Književne novine

aktuelnosti

a SANA NL

% Nastavak sa 1. strane esej više od svega ostalog. Ja verujem da se roman sve više i više kreće u tom pravcu, i daleko ga je teže pisati nego neku drugu vrstu romana. Naj| posle, čovek uvek može naći ono što će opisivati; teže je napisati roman o idejama kad čovek nema ideja! Pilm je romansijeru ukrao mnoge ideje; čovek više ne može samo „opisivati”.

~ Ja sam pisao dve-vrste romana. Prvi je roman sa „narodnom” (u smislu radničke klase) pozadinom, Pisan je jednostavnim jezikom, manje-više rimskim dijalektom. Onda sam pisao, na pravilnom italijanskom, o srednjem staležu. Junak je obično intelektualac... Zašto? Zato što sam se bavio buržoazijom, a među buržoazijom intelektualac je jedina ličnost koja je stvarno značajna. Industrijalac, bankar — nikad ne mogu ići đo korena stvari, [...]. _ Muškarac pređstavlja đelikatniji vid dskog rođa. Žena je jača, bliža prirodi. Žena ima prirodnu suđbinu, muškarac samo ljudsku sudbinu, To čoveka čini lomnijim pred prirođom i njegovu egzistenciju težom [...].

Izgleda nam da danas postoji ideja da u jednoj pesimističkoj, knjizi ima nešto potresajuće. Ipak su u starom svetu gotovo sve knjige bile pesimističke. Možđa je naš mođerni senzibilitet prerazvijen. Život sam po sebi nije lak; ipak jedna knjiga može biti dobra kad je pesimistička, i slaba kad je optimistična. Kao što je Berenson pravilno mrekao, pesimistična Knjiga još uvek može proširiti naše iskustvo [...].

Otac mi je poreklom bio Jevrejin, majka, verovaino, Slovenka; njeno prezime bilo je De Mersanič, Ja sam vaspitan kao katolik. Što se razlike tiče, rasnih i religioznih, verujem u ovo: one su važne kad je karakter slab, ne kad je snažan. Ja verujem u ulogu čoveka kao individue, a ne u granicama zemlje fi religije T[..], ritort?2f%,1 Ži i '

Verujem da je seks pozitivna činjenica., Stvarnost. Kad nekog smatraju za realističkog pisca, ne vidim zašto bi se on bilo gde zaustavljao. Seks se može i treba opisivati, kao i sve ostalo.

Istina je da ovđe postoji veliki prosperitet, ali taj prosperitet je ograničen na izvesne grupe i klase. Politika se ovđe razvija iz dana u dan u duhu laissez-faire, mađa ima velikih

problema, naročito u prosveti. Između nepismenih i polupismenih; „nepismenost iznosi kod nas 30%. Ali poli-

tičari uvek zasedaju u nađi da će vreme sve rešiti. To nije tačno. Vreme nikad ništa ne rešava.

Za mene pisac treba da bude građanin kao i svi drugi, ali ne više od toga: Urnetnički i politički svetovi su različiti. Svet politike je svet kompromisa, svet mogućnog: umetnički svet je svet apsolutnog. Umeinik se kreće u slobodnijem „svetu, i on je uvek pomalo moralist. Za političara je „opasno da bude moralist, Zato pisci često poštaju rđavi političari [...]. '

' Prvo što želim da učinim jeste da izrazim sebe, u tolikoj meri da· sam ncsrećan ako to ne činim. Onda, volim pisanje. Uživam u njemu. Moji romani.su projekcije mog unutrašnjeg života. U stvarnosti pisac želi da izrazi sebe na isti način na koji nosorog želi da bude nosorog. On je takav zato

što želi da bude takav, čak iako je tako nešto čudno želeti...” * "Inicijative i prepreke O SLAVONSKOM SBLU Sibinj u

novije vreme sve se više govori. Pominje se/kao izvanređan primer malog mesta oje, zahvaljujući isključivo svom entuzijazmu, bez ijednog dinara · redviđenog za fu svrhu u središtima komune, uspeva da jednu korisnu praksu, susrete sa istaknutim umetnicima, pretvori tako reći u tradiciju. O tome sveđoče gostovanja Miroslava Čangalovića, hora Doma JNA sa dirigentom Mlađenom Jaguštom, „Branka Ćopića, Dragutina Tadijanovića, članova redakcije „Književnih novina“ i njihovih saradnika Desanke Maksimović i Vojislava Čolanovića i drugih. Svi fi umetnici prolaze pored velikog i Veoma razvijenog Slavnoskog Broda, što ine vrlo karakteristično, da bi se zadržali u malom mestu od oko 1300 sta-

|,

novnika, u ikome se njihovo gostovanje pretvara u pravu malu narodnu svečanost. Utisci s kojima se vraćaju ovi kulturni radnici puni su superlativa: izvanredna gostoljubivost, za e svih rođova „umetnosti, nepresušiva žeđ za saznavanjem svega novog. Nikakvo čudo nije, zato, što komplimentima nema kraja, što je malo mesto Sibini na najboljem putu da postane pojam i primer kako čist entuzijazam i želja za znanjima mogu da se bore sa teškoćama najrazličitije prirode. Upravo neverovatno zvuči da Sibinj, umesto da dobije podršku sa svih strana, nailazi na smetnje ne samo finasijske prirode (koje ne bi bile naročito karakteristične baš za ovaj slučaj) nego i na opstrukcije sumnjive vrste. Na književnoj večeri, na primer. koju jie na inicijativu Narodngaz sveučilišta „Željko Pačić“ iz Sibinja, 12. Xx organizovala redakcija „Književnih novina“ uz saradnju Desanke Maksimović i Vojislava Čolanovića, ne samo đa nisu prisustvovali prosvetni radnici, oni koji bi trebalo da budđu nosioci kulturnog života, već je i gotovo svim razredima osnovne škole, onima koji po školskom programu uče stihove Desanke Maksimović i drugih, zabranjeno da dođu ma književno veče. (Uprkos tome prijem je bio izvanredan a sala sveučilišta, i pored zabrane, prepuna.)

Želeli bismo ovom prilikom da postavimo pitanje: da li forumi odgovorni za širenje kulture identifikuju književne večeri sa predstavama nepreporučljivim za mladež i koji su molivi pritiska kome se priklanjaju prosvetni radnici odbijajući, ne samo u ovoj prilici, da se pridruže ovako jedinstvenim i u našim okolnostima retkim naporima? (B. 'A. P.)

pre

'

Razgovori o filmu „Licem u lice“

RETKO JE KOJE umetničko ostvarenje izazvalo kod nas toliko razgovora i komentara kao film Branka Bauera Licem, u lice. U gotovo svim listovima čitaoci, obični, mali ljudi, pisali su o njemu smatrajući se pozvanim da iznesu svoje utiske jer su osetili da film govori o svima njima. U mnoštvu obiavljenih „mišljenia na stranicama „Komunista” u brojevima od 3. i 10. oktobra rečeno je, povodom filma, mnogo šta što zadire u živu srž naše svakidašnjice. Ovaj film je „živa slika onoga o čemu je raspravljao IV plenum CK SKJ, onoga što tako mnogo želimo da istisnemo iz našeg života“. „Ovaj film... nije uperen ni protiv koga, ali je snažna pouka za sve nas“,

„Nisu sve teme iscrpene ovim filmom. Naprotiv, one se fek sad sve više pojavljuju, vidljivije su i ostvarljivije., Više hrabrosti u” umetničltim poduhvatima: to ':je, nakraju krajeva, i dužnost svakog pravog umetnika. Više stvaralačkoz poštenja: eto kako se vraća dug zajednički“, piše jeđan čitalac. Drugi svoje razmišljanje o filmu zaključuje rečima: „Sve pojave koje film iznosi nisu zaista filmska fantazija, već naša stvarnost. Problem ljudskih odnosa ipak je najveći problem, jer on može da. ukoči proces rada, da preokrene sudbine ljudi, da demokra~– liju izvrgne u svoju suproinosti, Zato je i najveća pouka filma da čovek nc sme biti zaboravljen.“

Jedan komentator podvlači da ovai film znači „kvalitativno nov momenat u ımetničkoj kritici naše društvene stvarnosti“ koji može da posluži kao „nesumnjivo i snažno \podsticajno sredstvo na razvijanju prave kritike u samoj praksi života.“ Povodom filma Licem, u lice isti komentaftor (Manojlo Bročić) pita se „otkuda to da u svakodnevnom životu nema jednog Rkonftinuiranog razvitka prave društvene kritike. Ona je obično dosta duboka i široka samo povremeno — kada je inicirana najvišim političkim faktorima. Između toga ona, čini mi se, u priličnoj meri postoji kao svoj surogat: ili kao „kritika“ u kuloarima, ili kao kritizerstvo ili slično... Znam da nepostojanje prave društvene· kritike nije bitan uslov nastanka birokratizma, mada jeste jedan od uslova i znam da postojanje birokratizma jeste bitan uslov nepostojanja prave društvene kritike, iako ne jedini uslov... Shvatajući kritičnost kao akt duboko humanog stvaralaštva kome se ne mogu postavljati nikakve granice, ... žao mi je što u filmu, koji sigurno znači odu ljudskoj, komunističkoj kritici nije ta Writičnost više usmerena protiv onih brojnih uslova koji neke ljude — želeli oni to ili ne — teraju đa ućutkaju svoju savest.“

Komentarišući diskusiju koja se VOodila na stranicama,„Komunista“ redakcija toga lista zalaže, se za smelije prihvatanje „problematike naših dana onoga što pruža naša praksa i naši odnosi“, pošto se „kroz tu priču o konfliktima između ljudi na poslu, o dilemama koje nastaju kada je u pitanju odlučivanje o ljudskim odnosima i sudbinama, pokazuje sva dramafika i složenost našeg života, bogatstvo preokupacija i ideja, duboki vir našeg savremenog društvenog bića“.

sposobnost -

—

III II Ca saran MEKI ar JEKU Ori imam E a Orar ria rare Viza IIa ai IIKEGI ae O uruN Oreamairı i OKO EKiK= – NE e | COL ATC KORE TOC A aga – · ore ae manual ruznu ru ae urinu num =m= ai: Oi zaaize sumu nnzumuzna iza era aaa Izem zamene Crur aaa uzmu wu __—— | __"

o je god:očekivao da će „Poli K tika-Ekspres“ nastupiti udarcem,

3. pleksus, morao je biti razočaram proim, brojem. Posle tolikih pri-

prema. i tolike reklame, wovi takmac

u borbi za tiraž skrommo je cimmuo publiku za, rukav: „Izvinite, ovaj, i ja, sam, tu...“ | Nije, razume se, moglo biti mikaovog: osmova Za pretpostavku da će novi beogradski večernji list udariti ı bulevarsko-revolveraški semzacionaliizam. Takav mam list mije mi potreban. Očekivalo se ipak „mešto semzacionwalno (me semzacionalističko!) — mešto

vo sadržaju i grafičkom, izgledu sveže,

smelo i movo. Ali umesto move Jormule, umesto živog i čistog „crmo-belog“ preloma s velikim, đobrim Jotograjfijama i modernim tehničkim rešenjima, wa, kioscima se pojavila sivkasto-plavwa varijanta jedme od već prevaziđemih tormula, „Večernjih novosti“ — na JoTmatu „Politike“. Sve u svemu, prvi broj „Ekspresa“ više je bio malik na provincijski Jabrički list mego ma sauremeni velegradski dmevnik.

„Prvi broj, to je kao dete koje je prohodalo“ — saopštila je Yedakcija u prvom, wwodmiku, apelujući ma blagonaklonost čitalaca. Sto se tiče Pritičara — „njih, koji će mam, sutra telefonom, u meposrednom, kontaktu, pismom, reći šta mam, nedostaje, u čemu Smo pogrešili, molimo da nam, svojim, savetima, ibojim, iskustvom, pomognu.“

Od prvog koraka prošle su dve medelje. Nije poznato šta su za io bYeme „kritičari“ Kritikovali i savetovali

* (jer se u Yubrici „Naša prepiska“ ob-

javljuju samo čestitke i pohvale), ali već i letimično poređenje broja 1. (od. 1. K) sa brojem, 13. (od, 15. X) pokazuje da je uložem pričam trud da list postane pregledmiji i grafički privlačniji. /\

Pada, međutim, u oči i početak opreznog eksperimemtisamja, semzaciomalnim, (da me kažemo semzacionalističlkim) maslovima, kao što je u pomemutom, 13. broju, wa. vrhu TYve strame:

„Danas: OTROVANA DECA („Ekspres“ optužuje imspekcije 12. strama)“.

Da li je to slučajom, korak. u, stranu, ili zakorak. u, izabranom, pbYabcu, Videće se valjda uskoro.

život: oko nas

Božidar BOŽOPIC

ONAKO. | UZGRED

OE

IZLIŠAN OBRAČUN

re nekog vremena štampa je zaP beležila da je Ričard Vidmark, po zanimanju filmski glumac, Do odlasku iz naše vemlje, u kojoj je učestvovao u snimanju jednog koprodukcionog filma, dao jednu neprijatnu i neuljudnu izjavu o nama.

Ta je izjava zaista ružna, i nesumnjivo zlonamerna po tonu kojim je izrečena. Pa šta dalje? Ona govori u prvom redu o njemu, o autoru tih nmekoliko nevaspitanih opaski.

Ali mi smo svet ponosit. Pošto smo, prvo, samoj toj izjavi dali savršeno ne= potreban formalni publicitet — umesto da je samo za sebe registruju oni koje može zanimati, ljudi koji se bave filmom — počeli smo da joj priđajemo i značaj, Pojavili su se komentari bez malo polemike sa Vidmarkom, pisma uredništvu indigniranih čitalaca. pa je, da bi mera bila zaista prevršena u svakom pogledu, jedan veliki nedeljni list doneo članak „preko cele strane, sa ogromnim naslovom i podnaslovima, punim retoričkih bpitanjo. i s Vidmarkovom karikaturom.

Kakvo odsustvo kriterijuma! O svakoj zemlji sveta, pa i našoj, izriču se svakodnevno, privatno i javno, razne i svakojake ocene — o izgledu gradova ili spoljnoj politici vlađe, o prirođnim lepotama ili stanju mozorišne umetnosti. Izjave i ocene, pozitivne i negativne ili, pomešane, dobronameme i zlonamerne. I na stranicama maših listova pročitao sam svakojake, recimo, feljtone o drugim zemljama, „nikad neću zaboraviti seriju reportaža o Londonu u jednom beograđskom listu koja je bila do zlonamernosti puna netačnih čak i nefer tvrdnji.

Prosto se bojim da kažem da je jedan namćor, sa malo peha, možda i imao razloga da pomisli o nama i nešto ružnih stvari. Beograd nije naročito čist grad, recimo. Naši hoteli, sa

svega dva-tri izuzetka, ne funkcioni-

šu onako kako bi trebalo i kako je navikao ne samo jedan razmaženi filmski star, nego i svaki čovek koji dosta pufuje svetom. Naša hrana, po hotelima i restoranima, opet s malo

izuzetaka, jeste teška, masna, jedno-

na marginama štampe

Kosta TIMOTIJEFIC Otrovana deca

Od posebnog je interesa što je „Ekspres“ prohodao ubravo uoči desetog rođendana „Večernjih movosti“. Među pravom, decom, Yazlika od čitave decenije presudna, je Sve do zrelih, pG često + do poodmaklih godina. Na Touinsko-izdavačkom, tržištu to je vrlo mala, skoro mikakva predmost — TOgotovu kad, iza pridošlice stoji tako Dpopularna, imućna i emergična mama kao što je „Politika“.

To, opet, mikako me znači da je „Novostima“ odzvomilo i da ih „Ek'spres“ mora tući u borbi za tiraž. JeY Iprvo: „Novosti“ su za ovih deset go-

dina izlaženja odgajie svoju publiku

i usadile joj određene mavike — i drugo: „Ekspres“ je ma samom početku propustio da se lamsira novom, OTiginalnom, formulom.

Ako je trebalo da adut bude Čkalja, „Novosti“ su stvar pbreduhitrile angažujući Yeportera. Rafa. (Nejasno je, uostalom, je li Čkalja odgovor ma Rafa, il su „Novosti“ blagovrememo prokljuvile šta, se sprema, DG požurile sa Mijom, Aleksićem još pre mego što se Čkalja pojavio ma, stupcima, „Ekspresa“). U svakom, slučaju, „Novosti“ su konkurenciju ozbiljno shvatile i nipošto nisu, potcemile rivala. Predviđajući će „Politikina“ beba, ma. kakva bila, uživati apriori simpatije priličnog dela čitalačka. mase, „Borbin“ desetogodišnjak uložio je vamredme mapore da še još više dopadme svojoj redovnoj DPDublici i da, eventualno pridobije move čifaoce, Već mekoliko meseci — a maročito poslednjih „mesec-dva — „Večernje movosti“ uvođe move rubrike i

lična, i verovatno nenaviklom strancu može da bude loša i neprijatna.

Drugo je pitanje što je taj Vidmark bio nevaspitan i nakrivo nasađen, pa ie zapamtio samo ono loše i to javno rekao. A mi smo se, opet, poneli kao kapriciozna malograđanka koja dobije histeričan napad kad čuje đa su je ogovarali i traži od branioca svoje časti da klevetnika „javno išamara. Mogli smo bolje da utrošimo na Vidmarka bačen prostor u štampi (čak i ovaj koji sam ovde potrošio...).

JOŠ“ JEDAN:"'OD TROJICE

kratkom roku od tako reći nekoliko dana s pozornice svetske politike sišla je, posle Konrada Adenauera, „starca iz Bona”, još jedna ličnost Harold Makmilan, punih šest godina britanski premijer, član svih posleratnih vlada, član Parlamenfta, s manjim prekidima, već 39 godina. ad je, u okolnostima mnogo više dramatičnim i zbog bolesti kuđ i kamo težim, Dauning Strit napustio njepov u svetu poznatiji i lično uticajniji prethodnik, Anfoni Idn, Makmilan nije bio njegov siguran, apsolutni, sva Tome jasni naslednik Rakav je bio Idn posle Vinstona Čerčila, Tvrđilo se da je i tada Čerčil, u stvari, izabrao novog šefa konzervativaca i prvenstvo dao Makmilanu umestu Ričarđu Batleru (koji, takva je sudbina nekih političara, ni đanas nije siguran mnaslednik Makmilanov). Za površnog posmatrača britanske politike Harolđ Makmilan je pre rata bio samo i

ćčudljiv i neđisciplinovan 'konzervativni poslanik — s nazorima drugačijim od većine svojih kolega — a posle rata samo efikasan sdministrator u raznim resorima. Tvrđi se da je za njega to što je zet Kavendišovih, vojvođa ođ «Devonšira, značilo više nego što je na drugom tasu terazija Batleru težila njegova tazbina — Kurtoldsovi, možda majuticajniji baroni industrije. Tvrdi se i to da je Makmilan prvi falas popularnosti posle rata (u kome je izvrsno obavio idužnosi ministra=rezidenta u Severnoj Africi) stekao relativno lako, „jer je bio ministar „stambene izgradnje u vreme kađ se nova konzervativna vlada čvrsto obavezala, kao deo svoje protivofanzive protiv pobeđenih laburista, ma mlan od 300.000 novih stanova godišnje, i kad su sve snage zemlje bile na to usmerene. Ali sve to ne može da zaseni činjenicu da Makmilan jeste, efikasno, gradio tih 300.000 stanova, đa je bio bolji ministar odbrane nego njegovi naslednici i da je bio kompetentan i frezven ministar inostranih poslova u vreme koje nije bilo jednostavno ri lišeno mnogih opasnosti. Na poloŠaj premijera došao }e kao priznati

ljaju, mvobe grajičke štosove, u maOva da budu zanimljivije i atrak– tionije nego Tamije. i taa će efekat postojanje „Ek“ spresa“ imati na tiraž. „Novosti“, ostaje da se biđi. Zasad, se međutim, može sa sigurnošću konstatovati, da. je pojava konkaremta imala stimulativan, efekat na kvalitet „Novosti“, Koliko će (i da li će) „Ekspres“ odgristi od, sadašnjeg tiraža „Novosti“ zavist od, tog& hoće li se borba ta dua lista svesti ma otimanje O duše istih čitalaca, ili će jedam od njih (ili čak oba) potražiti izlaz u različitim formu– lama u obraćamju, različmim (starosninm, socijalnim, intelektualnim itd.) grupama. Ukoliko je uopšte „tačno da se po jutru dam pozmaje, pre će se zbiti ono prvo Nego ODO drugo. 1 U tom, pak, slučaju %)e ugrožen jedino tiraž „Večernjih movosti“, mego će „Bkspres“ odgristi i od tiraža same „Politike“. To su „Novosti“ već učinile kad su, pre nekoliko godina, prestale da budu striktno b ečernji list i počele da se ma ulicama prodaju već oko podme. Od onih što su dotle kupovali izlasku iz Rkamcelarije,

„Politiku“ DO tada se dosta čitalaca odlučilo za „Novosti“. Sada će oni koji su ostali podnevni vernici „Politike” imati da

biraju između, mjenog mešto ubajaćemorn

jutaYnjeg izdanja i taze „ekspres“ izdamja. . a OBtai& još somo pitanje: zašto je

„Politika“ pokremwula, „Bkspres“? Objašnjenje iz rukava da se ukazala „pre“ ka potreba“ za još jednim tvečernjim, listom, isto je tako pyoizvoljno i nedđokazamo kao, Tecimo, tvrdnja, da. je Beogradu bio botrebam, još jedam stadiom. Stvar je maprosto u tome što je „Politika“ htela da ima. svoj tbečernji list, kaogod, što je „Zvezda“ hiela da ima. svoj stadiom. Za TYa-

da zliku od „Zvezde“, „Politika“ je pokre-

nula „Ekspres“ ulažući 58%3 oje pare.

Opravdamošst postojanja, dva, stadiona, biće dokazana, tek. kada oba, u, isti dam, u, isto vreme, buđu dupke puna. Opravdamost, postojamja dva bvečernja lista. biće dokazana samo ako se njihova borba za tiraž bude vodila prevashodmo u okvirima borbe za kv alitet. e0000000%000000 00 ei

„Evropejac“ br. 1 među Kkonzervativcima, i kao čovek koji je decenijama bio čuvar savesti i morala/ stranke; doživeo je promašaj u politici prema Zapadnoj Evropi i ružnu aferu Pros fjumo. Ali je on ipak bio premijer W vreme kađ je trebalo minirati naj= krupnije sante u leđenom moru blokovskog mnepoverenja, pa je čak, jed“ nom spektakularnom ali i korisnom posetom Sovjetskom Savezu, bio među prvima, čak prvi zapadni državhik koji je io počeo da čini. o OL svojoj zemlji, u krilu svoje konzervativhe stranke, na način drugačiji i manje vidljiv, kao i Batler, radio je i mnogo uradio na muodernizovanju jednog u suštini zastarelog gle danja na svet: samo se uspehom ovih napora može objasniti više od decenije vlađavine Kkonzervafivne stranke.

Kad je 1938. godine objavio svoju knjigu Srednji put, bio je anatemisan od svoje sredine; danas je to njen kredo. „Dinamizam socijalnih . promena — pisao je om fađa — pošiva u našem nezađovoljstvu stvarima ona kvim kakve jesu. Ako to nezađovoljstvo oni koji imaju dele s onima koji nemaju, ove se socijalne promene mogu ostvariti kroz proces mirne evolucije kroz koji ćemo' nastaviti da čuvamo nasleđe svoje slobođe“. Pod ovim nasleđem i ovom slobodom on je mislio na sasvim određene pojmove. Činjenica je da su oni, u znatnoj meri, U njegovoj zemlji do danas očuvani. Druga je stvar da li će i oni moći u nedogled da se odupiru vebrovima stvarnih socijalnih pro» mena.

KRAJ ČINA

vih dana našao sam se u situaci(0 ji da se redakciji „Književnih

novina” zahvalim na „prostoru koji mi je gođinu dana ustupala, uvek · na ovom istom mestu i pod istim naslovom. Sprečen „novom dužnošću, koju sam nedavno prihvatio, neću biti u mogućnosti da ubuduće vodim „ovu rubriku; ja se sa žaljenjem opraštam od čitalaca i od redakcije koja mi je omogućila da iz broja u broj pišem svoje komentare, ne pokušavajući da mi se u posao meša (pa ni onda Kkada je imala razloga đa se po glavi počeše).

Ostaje mi još da se čitaocima obra~

tim s molbom da oproste ako sam kad napisao koju nepravednu i brzo

. pletu reč, što je u mojoj profesiji, bež

obzira na dobre namere, neizbežno.

KNJIŽEBVNNEM NOVINE