i rekao da sam njima predao drugi roman. Posle ftog objašnjenja u „Radu su pronašli roman koji sam im predao; vratili su mi ga bez ikakvog odgovora. Imao sam utisak da ovaj roman niko nije čitao, jer je bio upakovan kako sam ga predao. Bilo je to pre nekoliko godina, a ja sam tek na ovogodišnjoj skupštini pomenuo taj slučaj, pošto mi se i na drugim mestima događaju slične stvari: ne znam kad mi ljađi govore istinu, a kad me obma-– njuju.
Moj prvi roman je godinu dana le-
žao u „Prosvoeti“, a da ga niko nije
pročitao. Morao moliti prijatelje da intervenišu. Tek posle intervencije Isidora Sekulić je pročitala rukopis i dala veoma pohvalan prikaz. Tako se dogada i s mojim drugim delima. Koliko sam za svako od njih imao uzaludnih časova čekanja u predsobljima izdavačkih kuća, koliko napetih časova dok sam slušao kako drugi prolaze da s odgovornim obave posao! Koliko obraćanja prijateljima, posle čega dolazi do velikih, laskavih obećanja! A onda, cpet, uzaludno čekanje! Tako je i s mojim pesmama i pripovetkama, Ako uredništvu imam prijatelja, on će objaviti moj rad, a ako pošaljem nekom ncpoznatom — neče objavili, Aleksandar Vučo je poslao Litopisu Matice srpske moju pripovetku koja je nagradena na književnom konkursu u Njujorku. Iz uredništva Vuču su odgovorili da je moja pripovetka vrlo dobra i da će biti objavljena, a kad sam se u određenom
sam
vremenu sam obratio uredništvu, do-
“ ovati ih za određ
povremenog. ili jubilarnog karaktera, kao i zbog sticaja različitih okolnosti, došlo do dodeljivanja, ·specijamo u likovnoj umetnosti, većeg broja nagrada nego Što je zahtevao normalan razvoj umetničkog života. Slične tendencije zapažene ,su, tada, i u nekim drugim oblastima. Zbog toga je krajem 1961. godine stavljeno u zadatak Sekretarijatu Saveta za kulturu SR Srbije da pripremi materijale o ovom P1tanju. Pregled stanja i njegova analiza bili su završeni još aprila 1962. godine, ali zbog praktičnih razloga nisu izneti na sednice Saveta sve do pomenutog datuma.
Materijali Saveta za kulturu, koji su tada izneti, poslužili su mu kao pretekst za niz neopravdanih napada na Savet pod naslovom ı. Homogena umetnost. On je tu potpuno izvrnuo smisao onoga što je diskutovano i odlučeno u okviru Saveta za kulturu SR Srbije, tako da je belo postalo crno, a crno belo. U trenutku kada su se ulalagi i ulažu se još uvek ozbiljni napori da se razvoj kulture usmeri što pravilnijim putem, metod izvrtanja, hva-– tanja za reč a ne za smisao, podmetanja i persiflaže, mogao je samo imati za cilj unošenje zabune tamo gde je ona u datom trenutku bila najštetnija.
ızvrtanje činjenica, ukoliko sc tiče Saveta za kulturu, odnosi se na nckoliko stvari. Prvo, na stav koji ic Savet imao u vezi sa stvaranjem ili nc stvaranjem neke „državne” umetnosti; drugo, na pitanje strukture žirija koji dodeljuju nagrade; i, treće, na stav Saveta u pogledu tobožnjeg favorizovanja nekog pravca u umetnosti.
Čitava diskusija Saveta oko nagrada protekla je u vrlo jasnom isticanju potrebe da nagrade ne bi trebalo da dodeljuju državni organi, nego da Tio čine društvene organizacije, stručne ustari.ove i preduzeća, što nije značilo, kao što je u materijalima izričito bilo naznačeno, da država ne bi trebalo da pomaže takvu delatnost. Prema tome, osnovna ideja je bila da nagrade dobiju više društveni karakter nego državni, Vrlo konkreima diskusija se razvila o Oktobarskoj nagradi grada Beograda kao jedinom slučaju kod koga, možda, zbog tradicije same nagrade ima smisla zadržati dosadašnji oblik, mada je većina diskutanata tada bila mišljenja da ni tu ne treba činiti izuzetke. Ako je išta bilo jasno u pripremnom radu i diskusiji Saveta, onda je to bila ideja da ne treba stvarati „državnu“ umetnost, pa ni „državne“ nagrade.
Međutim, Božidar Božović je našao za shodno da fu činjenicu izvrće i da, oslanjajući se na diskusiju o jednom drugom pitanju, podmeće ovoj glavnoj ideji njenu izokrenutu suštinu. Razmatrajući načelno pitamje sastava žirija, Savet je u materijalima za sednicu imao i jednu rečenicu koja je glasila: „Sastavi žirija ne treba” da budu suviše „heterogeni, ne menjaj: ih često, ime-
"bok, s tim da ista lica ne treba da še pojavljuju u više žirija”. Božović je iz toga izvukao samo nekoliko reči: „ne treba da budu — heterogeni” i to protumačio na
NOST
bio sam odgovor da pripovetka nije dobra i da neće biti štampana.
Sve me to toliko zbunjuje da nikad nisam siguran da li se neki moj rad objavljuje zato što ima neku vrednost, ili što sam prinuđen da se stalno obraćam prijateljima.
Sa piscima sc retko sastajem. Kad ih srefmem užasno se zbunim kad čujem njihovc razgovore. Koliko je tu zavisti i sebičnjaštva, koliko borbe za ncku veštačku popularnost, koliko međusobnih ogovaranja. Sve me je lo pokrenulo da posle dugog ćutanja na ovogodišnjoj skupštini ustanem i diskutujem. I opet mi sc čini da drugovi nisu obratili pažnju na glavnu ideju moga izlaganja. Moje reči neko jc iskoristio da bi iz svojih računa digao prašinu oko Zorana Gavrilovića. On sada ivrdi da nikad nije bio recenzent za „Narodnu knjigu“. Ja to ne znam. Ako su me obmanuli u „Narodnoj knjizi“, kad su mi rekli da je Gavrilović dao recenziju, onda sam i ja obmanuo skupštinu. Nije mi jasno otkuda se u „Radu“ pojavio moj rukopis koji je izgubljen u „Narodnoj knjizi“. I ne znam čega nepravilnog ima u tome ako jedno izdavačko preduzeće ima poverenja u jednog čoveka pa mu daje rukopis na recenziju bez obzira što je on reccenzenft ama drugom preduzeću.
Mnogo šta u tim međusobnim ljudskim odnosima ne mogu da shvatim, a još manje.da odobrim, Zbog toga sam želeo da pokrenem pitanje objektivnog gledanja na ljude; umesto zbližavanja i razumevanja među njima, dogodilo se nešto obratno.
Jovan, NIKOLIĆ
svoj način, kao da je „nekome bilo stalo đa i po pravilu, zvanično prokla– movanom, žirije rezerviše za pristalice jednog određenog pravca . Pri tome je postojeći tekst „ne suviše heterogeni“, koji se odnosio na sastave žirija, izvrnuo u naslovu na „homogeno” i prebacio 5 pitanja rada u žirijima na sušimu same umetnosti. .
Ovde je potrebno reći da je Savet za kulturu SRS do sada imao samo da imenuje Žžirije za dodeljivanje Sedmojulske nagrade. Sastav tih žirija, ako već treba o tome govoriti, bio je ta kav da su u njemu redovno uzimali učešća zastupnici različitih estetskih shvatanja, koji su ipak umeli da nađu zajednički jezik kada sc radilo o deli. ma od vrednosti, i da donesu potrebne odluke. Sastavljačima materijala za sednicu bila je, pored ovc pozitivne prakse, takođe poznata činjenica da je, u skoroj prošlosti, jedna od najvećih književnih nagrada dodeljena na osnovu dva glasa, dok su ostala iri člana žirija, od ukupno pet, dali Svoj glas za po jedno različito delo. Njima je takođe bilo poznato da su neli žiriji, usled česte promene sastava, pokazali manje odgovornosti pred javnošću od onih koji su radili 5 konitbinuitetom i smatrali su kao jedan od bilnih atributa svake nagrade potrebu da svaka nagrada stekne sopstvenu fizionomiju, Nije zgodna praksa koja se pojavila kod mnogih nagrada da jednc godine budu dodeljene renomiranom umetniku, koji za sobom ima značajno ŽivoOtno delo, koji je izradio sopstveni stil i jasno definisanu ličnost. a druge godine te iste nagrade dodeliti mladom stvaraocu koji više obećava nego što je do tada dao. Jedna i druga kategorija umetnika više zaslužuju nagradu, ali ne istu, a to je ono što bi se postiglo kađa bi nagrade imale određenu fizionomiju.' S druge strane, fizionhomiju. pt. samim tim i ugled, smisao i jasnoću nagrada pojačava i sastav Žirija. Onaj žiri koji ima zadatak da nagradi nove koncepcije i pojave ne mora j ne.treba da ima isti sastav kao onaj koji posmatra dela s gledišta njihovog istorijskog značaja. Po sebi se razume da će to zavisiti od ljudi i da ima fakvih čija su interesovanja i afin:teti upućeni u jednom i u drugom pravcu, ali ima i takvih koji su se više afirmisali u jednom od ta dva smisla. Zašto bi trebalo prenebregnuti ovu činjenicu koja nikakve veze nema s željom za favorizovanjem bilo kojeg pravca? Između smisla reči „suviše heterogen“, pod kojim se misli na nomogućnost zajedničkog rada, i smisla „homogenog“ i „državnog“, koji Božović pripisuje namerama Saveta, razlika je ogromna, pogotovu što sc radi o suptilnoj materiji koja se ne može seći kao na panju.
Uzgred moramo napomenuti da je povodom iste sednice Saveta list KHomunist od 7. marta objavio pismo Bogomila Karlavarisa u Whomec „je bilo izneto sasvim drugačije mišljenje.,od Beožovićevog. Karlavaris se, naime, zalagao da.se nagrađe ne ukidaju (misleći da je Savet doneo takvu odluku) i da njih treba da dodeljuje država. odnosno narodni odbori. Tako se Savet našao u položaju, svakako ne svojom krivicom, da mu jedni imvutiraju želju za uspostavljanjem državnih nagrada i državne umetnosti. dok se druzi zalažu da upravo tmkve nagradu ostanu u va-– žnosti. Savet je, međutim, pokrenuo sva ova Dpitanja „u vezi sa razmafranjem čitavog sistema dodeljivanja nagrada u oblasti umeinosti i njegovog usklađivamja s društvenim razvitkom. Pri tome je, kao prvu sivar, komstatovao potrebu za koordinacijom rada osnivača pojedinih nagrada radi obezbeđivanja većeg odjeka i efikasnijeg postizavanja ciljeva zbog kojih se nagrade dele. i
Treća insinuacija u pomenuliom Božovićevom članku odnosila se na tobožnje favorizovanje, ili postojanje namere za favorizovanjem od slranc Saveta, nekog pravca u umetnosti koji to ne zaslužuje. Ne objašnjavajući na koga misli, niti na kakvu vrstu umelmosfi, a pošto je prethodno apo strofirao rad Savelia, on na jednom mestu kaže: „Sve ovo objašnjava kako se moglo desiiti... da ma poslednjem Bcogradskom salonu Milo Milunović došpe — iza vrafa“. Ne znamo u kakvu vezu Božović dovodi rad Saveta sa plasmanom dela na Oktobarskom salonu, ali što se tiče Mila Milunovića stav Saveta je bio jasan: on je te iste godine dobio najvišu nagradu u Republici i to iz sredstava čije irošenje kontroliše Savet, u organizaciji nagrade koju on sprovodi i od žirija koji ic imenovao baš ovaj isti Savet, kome Božović podmeće krivicu zbog mesta Milunovićevih slika na jedno izložbi.
I neka zato bude dozvoljeno da postavimo pitanje celishodnosti takve neprincipijelne i tendenciozne vrste pisanja u našoj javnosti. kakvo je na opskuran način započeo Božović.
Svetislav ĐURIĆ
KNJIŽEVNB NOVINE