Književne novine

Novi

LITERATURA O Jovanu Skerlću ie veoma obimna. Osim studija, zasebno štampah:h, Bogdana Popovića,

Vasa Glušća, Vukosave Milojević i Zivomira Mladenovića, objavljeno jevsy“M časopisima i listovima

. još mnogo dobrih eseja o delu našeg majznačajnijeg kritičara. Monografija Midhata Begića svakako je najisccpniji rad posvećen Skerliću i u našoj današnjoj dosta oskudnoj kritičkoj liferaturi zauzima jedno od prvih mnesta. Ova obimna knjiga, dokumeniovana, lepo komponovana i pregledno pisana, zaslužuje da se o njoj govori opširnije bez obzira što je objavljena na francuskom jeziku i do danas ostala neprevedena.

Begić je vodio računa o svim de sadašnjim ispitivanjima · Skerlićevih biografa i komentatora, kao što to uostalom radi svaki skrupulozni naučnik. U iznošenju biografskih poda!la-

· ka oslanjao se umnogome na studije Mladenovića i „Vukosave Milojević: koristio se isto tako i sećanjima manoih Skerlićevih drugova i poznanika, dosada | neobjavljenom Skerlićevom prepiskom i, to treba posebno istaći, uspomenama i usmenim kazivanjima Klare Skerlić, žene velikog kritičara. Ovaj poslednji izvor omogućio mu je da dublje prodre u intimnu prirodu Skerlićeve ličnosti i da je osvetli sa strane malo poznate. Begić govorio Skerlićevom poreklu, detinjstvu, škOjovanju, intelektualnom · formiranju, književnoj, publicističkoj i političkoi aktivnosti detaljno i izvanredno zanimljivo. On ga prikazuje na istorijskoj i književnoj pozadini epohe. Begićeva studija nije samo prikaz Žživota: i rada jednog pisca već i široka slika jednog vremena. Pred nama v3skhrsava daleko razdoblje, složeno, protivrečno, dinamično, u kome se ukrSštaju izuzetni stvaralački elan i moralni idealizam sa razbuktalim sujelama i mržnjama jedne male i zalivorene sredine. Begić citira Kritike Skerlićevih dela, prikazuje polemike koje je on vodio sa svojim mnogobrojnim „protivnicima, porodične nevolje u koje je zapadao, finansijske krize, osećanje napuštenosti koje ga je spopadalo u trenucima kađ su ga, usred najžešćih borbi, napuštali i najbolji prijatelji... Intimni, živi, veliki i

_ večiti Skerlić izrasta iz Begićeve knji'8e. Bez ulepšavanja i pedanterije, Be~

ić 'iznosi mnoštvo fakata uzetih iz prašnjavih novina i revija, vešto ih povezuje u celinu i rekonstruiše moćnu figuru Kritičara, dobro osećajući

njegove osnovne vrednosti. Begić uiše o političkom i književnom uticaju koji je Skerlić izvršio, o njegovoj DpOosmrtinoj sudbini koja je, kako autor monografije kaže, više podsećala na dugu sahranu nego na oživljavaDje njegove misli. Proučavajući, nain:e, kritike objavljene dvadesetih i tridesetih godina, iz pera nadrealista, ckspresionista, zenitista i drugih u kojima je Skerlić bio žestoko ospora” von, Begić je zaključio da je, nasuprot Matošu, čiji je. ugled neprekidino rastao, Skerlić pađao u sve dublji zaborav. Ali savremena kritika nije

“više onako oštra, čak i nepravedna prema Jovanu Skerliću. Ove godine

je slavljena pedesetogodišnjica Kritičareve smrti. On je nadživeo sve en kobe koje je izazvao, sva poricanja, omalovažavanja i ušao u krug pisaca najviše nacionalne vrednosti. BERIĆ" va knjiga predstavlja u neku ruku OR“ lans celokupne dosađašnje „Skerlićologije“. U pogledu ocena i sudova, 4do usvaja superlativno mišljenje POR.

na Popovića, Branka Lazarevića i Milana Bogdanovića.

Begić je, ocenjujući pojedina Skerlićeva deta, navoalo SvaVOVE. SO

kritičara, ali on je uspeo da 20 i mnoga područja Škerlićevog živola. Š

dela iz nove perspektive, Skerlić ;e

bio, po jednoj rasprostranjenoj lešen-

di, čovek bez sumnji 1|ELIEDBLJR SR

solutni optimista, sposoban za S pite

e, ali nedovoljno senzibilan i A Či aj

ran, Begić odlučno i ubedljivo ru ke

mit, Proučavajući kritičareve |; KMR citirajući sećanja i reči Plaro ije lić, on otkriva jednog drugog “OS će, opsednutog, i pored JB: lje. za životom, idejom GOO mu je njegovom u itelju Gijou, 1dBR inovi siužio da se spase od skepti eB i ei nesimizma. Mislio je na Svoj a PožiŽ

kraj često i intenzivno. „Jednom 5

likom je rekao ženi da je Um ost da

života; pomenuo joj ie O aa učinili

se. zajedno ubiju kao što SU. Druge m

Pol Lafarg i njegova Žena. pored

Prilikom, prolazeći groblje | dt

oivorene rake, okrenuo je 8 d čovek

hleći i rekao s užasom: Pati na pomisli da će jednog dana POT ia_ takvom mestu!“ Shi

Ti obeshrabreno: „Pazi, i

novine bi pravile buku 15 dana ab:bo+

da bi me zaboravili“. Skerlić S sti

Tio protiv neverice i obeshra po-

Brozničavim rađom i isticanjem

zitivnih vrednosti života: lepOld

bavi, socijalnih osećanja,

duha. i

KNJIŽBVNE NOVINE ~

· isuviše utilitaran,

Originalna je i zanimljiva Begićeva. analiza Skerlićeve estetičke i filuzofske misli. Vitalistička teorija Zan -- Mari Gijoa, Skerlićevog učile!ja, 'koja inače ima mnogo sličnosti sa Ničeovom filozofskom koncepcijom) bila je krajem prošlog veka poznata u fminogim evropskim zemljama, gde je imala svoje pristalice. Pesnici, kritičarl i romansijeri koji su slavili stvaralačke moći čovekove, odbacivali su i naturalističko slikanje života, lišono ideala, i rafinirana, ponekad morbidna osećanja simbolista. Ta snažna vitalistička struja kojoj je pripadao i Skerlić, zaslužna je, primećuje Begić, za. opisivanje nepoznatih društvewih sredina (Maksim Gorki), za stvaranje

novog pejzaža, često halucinatnog, moderne civilizacije (Bezruč, Verharen), za «slikanje dalekih zemalja i „egzotičnih ~ oblasti (Ki-

pling, Džek London), Pod uticajem Gijoa nalazio se i čuveni češki kritičar Šalda. Vitalizmu se donekle pribižavaju, kaže Begić, Andre Žid u „Zemaljskoj hrani“ i Moris Bares u „Tskorenjenima“. Ovakva jedna in:terpretacija koja stavlja Skerlićevu misao u evropski kontekst značajna je i plodnonosna; trebalo bi da ona posluži kao podstrek našim Komparativistima za dalja izučavanja. Nasuprot nekim Skerlićevim Kkritičarima koji su smafrmli da ie on bio Midhat Begić ističe: „Umetnička vrednosti bila je, lakle, za njega, kao i za njegovog učite-

Skerlićev lik

Midhat Begić: „TOVAN SKERLIĆ E

m T LA “. Paris, Institut d' CRI TIQUE LITTERAIRE EN SERBIE“;

ćtudes slaves de l,Universitć de Paris, 1963.

la Bogdana Popovića, najviši princip kritike“. Mnogi opšti stavovi i sudovi Skerlićevi koji se odnose na eVropsku književnost odoleli su vremenu. Begić navodi jeđan interesantan rimer, Skerlić je u predavanju „Uništenje estetike i demokratizacija umetnosti“ podvukao razliku između Svetozara, „Markovića, koji je odbaciVao samo jednu vrstu estetike, i njegovih Uučenika koji su odbacivali „umetnost i estetiku uopšte. Markovićevi sledbenici podražavali su PFisarevu koji je, n: osnovu jedne pogrešno shvaćene rečenice Černiševskog, proglasio uništenje estetike. Objašnjenje koje je dao Skerlić pre nekoliko decenija našao je Begić i u knjizi Armana EKoWara „Pisarev i ideologija ruskog nihilizma“, objavljenoj 1964. u Parizu

Kao zbir materijalnih pojedinosti, monografija Midhata Begića pred= stavija najpotpunije osvvarenje koje se u ovom času može dati. Što se tiće tumačenja i ocena Skerlićevih radova, ona sadrži prodornu i koherentnu viziju Skerlića i vremena u kojem je on živeo; što, razume se, ne znači da se predmetu koji Begić obrađuje ne može prići i sa drugih strana. Mogućna su i izvesna neslaganja sa p"?jedinim shvatanjima Midhata MBegića. Ali insistiranje na njima značilo bi u ovom času mrzovolju, cepidlačenje i nepoštovanje jednog ogromnog i plodnog napora u koji su uložene najbo lje godine života.

Pavle ZORIĆ

Apsurd je mogućan T Miro Glavurtić: „GLAD“;

„Matica srpska“, Novi Sad, 1964.

MATIČNA EDICIJA „Prva knjiga“

„neočekivano je afirmisala zrelog književnog stvaraoca. To je opšti zaključak .

i čitalaca i kritike. Ali se objašnjemje

uspeha pisca potražilo na strani koja

ne odgovara implicitnim vrednostima dela. Govori se: Glavurtić je nadrealist od glave do pete; on se nađahnuto koristi složenim mehanizmom acocijativnog pripoveđanja, pripovedanja tako organizovanog da tkivo njegove Životnosti čini splet najoprečnij-.h i nmajneo= čekivanijih asocijacija kao čistih „Mmodataka podsvesti“. Zaista, Glavurtić bestidno razgolićuje ođavno razgolićenu podsvest, ne ferma dušu i tr'čarije njenih „zračenja“, sprovodi zahtev cimičnog razmišljanja o čovekovoj ikomediji prikrivanja „telesnog. smrada, čulne izopačenosti i mozgovnog bumila. 'Uza sve to, insistirajući na reskoj, prodornoj : iznenađujućoj slici (u stilu „mirisi jednog umirućeg vremena napadaće njegovu lobanju kao ekvatorijalne mušice“) — on formira akt striktne negacije.

U suštini, međutim, nered nadrealističkog postupka (nered koji valja razumeti kao „novi red“!) Glavurtić prevazilazi skladno obuzdanom inspiracijom, preciznom rečenicom, hladnim, gotovo ravnodušnim „odnosom prema objektu pisanja, strogim merenjem pDojava koje zahvata. On je (ako se baš hoće) tačan i disciplinovam nadrealist i, prema tome; vrlo malo madrea!l'st. On je vešt pisac koji za sebe znalački koTisti tekovine jednog duhovnog raspoloženia, ne dugujući mu, za uzvrat, ništa. Tako postupaju najsposobniji.

Wagam II _____ — ~

CIRIL ZLOBEC

KADA POMBWTSKA ISTINA ili, mo žba bolje, istina poezije ne bi proizla= zila iz percepcije jedinstva koje podržava i đovodi u međusobnu vezu sve fenomene života, i kada zadatak poezije ne bi bio besprek:dno otkrivanje, sredstvima pesnikove imaginacije i sposobnošću stvaranja metafora, novih odnosa unutar datih okvira i ponovno otkrivanje i obnavljanje starih — moglo bi se, vrlo jednostavno, ustvrditi da stihovi slovenačkog pesnika Cirila Zlobeca ne znače ništa novo pod kapom nebeskom. Jer, poezija eskapizma, nadahnuta različitim razlozima, poezija bežanja od mnogočega i pribegavanja mnogočemu, nije bila novost ni za prošle pesničke generacije, a za ovu je to ponajmanje. „Dramski zaplet“ u medijumu stiha, čije su, da tako kažem, instance: potreba za bežanjem u svet dečie idile. naivne fantastike, različiti, zatim, izleti u oblast čistih osećanja što treba da budu odbrana od pritiska realnog i aktuelnog života ili zelena oaza u peščanoj pustoši i, kao tragični epilog, isticanje belih zastava na svim plamovima živlienia, sa dubljim idejnim, filosofskim obrazloženjem ili, češće, bez njega — doista nikog više ne može posebno da uzbudi. Vrlo. jedno-= stavno moglo bi se, takođe, kazati a to bi u ovom slučaju bilo tačno — da rečena poezija ne donosi ni izuzetan ni nov spreg poezije i filosof'je, tako đa na ono što u tim stihovima otkrivamo niti imamo razloga da primenimo već pripremljene intelektualne . formulacije, niti smo dovoljno inspirisani da na osnovu njih stvaramo. nove.

Pokušajmo, zato, da, apstrahujući idejnu evoluciju Zlobecovih pesama kao mogućnu primarnu vrednost. potražimo u hjegovim st:hovima izvesnu Ver balnu obnovu nama poznatih iđeinih i emocionalnih obrazaca. Pokušajmo i uverićemo se da je naš naprečac doneti sud u mnogočemu podložan korekciji. No, ni 6" Mio ci (Cape

ištvo, to je i no, * Paško pogodio za istraživače bilo kakvih novih sintaks'čkih relacija ili bogznakako. avangardnih verbalnih „mnovacija... „Laste dečje radoznalosti“, „Leptiri dečjih želja“, „raspevano nebo. detiništva“, „zlatne jagode svitanja“ i toLiki drugi slični spojevi pravljeni na principu takozvanih gen'tivnih metafo-

raj; samo nas odvraćaju od „nastojanja

matskog značenja, u nekim pesmama

da, uprkos ne naročito inventivnogte~ ~

ODNOVA POZNATIH OBRAZACA

Ciril Zlobec: „BELE ZASTAVE“; „Prosveta“, Beograd, 1964. preveo Dejan Poznanović

pronađemo inventivnog pesnika. Isto tako, neće nas ni drugi pol Zlobecovog pesn:štva, pesme u kojima primenjuje različit od spomenutog formalni prosede, uver:ti u pesnikovu izuzetnost, Reč je o pesmama „Svakidašnjost života“ i „Balada o našem simbolu“, U njima pesnik intenzivirajući na estradni način kolokvijalni govor (u·prvoj) pokušava da izrazi univerzalnu situaciju čoveka sukobljenog sa si!'ama koje ga onemogućuju i prete mu, i dijaloški koncipirajući svoje stihove (u drugoj) suprotstavlja jedno drugom dva shvatanja života, ono koje Veru i san prihvata kao pokretač za akciju i ono koje čoveka vraća tlu. Neće nas ove pesme oduševiti jer, i pored verbalne virtuoznosti i pesnikove sposobnosti variranja iste fraze sa različitim efektima i disparatnim sm'slom, „one pre svega predstavljaju pokušaj opširnijeg obrazloženja pesnikove duhovne poezije, pokušaj koji emocionalni deo čitaočeve psihe ostavlja neangažovanim. Pa gde je onda vrednost, istina i lepota u kitsovskom smislu tih reči, Zlobecovog pesništva, vrednost na koju je čitalac maločas bio upozoren? Za mene je ona negdđe na sređini — u najmanje pretencioznim pesmama, najmanje pretenc'oznim u tom“ smislu što ne nastoje da daju ontološke definicije i razloge raznih stanja duha, s jedne strane, i ne upuštaju se u suv:šne njihove deskripcije s druge. U pesmama kakve su, na primer, „Kao beli pelikanov vrat“,

Razdražljibi mir proleća nmaselio se ww mladi pupoljak i u tvoje smove, u bolu magnutom, nad staru TYamu kao beli pelikanov vrat.

Sećanja, mekokrile lastavice,

u veselim, vraćaju sa jatima

iz krajeva gde je mjihovim, krilima snagu udahnuo

tvoj prvi put utoljeni smeh. .

Ćutke prognama ili zalutala

wu ta jata Yazdragamnih, selica,

sada se s njima vraća ljubav moja, ne wmo?ma, čvrsta od puta.

I čeka kada će svoj beli vrat

u očekivanju izravnati tvoji smovi da u rani koju je nekad otvo?ila zauvek svije svoj dom.

ili u ljubavnoj lirskoj pesmi „Dva vrela sunca“, iako ova druga po jezičkoj fakturi a i po sintaksičkoj koncepcij:, koja se ogleda u simultanim slikama i metaforama, izdaleka podseća na Raičkovićevu „Zlatiborsku pesmu“, U takvim pesmama nalazimo finog liričara, umetnika poetske sl:ke, i tradicionalnog i mođernog, pesnika koji nas sigurnim, ni po čemu ekstremnim ali zato proosećanim i sugestivnim sredstvima vraća jednom zdravom a,zapostavlianom poimanju lirske poezije... Pesme koje, poput „U strah se spasi“, izm ču tradicionalnoj koncepciji dovršenog i zaokruglienog poetskog organizma, što je bila karakteristika citiranih stihova,

predstavljaju drugi, veoma uspešan stvaralački postupak Zlobecov:

Ne idi dalje mo što smeš, hrabriji od tebe

manje su hrabri bili,

na strah, pomislili:

krdo divljih konja je u meni,

čime da te u pravi čas opomenem? Moje ruke su

laskavi vetar

u mjihovim osluškujućim grivama;

moj glas

umuknuo u, omamljivo miris i baje zelenim, travama

da ne osete pesak

koji im, već liže kopita;

moj pogled je

rosa jedme noći

koja se ma mjihovim, kopitama

bije s plamenima, peska —

kako samo da te u pravi čas opomenem?...

Dramski valeri, insistiranje na žčistoj emociji oslobođenoj deskripcije i ličnih, posebnih kvalifikacija,!' osećanje tako snažno i uverljivo izraženo da mam se čini da je to pesma koja ima sve, čine je u asoc:jativnom smislu savršeno dovršenom. Čitalac u njoj otkriva sadržaj, verbalnu i muzičku orkestraciju, osećanje za koje se vezuje. Njen asocijativn: naboj je dovoljan da jedna individualna, možda, duhovna situacija preraste u univerzalnu: pred nama iskrsava čovek u današnjem vremenu, u svim vremen:ma, njegov večiti strah, njegova sposobnost za san i akciju, za borbeni odnos prema životu i njegov unutrašnji konflikt proizišao iz svesti da akcija može biti pogubna. Iz nje izbija, ukratko, čitava dilema života uopšte.

Poetski svet je, dakako, do izvesne mere uvek artificijelan. Njegovo zmačenje utoliko je smislenije za nas ukoliko više svaka pesma, veštinom pesnikovog stvaranja imaginativnih obrazaca, korespondira sa obrasc:ma iz takozvanog realnog života (metafora je, pritom, međijum čijim posredstvom taj odnos postaje blizak čitaocu). Kako se ti obrasci iz realnog života menjaju nijedna poetska slika nikadđa ne može dostići apsolutnu istinu, U tim neprekidaim dijalektičkim promenama nalazi-

la se šansa Zlobecovog (kao, uostalom,

i šansa svih drugih pesnika) stvaralaštva, njegovih imaginativnih mogućnosti i on ju je, kao što se videlo, u izvesnim „svojim pesmama iskoristio. U njima se čitaoca naročito doimaju poetske slike, manje ili više čulne, do izvesnog stepena metaforične, slike koje izrastaju iz opšteljudskih emocija i ponovo se u njih uklapaju stvarajući sazvučje i harmoniju sa čtaočevom potrebom i osećanjem za poetsko, za estetsku verbalnu sintezu

koja će proizvesti u mjemu i emocional ni efekat. Samim tim, one su najjači

dokaz snage Zlobecovih pesama, ' Bogdan A. POPOVIĆ

MIRO GLAVURTIĆ

Njegova kombinovana zbirka poči«s nje ovako: „Andreja tad uze ilustrovani magazin koji je ležao u travi. On je mogao da v:di na požutelim stranicama od sunca onu čudesnu M: Vest ka= ko se smeje okružena „korpulentnim mladićima sa raznih strana svetla i još, mogao je da prepozna onog Ličanina proslavljenog na američkim ringovima, a onda je video fotografiju onih karbonizovanih leševa, U kanjonu Kolorada bio se, name, sruš:o jedan avion.“ U tome kao da je sve rekao ili bar kao da je rekao osnovno, Sve što postoji, eto, na domaku je ruke, blizu srca, a ipak daleko i tuđe; sve je mogućno, u svemu je nepojmljivo dejstvo slučaja; ovaj svet je najpre čudo, potom — pustoš. Svet apsurda. Da bi cstav živ, u zimi koja dolazi, Andreja pravi prsluk od kože uginule mačke. Starom, i, po običaju, bogatom Amer:kancu dve protave bivaju predstavljene kao majmuni koji se, kao bizarni rekvizit, prodaju uz izvesni divan izvesnog Luja; on ih kupuje i voda sa sobom po Italiji, u Ameriku; prostim pokretom odbrojavanja novčanica kupuje, dakle, ljude; kupuje ih zato što ne razlikuje maj muna od čoveka, ali i zato što oni koji su prodati i kupljeni ne razlikuju te isto. Penzionisani konjokradica(!) Lazica Trifunac drži prodavnicu obrazaca, kiše speru poslednja dva slova i ispadme — prodavnica obraza, dolazi mušterija i traži dva obraza, konjokradica nema kud i prodaje dva ljudska obraza, vištem rezom skinuta s lica ub'jenog policajca koji je bio (poslovno ili previše) radoznao. Al: stvar je u tome da je celi ovaj mrtvački ples — apsolutno mogućam. Stvar je u tome da nas snagom svoje reči i postupaka Glavurtić uverava da je mogućno biti obuhvaćen apsurdom, da je, štaviše, mogućno Dposlužiti se apsurdom, da je apsurd činilac života, izvesna promenljiva, ali prisutna veličina, da ima svoju vrednost i svoju cemu. I da je uzrok takvog stanja sasvim prost: mi znamo kako, ne znamo zašto, svuda, u svim oblastima kretanja, u sv:m sferama znsnja. Znamo, na primer, kako živimo (odsutmo i ružno), a Zašto tako živimo!— ne znamo. Znamo kako volimo i kako mrzimo, a zašto tako volimo i tako mrz!mo, zašto uopšte volimo i mrzimo — ne znamo. Znamo kako su umrla braća Moharević (smradno, zverski, sumanu– to), a zašto su tako umrla — ne zmnamo. Apsurd je, dakle, mogućan zato što je psiha odavno mođernog, odavno civilizovanog čoveka — imbecilna. U jednom trenutku, zaspavši u bioskopu, Andreja se plaši da ga čistačica „kao đubre (ne) izbace na smetlište : sa strahom izmile na ulicu“. Stvaralačka namera Glavurtića bila je da upravo to otkrije. Čovek je postao „urbana inkar=nacija đavola“. Za tog i takvog čoveka „pakao je obična smejur:ja“, jer sve više postaje svestan da i samo zlo gubi nekad bitnu ljudsku suštinu, đa je u svom pohodu zaobišao čoveka i jedino njegovu sposobnost kontrole. Č:itamo: „Igrao je neki film o čikaškom podzemlju u kojem su ljudi padali kao lutke.“ Ova proza dokazuje: nije po= treban nikakav film, nikakva pesma, nikakva studija i nikakva proklamacija da nas ubedi kako postoje podzemlja u kojima ljudđi „padaju kao lutke“, jer svom pohodu zaobišlo čoveka i jedino padaju kao lutke i raspadaju se tako. Ali koji ljudi? Oni koji ovako misle: „Kad smisao emocija „iščezne tokom starenja :li procesima civilizacije, Os= taće gluma i svet će postati jedan ve>ličanstven teatar kao jaje jajetu sličan golom životu.“ Sve to neveselo čovečanstvo, ti očajni ljudi — groteskma su zaustavljeni u svom biološkom i mi saonom sazrevanju, prekinuti su. Njihova sudbina je nedovršena i jedino što im ostaje jeste nada da će opšta konačna Rkretenska :zvitoperenost potvrđiti njihovu ličnu i tako je (avaj!) opravdati. Ti ljudi svesno i volino (tačnije, malo svesno i još manje voljno) odustaju od učestvovanja u svojoj sop stvenoj istoriji i istoriji svega ostalog. Nudeći sebe porazu on: taj poraz prihvataju kao dar epohe, kao svoju boju i bit, oni se (da bi ostali ljudi!) izjednačuju s porazom. Ovako skaredno iznijansirano, „bazarovski“ izraženo, to čovečanstvo je, jednom za svagda odigralo i proigralo svoju ulogu. Od mjega su, hteli mi u to da verujemo il: ne, ostali samo pabirci, antikviteti nakinđureno maskiranog zadaha. Glavurtić Je posmatrač tih pabiraka, iz njih oslobođena porazna ironiia, smeh nađ tragedijom u potpunoj koriediji. Za takvu projekciju bila je potrebna izvesna plemen'ta. nemilosrdnost. On je nma, ona je njegovo najglavnije oruđe.

* *

Što se tiče Glavurtićevog stiha, u svojoj osnovi io je, s,jedne strane, po_ „Nastavak na 4. strani

Dragoljub S. IGNJATOVIĆ