Književne novine

ı pepela već mi ostalo

· radio petnaest godina u lučkoj kapetamiji ; ia= e

LL AL pre. tog.

. alata žara i poljubaca

· Ja dam presedim ovde

Ljubomir SIMOVIĆ

PORTUS .LREGLUS

ekoliko letnjih dama, pregršt vremena koju zahvatih Yukom nemoyno i me brojeći Ne brojeći mi reči mi talase ni cveće ne birajući mi prijatelje mi talase mi cveće ne brojeći mi koliko' je

_ A My AJ PNI

prahom, metala, strugotimom i finim, kovrdžama izrendisanmog jasema | |

Poznajem sve tajne drveta + metala

tešem, dobru stolariju kujem kapije i lamce skidam du, i školjke sa starog crvenog sidra

ah vidite li prijatelju,

kako taj orman miriše ma smolu lak i ulje Vidite prijatelju ja sam vam ovaj svet

još' pre trideset godina veselo uhvatio

za dršku čekića i još ga dyžim, čvrsto A daktilografkinja

sa mjomv je bilo majlepše

i Vidite — reče mi ona — vidite kako ja improvizsiyam, ma pbisaćoj mašini

ko rasejani pijanista ma prepuklom Kklaviru Improvizacija mije sjajna ali me zanosi

tu su Teči Yečenice i znaci imterpumkcije gledajte ogvozžđemu kuku?

ma odsečemoj Yuci gusarskog kapetana a evo i našeg knjigovođe %

om uvek mosi maočare

i kroz njih gleda svet : brojeve vlažne žene more leto i jesen : krov moje luće između šume i polja

iza koga izlazi mesec tanak i hladan)

. kap kiše

ugao moga osmeha kad hoću da budem zavodljiva ..•. u mahuni graška sememke poređane

a evo i groblja sv. Katarine

ni koliko mi plamena u godinama u marlama wu sumralku' još ostaje

Antonio me uvodi kroz sboje plesmive sobe

sa maketoma brodova globusima i slikama

a onda sa majoećom pažnjom

pritiska Kkwoaku ma vnatima

wolači glavu i pozipa me šapatom

ebO , majzad smo tu

međ lojigama njegova oca

brodogradmja finansije slikarstvo čimkvečemta mekoliko pesnika zatim, pomorsko pravo zakoni gradnje statika

istorija pomonrsiva

knjige u koži kmjige sa pozlatom sva su iskustva tu Eto — šapuće Amtomio — tu sam proveo život sve sam te kmjige sabijao wu ovu staru glavu svršio medicinu, odslužio 'ugarsku vojsku

putovao w Italiju, oboleo od groznice Pa KIM TV stajao jedmom čak ww podmožju sv. Gotharda S video mnogo i mogu da vam kažem nakYivijem izbrisam ks to što sam živeo, da, to je sasvim, mebitno oznaka mepoznatog o moja gemeracija sva je već pokopama S krunisana zmija zmija princeza malo kostiju i tkamine w vlažnoj ilovači -—— Šlpot minus fi Thi PM on . — A zatim dođade pokazujući kroz prozor ko bi. d > IOS = PAT OOMB ZONU) dan ma stari vrti, još pun trnja i sunca — tu K MSpe0 GG pročita CE, pisaću mašinu To je kiša i ovde pojela grob do kostiju Žž IF" punu zagonmetki i lepih „aforizama, kosti samo oglodane o dG Je line i e MiB n: MMI; e a ataaaae plitkoj zemlji ; sve njene tajne i dwosmislene mudrosti ostavila ite VOM S bura i ja se lepo zabavljam imo

7 sad ZN če život živi kao da mrtvi nećemo biti mikad

mogu da vam kažem to što živimo, da, to je sasvim mebitno: sve što se damas dogodi moglo je da bude moglo je i da me bude

Zvala se Lućčija

Ustala je od stola

ogrnula mamtil zgrabila tašnu izgurala me wa vrata i rekla hajdemo

sada mi ti pokaži

kako provodiš život kako ga voliš

— Ja sam jemstvo đa je moralo da bude i kako mu se rugaš

— Vi ste mladiću jemstvo

da će stari grobar ma sv. Katarini maplatiti još jedan grob

još jedam grob, gospodine

Po zoološkoj bašti šetali smo čavrljajući evo brdovitoe kamile evo ga slom

tromi hram

wa, četiri teška stubq labud. što. spava

na svojoj slici u odi papagaj

duga koja brblja veliki severni jelem sa drvetom ma glavi

— Gmusobe!

— Ali pre toga ja sam jemstvo gospodine jemstvo da mema mi užasa mi gladi . . mi creva koja se mešaju sa vlažnom, ilovačom jemstvo za doba ljubavi

J TONMOROI S O Ota Zatim zatvorismo gvozdemwu kapiju jems

ove mejasmne slikovnice

mahnusmo Yukom čuvaYru

dugo smo šetali pored, mora

zatim, smo seli ma jedmu, stemu šibanu vetrom i ćutali to mas je približavalo

— Možeš li se zaljubiti u ono što ti preostaje

— Jemstvo za Tazloge razuma

Sada se njena zmojava kosa lepi za krupne dojke čiji mi vrhovi dotiču čelo ko vlažni rogovi puža Njen glas je sada mračan, promukao od magle, mjem glas od tame, zlata, mošusa i bayšuna Izgužvamo zlato meba ma zapadu

snažnim, sunčevim, zrakom oblaci poduprti

i to telo dotučemo

slomljeno golo zgažemo razmnskano

samo je sumce vetar zemlja sav svet moTe i zvezde

jemstvo za plodne gladi

— Možeš li se zaljubiti u ono što ti preostaje

Lucija!

Stihovi sastavljemi

od potpnsa omih koje volim! ~

“opojhs puta Naša hrapava drhtavica pred munjom koja seva

vetar

i njema kosa svetluca

oko dve maše glave

to izdaleka izgleda kao mešto zapaljeno mad zemljom

A taj debeljko simo načitam

pročitao već tolike jelovnike

ser,eo jo u Myraljevici u malom bifeu pred morem

i govorio Wuckajući po kožnom jelovniku

Ova poezija dragi moj ne obećava uzalud

sve Što u mijoj piše zaista še ostvaruje

riba wu povrću fazamni moruma jastog

jaja u majonezu brkati mo?ski rakovi

istaYsko vino Mao bleda svila

i hleb sa maših polja

čaša bakarshe vodice divmo vino ,

od rožđa trpke zemlje od mirisa mora i čempresa od starih gradova u zapuštemim lukama

vidite li sad tu vYaznovYswu umetnost

kiše zemlje plamena lepog i ružnog vremena

gladi mašte i čežnje

vidite li te mirise ukuse boje i zvuk | svečani zvuk kada se otvara boca

topovski pucamj divam znak da poezija počinje

Još jedam poljubac jedino što mam preostaje

Ona se zatim umivala u svojoj hladnoj sobi sa sapunicom u ušima i ma ivici kose zatim se dugo obldčila

dok je loza češala zid te opustele kuće

i promicalo mebo puno brzih oblaka

I tako iz barke u ringišpil iz postelje wu talas

iz kiše wu, kasno sumce

iz cirkusa u očaj

iz jeseni u vetar

tako surovo zaljubljeni

u. ono Što mam preostaje igramo se i živimo | Drugi me je wodio kroz vrt živi kao da mrtvi nećemo biti nikad, Ova zemlja je slaba govorio je šireći Yuke |

raste u kamenjaru ali mi morski vetrovi

nisu mojo maklonjem, mojim nežnijim ružama Činim, ono Što mogu

i vorujte

ja ujutru ma zanjihanoj Yuži plovim, kroz šummi vazduh i o aa

u bokoru ljubičica w, dyonjcima mebesa ovo cveće to su moji tačmi satovi

koji nikad me kasne koji womu, ma vreme smenjuju ih drugi wa ruzmarin jasmin lale i hrizamteme

A onaj steri Yvadmik obrisao je ruke o kožnu Rkecelju i bo»eo me mežno . kroz svoju radionicu čiji je pod zžastrvem

INJEGOŠ

Branko LAZAREPIĆ

· refleksivno-emocionalni lirik

Nastavak iz prošlog broja

JEDNA NAROČITO POTRESNA scema, koja teba pre svega da se podvuče, to je plač sestre Batrićeve; to je jedna „rozeta” ovog hrama. Pre no što počne ovaj prizor, daje se izvanredan i snažan kontrast, koji plaču daje pun karakter pun najjačih karakteristika. Ovako to ide: pucaju puške u polju; peva se. To su svatovi Mustafića. Ženi se barjaktar Suljo sa sinovicom kadijinom sa Obođa. Među svatovima je skoro polovina Crnogoraca. Ređaju se doselke i kritike na račun poturica i na račun kako se Osman lije žene. Svatovi se kreću i čuje se pojanje svatova turskih i crnogorskih. Tzvammredmo izvajamo, „plastično, reljefno, punokrvno i preobilno, idu stihovi za stihovima i, usred tog Veselja, s jedne strane, i kritike i zajedljivosti Crnogoraca, s druge, kad prođoše svatovi, naiđoše uz polje pokajnice i, pred njima, sestra Batrićeva, u osmercu, sa „krikom“ u četvercu, tuži da srce prepukne:

Kuda si mi uletio, moj sokole,

od divnoga jata tvoga, brate, Yamo?...

Isuviše je poznata ova uzvišeno iragična tužbalica da bi je trebalo celu navoditi. Ali iz tih potresnih „dvanaesteraca, koji tako lepo i snažno presecaju ostale deseterce, moram ponešto izvući iz te britke i ljute tuge na prevaru za izgubljenim bratom #koji je njoj

moj svijete izgubljemi,

sunce brate,

moje rame bez prebola,

rano ljuta,

moje oči izvađene,

očnmi vide?!

Oplakujući i braću koju je ostavio, i „staroga baba Pera” i „bri mlade sestre tvoje, kukavice“, i „sedam smahah“ — tragično se ređa za tragičnim, u čemu se naglašava „njegpva „mlada glava“ koja je posečena, te se njome Travnik olkitio

sa lijepom, glavom, tvojom, kuku! lele!

i počimju iri umetlka, junačka i snažna, u kojima sestra žali

ko će čete sakupljati...

ko VP krajini bramit krilo... ko će turske glave sjeći, oštra sabljo!?

Ridajući za poginulim bratom, „herojem, koji poginu „na vjeru u nevjeri” kao suze i ftu spadaju „vjerma glavo!“ „mlađi brate“, „mudra glavo“, „moja ružo!“, „srce moje!“, „kam da mi je!“, „oči moje!”.. Taj deo kategorički traži, taj deo u granit urezan, da se navede: „.da se mogu TYazgovorit, srce moje, a sa mrtvom fvojom, glavom, kam, da mi je! da ti crne oči Viđu, oči moje!, da poljubim, mrtvu glavu, mjesto brata da sčešljam, dugi perčim„ jaoh, meni! i junačku čalmu svežem, · sestra grdna!

I ide dalje embaterijski ovaj ljuti bol, seća se njegove mlade ljube, „dvoje đece tvoje ludo“ i „đeda Bajka“ i vraća se na tešku sadašnjicu u zemlji, pa ovako preklinje, teško i ošfro:

Proste tvoje ljute rame, moj Batriću,

ab ne prosti grdmni jadi, kuku rode,

e se zemlja sva isturči, Bog je kleo!

Glavayi se skamemnili, kam, im wu dom!

Dramafsko-tragični „prizor svršava se ovim olovom proklinjanja atlamtski teškim, prometejski udarnim. Svi glavari plaču. Ali se Njegoš ne zaustavlja. On ide u. potresno rešavajuću „kodu“. Glavani, plačući, kad saznaše „ime Batrićevo“, iziđoše pred pokajnice. Sestra Bafrićeva se zagrlila sa „đedom Bajkom“, ugrabi mu nož iza pasa i „ubi sama sebe“, Bajko se onesvesti „i pade spored unuke mrtve“,

Osim majke Jugovića ne znam u našoj kmjiževnosti ovako visoko popetu tragiku. Ne znam ih mnogo ni u stranim, sem u grčkim „fragedijama. Ova tragična rapsodija Je naročite vrste. Ona ima svoju svojevrsnu i na-

ročitu sadržinu, kao i oblik, i to je .

čisto naš izraz crnogorskog dinarskog sistema, koji ima nešto zasebno ne samo, u sklopu našeg psihološkog sistema, i emocionalnog, nego je to izraz koji je redak i, možda, originalan · u celokupnom ljudskom sistemu svih književnosti osim staro-grčke. To je

izvanredna

h sko uzbuđen adađo, koga ima kod aha u Hristovom, Ciklu8su i, donekle, u poslednjim Betovenovim kvartetima i samo, 83 vremena na vreme, ii Vagnerovom Prstemu, naročito Uu smrti Sigfridovoj. Da je prevođiva ova SVOjevrsna pesnička „Marcia funebre“, dobila bi vrlo visoko muesto, jedno od najviših, u tragičnim oblicima te vrste, Ima tih oblikovamja u još nekim narodnim pesmama, ima i u „Pesmi o Rolanu, naročito u onom delu u klancu kad gine glavni junak, ima i u Jlijadi, manje u Nibelunškoj „pesmi, ima i u drugim muzičkim delima osim navedenih; ali sa ovako osobenim pečatbima, svojevrsnim, originalnim, ja ne znam. Građacija je sve viša i viša iz stiha u stih, bol je stepenovan sVe više. Svi su elementi za bol povezani jedan do drugog: ljubav prema narodu ni slobodni prema ženi, ocu, dedi, mržnja prema izdajnicima, prokletstva, udar i na glavare. U tom posmrtnom maršu, u tom rakvijemu, u malo stihova, oko šezdeset, u dvanaestercu, komibinovanom osam prema četiri, sa završnom scenom samoubistva, onakvog samoubistva, razvija se „via cruchs“ izvanredno intenzivno, fortisimo, i čas se diže, čas pada, ali je bol stepenovan, što dalje sve više, udara u proklinjanje i, najzad, razrešava se samoubistvom. Kao i u drugim delovima ove epopeje, sve je dinamično i potresno, olujno i zemljotresno, uzbudljivo i zavitlano, ali, kao mnadljudsika tuga i „tragični skt“, ovaj je rekvijem vrh te vrste emocija.

Osnovnu potku Gorskog vijenca VIlo uspešno „šaraju“ i kola, Ima ih šest, i svih šest dolaze u radnji u zgodan čas. Po ugledu na zborove, horove starogrčikkih tragedija, pa i komedija, sva ova kola predstavljaju „VOX populi“, Ona su na svojim mestima da, u času

.o/. „0 f e . SE •. |

| ...

_N S o o MO o V7

< “ . * s /

“Mapa ON

neke krize ili kolebanja ili tako štogod, kažu misao narodnu. Istovremeno su ona ubačena u akciju da se izbegne monotonost i da se, i s te strane, oživi i osveži delo.. Prvo kolo je naročito puno „kritike“.

Naši cari zakom vogaziše počeše se Krvnički goniti, jedan drugom, vadit oči žive zabaciše vladu i državu... Velikaši proklete im duše velikaši trag im, se utrio velikaši grdme kukavice velikaši Yođa izdajice,

i, posle ovih teških udara, težih i od onih kojim močinje Betovenova Peta simfonija, na sedašnjicu i ma prošlost, nastaje veličanje srednjovekovnih junaka, kult heroja, Obilića, Jugovića, i drugih čiji amanet ostade u crmogorskim urvinama, ali su „naše gore umu=– čale“ 'i „ne razležu se ratnijem klicima“ i, još gore, „nekršću se gore usmr= dješe“ i „ostade zemlja bez glavarah“. — Drugo kolo je glasovito:

Čoašu meda još miko me popi...

i predstavlja apologiju, slavopoj borbi „Bega Ivam-bega“, dok u trećem proklinje „Mara svog sina Stanišuć“ jer je „pohulio na vjeru Hristovu“ i „obuka se u vjeru krvničkuć“, U četvrtom kolu boj se bije i „svi pali jedan do drugoga, pjevajući i Turke' bijući“ u „Vrh ravne gore Vrtijeljke“, a u petom je borba oko Novog-grada gde „turskoj kapi tu ime poginu“. Šesto kolo je himna pobedi i slobodi:

Spomenik je vašega junaštva Gori Crnoj i mjemoj slobođir

U oko blizu dve stotine dvadeset stihova Njegoš je uspeo, na način horova, starih u književnosti skoro dva i po milenijuma, da se izrazito veže za svoje: brđane, da i njih baci u sadejstvo i da da „narodni odisaj“. Kako su ona i uz gusle pojanje i igru, ova dosta jednostrana epska i herojska dinarska poema dobija, preko njih, u jednom čisto muškom „komadu“ sa samo jednom ženom, i to sa tužbalicom, živopisnu i živu i značajnu karakteristiku. I ona, sva od reda, magnetski jure u centar, „gcentrifurhalno dejstvuju, jer su i ona iz bivstvenosti eroika koja je kičma poeme, ali, ta kola, razbijaju i interpolmaju jednoobraznost monologizirane građe.

KNJIŽEVNE NOVINE