Književne novine
Naštavak sa 3. strane
zahtevima autemtičnosti. Mi slušamo mo nolog djli nawaciju scmnzibi,.nog gradskog čoveka koji se kreće ulicama svoga grada, najšire shvaćemog, prima utiske, frangmentarmme, pojedinačne, mmogobroj ne odjednom, iz živouda i izražava ih O-~
nako kako se u njemu reflektuju. Milivoj Slaviček oslao je vesn starim mpoetskim mpnrimcipima #mtoliko ŠU> njegovi stihovi odi»ta predstavljaju jedinstvo forme i sadržaja. No, i pored svih simpalija za n egovo traganje za ličnim izrazom, pored sve njegove solid nosti i zanimljivosti, mi ne možemo da se otmemo utisku da ovaj pesnik u pokušaju širenja oblasti poetskog dolazi do teško prihvatljivih razmera unutar kojih se često nađe mesta i za najtrivišalniju maraciju, kojoj su istbimitost i jasnosr jedini poetski agrmem:ti. Sasvim je jasno ·da ćemo Milivoja Slavička uvek poznati po postupku o kome je bilo reči, na osnovu koga se zaključuie da om predstavlja jednu izdvojemu i samosvojmu „pojavu u našem savremenom pesništvu. To nas, međutim, neće odvratiti da se sa setom sećamo neikih njegovih pesama iz prvih dveju Kkmjiga (ciklusa „Vođe“ naročito) u kojima je kao retko ko u našim pesničkim mpwilikama tražio i izražavao punoću prirodmih fenomena i niz smislova koje je u njima nalazio. To su stihovi.u koima, mis!im, treba tražiri majveće Slavičekove artističke domete, to je mivo na kome bismo ponovo želeli da vidimo ovog Desn'cn. Bogdan A. POPOVIĆ
pozorište
.
POJAVA skopskih umetnika na beogradskim scenama imala je ovaj put posebno značenje — iznad triju pred= stava (Pokojnik. i Sumnjivo lice Branislava Nušića i Crnila Koleta Čašule) lebdelo je zadovoljstvo saznanjem da je umetnost reči i gesta neumištiva; ona se sa lakoćom izdiže iznad trenutne tragike života i predstavlja u svojoj neiscrpnoj snazi i moći. Otud i glumačka nastojanja zrače optimizmom koji čak i starim predstavama daje izvesnu čar novine. U tom umetn.ičkom obnavljanju zadivljuje način na koji oni prevazilaze svoju trenufinu 'situaciju i nadam se da će im ovo zimova– nje na jugoslovenskim scenama pomoć6i da u potpunosti dostignu ramiji nivo interpretacija.
'Upravo zbog tog ponovnog rađanja”
skopskog Nar sdnog teatra teško je njegove predstave pojedinačno ocemjivatj ravnodušnom objektivnošću. Tim pre, što još uvek u ovom času nije lako osetiti sve mogućnosti ansambla pa ni njegove krajnje vrednosti. Zato se ·nmužno zadržavam samo na on'm jasno uočenim karakteristikama koje zrače
KROZ
BEOGRADSKE GALERIJE
· MILO MILUNOVIĆ
i Galerija Kulturnog centra Beognada
SKICM u tehnici akvarela i tempbcre Mila Milumovića, „nastale u neposrednom dodiru s prirodom, u primorskom ambijenitu, nose u sebi sve once tako značajne isto koliko i osobene elemente koji karakterišu i slikarstVO OVOg eminentnog majstora. Asocijativno formulisane ove skice dočaravaju gromko sučeljavanje talasa sa stenama, postojanost hridina, intenzivnu sunčanu svetlost, morsko plavetnjlo, upućuju na beskraj pučine i neodoljivu snagu prinode. Uzbuđen pred fenomenima wtrirode Milunović mueditira o njima, O ŽiVOtu, dakle, i o umetnosti smelo i iZVOT= no iako u prvi mah možda izgleda da to čini. oprezno i kompromisno. On ima svoje sopstvene zahteve i umetnička težišta, koja"ne zaobilaze Zaista već unekoliko Klasična iskustva, ali i vrši potrese iza Kojih ostaju iskustva za druge. Njegova sistematičnost impDomuje, ona se može učiniti i konačnom definicijom koja upravlja njegovim Oopusom racionalno oplođenim, koji donekle to i jeste, ali samo donekle. Jer, Milunović oseća opasnost od tiranije besprekornosti reda,.pa se, zato, prepušta stvaralačkom „_nstinktbu; otuda priroda kod. njega doživljava preobražaj a slika postaje spontano izlučeno biće, i tamo gde smo mislili da ćemo naći smirenu i čvrstu formu nalazimo snažan zvuk kolorita, gde očekujemo svetlost nalazimo linearmmn Yrazigranu arabesku, gde pretpostavljamo
da se odigrava zgusnuta akcija otvara se prostor — emocionalna plima i unutarnje spokojstvo alterniraju „osvajaju= ći tako i plastične i životne dimenzije.
Bez obzira što su sačinjene kao skice, ova dela po svom zrelom umetničkom uzrastu, punoći intenziteta Obezbeđuju i ovog puta Milunoviću Vi· sok kreativni domet.
Uz pomenute skice Milumović se predstavio i grafikama, koje uprkos tome što deluju više kao crteži, — dominira linearizam bez valenske gradaci-
_ je i svetlo tamnih kontrasta — poseduju već poznatu gipkost i lako” OVOgS majstora linije. One omogzućuju da se 'još celovitije upozna Milunovićev Opus.
| VILA BOGDANIĆ i li MREMNU 'NA Ulusova galerija ma Terazijama
MRTVE PRIRODE i enterijeri, moftivi u koje je najčešće zagledana mlada
beogradsika . grafičavka Vila Bogdanić-Memnuna, ukazuju pre svega na jedno uverljivo ovladavanje nitima
crmo-bele umetnosti. Vila Bogdanić\ Memnuna. prišla je ovom „anahroničnom“ motivu bez predrasuda, nesentimentalno, sa veoma jezgrovitom koncepcijom ka uprošćavanju oblika, sa | kompozicionom shemom koja uspostavlja strogu ravnotežu . odnosa. Ovaj stil discipline i redukcije doprineo je u prvom redu đa se mimoiđe već ove-, štala malograđanska atmosfera na koiu ovakvi motivi latentno vuku; taj
4
motive, Vila Bogdanić-Memnuna
on .
„stil inače izyire kao misaona premisa
autorovog ličnog odnosa prema realnim stvarima. Ali ovim porefkom, ovom gotovo geemetrizovanom stilizacijom, stvaralački proces se ne završava, invemcija i osećanje za grafičku materiju kao da tek sad počinju da dejstvuju. Bogata valenska registratbura svojim istančanim varijetetima budi i pokreće, u psihološkom smislu, ovaj
statičan svet oblika, svet koji počinje
da živi svojim unutrašnjim životom,
U želji da što autonomnije oživi ove iznalazi i duhovita svetlosna rešenja, ona neočekivanom #diskretnom igrnom svetlosnih akcenata i semki postiže na ovaj način i izveštan metafizički štimungs. , i
Čitav ovaj svet „malih stvari“ koga bismo sa mnogo. Tazloga mogli nazvati i svćforn?? Wliya? fi PavnoMeže”, adli isto talo.. i svetom: spontanog realizma”,
'OGtkriva u Vili Bogdanić-Memniuni jednu zaista davovitu ličnost na područ-
ju ormo-bele umetnosti.
No, Vila Bogdanić-Memnuna je DOred grafike izložila i izvestan broj tempera sačinjenih potpuno ı svojstvenom stilu, a u duhu grafičke tehnike. Međutim, i pored znafnih rezultata, ove tempere, u poređenju sa grafičkim reženjima, zaostaju.
Vladimir ROZIĆ
=== a O a AOA BBK umu ————
Slikarski radovi D.II. Loremnsa
Malo je onih koji znaju da je čuveni engleski pisac D. H Korens bio u isto Vreme i vrlo dobar slikar, Njegove Knjige, du-= go vremena proskribovane u Engleskoj, sada se i tamo prođaju, ali njegove Slike, posle uzbune i skanđala koje su proizvele 1920. godine, pale su bile u zaborav. U poslednje vreme,. međufim, počelo se tragati za tim slikama i ima izgleda da će najveći broj biti pronađen, te će se naposletku io njima moći izreći ozbiljan sud,
Kakva je to uzbuna bila i kakvi su Se to skanđali dogodili u Londonu 1029. godine? Te. gođine bila je priređema izložba slika D. H. Lorensa, u Voten galeriji Londonu. Povodom “fe izložbe umetnički kritičar „The Daily 'Telegrapha*-a napisao je sleđeće: „Prljavo i odvratno... da se čovek sreine sa nekim prijateljem, naročito, ako je taj prijatelj drugog pola, u Voren galeriji, bilo bi u najmanju ruku vrlo neugodno“. „Sopstvenici te galerije, Filip 'Proter i njegova žena, bili su optuženi po zakonu o fedoličnim publikacijama iz 1857, godine! Poznati engleski slikar tog vremena, Agastas Džon, ser Vilijem Otenstien i ser Viljem Orpen Želeli su da sveGoče u korist slikara, ali sudija tog distrikta nije im ni dozvolio đa se pojave pred, sudom. Naređeno je da se slike ođmah pošalju nekud van zemlje, te su na taj način meke od njih dospele do Lorensa Koji se nalazio u Meksiku, neke su otišle kupcima, 4 neke članovima MN.orensove porođice,
Prošle · godine Mervin Levi, poznati engleski umetnički 'kritičar, „napisao je Uu umetničkoj reviji „Studio“ da .je osam Lorensovih slika pronađeno u Novom. Meksiku. Posle toga Levi je, po celom. svetu nastavio traganje za đrugim. slikama i đosad je pronašao 34 slike. D. H. Lorensa, On se nađa đa će do proleća biti u mogućnosti đa spremi Knjigu o njima.
- SMEH | HRABROST ŽIVOTA
snagom i mekim «smislom iz pojedinih ostvarenja. Ovo se posebno odmosi na rediteljska traženja Dimitra Ćostarova, glumačke egzibicije Peftrea Prlička, impresivnost igre u Crnilima. e
Ćostarovi rediteljski eksperimenti na osmišljavanju mrazigranih varnica raz>
'likuju se po mnogo čemu od naših tra-
dicionalnih shvatanja i tumačenja Nušićeve komile. Želja rediteljeva je da se tog lepršavog tkiva izdvoje satirični elementi, da bi odmah zatim do-
'bili dimenzije samostalnih činioca koji
razaraju sva ostala određenja komedije kako bi mogli sami za sebe da određe formu čitave predstave. Time Čostarov jasno stavlja do znanja da o mnogo ne drži do one specifične at-. mosfere situacije i šammamtne razigranosti reči i duha kao kontrapunktnog izvora suštinskih saznanja o jedmom društvu i njegovom vremenu. Reditelj takvoj ogolelosti pridaje posebnu važnost, verovatno ubeđen da je to jedini put kojim se Nušić može izvesti iz, lokalnog kolorita i predstaviti „kao klasičan pisac gorke satire. — To je upornost koja treba da Nušića predstavi njegovog vlastitoj publici maskiranog u gogljevsko ruho. Meni se lično čini da se u tom eksperimentisanju otišlo nepotrebno u krajnost tako da je na trenutke i tiužno gledati te Nušteve oljuštene konstrukcije kako se na sceni lome, deformišu i stihiiski pretvaraju u karikiranje, Ovai rediteljski stil interpretacije još je nekako moguće, bar u principu, prihvatiti kada je reč o Pokojniku — ali ne u komadu Sumnjivo lice koji deluje kao gruba i opora karikatura čak i u odnosu na onu skopsku predstavu kojoj smo se pre nekoliko godina znali itekako da divimo.
Ovakvo režijsko tumačenje komično-
satiričkih žaoka Nušićevog „uzavrelog duha ne može predstavi da osigura scenski oblik jedne potpune stvarno-
sti. Jer, ona osobena „nušićevska realnost“ uništava se kao nakazno i neegzistentno, bez ikakvog prisustva suprotnosti duha, mehanički i sa unapred određenom demagoškom surovošću. Samo tako moguće je objasniti rediteliska dociranja, podvlačenje pojedinih situacija i verbalnih obrta uz obavezna didaktička obraćanja publici. Nije li to već manir koji i za naše pozornice zvuči kao scenski anmahmonizam u DpDunom smislu te reči?
» e u pitanju neki drugi pisac možda sve ovo ne bi tako štrčalo ne samo u: predstavama, kao . celinama
inego čak;ni u svakoj pojedinačnoj situ„aciji, „Ćostarov. je. veoma, uporan re-
ditelj tako da troši ogromnu energiju u pojednostavljivanje Nušićeve scene na proste geometrijske oblike lišene atmosfere i unuirašnjeg ritma, tako da ona dobija daleko mirmiji i pasivmniji
oblik. Pored toga, zanemaruje se duhovitost i elegancija. „reči, maštovitost mizanscena i sva pažnja isključivo koncentriše na oblikovanje likova od kojih je svaki za sebe zatvoren i do kraja izgubljen svet (danas satirično pozorište upotrebliava daleko svežije načine saopštavamja).
Paradđoks je i isticanje Petrea Prlička u prvi plan kao supcriornog i samogvesnog protagoniste. Ćostarov je, čini mi se, u ovim predstavama upraVljao svime osim igrom ovog umetnika. On je „potpuno van rediteljske koncepcije i ona na njega nije u stanju da vrši bilo kakav uticaj, Prličko ne Ose-
ća nikakvu odgovornost ni prema piscu, reditelju pa i predstavi u kojoj igra. Tako likove, koje bi trebalo da tumači, podređuje sebi, svojim bravuroznim proizvoljnostima, čak i bez želje da i u tim improvizacijama bude: uvek kreativan. Na stranu, što lik Spasoja Blagojevića u Pokojniku uopšte nije uloga za njega. U stvari — Prličko se svojim uvođenim šarmom razbacivao i kao.Jerotije Pantić i, ponašao „se prema trenutnom raspoloženju, menjajući
_1ik'iz Scene u scenu ili opet dozvolja-
vajući sebi potpuno nemotivisane' re> akcije i vulgarna izopačavanja. Izgleda da je on žrtva sentimenialnosti koju prema njemu odavno pokazuje kritika
4co Šopov
gradio sam te sa devet vrtovdq, i krvi, Zatvorio sam, te u devet grla, šta još tražiš, što me pbrogoniš, krvi, zašto pretiš svojom, kopitom, crnim, zašto mezasitmo? Ogradio sam, te sa devet VTtovd, devet grla, smiri se, Krvi, siđi u svoju tamu na čijem, dovu tvoj crvemi vepar odavna traži pećinu počimka. Siđi do svoje tame, Kkrvi, i me osvrći se, nema boljeg mesta od ovog što Kkroti, od ovih devet vrtova, devet vrtova što žive od, tvoga zelemila, od ovih devet grla, devet grla što pevaju proleće tvojih pesama. Siđi do svoje tame, Krvi,
OŽILJAK
i me govori mi:
Čuj kako tutnji iz daljina,
idu konji putem od zvezde i mesečime, idu konji, konji,
konji da me pregaze,
idu, idu, i pregaziće me.
Ali ja ću ih udariti kopitom,
udoariću ih, wsred, čela,
da me pamte, da me, pričaju
i ožiljak. da m, sjaji s večeri,
+. mjihovim, moćima bez mesečine, u mjihovim, danima bez svetlosti
ma, mjihovim, putevima pod burjanima. Ne govori mi, krvi. Krvi, smiri se, ograđena sa devet vrtova,
gatvorema sa devet grla
kao meki svemoćmi gospodar
me mekom mepristupnom, kamewu.
Preveo Radivoje PEŠIĆ
_--eeqagrseniif iii =———
Dobrica ERIĆ
19.
eca igraju 'uje D u grudnom, košu dreša. Po selu rasturem, večernji Toj električnih, svitaca.
Mpšavi jablanovi drmaju sito oblaka
| pa snežno brašno sipi u tommne maćve zemlje.
Ljudski trag i vučje stope izukrštami između
izvora ftorova krčmi
i razuzgdamih, vajata.
20.
Plavo jutro i coma ovca ojagnjiše se u snegu.
Kićanke mraza na grančicama, zvomčići vrabaca oko salaša.
Sunce i deca vire ·'Kroz · plot. Čopor mačaka yvazvlači pometinu.
Barjaktar i krstonoša
Ovca leži ko prazna 9aza. Božur jagnjeta drhti u snegu. 21: Stižu stižu, rani glasnici iz Šuma, ' moše vest o silasku zelene planinske lepotice u voćnjake u polja!
Petao s krova i trubači s brda bude žitelje sveta otvarajući zvučne kapije vazduha avlija s T .c.G!
Stižu
stižu ma, konjićima vetra na zracima ptica i wu čunićima što jue / .miz žustre potočke — stižu glasnici iz južnih šuma šireći vest o dolasku zelene planinske lepotice
u zaselke
u“ polja!
Gostovanje Narodnog teatra iz Sko-
plja — Premijera drame „KO SE
BOJI VIRDŽINIJE VULE“ Bdvar> da Olbija u Ateljeu 212
i publika, ođuševljavajući se svalcim njegovim gestom bez obzira da li on bio u domenu glumačke umetnosti ili negde izvan nje.
Tim pre — radosniji sam što nam se pružila prilika da u Crnil:ma Koleta Čašule vidimo sasvim drugačijeg Petra Prlička (kao PFazlieva)., Uopšte Crnila u režiji Ilije Milčina su upravo predstava koja je, čini mi se, najpre dostigla svoj ramiji nivo. Pod tim se u prvom redu misli na jedinstvo režije i glumačke igre koie scenu ispunjava zanosom i željom da se što. potpunije ostvari autentičnost scmog zb'vanja, U fom pogledu ova predstava je pokrenuta nešto napred u svom sjedinjavanju raznonodnih scensicih faktora talo da se postepeno uticu razlike između formalne akcije i unutarnjeg doživliaja i ublažavaju mnoge slabosti ovog inače precenjemog dramskog dela,
Meni je posebno drago što su slcopski umetnici upravo u drami SVOE pisca postigli najviše u dočoravaniu plastičnosti scenslcog izraza i otkrili puteve kojima nameravaju da se u buduće.kreću, oslobađajući se postepeno trađicionatizma i nepreciznosti u izražavanju emocija i spoznaja savremenog teatra,
*
Premijera drame Ko se boji Virdži-
| Vulf neobično darovitog mladog američkog pisca Fdvarda O:bija na sceni Ateljea 212 predstavlja prijatan doživljaj i u svakom pogledu značajan prilog bogaćenju našeg pozorišnog života.
To je igra o istinama svesti i podsvesti sa strasnom želicm da se dva životna fenomena ne samo sjedine već da oni jedan drugog upijaju dok se ne postigne suštinsko jzjednačavanje. Opažaj se time podređu/e toliko čudesnoj igri apsurda da on kroz sva četiri lika postaje puna realnosi. Pisac ocrtava jedinstvo spolinjeg i unutarnjeg putem nas samih i naše čulnosti, a apsurd života indentifikuje sa simbolima kakve nalazimo u pravoj ume{nosti i stramoj religiji. Ima u svemu što se izlaže tokom ove igre tragične potrebe da se pomoću spoljnih postupaka vrši stano ponavljanje svega doživl'enog, željenog ili tek nejasno naslućenog kao načina da se čovek prilagodi intimnim tragedijama koje u njemu izaziva stvarnost i civilizacija. Dramaturški — čar novine se nalazi u kružnom zatvaranju situacija unutar kojih simboli gotovo ritdalno menjr,*u značenje i postepeno. se. preobražavaju u' svoje poetskko znamenje u oporost života dok se iz njega u očajanju opet ne vrate zanosu apsurda.
U svakom slučaju za pohvalu je nastojanje Ateljea 219 da nas tačno inTormiše o Olbijevim stvaralačkim preokupacijama. Reč je o predstavi u kojoj reditelj Mira Trailović inteligentno i sa sluhom za vibracije modernog scenskog mehanizma «uspeva da postigne pun kauzalitet raznorodnih svetova i sudbina, da ih učini Žživoino miogućim i do te mere prirodnim da sažimanje svesnog i podsvesnog ima snagu iskonskog čovekovog samoodržanja. Ovo se naročito oseća u igri aktera gde je prisustvo rediteljskog shvatanja o trajnom ritmičkom kontinuitetu scenske ekspresije došlo do bunog izražaja.
Da je Marta Ljiljane Krstić data, podređena alkoholizmu i spoljnjem svetu, na manje surov način ne bi osetili u kojoj meri je jaka njena vera u apsurd i nepostojanje kakvo se sreće u zaratustrovoj religiji. Tmina i svetlost se poistovećuju. Sve je to porazno kad se ima na umu da je svet= lost izmišljena stvar, Prazan i zagušljiv svet se podvrgava unutarnjoj potrebi za apsurdom kao jedino egzistentnim osećanjem. Duhovno postaje konkretno i materijalno jer se u njega veruje i stoga prestaje da bude samo refleksivna forma. Ljiljana Krstić je čitavo vreme umetnički osećala tu suštinsku određenost lika sa stravičnim slutnjama da će sa tom igrom i sama isčeznuti. Zato ona i deluje kao most koji uspostavlja vezu između izsubljenog i konkretnog sa izmišljenim 1 egzistentnim. Izraz njene Marte je celovit, određen, skladan, raznolik. |
Slobodan Perović je nepokolebljivo skoncenirisan na saznanje da je njegov Džordž taj koji raskida sa. lažnom sadržinom čoveka i pohlepno otkriva da „u njemu nema apsolutno ničeg do laži i da je davno sve u nama mrtvo. Perović je svakako idealan tumač ovog lika, dostojanstven u cinizmu i ravan Marti u trivijalnoj bračnoj razgolićenosti. RBužica Sokić kao Hani, praznoslava mala neurastenična luihica, uspela je da svoju igru saobrazi sa neko'iko simetričnih linija koje su delovale kao vešta tvorevina jednog živog orga– nizma, sa puno smešnih i zanimljivih drečavih boja koje doživliavaju svoju kulminaciju u njenom vrisku datom sma merom za komično i praživotno.
Vlada Popović u ulozi Nika dopunia– \Vao je ansambl svojom pojavom, ćutanjem, slušanjem i onim karakterističnim unutarnjim reagovanjem čoveka koji radi karijere dopušta sebi da podosta otrpi.
Petar VOLK
KNJIŽEVNE NOVINE