Književne novine

(al

aktuelnosti '

i el

DANA ~

Nastavak sa 1. strane

inostranstvu nego u drugim krajevima naše zemlje. Ili — godinama veoma zamimljivi tekstovi sarajevskog: mladog dramatičara Miodraga Žalice nikako da pređu republičke okvire, Slično je i sa skopskim piscem Tomom Arsovskim — a da ne spominjemo čitavu grupu mlađih pozorišnih pisaca iz Slovenije čiji su radovi gotovo nepoznafi ljubiteljima teatra u „drugim centrima.

Nije li đošlo vreme da se poštuju obaveze prema domaćem „dramskom stvaralaštvu i prestane „zavaravanje publike lepim obećanjima. Jer dokazivati da se savremenoj dramskoj literafuri u poltpunosti ođužujemo Nušićem i Krležom postaje pomalo licemerno i neukusno u odnosu i na ove naše scenske velikane, (P. V.)

Sukob starih i mladih ili...

DOBRODOŠAO je članak „Pozicije mladih pisaca” Petra Milosavljevića, objavljen u. „Politici“ od 16. februsra ove godine. On se, bar, ako ništa druso, javlja kao publikovan, pisan izraz opštih, usmenih, manje više prigušenih, neprincipijelnih i nesmelih razgoVvora, diskusija i intelektualnih iıeagovanja. On mastoji da goruće pitanje obnove naše književnosti prenese sa terena salomsko-privatnih interpretacija na leren javne i konstruklivne stvaralačke iribine.

Milosavljević se mije ustručavao da opštu „društveno-književnu poziciju mlađih pisaca predstavi onakvom kakva ona jeste — neodređenom i besplodnom; on je veoma jasno (i s pravom!) većinu životno-etičkih i estetičkih stanovišta mlađih označio malograđamskim. On uviđa neospornu činjenicu nepostajanja bilo kakve borbe „mlađih i mlađih“ ili mladih i starih, činjenicu nepostojanja „pregrupisavanja i uspostavljanja nove stvara-– lačke atmosfere u kojoj bi mlađi vodili glavnu reč.“

Dw bi, međutim, Milosavljevićeva akcija (eventualno akcija uopšte) bila uspešnija, potrebno je neke njegove teze proširiti, neke zaključke ispraviti i dopuniti, neke postavke revalorizo= vati.

w.. Do spektakla borbe, kaže Milosavljević, između mladih i mlađih nije došlo...“ Treba imati na umu da je kvalifikativ „borba starih i mladih“ ili „borba mladih i mlađih“ više me= taforičnog no pojmovnog određivanja. 'Treba odbaciti kao mesuštinsku SsVaku borbu između generacija, . svako razlikovanje generacija u smislu progresivnog ili trađicionalnog odmeravanja snaga. Danas je nesumnjivo biklna borba ideologija, to jest marksističkih i nemanrksističkih shvatamja.

„Problem, kaže dalje Milosavljević, šta govorili, zašta se boriti, šta fepsirati ili negirati, postavlja se pred mladima i danas, možda .još zaoštrenije mego ranije“. Svakako, ali taj sec problem neće postaviti tako oštro alo se zna prosta istina svake izgradnje socijalizma: saopštavati — hrabrost i nemirenje sa stvarnošću (ma koliko da je ona prihvatljiva); boniti se — Za humane ljudske odnosi i čoveku neophodne umetničke ivorevine; forsirati — borbenost, ishrajnost, studioznost i pređanost radu; negirati — laž u SrCIma, hladnoću u dušama, pustoš u ToOzgovima. Mladi tu ne mogu biti u dilemi. Ako dilema i postoji, ona se ne odnosi na Šta činiti, već kako činiti,

Parafrazirajući „više usmena nego pismena“ razmišljanja, | „Milosavljević postavlja pitanje: „..Da li su muladi svesni svojih istorijskih „zadataka i obaveza, kakav je njihov program, šta kao naraštaj imaju da kažu i donesu“. Značajno pitanje! Rekao bih, međutim, da je donekle nepotpuno, Možda bi trebalo postaviti ovo pitanje: da li su mladi pisci dovoljno markslistički obrazovani i ideološki spremni da odgovore SVOJOJ društveno-umetničkoj obavezi. (D. 5. 1.)

Osamdeseto godište časopisa „Slovenske Pohlady“

GODINA 1964. je jubilarna godina naj-

časopisa „Slovenske Pohlady“,

starijeg među postojećim lmjiževnim 'Časopisima u Slovačkoj. Ove godine je počelo da izlazi 80-to godište časopisa koji je odigrao značajnu ulogu u buđenju slovačke nacionalne svesti i u borbi za slovački kmjiževni jezik. 'Tim povodm list objavljuje u svom jamuarskom. broju pesmu „dJubilarnma“ · UL, Novomeskog, čestitke upućene redakciji časopisa i nekoliko članaka, od kojih nas članci Andreja Mraza upoznaju sa delatnošću i razvojem časopisa od njegovog osnivanja do danas.

U drugoj polovini 1846. godine osnovao je J. M. Hurban „Slovenske pohlady“, časopis za nauku, umetnost i litenaturu, a do 1848. god. izašla su svega dva broja, ali vrlo značajna po svome sadržaju i borbenosti, Posle revolucije 1848. godine bečka vlada odbacila je već priznati slovački književni jezik i uvela češki i počela da potiskuje napredne grupe slovačkih intelektualaca. J. M. Hurban nije klonuo duhom. Godine 1851. obnovio je izdavanje časopisa „Slovemskć pohl'ady“, ali situacija posle 1848. god bila je drukčija. Sve više su jačali reakcionarmi elementi, te ni ovaj put časopis nije bio dugog veka. Bahova vlada se trudila da raznim propisima onemogući izlaženje slovačkog lista i 1852. god, časopis je ponovo prestao da izlazi, a tek 1881, god. ga je obnovio Svetozar Hurban „Vajanski, sin J. M. Hurbana

15 novinara i 5 beleški

„OBJAVLJEN je podatak u našoj štampi da je neđavnom festivalu zabavne muzike u Sanremu prisustvovalo 15 jugoslovenskih movinara, izvjestilaca naših listova, a đa je do sađa izašlo oko 5 zabilješki tih dopisnika. Ako znamo da u Italiji imamo mnogobrojne

predstavnike naših listova, kao i do-

pisnike Tanjuga, onda nam je uv] opravđanije da se podsjetimo kako često u našim, katkada i žučnim diskusijama pa i napisima u štampi, pledirtamo za štednju, za bolju ekonomizaciju sredstava i kadrova. U svjetlu takvih apela i obećanja koja dnevno potlražujemo i nudimo, ne možemo biti zadovoljni time kako se takva štednja praktično i ostvaruje. Jer, 15 movinara na jednom festivalu zabavne muzike zajsta je preveliko razbacivanije devigzmih sredstava koja su našim novinarima pobrebna za Dinogo ozbiljnije informacije i izobrazbu kadrova u inozemstvu“. „Telegram“, 14. II 1964.

Dbjašnjenje Lazara Trifunovića

U „Ilustrovanoj politici“ upravnik Narodnog muzeja u Beogradu Lazar Trifunović u potpunosti je odbacio tvrđenje, da .je nameravao iz Narod“ nog muzeja đa ukloni Moeštrovićeve skulpture. On vest koju su „Književ“ ne novine“ prenele iz „Vidikać proglašava potpuno neistinitom: „Niti sam ja izbacivao iz Muzeja Meštrovićeva dela, niti je o tome bilo reči u Savetu Narodnog muzeja. Još manje je došlo do nekakve pobune... Međutim, ja kao i svaki drugi kritičar, imam prava da domosim svoje sudove i mišljenja, ali Meštrović ima svoje mosto koje mu niko ne može osporiti“.

• Simpozijum o filmu bez filma

Da filmovi o kojima je poslednjih meseci foliko bilo kontraverznih glasova u našoj javnosti: „Čovek iz hrastove šume“, „Povratak“ i „Grad“ neće biti prikazani kao uvodni materijal za veliko savetovanje „Jugoslovenski {film i naša stvarnost“, bilo je jasno još za vreme godišnje skupštine jugoslovenskog Udruženja filmskih reditelja i scenarista. Zamorna diskusija o tome da li ih treba prikazati ili ne, stvorila je utisak da je reč o delima koja treba da budu izvrgnuta određenom sudu i inkriminisana kao nešto što je potpuno strano našoj kinematografiji. Čak i intervencija Gojka Sekulovskog, u ime organizatora savetovanja, po kojoj su u pitanju filma slučajno odabrani kao trenutno najaktuelniji, i ne može biti ni govora niokakvom suđenju, već Tazmeni mišljenja koja će verovatno kasnije obuhvatiti i druge filmove nije mogla da odagna neprijatne sumnje. Zbog svega toga zvanično saopštenje o otkazivanju projekcija nikog nije iznenadilo. Ali, je ovaj događaj, vam presedana, bez obzira na formalna objašnjenja, veoma neprijatno odjeknu među prisutnima — jer on potvrđuje da kriza poverenja još uvek traje i da unutar kinematografije ne postoji atmosfera u kojoj bi se iskreno i bez pristrasnosti prosuđivale stvarne vrednosti i neuspesi, odnosno — raspraVljalo na ozbiljan način O odnosu filma i naše stvarmosti. (P. S.)

aaa KRI RuuGIE ra E e Zr:racuNaa Cc raunara za sea aa auuu Oue=ze

______________________ ___________ _____________O_- - - — YU - I– TT – nW II Im TT

Obe posla javna diskusija o ı novom penzijskom sistemu — prjata oi PO O PAOAEOTUe, zaista i zaista diskusija na stupcima vasikolike naše štampe — možda je dosad najveći doprinos sedme sile razvitku demoliratije u ovoj zemlji.

Ne samo po širini, po količini štampanog i emitovanog materijala, nego i po raznovrsmosti mišljenja i argumenata, a i po raznovrsnosti „sastava“ onih koji učestvuju u ovom svojevrsnom referendumu, rasprava o budućim penzijama i penzijskom stažu izlila se iz korita dosadašnjih javnih diskusija, koje su se uglavnom svodile na svesrdno odobravanje u principu a zakeranje u pojedinostima. Ova (da produžimo mefaforu) poplava — a poplava, kao što ima razornih, ima, poput onih u drevnom Misiru, i plodonosnih, životvornih — već je dosad nanela dragocenu masu principijelnih, suštinskih primeđaba, sugestija i Tazjašnjenja. Ovog se puta diskutanti ne spore oko začkoljica, nego oko suštine.

Sporedno je to što pored mnogih pomenutih, korisnih i tačnih zapažanja ima i netačnih (na primer: „Ljudi žele duže da rađe“). Nije bitno ni to što je kao povod za tako masovnu điskusiju poslužilo pitanje penzija, koje zadire u svačiji lični materijalni interes (zakonske teze o, recimo, kazneno-popravnim institucijama prirodno bi se ticale mnogo manjeg broja građana), Nije, na kwaju krajeva, toliko važno čak ni kako će se cela stvar okončati u Skupštini (vremena se menjaju, a sa njima i zakoni o penzijama). i

Važno je — veoma važno i veoma dobro — to što je ovom dđebatom stvoren presedam za podizanje demokratske javne diskusije na, kako se to kaže, viši nivo. Hvala vam, Sredstva informacija, što ste svoje stranice i talašne dužine stavili na raspoloženje tolikom broju ljudi da tako jasno i tako glasno kažu šta misle.

De mortuis

Pre otprilike dve nedelje Vuk Vučo je u „Fkspresu“ objavio posmrtni Oglas kojim saopštava da je na sceni beogradskog Narodnog pozoništa preminula Šoova „Milionarka“. Savet Narodnog pozorišta žustro je reagovao na fu duhovitost pismom u kome, doduše, ne demantuje podatak iz objavljene

na marginama štampe

Kosta TIMOTIJEVIČ

POPLAVA

čitulje, ali Vuka Vuča dovodi u vezu s Krstom Cicvarićem, a „Ekspres“ sa austrougarskom štampom. „Jež“ je, iZ čista mira, na svojoj kulturnoj strami, ožalio Vuka Vuča, tvrđeći da je imenovani preminuo na stranicama „Ekspresa“. Što se tiče „Ježa“, to nije njegov najviši domet, ali prolazi. Što se tiče Vuka Vuča, ni njemu fo nije najviši domet — a, kao što se viđi, nije ni prošlo.

Poslovica: Quod licet licet lupo.*)

Što se liče Saveta Narodnog pozorišta, pismo je pored upravnika Gojka Miletića potpisao i član Saveta Aleksandar Vučo. :

Poslovica: Čovek čoveku Vučo.

ericio, „%Oom

Neznalizam

Od pre nekog vremena U izveštajima i vestima iz inostranstva sve češće čitamo kako se negdđe čuo Kriticizam, na račun nečije politike, ili kako je neko izrazio skepticizam, prema nečijem planu ili inicijativi. Ispada kao da je svet (naročito u niskim zemljama) počeo naglo da se bavi filozofijom i da raste broj pristalica rečenih filozofskih pravaca: kriticizma i skepticizma.

Takav bi zaključak bio preuramjen. Koliko se iz obaveštenih krugova može saznati, ljudi se u inostranstvu i dalje bave svojim praktičnim, svalkodnevnini poslovima — a ovde je u pitanju neznalizam. Među onima koji kod naš prevode vesti iz stranih izvora prilično je rasprostranjeno neznanje jezika sa kojih prevode. (Tako se, na primer, dešava da gulned-pigs buđe prevedeno gvoinejska prasad, umesto zamonrčad.) Ali nije reč samo o neznanju stranih jezika. Specijalnu vrstu čine oni koji

ZA ZA ZZZ

Ljubiša

MANOJLOVIĆ

ONA4KO. UZGRED

ZANIMLJIVO

nam da je neumrlog revolucionaZ, ra Mošu Pijade, čoveka koji je deceniju i po faktički bio kormilar našeg zakonodavnog tela, često mučilo što tlo telo mije življe, što u njemu nema odrešitijeg razgBoOvora. Krivo mu je bilo kad se sve svede na golo odobravanje, gromki aplauz svakom predlogu koji dođe odozgo. Želeo je da poslanike, čestite borce za socijalizam, povodom raznih predloga zaboli malo i glava, ne samo dlanovi. Učio ih je da, prema svom sopstvenom poznavanju namodnih potreba, kad god im se učini da nešto nije najbolje predloženo, iz-

· laze sa protivpredlogom, da se „bune“,

da pitaju. I da sami zahtevaju raspravu o važnim stvarima na koje je, po njihovom mišljenju, vlada možda zaboravila. Da budu dovoljno mobilni saradnici Skupštine, pravi narodni poslanici, Moši Pijade se činilo da su i DOvinski izveštaji o skupštinskom radu suviše mrtvi i da bi ih na svaki način trebalo učinili zamimljivijim. Novinari su okretali, obriali da nađu nov način opisivanja skupštinskih sednica, a to nije mnogo koristilo, jer je događanje koje opisuju bilo po pravilo jednolično isto. :

Da je među nama, Moša Pijade bi, mislim, bio zadovoljan stepenom Tražvoja do koga je dana. došla mnjegova Skupština, U njoj še sada . sve istinskije diskutuje, oko životnih pitanja počinju sve savesnije da se lome koplja, pa ko živ, ko mrtav, upravo u opom smislu u kome su išla Čiča– Jankova nastojanja.

I novinski izveštaji O radu, u kome se svakog dana koja novija i neobičnjja Teč, su zanimljiviji,

Automatski, novinske vesti O. Skupštini počelo je dancs da čita više čita-

skupštinskom dana kaže po postali

laaa, neuporedivo više nego do pre koju godinu. To je ogroman „uspeh, naročito kad se uzme u obzir da one, u našim širokogrudim novinama, moraju da izdrže konkurenciju i onih drugih vesti o raznim nesumnjivo zanimljivim varalicama žena i fantomima.

Čitalac je, na primer, sa stvarnom zainteresovanošću, pročitao u novinama pikanje koje je u Saveznoj skupštini postavio poslanik Đorđe Peruničić:

— Poznato mi je — rekao je Peruničić — da je prekinuta veza na Auto-putu kod Malog Mokrog Luga zbog obrušavanja zemljišta, zatim na Jadranskom putu Kolašin — Titograd, da se pored ostalog desila teška saobraćajna nesreća kod Jajinaca, da su 'neuredno čišćeni aerodromi kodđ nas u Jugoslaviji, da se sporo istovaruju brodovi u Rijeci. Zbog čega se ovo dešava, ko je za ovo odgovoran: i kakav zaključak iz toga izvući? Šta će se preduzeti u narednom periođu u vezi s ovim pojavama? .

Čitalac se odmah identifikuje · sa svojim poslanikom. Oseti da je taj njegov čovek tamo postavio pitanje koje se i čitaocu danima mota po glavi i koje bi, da je u Skupštini, misli, i sam ama baš tako postavio,

Savezni sekretar za saobraćaj i veze Marin Cetinić je, kako pišu novine, u Skupštini izjavio da nije spreman za odgovor na ovo pitanje. Obećao je da će odgovoriti jednom „Rkasnjje, . jer stručni organi ispituju probleme,

Novine jednog dana nisu kazale da li se drug poslanik, posle događaja i pojava koje nisu ni od juče ni od prekjuče, zadovoljio ovakvim odlaganjem odgovora. Sutradan je objavlieno da jeste. Ali čitalac, taj čitalac kome je skupštinski rad postao zanimljiv, taj se — možda nije zadovoljio.

No

prevode na maš jezik, a ne znaju ga.

U engleskom jeziku reči criticism i scepticism, naprosto označavaju ono za šta mi Mupofirebljavamo reči kritika i skepsa. Prevodioci (a naročito dopisnici na licu mesta) u stvari znaju šta te reči znače na engleskom, ali ne znaju kako one glase na srpskohrvatskom. A možda i tlo znaju, ali misle da će onako zvučaili lepše i duboko. mislenije — ili, kako bi rekli, dubioznije. DrrbPp ty.

Vesti sa „roga Afrike“

Kao što smo ovde nedavno, Rkonstatovali, brojni pobornici rogobatnog na= stavka -ijski za prideve izvedene od imena zemalja sa nastavkom -ija ras= položeni su borbeno i ofanzivno. Na« veli smo kako su pridev somalski pretvorili u somalMjski, a onda se bacili na Mtiopiju, nastojeći da etiopski ra= stegnu u efiopijski. :

Sada je stvar opet aktuelna, ne samo vojnički i politički, nego i -ijski. Svakodnevno čitamo i slušamo kako su somalijske jedinice prodrle čas na eftis opsku čas na etiopijsku, teritoriju. Njis ma se, poslednjih dana, sve ređe odu piru efiopske, a SVC češće etiopijske trupe, Situacija je zabrinjavajuća i sa vojničkog, i sa političkog, i sa -iskog, stanovišta.

Lelktori u redakcijama listova tu nd mogu (sve i da hoće) mnogo da pos mognu. Tanjug ih danonoćno bombara duje -ijskim, nastavcima. Taman da. su i Starina Novak i Deli Radivoje i svi ostali slavni hajduci, propustili bi ban polovinu onoga što treba ispraviti, Us samljeni dežurni lektori naprosto dižu ruke. U našoj štampi — a preko nje u našem jeziku — u krajnjoj liniji ima da bude onako kako Tanjug oktbroiše. Prema tome, samo naša majka agencija može da spase pridev efiop" ski i da vaspostavi somalski.

Inače — kao što prošlog puta rekosmo — nema više rezona da se odupiremo uvođenju novih oblika: alba= mijski, Yumunijski, britamijski, španij“ ski, portugalijski...

Pa na kraju, srbijski.

%) KEricius, ericil — jež; lupus, lupi vuk. ; .

jednog dana,i —

rj a

, 35006, ; 3094

TRI PUTA BOG POMAŽE

nomad sam saznao kako tehnički direktor jednog preduzeća u Va raždinu kažnjava radnika koji pogreši: radnik mora tri puta da optrči krug preduzeća. Tog dana sam se tri puta prekrstio.

U ZDRAVLJE PARTIJSKIH MASA

osle one sarajevske fore iz zgrade bosansko-hercegovačkog CK, . još jedan partijski blagajnik (Živorad Petrović iz Kosjerića) „Zapalio“ je kasu svoga komiteta. Tako za jedno 2,800.000 dinara. S partijskom članaris nom nije išao daleko već samo do :prve kosjerićke kafane. Tamo je, uz pokre-= tanje i nekih teških problema, stvanaoc laku i prijatnu atmosferu: — Druže, hajde, zdrav 6i! Ja, ka velim, mogao bi da ispraviš neke svoje greške, pa da te, bože zdravlja, pri“ mimo da i ti plaćaš članarinu!

ČUDNO a svako generalno ~ poskupljenje jednog artikla dokazuje Šer da je opravdano. . Nikad nisam čuo da neko kuka što je neopravdano poskupela mast, neopravdano podignuta cena zej“ tinu, neopravdano skočio duvan Kuka jednostavno što je poskupelo.

ONAKO UZGRED...

PČELA JE tužno zujala: — Umreću, umreću... A irut:

— ako ti i treba! Zašto si kritikovala celom žaokom? ;

KNJIŽBVNE NOVINE