Književne novine

Nesrećno komponovam monolog Jad- .

vige Jasenske primorao je Mariju Crnobori na saopštavanje sebe Wroz superiornost i subjektivnost gledanja tuđim pogledom u sopstvenu ličnost, označavanje sebe kao jednog drugog subjekta sazdanog od sopstvenog „ja“, A sve dalje ostaje u igri ove umetnice i, njenom izuzetnom daru ĐWprenošenja, U domenu pravog stila našli su se: Karlo Bulić (njegov Vudriga predstavljao je najčistiji simbol iskonskog ljudskog poimanja istine), Strahinja Petrović (jednostavan i studiozan), Marko Todonović (ubedljiv, staložen i originalan), Slavko Simić (kreativan i imteligentan), Ljubiša Jovanović (violentan i sugestivan u „usijanju svoje agresivnosti) i daroviti Branko Milenković. *·

POSTAVLJANJE PRVENCA mladog dramskog pisca trebalo bi, istovremeno, da znači i verovanje u njegov talenat. Zbog toga je u celom ovom ekspenimentu najinteresantnije gde se krije taj talemat, ako zaista postoji, i kako ga je Braslav Borozan video na maloj sceni Narodnog pozorišta,

Pre toga — postoji jedno „načelno pitanje kojeg se, izgleda, niko nije setio kod odlučivanja o #Z postavljanju Kiša profesor, Noja Jovama Mihailovića: da li detektivska farsa može, kao izrazito antikamerni žamr, da oživi na kamernoj i polukružnoj sceni?

Ako postoji pisac, a verovati je, onda se on nije krio u fommalnoj sadržini teksta već u kratkim odblescima elegantnog dijaloga ili suptilnog fkanja situacije i odnosa između glavnih ličnosti, Zbog toga se zađatak režije morao da iscrpi pre svega u stilskom osmišljavanju -OvOS dela. Ako čovek. kao profesor Noj, uspe da ovlađa materijom i da njenu snagu podređuje smislu koji sam određuje — šta ostaje izvan toga?

Profesor Noj tako se može pnotumačiti i kao pojam savršenog sklada čoveka sa svemirom. Otud cela mjegova okolina, u krugu običnih strasti i standardđa ljudskog licemerstva, postaje u izvesnom smislu izraz primnode i neznanja koje se instinktivno pnotivi gospodarenju ledmog čoveka. U disharmoniji mjihovih odnosa ne može uopšte da bude govora o posebnosti tragičnog i Komičnog. Jer, upravo u fom #HRkomičnmom suprotstavljanju

-profesorovoj vlasti nad prirodom mo-

žda leži sva iragičnost njegove. ličnosti, Nenazumljivo je zašto profesor Noj pristaje da učestvuje u svom porazu, Njegovo objašnjenje da ne želi da se s njegovim izumom koriste zlonamerni ljudi suviše je poznato i frnazersiko. Zbog toga nije vredelo pisati ovaj tekst, još

7 manje izvoditi ga. Ali — alo profesor

shvati da je nemogućno obuzdati privodu ljudskih imstimkata i, opet, pokuša odbraniti svoju prometejsku slobodu, logično mora da dspolji tragični optimizam +oliko potrebam modđernom čoveku u trenutku duhovmog DoO-

raza. | Da je fako tumačen komad bila bi

to daleko Sstudioznije i stilski čistije postavljena predstava, a i gluma sigurno oplemenjena imteligencijom i merom, Petar VOLE

aa ugura

što koriste, ili što mogu đa koriste praiktički, nego zato što se u njihovu nego” vanju, razvijanju i ispoljavanju suština čovečja manifestuje u dostojnom obliku. TJ ALI PORED isticanja odlike teorijskog oblika života ne sme se mimoići naglašavanji njegove jednostranosti. Taj životni oblik postaje sasvim jednostran kad razumsku aktivnost postaVlja kao jedinog činioca saznavanja uopšte i etičkog života posebice, kao da je ona sama po sebi dovoljna da se održi i ostvari. Takvo shvatanje razuma i njegova značaja negovao je SOokrat: on je mislio da dobro delanje pro sto proizlazi iz saznavanja šta je dobro. Ovo se mišljenje ponavlja i u docnijim vremenima u raznim nijansama te se,u izvesnom obliku nalazi, na primer, U Kanta. Jednostranost Sokratova inte-. lektualizma proizlazi otuda što on SVOjim principom vrline kao znanja procenjuje uticaj razuma na moralno delanje, a o drugoj polovini čovekove Pprirode, o volji, ne vodi računa, i zato mu is. već Arjstotel, bolji POŽHRVAJRU az e prirode, s pravom zamerio ( nemario „alogički deo dušeć: „Sokrat je vrline učinio znanjima, a to je nemoguće. Sva znanja pripadaju razumu, a razum se nalazi u diamoetičkom delu duše. Prema tome, po njemu, sVe se vrline nahode u razumskom delu duše. Dakle, time što vrline čini znamjima, on 3 uzima u obzir nerazumski deo duše, a kad tako postupa, zanemaruje osećanje (pathos) i način osećamja (ethos). Stoga s te strane nije vrline objasnio

KNJIŽBVNE NOVINE

iorgis Seferiades, poznat u svetu književnosti podđ' svojim umetničkim imenom na demotskom

grčkom jeziku Jorgos Seferis, rođen je

u Smiri, u Maloj Aziji, 29. februara 1900, godine. Od 1918. do 1994. studirao je u Parizu, a 19926. godinp stupio je u diplomatsku službu svoje zemlje, Najpre je bio postavljen, 1931, u Londomu, a zatim je u nizu zemalja bio diplomatski predstavnik Grčke. U toku grčko-italijanskog sukoba nalazio se na čelu odeljenja za inostanu Štampu pri predgsedništvu vlade. Za vreme okupacije Grčke od strane Nemaca otišao je s grčkom vladom u izbeglištvo i služio na Kritu, u Južnoj : Africi, Egiptu, Palestini, Londonu i u Italiji. 1944. godime vraća se u oslobođenu Grčku i ponovo se nalazi na čelu odeljenja za stranu štampu. Od 1948. godine Seferis je iznova u aktivnoj diplomatskoj službi, prvo u Turskoj, zatim u Libanu, Siriji, Jordanu i Iraku. Tri godine je proveo u

Ovogodišnji dobitnik · Nobelove nagrade

dakle se vrafio u Grčku gde i sada boravi.

Seferisova poezija zahteva dosta komentara, s obzinmom da su njegove inspiracije tesno vezane za Rklasične helenske mitove, klasičnu idstoriju uopšte, a Jlijadu li OQOdiseju mapose. U pesmi koju donosimo u prevodu, na primer, Pomo?ac Stratis međ. agapantima, modemi Odisej oplakuje isudbinu svog zlosretuog druga Klpenora, koji je u pijamstvu pao s krova Kirkinmog dvora. („Mučno je to i teško, živi mi dovoljni nisu / pre sveg jer ne gBovore, a onda / što moram da pitam mutve / kako bih kremuo dalje,“) Međutim, mrtvi znaju „samo jezik cveća“, cveća iz Homerovog polja · asfodela gde je Odisej otišao da traži uput od seni kako bi se vratio domu u Itali, Seferisov junak, pokušavajući da se vrati kući, malazi se u jednom tre nutku u Transvalu gde nema asfodela — već samo agapanita (afričkih lrinova), čiji „jezik“ on ne razume. Agapanti ne daju mrtvima da govore, ta-

JORGOS SEFERIS

bi mu omogućio povratak domu. a bi se stihovi bolje shvatili, trebalo bi pogledati Odiseju, XXIV pevanje, 1215 stih. („Kraj okeanmskih voda, kraj hridđine Leukade produ / TI kraj sunčevih vrata, kmaj zemlje, gdje · „stanmuju sanci / Na asfodelskom polju iza toga brzo se nađu / Gdjeno borave duše, preminulih utvame ljuđi.“) 18. stih u pesmi („i vetnova meh se prazni“) treba čitati u vezi sa X pevanjem u Odiseji. Ličnost EKlpenona je takođe poznata iz Odiseje.

HEngomi je selo severo-zapadno od BPamaguste, na Kipru. Stihove u odeljku „Najednom, ja hodam i ne hodam više“, treba povezahi sa Kmjigom Jakovljevom, ili Protevamđeljem, ITS 3, u Apokifnmom Novom zavetu.

Stihovi Seferisa su prevođeni uporednim načinom sa engleskog i francuškog jezika, i svakako da zbog toga nose i nužne nedoslednosti. U broju 182. „Književnih novina“ iz 1969. mo-

boljih Seferisovih pesama, Kraj Asine.

| | |

Londonu na položaju ambasadora, o=

ENGOMI

olina prostrama i Yavma; mahanje težačkih vuku još s daleka se vidi, Na nebu, mmoštvo oblačića oblih, fu i tamo truba boje ruže zlata: zalazi sunce, Retku travu i trnje lagani dašak njiše svež posle kiše. Daždilo je tamo, po visovima brda što u bojama grezmu.

A ja lagano stupam, k onima što rade, ljudima i ženama sa ašovima u brazdi. Grad je to drevni bio: zidime, ulice, kuće stoje malik na skamenjene mišice kiklopa, anatomska slika istrošene smage pod okom arheologa, amestetičara ili hirurga.

Utvare i svila, usnice i raskoš, pogrebeni

a pokrobi bola širom, raskrivemi

otkripaju groblje, ravnodušno, golo,

I skrećem, pogled k ljudima u poslu povijenih leđa što mukama biju

ovu ftišimu memu u Yvitmu teškom, i brzom ko da kroz ruine same sudbine kola se kreću.

Najedmom, ja hodam, i me hodam, više pogledah, ptice u letu, i u kamem se pretvoriše 017? pogledah u mebo, i čudno postade ono pogledah wu težake, prestade kretnja tela + međ. njima svetlost obasja jedmo lice. Preko zatiljka crma se prosula kosa, veđe treptaji lastina Krila, mozdyvve

iznad usana luci, a telo

od rada ogoljeno miče

napupele grudi Svete Device polja,

igra bez pokreta.

I spustih, pogled. okolo sebe: devojke mese, al testo nedirnuto stoji žene pređu miti, aP vretena 9m,Tm,Q, jagmjad, se mapaja, aV jezici »Wise mad vođom zelenom kao uspavanmom, + sam pastir stoji sa zastalim, štapom. I smova pogledah, teio što sc diže; skupili se mnogi, mravi, kopljima je bodu ali rama nema. Kao mesec trbuh sada joj se sjaji i pomislih, mebo ultroba je ona što je Yodi i ponovo primi, i majku i dete. KHao mramor mirme mnoge joj zastaše onda iščezoše: Vaznesenje jedmo, Svet

postade opet ono što je bio, maš vremem i zemaljski,

Miris, mastike počinju da lebde vrh padina starih sećanja stešnjenih međ lišćem, usnicama vlažnim i u jednom, trenu sve usahnu tu Yavmici celoj, u očaju kama, snazi istrošenoj, na praznom, mestu ovom sa Yetkom travom i trYmjem,

ko mu oni ne mogu dati savet koji

POMORAC STRATIS MEĐ AGAPANTIMA

u mema asfodela, zumbula wi ljubičica. Kako onda s mrtvima da zborim,? Mrtvi zmaju samo jezik cveća,

* pgbog toga omi ćute

putuju i ćute, trpe i ćute „kraj zemlje gde stamuju samci, kraj zemlje gde stamuju samci“.

Ako počnem da pevam, vikaću

a ako vičem —

agapamti zahtevaju mir

dižuaći ruku, plavog arapskog čeđda ili pak lepet guske wu letu.

Mučno je to i teško, živi mi dovoljni nisu

pre svega jer me govore, a onda

što moram i da pitam, mrtve

kako bih krenuo dalje. '

Drukčije mogućno mije: u, trenu kad sam me svlada druzi srebrmo prerežu uže

i vetrova meh, se prazni.

Punim ga, ow se prazni, punim, ga, om, se prazni. Budim se

ko zlatna riba što što pliva

u brazgotimi manje

i vetar, i dažd i ljudska tela

i agapanti u zemlju žedmu

ko strele sudbine pobodenmi

klimanjem grčevitim, zatresemi,

ko potrpani da su ma kola meka drevna

što stavim, truckaju putem, kaldymom izrobemom, agapanti, crmački asfodeli:

Kako ću da pojmim, religiju ovu? Prvo što Bog stvori je ljubav

zatim, đolazi krv

i žeđ za krolju

začin, što je

semenu tela, ko so.

Prvo što Bog stvori je dugi dugi but. I kuća tamo čeka

s dimom lavičastim,

sa psom, ostaYelim

koji povratak čeka kako bi cyći mogo. Al mrtvi mi moraju kazati put. Agapanti ih to u muku drže

poput ponora mo?skih, ili: vode u čaši. I druzi ostaju u dvoru Kirke.

Dragi moj Elpenoru! KElpemovu, sirota moja ludo! IP — me vidiš li ih zar?

„Upomoć!” zovu —

sa crnih hriđi Psare.

bi)

Tramsval, 14. I 1942.

gučno je naći i prepev jedne od naj- 3 (A. V. .

prisustvovao i

gde tiho gamiže zmija

gde samoj smnti da dođe treba godina mmogo. (Iz „Brodskog dnevnika III“)

(Magna mor. TI i p. 1182 a 16-23). Sokrat bi imao pravo kad bi se volja svagđa upravljala prema religozno-moralnom saznanju, ali svakodnevno iskustvo pokazuje da razum i suviše često podleže nagonskim snagama i elementarnom izbijanju slepih požuda i strasti. One njime mogu toliko da ovlađaju đa „pred njima čak i svetinja i snaga materinske ljubavi ostaju nemoćne. Za to svedoči Tiuripidova Medeja, a da sam razum nije dovoljan za moralno delanje, to mai Tedra u Euripidđdovu Hipolitu Do SVOE pogrešnog precenjivanja znanja u izgrađivanju moralne svesti, kao i do intelektualisanja života, Sokrat je došao otuda što je on svoje umne sDOsobnosti i svoju vrlinu i unutrašnju sreću „sastavio u uzročno-posleđičnu vezu. Sam on bio je čestit i osećao se srećnim jer nije bio rob razobručenih požuda i razularenih strasti kao đrugi. Ali što jie za njega važilo kao istina nije važila za sve; đa je od prirode imao nemimu krv Alkibijadovu, mnikakvo znanje ne bi mu pomoglo da živi u punom sklađu uma i volje.

DRUGA jednostranost takva oblika života leži u tome što on svojim teorijskim idealom ili idealom teorijskog posmatrača ili gubi smisao za činjenice i za realne zahteve života ili, štaviše. život prenosi preko granica humaniteta. Kad su Hegelu zamerali nepodudarnost njegovih spekulacija sa stvarnošću, on je odgovorio: „Utoliko gore za. stvarnost“, Takvo pogrešno shvatanje proizišlo je otuda što se on

tako reći uzidao u svoj pojmovni svet i nije više mogao da nađe noepristrasan odnos prema konkretnim pojavama. Svedena na svoju pravu meru u celini svesti, na svoje prave granice i na svoju pravu fumkciju, · „razumska aktivnost može da bude odražaj ravnoteže i hammonije u poimanju stvarnmosti. Saznanje i život odnose se jedno prema drugom kao nalaženje i delanje, ali u delanju kao da se već gubi čistota uma, kao da se on već vezuje i spaja s obzirima koji njegovu dostojanstvu i ugledu smetaju. Stoga je Aristotel teorijskim vrlinam*, pridavao veću vrednost nego praktičkim.

Ali ovakav teorijski ideal „postaje nužno pasivah. On se zaustavlia i smiruje kod bića i retko kad izlaze iz njega tendencije da se stvarnost promeni, U obliku „nauka radi. nauke” nalazimo ga i damas često zastupljena. Ali s obzirom na to može se reći: naučnim poslom moraju doista da ruko-

vode naučni mohlivi, težnja za istinom, i naučni posao ne može imati svrhu uzvam sebe mego u sebi. Po-

red kulturnog stanja „podele rađa i pslobođena brige za ekhomomske osnove kultumoga rada, pojeđinac se može svom dušom predati naučnom radu, ali pored svega toga može se postaviti pitanje: čemu služi to saznavanje? A onda se dolazi đo toga da se i saznavanju može priđavati vredmost samo po tome što dovođi do „razvitka čovekovu prirodu; ako je tako, onda negovanje i razvitak umme snage dovodi i do toga da čovek sebi i životu postavlja ciljeve, i đa njegov zadatak ne može biti da se u prilikama samo

(Iz „Brodskog dnevnika II”) (Preveo Aleksandar V. STEPANOVIĆ)

snalazi, da uzima svet onakav kakav jeste, nego da radi na tome da siyar– nost sve više uobličava i stvara tako da ona odgovara zahtevima uma.

NAPOSLETKU, smisao, svrha i spasenje čovekova života nije razvitak samo intelekta, nego harmonično razvijena ličnost, a ova nije gotovo činjenica nego zađatak celokupnog unutrašnjeg života. Iracionalne funkcije ljudske svesti, čovekovo mwsećamje i hotenje, od kojih se naučno mišljenje 'odvaja radi zadobijanja vlasti nad prirodnim silama, baš one čine najdublje jezgro čovekove prirode, majskriveniji izvor životne snage. U svetu ima mnogo više mogućnosti za razvitak i za saznanje nego što misli školski teorijski čovek, i stvaralačka olfherića nauke nisu dobivena samo racionalnim mišljenjem u smislu školske logike, jer, kao što kaže Boža Knežević, „sve najveće i najvažnije što je učinjeno kođ ljudi stvorila je dubina i snaga osećanja, a Me svesni razum, jer zajedničko osećanje mnogo jače vezuje i udružuje ljude i kreće ih u jednom istom pravcu nego zajedničko mišljenje; otud svi oni koji su najviše učinili u društvu i u istoriji nisu delovali na razum nego na osećanja ljudska i preko njih i na pojmove njihove... Ranije i moćnije od svesnog mišljenja i razuma osećanje deluje na mišljenje, određuje ga, vodi i upućuje, dajući mu potrebne snage za borbu.. Izvor volje i fantazije, osećanje je izvor i najviših „pojmova

ljudskih, koji vlađaju društvima i vreNastavak ma 8. strani

MRTVA · TIŠINA POSLE BURE

Povodom suđenja filmu „GRAD“

SUĐENJU filmu Grad, a takođe

izuzev

i o samom filmu koga desetak ljudi do danas niko nije video, naša štampa nc prestaje da govori. Od autora prokaženog filma, međutim, do današnjeg dana niko nije tražio nikakvih informacija o pomenutom filmu — oni te informacije nisu mogli da iznesu ni na sudu jer na suđenju nisu bili pozvani — pa stoga smatram da je potrebno da ih iznosem javnosti na uvid, pogotovu što

presuđe autorima još uvek nisu uručene. ČINJENICE

TOKOM IX. Festivala jugosloven=

kog igranog filma, održanog u Puli 1962. godine, Danko Samokovlija, tadašnji direktor „Sutjeska filma" iz Sarajeva, pregovarao je sa autorima omnibusfilma Kapi, vode, vdtnici (filma čiji su reditelji na tom istom festivalu cd zva-– ničnog žirija nagrađeni specijalnom nagradom za unapređenje filmskog izraza, snimatelj za kameru, a reditelj i snimatelj storije Žive vode nagradom CK NOJ; filma koji je nagrađen i nagradom kritike; filma Moji je prošle godine predstavljao Jugoslaviju na festivalu u Korku a ove godine storijom Žive vode na festivalu u Oberhauzenu) da za „Sutjeska-film“ rcalizuju nov omnibus-film.

Odmah po prijemu kratkih scenarija, „Sutjeska“ je ekonomskoj jedinici poslala u Beograđ 20.000 metara filmske trake, kolektivne ugovore (koje je direktor preduzeća sklopio u Sara=jevu sa direktorom filma) i izvesnu sumu novca. Startovalo se odmah da bi se snimanje završilo do » jeseni 1962, pošto su KoRMan Rakonjac i dr Marko Babac odlazili na odsluženje vojnog roika.

Za vreme snimanja i obrade filma niko iz preduzeća nije tražio nikalcav uvid u rad ekipa, niti je iko slao ma kakve primedbe, mada je svaki čovek iz preduzeća mogao da zna da se pomenuti film radi, jer su se scemamija nalazila u preduzeću, novac preduzeća frošen na realizaciju filma, štampa je pisala o snimanju filma Grad, televizija 'tni puta emitovala vesti sa snimanja pomenutog filma, a novembra 1962, godine u listu „Vidici“ i publikovan scenario treće priče Obruč.

Marta meseca 1963. godine film je završen uz ogromne teškoće (predđuzeće je iznenadno i bez obrazloženja prestalo da finansima film, storiju Ko kana Rakonjca awistenti su privodili kraju a dr Marko Babac je svoju priču dovršavao u Ljubljani), Na projekciji prve tonske kopije kojoj je Damko Samokovlija, kadđa su prvi put sagledane sve tri priče u kontinuitetu, pokazalo se da je film predugačak i ritmički neusklađe. Autori- u izjavili da film ne smatraju završenim, Tom prilikom je direktoru preduzeća to stavljeno na znanje i zatraženo da omogući doradu filma iz „ušteđenih sredstava, koja su iznosila oko 2,500.000

dimamra (film je kalkulisan na nešto preko 15,000,00 «dinara, a sa prvom tonskom kopijom i honomnarima, koje

je trebalo tek isplatiti, koštao je oko 12,500.000 dinara), Direktor je na to pristao i zatražio da se lonska kopija, radi dokazivanja potrebnih izdataka, pošalje u Sarajevo. To je i učinjeno.

VELIRO ČUTANJE

OD TADA pa do danas preduzeće je prekinulo svaki kontakt sa ek skom jeđinicom i aulorima filma Grad.

Kada se iz desete ruke čulo da je Filmski savet „Sutjeske“ zabranio film Grad za prikazivanje (mada preduzeće nije ni autore ni ekonomsku jedinicu o tome nikada zvanično obavestilo), autori su u tri navrata pismenim putem #šštražili od preduzeća obaveštenje o toj odluci, želeći da saznaju primedbe i sugestije radi even= tualne dorade filma, pogotovu što su to, odmah po izvlačenju prve tonske kopije, i sami zahtevali a što je od ušteđenog novca bilo potpuno izvođljivo. Tek posle trećeg urgiranja preduzeće je, krajem maja, poslalo u

Beorad tonsku kopiju na „dorađu bez ijedne reči i bez ijeđdnog dinara. Lišeni finansijskih

sredstava za normalno obavljanje nužne korekcije filma na radnoj kopiji, tonskim vrpcama i negativu, autori su na tonskoj kopiji makazama učimili montažnu intervenciju, asMrafivši film za preko 500 metara.

FPAMOZNA PROJEKCIJA

AUTORIMA JE bilo nemogućno da bilo s kim iz preduzeća proanaliziraju ovaj pothvat. Zato su u projekcionoj sali Kino-kluba „Beograd“ (već iznajmljenoj „Sutjeska filmu“ za rad

na filmu Grad) načinili intermmu rad=- \

nu projekojiju zatvorenog fipa, Kojoj

su prisustvovali jeđan član Republiče

ke komisije SR Srbije za pregled filNastavak na 10. strani /