Književne novine
POZORIŠTE O OSNIVACU SRPSKIH POZORIŠTA
RADOMIR IVANOVIĆ wu
| dvobroju 4—5 časopisa Narod-
nog pozorišta u Tuzli oživljava ličnost Jovana Đorđeviča, oduševljenog pozorišnog vadnika koji je uwoMovo ceo svoj život posvetio radu u povorištu i za pozorište. Mešajući dva različita metoda pl sac ovoga članka prikazuje delatnost Jovana Đorđcvića oko osnivanja teatara u Novom Sadu i Beogradu, Da
|. Đorđević u tom rađu ima jedđ-
no od naivažnijih i najzna čajnijih mesta „činjenica je koju ne treba posebno bpodvlačiti. Ono što je novo u Ivanovićevom članku ještc sistematski sređena građa o svim vrstama poslova koje ic Đorđević oko pozorišta radi? i o svim akcijama koje je pređuzimao da bi se pozo!išta posle osnivanja održala. U tom smislu Đorđević jc značajan me samo kao pozorišni organizator nego i kao pozorišni pisac, iako njegove drame nemaju neke veće (ni književne ni pozorišne) vrednosti. Njegov značaj kao dram skog pisca je u tome što je jeđan od tvoraca nacionalnog repertoara u vremenu kada su srpska profesionalna Dozorišta pravila svojc prve, još nesigurne, početničke MWorake O tim Đorđevićevim naporima Ivanović je pisao 5 neprekrivenim simpatijama i tfoplinom i nežnošću koju bismo češće želeli da srećemo u portretima značajnih kulturnih poslenika iz prošlosti. Gotovo čitavo Đorđevićevo delo
predstavlja promašaj i, ako bi se ono sudilo po onome što nama danas kazuje, mi
bismo za njega mogli da nađemo malo lepih reči. Ali taj veliki promašaj bio je u svom vremenu neobično značajna pojava i osećanje pravičnosti nalagalo je da se tom podvigu ođa puno priznanjc bez obzira na to što je vreme go-
tovo sve što je Đorđević na polju literature uradio odnelo u nepovrat. „Prikazujući Đorđevića, koji je značajniji po ulozi koju je odigrao nego po vrednosti dela koje je iza njega ostalo, Ivanović mu je tačno odredio meslo u mašoj kulturnoj istoriji kao „oca“ srpskog pozorišta i jednog od najznačajnijih dclatnika na polju kulture u kulturnoi istoriji našeg XIN veka, koja ipak niz tako e*kudna i siromašna kako Ivanović olako tvrdi. · ! Ovaj časopis ima jednu lepu tradiciju da raspravlja na svojim swrranicama o nizu prak tičnih pozorišnih broblema o kojima se van stručnih časopisa n#« može raspravljati, U ovom oproju „Pozorište“ objavljuje i zanimljiv i instruktivan napis Branka Stefanovića „Razvoj i vještina pozorišnog
osvjetljenja“. Interesantne pri-
Risto Stijović: TOALETA
loge za istoriju pozorišta pređ stavljaju i članci Ilije Miličina „Krleža na makedonskim pozornicama“ i završetak studije Raška Jovanovića „Pozorišta u Svbiji i Krležine drame“. Izlaganja dr MBranivoja Đorđevića iz teorije pozorišne dikcije nesumnjivo su korisna i iz njih mnogo šta mogu da nauče i naši najbolji glumci, ođ kojih i oni vrhunski ne umeju uvek pravilno da govorc na sceni.
(P. P-ć)
Les Temps Modernes
RECI
U BROJU od oktobra ovaj ugledni časopis, na uvodnom mestu, donosi na 70 strana sitnog teksta početak autobiografije Žana-Pola Sartra, Tih 70 strana donose samo biografiju seđam prvih godina života. O ovom „novom delu Zana-Pola Sartra bilo je već reči u francuskoj štampi i Dpominje se da će čitavo delo imati preko 600 strana teksta.
Zašto je Sartr nazvao ovaj prvi deo svoje autobiografije „heči“? Bilo nam je jasno tek posle 9% pročitanih strana. Mnogi ljudi na razne načine počeli su da gledaju i shvataju ovaj svet i život u njemu. Neko Kkroz događaje, neko kroz ljude ili slike: Sartr, po liŽmom priznaju, kroz Knjige, odnosno kroz preči. „Strane knjiga — kaže on — bili su prozori kroz koje sam ja gledao svet, i sve u njemu. Takvo je bilo moje detinjstvo!“ Moš kao đete, čim je naučio đa čita, Sartr je najviše voleo da prelistava Larus i velike enciklopedije. Njegovi rođitelji uživali su u tome. „Hoće da se obrazuje“, mislihlbi su oni. U stvari — Sartr sam kaže — tražio je kratke sadržaje velikih dela, đrama j Tomana, da vidi samo u čemu je događaj.
Sa materine sfrane „Sartr je potomak porođice Švajcer, koja je đala dobro poznatog humanistu, i ta stara alzaška porođica, koja je proizišla iz
Odlike i slabosti
teorijskog ·
čoveka
Nastavak sa "7. strane.
menfma; kao što se svaka istima javljala prvo kao ftamno osećanje,
shutnia, dok nije docnije svesnim razumom, fako se
8
volterovske buržoazije, imala je veliko mišljenje o sebi. Sartrov ded po majci, Švajcer takođe, uticao je najviše na vaspitanje Sartra sa svim manama i vrlinama takvog bur-
šoaskog i intelektualističkoPF vaspitanja iz početka ovoga veka.
Sa bezbroj detalja Sartr opisuje život i atmosferu intelektualne Evrope onog vremena, Uvek na ivici suštine života, a u samoj stvari daleko od pravog života.
Sartr je majstorski dao sliku te sredine, porođice, dede po majci, a i svoje majke, naročito. Ipak, ništa nc opisuje on što je oko njih, već samo u njima. TI sve je kao roman a može se shvatiti i kao istorija kulture i ekonomikc jednog vremena, a kako je reč uglavnom o vaspitanju deteta, i peđagogike. Uvek u društvu odraslih, on najzad gleda Život i sve ono oko sebe kroz njihove oči, na mjihov način.
S vremena na vreme, oseti se kako Sartr žali, iako ic ne kaže otvoreno, da je detinjstvo proveo kao star-mali, da đetinjstva nije ni imao već je uvek bio u društvu knji ga i velikih. Srećom, on Život sagleda sa svake strane Shvata kako je čitava sredina koja ga okružuje površna, jednolika, daleko ođ prirodnog, gotovo kabotenska, a sve zbog običaja i kulture u kojoj živi. I kao da samo on, dete Sartr, oseća među njima šta je pravo, ali ne može da se otrgne od njih i da Živi onako kako bi trebalo.
Sartr je prvi nazvao današnji novi roman „anti-roma-
nepravo, pravda
ćaju i prvo kao osećanje deluju, dok se docnije ne razbistre do čistih, na-
učnih pojmova“
Propotrcija u istoriji,
str. 78, 19, 81).
celinu života i
u razvifku srca, jedinstvo svih funkciia čovekove svesti. U svakom činu sa-
znanja freba da kao vekova duhovna osvetljena
i pravo i
Princip kulture ne sme da bude samo savlađivanje spoljašnjeg sveta razumskim radom, snagama intelekta, tehnicizam i mašinizam kao rezultati hipertrofije intelekta, nego smisao za
će da saznavanje bude spekulacija koja se potuđila od celine života, nego
IZLOG ČASOPISA.
|
nom“. U nekim delovima ove autobiografije ima i stila i načina jskazivanja, pa i psihoanalize veoma slične pisći-. ma anti-romana. Oni odlomc) koji govore o viziji Smrti, kako nju zamišlja dečak, podsećaju na Natali Sarot, A moždđda je to i jedini savremen način prikazivanja neRlađanjihb romantičarskih alegorija. Kroz svoj malo teški stil, germansku rečenicu filosofa i polemičara, &=rtr, daj* pregTšti divnih đetalja, majstorskih zapažanja. 'Cako, jeđeom na palubi brođa na „Lemanskom jezeru, najlepšem na svetu kako sam Sartr kaže — jeđnog divnog sunčanog jutra dok su se okolne snežne planine rumenile najlepšim pur-
puctom, jedan stari gospodin sedeo je pored njega na SVOme koferu i gledao netremice u svoje zgrčene noge; ni jednom nije podigao oči da pogleda u onu lepotu oko Sebe. Bio je to {filosof Bergson' on nije nalazio za potrebno da pogleda oko sebe, več samo u sebe. Sličan je njemu U svojoj autobiografiji i Sartr! (N. T.)
e UITALIA CHE SCRIVE
WVAZIMODO I POSLERATNA POETIKA
U UVODU za ovaj napis Ga-.
etano Skalamandre smatra de nisu dovolino ocenjeni i zapaženi Kvazimodovi kritički spisi i razmišljanja o poeziji objavljena u posleratnim „g8odinama. On smatra da je tc najznačajnija „poetika“ koju je jedan italijanski pesnik stvorio u fom periodu, bilo kao objašnjenje smisla i orijentacije vlastite poezije, bilc kao ukazivanje puta drugima Ključne ideje „Kvazimođovib meditacija nisu brojne ali su jasne i proizlaze iz jedne Dolemike sa poetskim hermetizmom, ali i sa svakim pokušajem potpunog filosofskog opredeljenja pesnika. On se zalaže za pesnika kao „inđividu· alnost“, za poeziju koja se rodila u prvim posleratnim godinama 1 koja se izražava jednim jezikom novim u odnosu ma prethodni hermetizam, takozvani „tradicionalni stil traži od „pesnika da udara na postojeći ređ i da silazi među mase iz usamijenosti koju mu je nametnula politika i literarni konformizam, da ižbegava internacionalizam i O· stane veran tradđicijama svoje nacije.
Ova delatnost Mvazimodove počela je još 1946. esejima „S8 vremena poezija“ i „Čovek } poezija“. U prvom istupa protiv mišijenja da je poezija „ancila {ilosofije“, jer ona hnije dokument nego osećanje c
Jovan Soldatović: BELEŽENJE ČOVEKA 1I
uumuunuzmuumupanumau u au uiRRIIIGAIIAGAIRGAGAGIIiu u nrmuu„ u uu„anInuRIIIIGIuALImeuIIAAIIIIIIIIrEmumu ri uramuiunInunarmuumuaGiununm ACI III usni mrazam ri anima mamu nan rmuaii mu un RIGI: B_:C mn miđ= m mARAREI
i nepravda prvo ose~
TI:
(Primeipi istorije 1898.
Beograd,
što nalaženje ekvivalenta
se ispoljava cela čoorganizacija. Ako ne~
opredeljenju,
e era Paa Oba
O RADU ŽIVOMIRA MLADENOVIČA. „JOVAN SRERLIČ I BUGARI“
| ORGAN | Saveza bugarskih književnika „Literaturen front“ objavio je, u svome 39. bro
ju 26. septembra, članak „Probemi kKnjiževnc nauke“ koji je napisao Bmil Geor-
gijev, profesor Sofijskog univerziteta, povođom V međunarodnog slavističkog kongresa održanog od 17. do 23. septembra 199. u Sofiji. U trenutku kada su slavisti iz Celoga sveta napuštali slušaonice Sofijskog univerziteta, gđe je kongres ođržan, sa osećamjem da su svršili veliki posao i dali nov podstrek svojoj nauci, nije bilo lako reći koliko je kongres doprinec nauci o Kknjiževnosti, profesor Georgijev ipak kKritički osvrmuo na rad Literarne sekcije, u čijem je radu aktivno učestvovao i u kojoj su, po njemu, u stotinama TrcTerata pokrenuti mnogi pro
jednom vremenu, u drugom. kao 1 u eseju „Rasprava o poeziji“ iz 1953, polemiše sa hermetizmom i nadrealizmom suprotstavljajući im poeziju svoju 1 svojih istomišljenika, 5Ocijalnu ali ne sociološku, poče" ziju „prirođe srca“. .
Interesanina su njegova mišljenja o pojedinim pesnicima. Retoričan, osećanja za Danteovu poeziju sumnje i smatra pogrešnim kult stvoren oko Dantea, Od savremenika osuđuje Klodela ali ceni poeziju Eliotovu i na-
ročito se oduševljava Brehtom
on nema dovoljnc
ie
Oto Logo: SKULPTURA. XII
(„Postoji kod Brehta jedna pc etika koja čini đa osetimo be· du I nepravdu koje pritiskuju čoveka na zemlji, ne jedns gnomika koja objavljuje rezoluciju o tim zlima“.) Kvazimodđova poetika, Skalamandre, „poklapa stanjem duhova u posleratnožj Evropi. Nedostaje joj jednc pravilno osećanje istoricizma što se ne mora tumačiti kac zlo jer Mvazimodo nije Kritičar već pesnik, ali se mora Uuzeti u obzir. Mogu se osuđiva» ti madrealizam, „egzistencijalizam i hermetizam kao Dpozicije koje su htele da DOstanu” trajni problemi duha, ali ne kao pozicije po sebi istorijski određene i potrebne u periođima u kojima se čovek osećao naklonjen njima. Tako i posleratna poezija, Zž koju se Kvazimođo zalaže, odgovara jednom trenutku naše civilizacije, ali ne može pretenđovati na frajmost. (T. KM.)
kaže se 5E
rad mišljenja koji će unapređivati plastičnu snagu života, onda intelelktualizam treba da napusti svoje izdvojeno stajalište, pa da pokuša ljudsko saznavanje da shvati kao proces razvijamja , koji se nužno pojavljuje u i pojedinačnog individualnog života š ljudskog društva i učestvuje u opštem razvitku života i utiče na nj. Sve ono hipertrofijom intelekta stvorio i stvara, sva ona brda apstrakcija i shema, tepnicizama i mašinizama, liči ma one ostrvske naslage što su nastale rartvih radiolarija. izlučivao je iz sebe kreč i, po svojeni
obavijao se Kkrečnim
je teorijski čovek
ali se .
od krečnih ljusaka Svaki organizam
blemi i ukazano ma
njihova rešenja. Između „ostaloga, profesor
Georgijev se zadržao i na reTeratima u kojima je bila reč
jo odnosima među slovenskim
književnostima, a naročito na onima u kojima su ispitivani odnosi pojeđinih slovenskih književnosti sa bugarskom književnošću, pošto smatra da ispitivanje veza među slovenskim narođima ima veliki značaj, jer mraščišćava „njihove međusobne odnose, ukazuje na njihove prijateljske veze u prošlosti, na njihove uzajamne doprinose u razvitku, a da jsto tako pomaže đa se prevaziđu zablude i nesporazumi koji su se nagomilali u toku decenija.
Znatan deo ovoga članka posvetio je profesor Geogrijev referatu jugoslovenskog delcgata Živomira naučnog saradnika Srpske akađemije mauka, i umetnosti o kome piše:
„U svom ereferatu „Jovan Skerlić i Bugari* dr Muladenović je skupio mnogo mate-
rijala i postavio odnos Velikog srpskog kritičara i Kknjiževnog istoričara prema našem narodu na jednu Širu OsnoOvVU uzajamnih veza između Bugara i Srba od kraja „prošloga veka do prvog svetskog rata. kađa je Skerlić umro. Kao što je poznato, u odnosima između Bugara i Srba u prošlosti bilo se nagomilalo vrIc mnogo zabluđa, vrlo mnogg nesporazuma. A sve to je nesumnjivo služilo i služi buržŽoaskom nacionalizmu, šovinizmu, i uticalo je ma pogoršavanje odnosa među bratskim narodima. Tiaščišćavanje ovih zabluda i nesporazuma stvara mogućnost za nove odluke, Unosi iskrenost, tako neophodno ppotrebnu za međusobne razumevanje i prijateljski rađ u svima oblastima. Razume 5ec da samo istina može da bude zdrava osnova za izgrađivanje dobrosusedskih, bratskih odnosa. II mi smo tu istinu našli u referatu dr Mlađenovića. Ona je odzvanjala kađa je on iznosio poglede Skerlića dok je ovaj išao putem Svetozara Markovića. Skerlić je, na primer — kako je izneo dr Mladenović — bio uveren da će posle dugog perioda neprijateljstva i mržnje Književnosi moči da leči ono što su rTđavi političari. godinama {irova-
li. Za njega istorija Bugara i Srba „teče paralelno, te nije moguće proučavati jednu bez druge“. U svojoj knjizi
„Srpska Književnost u XVIII veku“ Skerlić je istakao potrebu dđa se srpska i bugarska prošlost izučavaju kao celina. Dr Mladenović je citirao Mkonstruktivne reči srpskog Književnog istoričara: „Potomci će nam se smejati da Srbi i Bugari, koji su po krvi tako bliski, čija je prošlost ne samo slična no i zajednička, ostaju tuđi, daleki i nepoznati jedni drugima.
Osvetljavanje stava Skerlića prema Karavelovu, koga Skerlić tvršćuje među tvorce Ssrpskoga realizma, takođe nar upućuje ma front istine. sa takvim odnosom prema Velikom bugarskom piscu i društvenom radniku Skerlić se uzđiže kao kula svetilja u mraku srpskog šovinizma, koji mešto kasnije „bugarskom piscu nije dopuštao pristup u Srpsku Književnost.
Jovan Skerlić nije ostao dc kraja na spomenutim pozicijama. Zaneli su ga Hluspesi srpske hnacionalističke politike. Poznato je da su i velike ličnosti imale svojih zabluda, Ali, zar nije zadatak nauke da utvrdi istinu? | „Korist ođ nje u odnosima među narodima tako je velika da ne treba da šteđimo svoje snage da bismo na nju ukazali. Vred nost referata dr Miađenovića mi vidimo u istini koju otkriva“. (M.)
života?
cionalnog
Mladenovića, ·
oklopom, pod kojim, se ugušio. Preostale su samo stene napravljene od toga kreča, i one vekovima govore o životu koji se ispunio i u ta brda skamenio. Da li su te stene sli- | __-_— \ ka i sudbima infelektualisanog ljudskos
Pravi princip kulture i osnova istinskog čoveštva nije zaustavljanje negovamju intelekta, jer svet ne prestaje onde već prestaje imtelektualno saznanje, nego nepodeljena i puna ličnost koja ovaploćuje živu stvaralačku sintezu duha i života, usklađivamje rasaznanja sa svima ostalim
saznajnim mogućnostima, njihovo uza-
Henri
MILER
Odlomci
ĐUŽ SVETOG PUTA, od Dafne ka moru, nekoliko puta bio sam na ivici ludila. Sivarno sam počeo da trčim uz brdo da bih se zaustavio na po puta, pogođen
užasom, pitajući se šta me to obuzelo. S jedne strane
je kamenje i šipražje koje se ističe mikroskopskom jaskakvo se vidi na jaban-
nošću; s druge strane je drveće
skim grafikama, drveće preplavljemo svetlošću, opijeno, velelepno drveće, koje mora da su bogovi posadili u trenucima pijanog zamosa. Duž Svetog puta ne treDa juriti automobilom — to je svetogrđe, Njime +reba hođati, hodati kao što su ljudi iz starih vremena hodali, i dopustiti celom biću da postane preplavljeno svetlošću. Ovo nije hrišćanski drum; njega su načinila stopala pobožnih pagana na putu za Eleuzinu. U vezi s ovom litijskom arterijom nema patnje, nema mučeništva, nema bičevanja tela. Ovđe sad SVC govori, kao i pre mnogo vekova, o rasvetljenju, o zaslepljujućem, Ta-, dosmom rasvetljenju. Svetlost poprima natprirodno svojstvo: ona nije samo mediteranska svetlost, ona je nešto više, nešto neizmerno, nešto sveto. Ovde svetlost prodđire pravo u dušu, otvara vrata i prozore Src38, čoveka čini nagim, |izloženim, odvojenim u metafizičkom blaženstvu koje sve čini jasnim bez poznavanja. Nikakva analiza ne može da pronikne ovu svetlost: neurotičar se ovde za tren oka izleči ili poludi. Same stene sasvim su mahnite: one su vekovima ležale izložene ovom božamskom rasvet)jenju: one leže veoma mirne i tihe, gnezdeći se sred razigranog raznobodjnog šipražja na tlu Oogrezlom u krvi, ali one su mahnitc, kažem, i Dpiptuti ih znači izložiti se opasnosti da se izgubi dodir sa svim što je nekad izgledalo čvrsto, postojano i ncepokolebljivo. Kroz ovu potočinu mora se kliziti krajnje pažljivo, nag, sam, lišen svih hrišćanskih podvala. Moraju se odbaciti dve hiljade godima neukosti i praznoverja, morbidnog, bolesno podzemnog življenja i lmganja. U Eleuzinu mora se otići otresen od lopara koji sc nakupio vekovnim Ježanjem u ustajalim vođama. U Eleuzini se shvata, alto se nikad ranije nije shvatilo, da nema spasenja u brilagođavanju jednom svetu koji je umobolan. U Kleuzmi se postaje prilagođen: kosmosu. Fleuzina spolja može izgledati oronula, propala, sa zdrobljenom prošlošću, u stvari, EKleuzina je još uvek neokrnjena, a mi smo ti koji smo oronuli, rasejani, rastačemo se u prašinu. Bleuzina živi, živi večno sred umirućeg sveta.
Čovek koji je uhvatio ovaj duh bezvremenosfi, prisutan svugde u Grčkoj, i koji ga je utismuo u svoje pesme jeste Giorgios Seferiađes, čije je književno ime Seferis. Ja poznajem njegovo delo samo iz prevoda, ali čak da nikad misam čitao njegovu poeziju rekao bih da je on čovek kome je suđeno da prenese taj plamem. Seferiades je više Azijat nego bilo koji Grk koga sam sreo; poreklom je iz Smitme, ali dugo godina je Živeo u inostransbvu. On je spor, prijatan, vitalam i kadar za izneokretnosti, On _je sudija i
nađujuće . podvige „snagc | „sudij izmiritelji sulkobljenih · škola misli i načina Života. On postavlja bezbrnojnma pitamja ma jednom poliiglotskom
jeziku; zanimaju ga svi oblici Rkulturmog izražavamja i nastoji da apstrahuje i upije ono što je mepatvoreno i plodonosno u svim epohama. Stramo je odan svojoj zemlji, svome narodu, ne na skučen šovinistički način, nego je ta odanost rezultat strpljivog olkrivamja koje je sledilo godine odsustvovanja izvan zemlje. Ova strast za domovinom maročito je osobina Grka imtelektualaca koji žive u inostranstvu. Kod drugih namoda ja sam je smatrao neprijatnom, ali kod Grka je smatram opravdanom, i ne samo opravdamom nego ushičujućom, inspirativnom, Sećam se kako sam jedno posle podne otišao sa Sefe:iadesom da pogledam parče zemljišta na kome je mislio da sagrađi kućicu. Mesto mije bilo mi po čemu neobično — bilo je čak pomalo bedno i napušteno, mogao bih je, na prvi pogled. Nisam imao priliku da sredim svoj prvi ono se menjalo pred mojim očima dok me je vodio uokolo, kao naelekitrisanu medđuzu od mesta do mesta, ushićeno govoreći o fnavama, cveću, šipražju, stemju, ilovači, pa” dinama, strminama, zatonima, dragama. Sve što je pogledao bilo je grčko kao što mu nilkad mije bilo pre odlaska iz zemlje. Mogao je pogledati neki rt i pročitati u njemu istoriju Međana, Persijanaca, Domama, Minonjama, Altaninjana, Takođe je mogao pročitati u njemu delove pesme koju će napisati u pameti pri povratku dok me saleće pitanjima o Novom svetu. Bio je privi čen sibilskim kamaktenom svega što je susretbalo njegovo oko. On je gledao nekako i napred i nazad, činio je da se predmet njegovog razmišljanja obrće i polkaznuje svoje mnogostruke vidove. Kad je govorio o nekoj stvari, o nekoj ličnosti ili o nekom doživljaju, milovao ih
reći. Ili upravo bilo
trenuini utisak;
'jamno prožimanje, spoj, sloga, i skla
dna saradnja teorije i prakse kao viši
i najviši stepen čovekove ličnosti. Miloš N. ĐURIĆ
namposletiku
1) Platon: Fedom ili o duši, s grčkog preveo i objašnjenja i napomene dođad dr Miloš N. Đurić, predgovor napisao dr Branislav Petronijević, Beograd, 1937, izdanje Lyuče, str. 18 i 20.
% Vid. Furipid: Medeja, Hipolit, Ifigenija, prev. Miloš N. Đurić, izdanje SKZ, 1960, str. 51, stihovi 1078 — 1080 i str. 91, stihovi 379—380; i dr Miloš N. Đurić: Paftnja i mudrost, ogledi o helenskoj tragediji, Titograd, 1962, str. 361—4399.
pri
KNJIIŽBV,NE NOVINI
N