Književne novine

OON A a

LO IZLOG ČASOPISA

TI)

PUT U NEPOSTOJECE

U APRILSKOM BROJU ovog skopskog časopisa Aco Šopov eojavljuje pet pesama. Zasnovane uglavnom (kao i celokupna njegova lirika) na ritmu i Tigurativnosti narodne pesme, pojačane, uz to, jednostavnom metaforom i melođikom baladičnog raspoioženja, i raznorodne, na prvi pogled, po sadržaju svojih saopštavanja, one su, uistinu, izvestan skupni napor jednog određenog uvođenja u sve ono Što nismo, u oblike koji su izvan našeg uskog, integralnog Ja. Pesnik se uputio prema neposto-

jećem, osećajući da to nepostojeće neće izići iz „svoje nađmoćne pozicije ako samo

otkrijemo njegovu nezavisnost od svesti ili ako ga. samo misaono približimo spoznaji, oscćajući da nepostojati znači biti lišen podjednako i sebe kao individualnosti i sveta kao prilike za individualnost. Nepostojeće, kako ga shvata Šopov, jeste sve ono što nismo razlo-

stoiš“ (Radđanje govora) zameĆe tu strast, stih „Izramni se so mene, zemja i ti stani“ (OČaj pred tvrđavom) — stavlja je na kušnju, jača i upućuje na dug put (niz požare“ i „niz pepelišta“, „po žegi, po suši, po nevidelici“) do izjednačenja sa unutrašnjom strukturom «bića. Uostalom, nije mogućno pobe= diti, ni urazumiti, ni zaobiči nespokojnu i vazda svetlu potrebu identifikacije sa svetom. Dovoljno je samo „povinovati se toj potrebi i biti spremen na gubitak lične slobode u ime one sadržane u šSštapanju sa večnim menama materije. Onda će se•žena otkriti kao „teška tajna“ i to u času „strašne

tišine“, „svetle kao Vis“, „Oštre kao mač“, onda će voda zaista biti neko nevidljiv „što

„u meni sedi i pali tajnu vatru“, Što „ruši „ziđovc Kkrvi“, onda će biti mogućan blažem odnos drveta i čoveka. praiskonski, kad se oseća prisustvo njegovih dubina, ono samo, „u

krvi“. Biće blagosloveno %t9reme koje „ostaje isto“ a koje darujemo „našim očima juče

od zemlje, danas od neba, sutra od zemlje i neba“. I biće dostojanstveno pozdravljena

pesma, najneslućenija“,

jer nas „izjednačuje u mudro~

ona

žili strašću očovečenja. Stih

„O ti što postoiš zašto ne po- sti“ (D. S. se ne može megirati đa je Vitgenštajnova misao „duboko destruktivna; ona sugeriše i

IH Saggiafore

MORAVIJA. O VITGENSTAJNU

ALBERTO MORAVIJA piše povodom Vitgenštaina: „Nisam filosof, ni u kom smislu: zato ne mogu da se setim trenutka Rad je Vitgenštainovo ime prestalo da znači za mene nešto nepoznato i nevažno. Moja lektira je inkoherentna. neuredna, nedosledna, kako literarna, tako i filosofska. Diktirana više osciiacijama simpatije nego strogošću „metoda, a za čitanje filozofije je, po mom mišljenju, simpatija potrebnija nego za čitanje literature. Postoji kod pojedinih filosofa neki ton i boja koji spontano ivazivaju našu simpatiju i gotovo agresivnu želju da ih čitamo i shvatimo i postoji kod drugih, čak i najvećih, takav ton i atmosfera koji nas udaijuju i izazivaju jaku i gadljivu antipatiju. Vitgenštajn je u meni odmah probudio simpatiju i to više kao pisac nego kao filosof. Obožavao sam njegov način pisanja, njegov stil, asketski, kondenzovan. suv, čist a, istovremeno. snažan i vreo. Reći ćete da je to čudan način čitanja jeđnog {iilosofa, ali ja sam više želeo da osetim Vitgenštajna nego da ga razumem. 5 druge Sstrame, na jednog romansijera Vvitgenštajnov tekst delovaće više stimulativno nego ubedljivo. Za romansijera on, kao i svaki drugi filosof, predstavlja simptom jedne situacije koja bi mogla biti opisana u romanu. Romansijer mora da se posluži filozofom, kao i njegovim iđejnim protivnikom., jer je roman teren na kome se susreću ne jedna nego mnoge filozofije, kao što se susreću i mnoge ličnosti. Dostojevski je još uvek granični slučaj toga savremenog prisustva. mnogih filozofija u jednom „jedinom romanu. Ali se isto može reći i za Manconija, Stendala ili Prusta. Uostalom, na sličan način čitaju filosofi beletristikt, Malo ih ima koji io čine kao obični čitaoci, većina svesno ili nesvesno želi da se njom posluži,

Prva Vitgenštajnova rečenica koja me je privukla i zainteresovala bila je ova: „Granice moga jezika su granice moga sveta“. 1 dalje: „Svet je nezavisan od moje volje. Smisao sveta treba tražiti izvan njega samog“. UO svakom slučaju ne rađi se samo o koincidđenciji Vitgenštajnove misli s mnogim psihološkim i socijalnim aspektima mođernog sveta, nego i O Wkvwalitetu te misli. Smatram da

postulira smrt ne samo metafizike nego i same filozofije. Ipak, upravo je zato fascinantna jer svetli kao neka zvezda, možda pogrebna ali neuporedivo sjajna i blistava nad pustim i nemim ruševinama zapadne kulture i civilizacije. Vitgenštajnov nominalizam nije, kao Što bi neki hteli, obnova starog nominalizma srednjevekovne sholastike već mnogo više: jedna konstatacija umiranja pa, dakle, u izvesnom smislu i jedna operacija ozdravljenja i očišćenja“. (T. K.)

IDEJA I MATERIJAL

OBRAĆAJUĆI se mlađim piscima Sergej Antonov u opširnom članku objašnjava značaj ideje i materijala u stvaranju umetničkog dela. Pre svega, umetnik mora da ima određen pogled na svet, jasnu životnu filosofiju. Partijmost umetničkog „stvaralaštva ne može i ne sme biti prenebre= gnuta. Međutim, partijnost nikako ne zhači i umetničku jednoobraznost, uniformisanost ideja, manira, stila. Ođ presudnog značaja za obrađu materijala je sklonost, inđividual– na ocena i mišljenje umetnika. On ne sme da bude ravnodušan posmatrač. Naturalizam je istinit, ali istina na kojoj se on temelji samo je spoljašnja a ne suštinska. „Naturalistička ravnodušnost opisivanja u naiboljem slučaju u stanju je da ponovi samo opšte poznato“.

Prilikom razmatranja o materijalu i ideji u umetničkom delu često dolazi do zablude; kao ideja shvata se obim materijala, što đovodi do toga da mnogi materijal smatraju za ideju. „Glavna ideja Knjige. G. Berezka „Jače od atoma“ piše jedan čitalac — jeste prikaz ogromnog vaspitnog uticaja koji vrši Sovjetska armija“, To je pogrešno tumačenje. Ideja knjige „G. Berezka je vaspitavanje poverenja prema ljudima, vera u njegove dobre osobine. Antonov navodi još nekoliko primera | „pogrešnog shvatanja materijala i ideje. Nedoumice nastaju i oko problema savremenosti materijala, jer se često pod tim pojmom podrazumeva „materijal vremena sadašnjeg“. Takvo usko tumačenje svrstalo bi i Puškina, Gogolja, Njekrasova, Gončarova u nesavremene. Savremenost jednog umetnika je u njegovom načinu mišljenja, u njegovom odnosu prema pređmetu. Na Zapadu se vaspitni značaj umetnosti smatra potpuno irelevanitnim, pa se stoga od Disca ni ne zahteva nikakva idejnost. Kroče, na primer, pi-

•

še „da umetnost nije sposobna da vaspitava, više nego geometrija, i da je potpuno neshvatljivo zašto se od nje zahteva to da radi“. Uporedo sa odricanjem vaspitnc vrcdnosti \metnosti ide i negiranje potrebe bilo kakve forme. U slikarstvu apstirakcionizam jc bojna avangarda toga shnvatanja. U oblasti filma Maraktcristično je mišljenje francuskog kritičara Marsela Mariena, koii traži stvaranje „pravog filma“, bez scenaija, dokumentarnog naturalizma. koji će zaticati „Život na lIcgalu“.

Odricanje od „odgovarajuće

O ČCBRMU dM PIBAO FRANC KAFKRA

MEĐU vrlo učestalim prilozima o Francu Kafki, po češkim časopisima i novinama u poslednje vreme, ističe se prilog — „O čemu je pisao Franc Kafka“, objavljen u broju ovog lista od 30. marta.

Pre petnaest godina, u diskusiji koju je objavio napredni pariski nedeljnik „Aksionć“ na temu „Treba li spaliti Kafku?", došao je jeđan jedini prilog iz Praga, Pavela Rajmana, koji je tvrđio da je kafkinski problem upravo u Pragu već rešen, imaući u vidu izmenjene društvene uslove „u kojima Prag živi“, Tu tezu u suštini ponavlja isti Pavel Rajman u svom nedavnom pogovoru prvom češkom izđanju „Amerike“, gde tvrdi đa „Kafka reprezentuje istorijski određem sloj. buržoaske inteligencije, koja je u vreme nastupa imperijalizma „dođuše „shvatila posuvraćenost kapitalističkih odnosa, ali još nije dorasla do saznanja o nužnosti aktivne borbe na strani radđništva. IJ zapadnim imperijalističkim zemljama takav sloj još postoji i zato se iz Kafkina dela propagira upravo ono što odvodi od alttıvne borbe: ne njegova društvena kritika, već njegova pasivnost, njegov beg u carstvo maglenih predstava snova. „Tako su fađa kafkinski problemi već shvaćeni i rešeni, interes za njih potpuno „modni“ forsiran na Zapadu, imajući u vidu navedene uslove, zašto se tadđa o Kafki spori hinc et nunc?

Zato, čini mi se, kaže Tilajš-

man, što je problem donekle komplikovaniji. Šta zna češki čitalac o kafkinskim problemima... Neko je čitao nekoliko

forme“ dovodilo je neke sovdetske pisce do ozbiljnih neuspeha. Neka za to posluži slučai Mihaila Zoščenka i njegovih „Divnih odgovora“. Jedan u osnovi humoristički sadržaj bio je izložen u ozbiljnoi formi; Bilo je prosto nevcrovatno da je to napisao slavni Zoščenko, jer ničega u tim pričama nije bilo „zoščenkovskog“. Na srecu, uskoro po pređaji rukopisa Zoščenko je to i sam u-– viđeo. Docniie je taj isti materijal obradio u briči „Dvadeset tri i osam desetih“, humoristički, s mnogo Vise Uuspeha. „Na tai način, individualnost umetnika u stvaraniu umetnosti izražava sc i poznaJe posredstvom forme“.

Na kraju, Sergej Antonov piše da sovjetsku „umetnost treba posmatrati kao deco opštih napora „da se u čoveku razviju visoke moralne osobine, da sloboda i lepota postanu njegovi istinski podsticaji za život i rad.“ (D. M. M)

desetina stranica pripovedaka, koje su izišle pra rat ma čcškom i donedavno jedino preveđeni roman „Zamak“ (1995). Neđavno je izišao iz štampe prvi prevod „Kažnjeničke Kkolonije“, „Procesa“ i „Amerike“. dok je u „Svetovoj literaturi“ (časopis za svetsku književnost) nedavno objavljen majsuštinskiji Kafkin tekst — interpretativno, polemično „Pismo ocu“,

Flajšmanu se čini zanimljivijim kompleks problema kojem je prišao filosof Karel Kosik u svojoj paraleli između Kafke i Hašeka.

Oba autora govore o apsurd-

·nosti i besmislenosti. Hašek je

persiflirao, protestovao protiv grozne besmislenosti jednog društvenog poretka, dok se Kafka mirio s neshvatljivošću njegove očigledne besmislenosti, ali je i protestovao protiv zakona koji vlađaju našom egzistencijom, našim životom, protiv „procesa“ koji se protlv nas vodi. Te dve apsurdnosti potpuno su nam bliske i treba se samo setiti tuposti birokratije protiv narodnih režima. Samo je providnost Kkafkinih konflikta daleko manje uočljiva u odnosu na MHašeka.

Aktuelnost je situacije izgleda da se naročito oseća u dobu kađa ljudi više nego ikad ranije shvataju da se mogu izbaviti društvene „apsurdnosti. Duhovni buntovnik, Kafka je izjavljivao: „Bog neće da pišem, ali ja moram“. Njega zao upljaju pitanja zašto smo ovde i čiji zakoni nama vladaju. To je situacija Jevreja zabarikadiranih u getu Koji su osećali đa podležu zakonima nepravednim i tragičnim, koje nisu sposobni da shvate. Pobunili su se protiv njih, čeznmuli za pravđom. Hafkin prijatelj i njegov najpoznatiji interpretator, Maks Brod. rekao je da se „od biblijske knjige o Jovu niko nije tako prepirao s bogom kao Kafka“. (B. RR.)

Derspčktive

ZNAČAJ I RARAKTERISTIKA SLOVENAČKOG PROSVETITELJSTVA

U BSBTIU „Uvod u zbivanja slovenačke Književnosti“, koji objavljuje ovaj ljubljanski časopis u svom 25. broju, Janko Kos analizira fenomen prosvetiteljstva i ukazuje na značaj njegovog delovanja u strukturalnom i antropološkom oblikovanju celokupne (i savremene) slovenačke književnosti. Nesumnjivo je, ističe Kos, da su ideje prosvetliteljstva prodrle u slovenačke zemlje

iz zapadne Evrope i da je slovenačko prosvetiteljstvo bilo zasnovano prevashodno na tokovima francuskog i engleskog prosvetiteljistva. Ali je nesumnjivo i to da postoje korenite razlike između ova dva Dprosvetitetljstva. U trenutku kad je ovaj pokret počeo da dobija svoju fizionomiju, Engleska i Francuska bile su „državno, društveno i kulturno skoro u

potpunosti ujedinjene“ i etnički „gcentralizovane zemlje. „Stvarni temelji za njhovo

nacionalno ujeđinjenje bili su dograđeni, nedostajala je samo ideologija koja bi im pribavila unutrašnji smisao“. Engleski i francuski prosvetitelji nisu, đakle, morali svoj rad da usmere u pravcu rešavanja tekućih nacionalnih problema i to je, samo po sebi, odredilo

poseban kvalitet njihovih- nastojanja i dometa.

Drukčije je bilo u srednjoj i istočnoj Evropi, gde su kao podloga nacionalnog jedinstva postojali mnogi nedovoljno razvijeni elementi: od državnopolitičkih, društvenih, religioznih i kulturnih đo istorijsko fiktivnih „u obliku sećanja na nekađanju „državnost“. od Slovenaca, kojima su i ovi elemeniti fakoreći nedđostajali, situacija je bila još teža. Zato je razumljivo što je prosvetiteljstvo ovđe moralo biti „neposredno i goruće suočeno s nacionalnim problemom“ i što ga, i da je htelo, nije moglo zanemariti. Štaviše, . ono je moralo biti ta snaga koja „pokazuje put prema iđeji nacionalnog jedinstva“ i koja nalazi podloge toj ideji. Dogodilo se da je ideja nacionalnog jedinstva proistekla direktno ili inđirekino iz fenomena prosvetiteljske misli, „iz njene ontološke, socijalne i moralne sveukupnosti“.

'rrpeći uticaje Herdera i Rusoa i utičući na niz stvaralaca (od Prešerna đo Cankara, i đalje) slovenačko prosvetiteljstvo je uvek, s manje ili više snage, pojimalo: prvo, potrebu borbe za nacionalno jedinstvo; drugo, neophodnost suprotstavljanja svemu što otuđuje čoveka, što ga dovodi u situaciju denacionalizacije i dezindividualizacje; i, treće, nužnost prerastanja „uskonacionalnih okvira „ličnog zajedničkog bivstvovanja“ — u ime osmišljenja kako čoveka kao zađobijene inđividualnosti, tako i čoveka Kao pripadnika ostvarene macionalnosti, (L)

| WIEH:UNDWORT

MISLI UZ LESINGOVU NAGRADU

PROŠLOGODIŠNJU Lesingovu nagradu „dobili su liričari Karl Gesmer i Peter Ham, te istoričar umetnosti Verner Haft man. U februarskom broju Ovog fibingenškog literarnog časopisa Diter Arend prikazuje Karla Gesmera i kaže da je njegov put bio skroz singularan, Uzalud bi se tražio „uzor“ od koga on „botiče“, uzalud bi se tražila grupa mladih pesnika kojoj bi on pripađao i koja bi ga preporučivala. Njegova lirika potiče jeđino iz popstvenop gmledanja. Ono žčto ga preporučuje, to je jogunstvo njegovih stihova i priznanja „velikih čitalačkih krupova. Neutralizirajuća distancira=– most đaje Gesmerovoji „pesmi naročitu đraž i zapravo je čini privlačnom, možđa baš i zato što on ni u najmanjoj meri ne pazi na trađicionalnu formu, na dopadljivu rimu ili na lepu i prijatnu ritmiku. „Prividno zanemarivanje spoljne forme nužno gura slike u prednji plan, a one se pojavljuju s tako prisilnom snagom da polpuno privlače pažnju na sebe. Može se reći: Gesmerove pesme jesu slike, i to iz proToliranih severnih pejzaža. One se pružaju čas u velikom formatu, čas kao minijature. Izvesno je da se na prvi pogled prepoznaje da su ovce slike odomaćene u okviru stvarnosti. Njini motivi nisu ni neobični mi neželjeni: more, ravnica, ustava — a pokazuju ono što je blisko. neupadljivo, svakodnevno. Prikazujiući ovako Gesmera, Arend kaže da đanašnji pesnik nije više onaji poeta koji ne-

VINJETI: NA 8. I 9. STRANI IZRADIO DIŠKO MARIČ

dđeljom na sunčanoj jutarnjoj šetnji bere očaravajuće rime kao poljsko cveće, da · zatim njima kao dekorom ukrašava vaze u svojoj sobi, Ovakvo pesništvo je izumrlo. Umetnost je manje kosmetičko gledanje svakodnevice, a više njeno o gledalo. Neprividne situacije se osvetljavaju time što stihovi koji preslikavaju odvode pogled u pozadinu, kao što to čime ukoso postavljene Kkuliše. Ali: kuda vodi put iz „grada svakodnevice“? Svakako ne u neđelju idile, pa bila ona u prirodi ili u društvu. Budući je vreme iđili potpuno prošlo, to mi ovaj pesnički rođ nije više istinit, i zato u stihu neodgovoran. Čovek živi — liričar isto tako pa čak i eksponirano — u senci atomskog „vulkana naše Zemlje. Pa zar se treba onda čuditi ako slika iznenadno reflektira neobezbeđeno stanje „progonjene divljači“? Čovek, iz raja idile „progonjena divljač“, ne treba prebrzo da se ruga rezignaciji i nihilizmu današnje umetnosti već bi trebalo da najpre prebrodi krizu svoga proterivanja.

Impresionistička „kontinuiranost, veli Arend, deluje jom neumoljivom: „realnošću svakako veoma svakodnevno, skoro obično, nepoetski; nedo» stajie joji dđopadljiva gracija i lirska gleđ. Ali, sme li liričar današnjice, živeći na četvrtom spratu najamne zgrade, pržtisnut almosferom | „stražnjem dvorišta koju ne može da prečuje, da se povuče na gracilni stih? A povrh toga: oštra impresija se pri bližem pogledu ukazuje kao značajna mehtafora. Vraćajući se na Gesmerove pesme, Arend kaže da one svedoče o toliko izvornom gledanju, đa se čovek oseća slobodnim od svih nasilnih -samovolja. Metaforična jednačina „slika-znak“ naravno da se me može uvek lako izračunati sporazumom slikovnog: jeđan-putjeđanm, ali ona nije ni modna čuđotvoma igra. To je lirski jezik današnjice. Ko ga ne 'Tazume i me zna. treba i morače da ga nauči, ako želi đa razume današnju umetnost i današnjicu u umetnosti. (A. P,)

svo

mah je u njoj tragedije. Još

bedila ljabav.

brati smrt.

scene.

jedan sat u umru (...).

samo dvojica.

dvojicu. Mor

Glasnik:

svemiru.

nji nego kodđ Plutarha.

Jan KOT

Nek se

Rim

EKSPOZICIJA Antonija i Kleopatre spada u najlepše čak i među Šekspirovim ekspozicijama. Munjevita je i od-

sve, Tema, likovi, svet u kojem žive, i razmer

veliki ljubavnici nisu ušli.

samo Antonijevi prijatelji, Razgovaraju:

Pazi dobro, i videćeš

Kleopatra

Antonije

Kleopatra

Antonije

Nek se Rim, utopi u, TibYu,

rani i zvera i čoveka; kruna

kome se Antonije i

i onda, svete, maš samo još

aju poginuti: Antonije

Tvoja zapovest

Izvršema je, } svakog ćeš časa, Najplemenitiji Cezayve, imati Izveštaj kako je u svetu.

Na sceni stoje

Treći stub sveta pretvoren u ludu Bludnice jedne. Posmatraj i vidi.

'Ulaze Antonije i Kleopatra. I počinje onaj besni dijalog, bez ijednog praznog mesta:

Ako je ovo ljuba», YTeci kolika je. Morljiva je ljuba» prosjačka'i mala.

Ljubavi ću tvojoj odrediti među.

Tad, moraš maći \ODO nebo, TOWN, Zemlju.

I već odmah, '"ı istom trenutku, bez usporenja ma za jednu sekundu, ulazi Glasnik. Govori samo četiri reči: „Gospodaru, glasovi iz Rima!“ Još nekoliko glasnih problema, još nekoliko stihova, i Antonije praska, Baca izazov svetu:

I sruši široki svod, ogrommog carstva! Ouvđe je svet moj. Kraljevstva su samo Hovača: maša zemlja đubrevita

Života je ovo (...). Kada se ovakav Par jedmako voli.

Tako bi mogla da počne Rasinova tragedija. Jedino što je retorika izmasakrirana. Ne dopušta da se ni za trenutak predahne. Ali tema i klima tragedije "je kao kod Rasina. Kraljevski ljubavnici, zemlja i nebo. mogu đa se smeste, i nebo, koje ne mogu da promene. Sve# je neprijateljski. Zemlja i nebo moraju propasti da bi poAli zemlja i nebo su silniji Kleopatre. Kraljevski ljubavnici moraju se pokoriti ili iza-

Zemlja ny kojoj ne

od Antonija i

Ta jedna situacija bila bi Rasinu dovoljna za celu tragediju. I bila bi mu dovoljna jedma dvorana u Kleopatrinom dvoru. Tamo bi se odigrala radnja od prve do poslednje Rasinu bi bio dovoljan glasnik iz Rima i nekoliko poverenika za Antonija i Kleopatru. Svet bi ih stigao u toj jednoj sobi. Nad njom bi bilo samo okrutno nebo, prazno, nepromenljivo i ćutljivo. Tokom pet činova bile bi iscrpljene i prodiskutovane sve mogućnosti bekstva i pobune. Glasnik bi se nekoliko puta vraćao iz Rima. Svaki put zahtevao bi Antonijev povratak. Svet bi bio jednako 'bezobziran kao i nebo i, kao i nebo, neumoljiv. Tragedija bi se mogla odigrati tokom dvanaest ili šest časova, čaik i za jedan čas. U stvari, odigrala bi se van vremena. Hic et nunc. Čitava istorija, sve 'mtecedencije, sve što je spoljno za samu fragediju, ispričali bi poverenici. Za Riasina bili bi važni samo Antonije i Kleopatra, a možda čak sama Kleopatra. Čitava tragedija bila bi zgusnuta u onaj jeđam poslednji sat izbora, u onaj Kleopatra odlučuju da

Taj svet je istorijski, ali ne samo zato što Šekspir u grubim crtama ostaje veran činjenicama i datumima. Istorija u Antoniju i Kleopatri prisutna je ne samo pravom anegdote; imena vođa i geografski nazivi azeti su od Plutarha. Ali Plutarhov svet u poređenju sa Šekspirovim je plitak. Kod njega postoje junaci i istorija. Jedni pored drugih. Kod Šekspira je sama istorija drama. Cezar je uništio Pompeja, Brut je ubio Cezara, Antonije je slomio Brufta. Tri čoveka međusobno su podelili svet: Amtonije, Oktavijan, koji je uzeo ime CezaT, i Lepid. Protiv njih je ustao Sekst Pompej, sin velikog Pompeja. Antonije je preko svojih legata naredio đa se Pompej ubije, Cezar Mlađi zarobio je i pogubio Lepida. Ostala su

Dve čeljusti; pa ma bacio u njih Svu svoju hramu, zdrobiće se ome.

Upravo to je Šekspir. Svet je raznorodan i svakojak, ali svet je mali. Premali za frojicu vladara. Premali čak i za ili Cezar. Kleoparta je tragedija o malenkosti sveta. Toga nije bilo kod Plutarha. Plutarhov svet nije tragičan. Vođi i vladari su zli ili dobri, glupi ili mudri, ludi ili razboriti. Antonije je bio lud i izgubio je. Cezar Mlađi bio je razborit i pobedio je. Istorija biva okrutna, jer okrutni bivaju tirani. Ali svet je uređen razumno, na kraju pobeđuje vrlina i razum. Svet je veliki. U Antoniju i Kleopatri svet je mali. Izgleda mnogo maTesan je i sve je bliže.

Antonije i

Govori

Te rečenice lakođe nema kod Plutarha. Šekspir nije samo čitao Živote slavnih, ljudi u savremenom Nortovom prevodu. Gledao je na svet kroz iskustva pozne renesanse. Još u Antoniju i Kleopatri oko zemlje kruži sunce, ali ze„mlja je već samo mala kugla izgubliena i beznačajna u

KON: ŽJEN/NE NOV:BNTB