Književne novine

od :

SAVREVAE:NIK

Panorama savremene srpske pripovetke

\

JTANUARSKI i februarski broj |

\vog beograđskog časopisa donose pa noramu savremene srpske pripovet-

ke. U januarskom broju zastupljeni.

su pripoveđači srednje, a u februar> skom pripoveđači mlađe generacije. Dragan M. Jeremić napisao je uvod u kome govori o osnovnim karakte Yistikama savremene srpske pripove dačke proze. U islom broju „Savremenik“ je počeo da objavljuje i „oman Miodraga Bulatovića „Heroj na magarcu ili Vreme srama“, koji se, na izvestan način, uklapa u koncep ciju ređakcije koja je želela da pru ži jedan prosek savremene srpske proze.

Ako bi se govorilo o nekom Oop-

štem utisku koji deset pripovedaka —

desetorice savremenih srpskih pripo veđača ostavljaju na čitaoca, mog'o bi se zaključiti da pripovedači milađe generacije predstavljaju mnogo veće iznenađenje i mnogo veće ošve ženje no što to predstavljaju pripo vedđdači srednje generacije. Momčilo Milankov, Pavle Ugrinov i Vojislav Čolanović potvrđuju dobar glas koji uživaju kao pripovedači, ali njihove pripovetke, uglavnom, ostaju na onom za njih uobičajenom nivou, To su dobre pripovetke, ali one ni u atmosferi ni u tretmanu ne donose nikakve novine i predstavljaju samo dobre realizacije na koje su nas ovi pripovedači već na vikli, To bi, u izvesnom smislu, moglo da se kaže i za priču „Čarapići“ Danka Popovića.

Svakako najbolje pripovetke obja vili su Branimir Šćepanović, Mirko Kovač i Danilo Kiš. Iako ostaje u svome starom svetu i nastoji, po ko zna koji put, da iz dramatike susreta dvojice ljudi, koji su se ranije poznavali i koje je život sastavio' onda kađa je jeđan od njih pretrpeo poraz, izvuče tragične frenutke, Branimir Šćepanović po tome kako razvija priču, po brizi kojom neguje rečenicu i po tome što je došao do jedne zavidne čvrstine u arhitek tonici pripovetke, daje dovoljno razloga da se konstatuje stalni uspon ovog darovitog pripoveđača. To isto moglo bi da se ponovi i za pripo» vetke Mirka Kovača i Danila Kiša, I Kovač se kreće u svome već do-

NOVA OB/ORJA

' Lirika Franca Prešerna

U TREČEM ~ „ovogodišnjem broju ovaj mariborski časopis donosi prvi nastavak eseja „Lirika Franca Prešerna“ od Joža Pogačnika. Prešer» novoj pojavi — jedinstvenoj u slovenačkom pesničkom dostignuću, Pogačnik prilazi kao bogatom đinamičnom procesu, koji sadrži u sebi osveštenost i spoznaju prošlosti, đa bi sve njene komponente i kretnje koje đaju boju i ton stvaralaštvu sa dašnjosti nadovezao na budućnost kao novi stupanj realizovanja i sažimanja jednog doba.

literarnom

Pesnikovom zrenju prethodila je siromašna kulturna razuđenost. Tek preporod u drugoj polovini XVIIL veka (Marko Pohlin, Žiga Cois, Anton Tomaž Lin-= hart, Valentin Vodnik), donosi prva gibanja, svest o pripadnosti sloven-= skom narodu, buđenje novih pogleda na klasiku (Marko Pohlin), narod nu poeziju (Valentin Vodnik) i uticaje evropskog romantizma. „Pre“ šern je sve tri estetike — kaže Po gačnik — estetiku klasicizma, narod ne poezije i romantizma — savlađao, združio njihove stvaralačke elemen

„te, i približio ih svome pogleđu na

svet“. Borba za uravnoteženost izraza je glavna 'karakteristika u ovim godinama pesnikovog vrenja. Malobrojnost Prešernovih prvenaca povećava interesantnost OVOg ra” zdoblja (zna se da je Prešem u vre"

IO

bro poznatom svetu u kome izgleda nikada ne može da ostane bez za-

nimljivih inspiracija zultata.

Ako bi se oslobođio malo pretera nog uticaja Kafke, Daviđ Filip bi svakako mogao da bude pisac koji mnogo obećava i koji će ta obećanja, kada prethodni uslov ispuni, svojim » delima posveđočiti.

Pokušaj da se u dva broja da pre sek savremene srpske pripovetke svakako treba pozdraviti. Taj presek, nužno, nije mogao da bude ce lovit, ali ovakav kakav „jeste, omogućuje da se sagledaju pokreti i strujanja u savremenoj srpskoj pripoveci... Pripogetka, koja je svoje-

i značajnih re-

r <. osi le š 4 ! i\; ~! [3 “~ ta JR 27 Ga

vremeno bila ponos srpske književnosti i koju je poslednjih gođina po tisnuo roman, ovom panoramom potvrđuje svoju vitalnost i rečito govori da su svi razgovori o takozvanoj krizi pripovetke više posleđica bezrazložnog straha za pripovetku no objektivne procene njene situacije. ·

U svakom slučaju treba podržati nastojanja ređakcije „Savremenika“ da daje preseke izvesnih rođova, razdoblija i generacija naše literature, Bilo bi dobro kađa bismo u jednom od idućih brojeva „Savremenika“ sreli, recimo, i panoramu savremene hrvatske ili slovenačke pripovetke. (P. P-6

me neuspelog pokretanja časopisa Slavinja 1825. godine zbog negodovanja crkvenih vlasti uništio prvu svesku stihova), u. kojima pesnik lu tajući u svojim nemirima, svojim ži votnim slabostima i nespretnostima pokušava da ih savlada i podigne na visinu poezije.

Tragajući za unutrašnjim dijalektičkim pesnikovim razvojem, Pogač nik kaže, da je fa poezija, koja se činila gospodskom, počela stihom narodne pesme i narodnim duhom, Kađa je uskoro Prešern preveo Bir gerovu „Leonoru“, koja za slovensku poeziju otkriva nov tip čoveka a Uujedno i novu misao na početku XIX veka, značilo je to i otkrivanje novih duševnih doživljaja i za samog pesnika, što će se osećati u Nnjegovim tađašnjim (Sloves od mladosti, Podvodni mož), a i kasnijim rađovima. Pogačnik analizira Taspolože= nja i stanja pesnikova u ljubavnim pesmama, u kojima će tok evoluiranja naći svoj put i dđovesti ga do sentimentalnosti, nepomirljivog saznanja o suprotnosti ideala i stvarnosti — do romantizma,

Krajem 20-ih godina XIX veka za Prešerna je odnos prema kulturnom nasleđu jedno od pitanja toga Vremena, To see naročito odnosi na Pre žernov stav prema narodnoj pesmi. Smatrajući da se marodna pesma čitaocu ne može dati u nepopravljenom obliku, Prešem je tražio njen društveno preporodni i estetski smisao (Lepa Viđa, Turjaška Rozamun= da). „S tim pesmama je Prešern počeo đa uvođi u 'slovenačku Književnost nove oblike koje je evrop= ska literatura već poznavala. A španskoj romansi se istovremeno pri družuje i italijanski s&onet.d U ovo vreme Prešern piše „Sonete ljubavi“ koji dovoljno otvaraju vrata za razumevanje daljih pesnikovih istra šivanja i nalaženja i, ostvaruju njegovu sleđeću fazu osećanja“. 30-ih godina on je poveo nemilosrdnu borbu za novo shvatanje pravopišne reforme kao i pitanja kulturne iđeologije tog vremena (imajući uz zbormik „Kranjske čbelice“ za Pprotivnike Strogo hrišćanski | moralne jezuite i puritanski raspoloženog Ko pernika). Razobličujući idejne „suprotnosti doba Kroz romantičarsku poeziju, Prešern će istovremeno dati i prvu odbranu poezije.

Opredđelenje za individualni, sop=stveni svet i za slobođu pesničkog stvaralaštva, postaće za neku godinu kasnije ne samo pesnikovo lično rešenje već i izrazito društveno»poli tička delatnost, Soneti i pesme ko je sađa nmastaju, spađaju u najčistije i najlepše lirske dosege koji su vrhunac Slovenske Književnosti.

(Lj, Đ,

Kultura

Jaroslava Ivaškjeviča Jubilej

JUBILEJ Jaroslava Ivaškjeviča po stao je praznik poljske literature. Štampa i časopisi puni su materijala o njemu („Kultura“ mu posvećuje svoj osmi broj). I u svemu tome” tako je malo oficijelnog, a tako mno Bo srca. Dovoljan je primer Putramenta koji svojim člankom aodaje počast „jednom od onih pisaca koji našoj profesiji osiguravaju rang Uumetnosti, ne zato što je tipičan, već netipičan...“ _

Putrament piše u odbranu neponovljivosti pojave čije je ime umetnik — čovek apsorbovan svojom vizijom sveta, koji nije podlegao ni modi niv» konjukturi, koji nema vremena niti želi da se ugleda na „serijske' modele“ i da im se prilagođa wa. Stvaralaštvo takvog „prototipa“ je basnoslovna stvar i samo ono ima smisla u kulturi, Samo ono je „ekonomično“ u kulturi a to znači „društveno isplativo“.

Moralo se uložiti mnogo truđa da bi nastalo tako neponovljivo i puno stvaralačke. lepote delo večno mladog Jaroslava Ivaškjeviča,

Poznati sovjetski pisac Konstantim Paustovski u svojoj skici seća se Rijeva, On i Ivaškjevič su. vršnjaci. Išli su u susedne gimnazije. Paustov ski kaže da je Ivaškjevič u to vreme kao svi Kijevljani bio pod utica

. jem. tri kulture — ruske, ukrajin-

ske, poljske. To je našlo ođraza u njegovom razvoju čoveka i pisca. Paustovski dalje ističe da se tragovi Sjenkjeviča i Čehova, ŽZeromskog i Leoniđa Andrejeva, Kuprina i Boleslava Prusa, Tjutčeva i Slovackog, Pšibiševskog i Baljmonta, mogu naći u stvaralaštvu svakog od njih. Pa ipak duboko analitičko inieresovanje Ivaškjeviča za unutrašnji svet čoveka je komplikovan i pun suprot nosti van tih uticaja.

Zanimljiv je i članak Hjeronima Mihalskog u istom broju lista. Mihalski piše o svojevrsnom razvoju Ivaškjeviča od poznate međuratne

književne grupe „Skamandar“ do danas. On kaže da za Ivaškjeviča karakterističan impuls humani-

zma diktiran sumnjama u stvaralaštvo, nije prekinuo njegov od početka bujni razvoj, već ga je još više obogatio iskustvima 1 novim sa držajima. O Tvaškjeviču i pozorištu u istom broju piše Jan 'Krečmar. Za njega je Ivaškjevič pozorišni čovek me zato što je autor nekoliko drama, što se ogledao u glumi, već Zato što pozorište ima u krvi, što ga voli, što ga u pozorištu fascinira ono suštinsko: gluma. Izbija to u njegovim dramama, u brojnim proznim fragmentima, posvećenim glum cima i pozorištu, a izmadđ svega u razgovorima o pozorištu i dramskom stvaralaštvu. (B. e.)

YNAAAAbSK

Mišel Bitor u Bugarskoj

ČASOPIS „PLAMA e jedan od organa Saveza bugarskih Kknjiževnika, počeo je svoje novo godište ne gamo novim formatom, nego i za nimljivim "brojem. Prvi put je na njegovim. stranicama, ili bolje reče no ma stranicama jedmog bugarskog časopisa, uzeo reč predstavnik jedne mođerne zapadne književne struje, Bio je to Mišel Bitor, koji je bio gost redakcije tog časopisa i tim povođom razgovarao i o problemima „novog romana“.

uz „intervju, koji je štampan 1 časopisu, dodato je i nekoliko kra" čih fragmenata iz dela MBitora, Ale“na Rob Grijea, Natali Ssarot i Semju ela Beketa. Razgovoru se priđružio i jeđan ođ najznačajnijih predstavnika socijalističkog realizma u Bugarskoj, Kritičar Georgi Dimitrov„Goškin, koji je komentarisao shvatanja pristalica „novog romana“ i Bitorov intervju.

Mišel Bitor je 1 ovog puta izneo svoje poznate teze O, novom romanu“, o tradicionalnom. romanu, o Te alizmu, o angažovanosti 1 sl. „Trađicionalni roman — kaže oh — nije ni Difoov, niti Stendalov, niti pak Tolstojev, nego su to samo ona dela objavljena za poslednjih nekoliko decenija, koja dozvoljavaju majbrže čitanje. „Novi roman“, s druge strane, zbir je dela koja traže od našeg duha izvesnu aktivnost“. Bto se tiče realizma, „mi imamo dela koja nam pružaju sliku savremenog sveta, sliku koju možemo đa sa gledamo i u kojoj možemo da prepoznamo sami sebe, To je naravno neobična slika i ona nas tera da skretamo pažnju prema najraznovTsnijim pojavama. Iz tog aspekta „no vi roman“ je, jednostavno rečeno, gavremeni trenutak velike trađicije gapadnog romana u Trancuskoj. Takav „realizam” nikako se ne može nazvati ograničenim: snovi i aluzije

koje postoje u stvarnosti njegovi su delovi i moraju biti opisani kao takvi„. Knjige novog romana teške su za čitanje. To je samo zbog. vanjskih teškoća, koje su kao koprena, a ona se može i podići. Novi roman fraži od čitaoca izvestan napor prilagođavanja...“

Zanimljiva je činjenica da se sa većinom ovih shvatanja u principu G. D. Goškin saglasio. „Očigledno kaže on — takav tip ,romana' ima svojih gnoseoloških i psiholoških ra gwloga, iako je on posredni literarni rod; on se može, naravno, koristiti prema svojim različitim sociološkim' i društveno-idejnim elementima. Njega može da upotrebi i naša Umefnička misao. TI čak najviše ona, iako ne baš u ovom obliku. u kojem su napisani fragmenti u ovom broju (reč je o „Promeni“ M. B'tora, „U labirintu“ Al. R. Grija, „Licima“ Natali Sarota i „Neminovnim“ Semjuela Beketa). Temeljno preuređenje života od kapitalističkog u so cijalistički, a ubuđuće i na komunističkim načelima, stavlja svakodnevno pređ borce za socijal!'zam 1 njegove građitelie mnoštvo važnih, osnovnih pitanja svake vrste, koja dodđiruju neposredno život, psihu, ponašanje tih ljudi. Nema sumnie da je odjek na sva ovakva pitania putem klasičnog romana i putem drugih klasičkih podova umetničkog stvaralaštva sporiji, iako neophodan i trajan, nego putem slobodnijih ro dova i specijalno putem „novog TOmana“. .

G. D. Goškin dalje pokazuje da apsolutizacija nekih shvatanja pristalica „novog romana“ „premašuje istinitost i objektivnost i time njihove deklaracije za „realizam“ u sa đašnjem njihovom stvaralaštvu uopšte ne mogu biti prihvaćene, jer se u granice savremenog realizma ne može uvući celo savremeno stvaTalaštvo. Sem toga „novi roman“ još uvek nije u mogućnosti đa ukloni preimućstva „starog“ klasičnog roma na. Štaviše, brojni elementi „novog Yormuarz“ mogu đa sc khotise za ODO gaćčivanje „starog“.

G. D. Goškin na kraju svog članka još iednom podvlači da „novi TO man“ ipak teži ka stvavnom obogačivanju, jer je on, u stvati, jedan ozbilian savremeni poktišaj. Zato se i „njegova preimućstva i mogućnosti moraju ispitatil.. (G. 5.)

Iv BONFOA4

MISLIM O ONOJ naivnoj Sanjalačkoj Vis kraja veka. dđragulju, ili bar potamanjenom odviše teškim

zantiji

- MERKUR

Moderni Strindberg

PRVI ovogodišnji broj ovog nema čkog časopisa donosi razmišljanja Augusta Strindberga „O slučaju Š umetničkom stvaralaštvu“. Ovaj esej, koji dosad nije unesen ni u jedno Strindberg-izdanje, napisan je na francuskom jeziku 18094. gođine u Parizu za „Revue des Revues“. Tim povodom Gunar Brandel (Gunnar Branđel!), profesor Univerziteta u Upsali, u članku pod gomjim naslovom, a u prevođu Hilđe Rubinštajn, piše da je, godine 1912. kada je umro, Strindberg bio — kao i mnogi „drugi skandinavski pisci (Georg Brandes, Henrik Ibsen, Sel-

ma Lagerlef) gotovo isto toliko Doznat u Nemačkoj kao i u svojoj domovini, Maks Rajnhatt ga je iznosio na pozornicu, a pojeđina njego va dela pojavila su se samo na hnemačkom, kao napr. „Ispovest jednog luđaka“, koja je izazvala sudski postupak i skandal. A u Emilu Šeringu je Strindberg našao pređanog,

'mada jezički ne uvek Vveštog, brata

po oružju, koji je uskoro pristupio pripremama oko izdanja njegovih sabranih dela na nemačkom jeziku. Brandel kaže da slika koja se na

nemačkom jezičkom područja poja-

Slična lažnom

okvirom od zlata. Svi znaci ideala, pre nego ap-

solutnog — aristokratije, više nego plemstva — ali i pogubna nepomičnost, patnje življenja, pa se izmiče stvarnosti, da bi samo podnosilo instinkt kao neshvatljivu i fatalnu ćud, u nedelatnom išče-

neće radosti i

kivanju smrti. Tađa Se više

posveđočenje Lepog od mržnje prema postojanju. Duša je pokušavala da nadživi u sobi s probranim predmetima, ali je taj izbor vršen samo po obliku, bez imalo ljubavi za njegovo i otelotvorenje u stvarima, a oblik prepušten sam sebi demonski je džikljao i cvetao. Da li je tačno da istorijska, Vizantija nije opravdala, tu prividnu izopačenost? Ili bi trebalo, zajedno s Jejtfsom, tu otkriti mesto na kome se Srce može ponovo pribrati, pevati kad je u iskušenju da, jadikuje, izmisliti opet neku Jejts je već naznačio da se to mesto nalazi u predelu dalekom od egzistencije, izvan života koji je ostavio bleštavim ali kratkovečnim parijadama, i on je efememoj ptici stvarnosti suprofstavio automat od zlata i geme koji znači autonomnu vlađavinu umetnosti.

Ja ne verujem da bi umetnost ikad mogla biti takvo pribežište. Međutim,

ne pozdravljam, Vizantiju,

vetna, slušana na granicama

zemalja, nedovoljino shvaćena u svojim suviše tananim prelivima, ja sam u njoj za sebe raspoznao, ne više Teodoru wu zlatu, nego Mistru u ruševinama, ne više pauna nego kamen i uskoro sam je združio s jednom željom u sebi koja je. bila u potrazi za svojom otadžbi-

#. e. Obe oj ee | |

{0000

priznajući joj u svom srcu — nesumnjivo kao i mnogi drugi, u naše đoba — đa njen zov odjekuje uvek. Ali, zaista, da li je ona istu reč kazala? Nerazgo-

kao u srca koje

nije razlikovalo

radost? ta Se večnost

ja sa svoje straJa sam ipak čujni glas, u

još mepoznatih

pĐoćana.

ske kapele. I

potoka, rnih puteva,

jedna ili dve

on razaznaje,

zemljaci.

ske Vizantije, činilo se, đavao za pravo. se Torčela; nekih grčkih crkava sa i suncem obasjanim ziđovima; i Spasioca iz So-

Ne poznajem ništa savršenije od te

vila o Strindbezgu nije ista kao ona o mjemu stvorili | njegovi Među njima je veiika ra. zlika. Ali nemačkoj publici ostaje zauvek čast što je dozvolila da bu. de zahvaćena i ponesena Strindber. govim dramama koju su sledile In. fenu. Ovo 58e naročito odnosi na „Igru snova“ (Traumspiel) i njen m. ' dikalni preobražaj u dramsku for. mu. Ovde je reakcija u Nemačkoj upučivala — nasuprot one, blago re čeno, neodlučne u Švedskoj -- una. ried na ekspresionizam raincgs i po. slevstnog vremena. Ali »uku pod ruku s pozitivnom ocenom Strind. koji je bez sumnje bio pre.

koju su

berPa, sudan po modernu literaturu, Iišan je jedan strindbergovsti kult, koji je između sentimentainog nadahnuća pri pomisli na patnje velikog pisca i, — u jednom više ili manje od Ničea inspirisanom duhu — na. glašavao divljenje onom brutalnome u njemu. Prema tome su o strindbergu stvorene dve slike: jed na pozitivna i jedna negativna, Buduči je pisac tek pola veka mrtav, a marljiva istraživanja su dopri nela svoj deo, to se može —+— veli Branđel — bez preterivanja reći da su obe slike o Strindbergu bile do krajnosti jednostrane i da su kat. kad stojale u direktnom konfliktu s činjenicama koje su se lako. mogle dobiti iz njegovih dela. Objašnjavajući Strindbergov uticaj i na današnje pisce, Brandel kaže iđa je razmeštanje sredinom 180U-tih godina strindberga definitivno odvelo u Lager modernih pisaca, Od toga doba on pripađa „dvadesetom

veku. I onako kako nam je bostan.

bliži kao čovek otkad su uklonjeni oko njegove ličnosti isto tako se on

izvesni motivi i njegove bolesti, postepeno nama približio i literarno,

Međusobno upoređivanje veličina _— završava Brandel — lako može da ispadne neopravđano po obe stra ne. Zato nećemo ni pokušati da me rimo Strindberga, na primeT, S Tbsenom ili obratno. Ali je zato istorijska činjenica to da od dramatičara s kraja devetnaestog veka nijedan, pa ni Čehov, danas nije tako

aktuelan kao Strindberg. (A. Đ. 220)

AAA AAA

PREVEDENI

SPASBILAC IZ

nom, željom Ssuočavanja sa Stvarmošću u svim njenim najprolaznijim viđovima, na izgled najmanje opterećenim življenjem, da bih ih žrtvovao i s njima bio spasen, I stvarno, svaki put kad je odjeknula pesma ptice u nekoj šumi, izvan mene, svaki put kad Sam stajao na pragu kamenog cirka u kojem je moje odsu-

stvo ono što vlada, Svaki put kad je ogra(ničeno i „smrino „ovosvetsko “#ražilo od mene da skršim (“tajanstveni „žig savre-

menog odricanja od postojanja, bilo je to zračenje Vizantije koje sam putem predosećanja, otkad znam za ime građa slika, verovao da nalazim u svemu fome. I ovog Se puta takođe . radilo o večnosti, najviša nota Vizantije, osluškivana u svim vremenima, nije prestajala. Ali,

više nije nudila radi odbacivanja

pokrajine čula, valjalo je crpsti sa dna onog rasula u kojem bivstvujemo, buđući da je onš njegovo ikivo i telo slave, neočekivano. Svi oblici nestajanja i. osobito, put. Neka neki brod mapusti pristanište, noću, Vizantije koja svetli kao druga obala. Suštini, opasnosti, ruševinama, građovima u daljini, raznim Seoskim rađovima, Svemu što je bez imena, rađo sam davao to ime. Jesam li grešio?

i eto već duhovne

upoznao mesta čiji mi je skoro raznovrsnim znamenjima istorij“ Sećam živopisnim

u ovoj slici koju pokušavam da”

ti, o jednoj istinskoj zemlji, ja želim da joj priznam svojstva praga.

. Već obližnje uvale liče, kao poipaljene nehim bezbojnim zračenjem, na zamišljenu me“ tropolu u daljini, Planine u Srbiji su jedno strogo razjašnjenje. Duh zabave se tu brzo ra” sipa, sama prirođa izgleda da fu prelazi preko sopStvenog vrha, i, iz svih svojih nemih urvina3, razređenih

humanizovanih prostor gubi se kao plamen u nebu. Ma-

nastiri su veliki krugovi od kamena, opet naš sliku neba. U tim zidinama gde godine broje .

crkve, iz kojih se nemirni vidik

čini ogroman, mogu se videti lepi plavi pauUnovi kako ozbiljno koračaju po mrkoj zemlji. I već, u Sopoćanima, u crkvi, s unutrašnje Strane velikog luka, ispod kapitola, s leva, netaknut usred polja tolikih ruševina kao da! kao višnja milost, nalazi se anđeo koji izriče reč đobrođošlice. i i najveličanstveniju među slikama. I kađ se ćO” vek okrene prema njoj, u oktobarskoj svetlosti, iznenada odjekne prava i dugo fražena Kako nam je on blizak, bogočovek nastao U toj prostoriji odsad praznoj! I s koliko jasnoće

Ali ništa ne može zameni reč.

prema najdubljoj među na

željama, dve nesložne intuicije zapadne misli, ono što je prolazno — sa sudbinom —

i on0

što je večno, Lepo, misaono lice, ozbiljno i kač

KNJIŽEVNE NOVINE

planin=