Književne novine
odrasle.
ekran
uveče
često susreti bogova i običnih ljudi, Setimo se samo izvesnih pastorala u kojima su imali priliku da se susretnu seljaci sišli u grad na pijacu, sa vilkonogim boginjama i vilama, i svih onih urnebesno smešnih situacija koje su se rađale iz tih susreta. Često pretvarani u magarce, žabe ili komad kamena, fi šeretski pastiri ipak su na kraju krajeva uspevali da se kroz smeh igvuku iz komplikacija koje im je sudbina namenila. Danas, io više nije smešno! Bogovi, koje su stvorili gledaoci televizijskih programa, igvaju se sa njima pastonalnih igara čiji prizori u nama izazivaju tugu.
U jednoj od emisija „Da ili ne?“, ne sećam se da li je to bila prva takva emisija ili neka od poslednjih, jer sve liče jedna na drugu kao jaje jajetu, uz pokroviteljske osmehe naših čuvenih zabavnih imena, na scenu izlaze dva mlada bračna para. Sudeći po njihovom izgledu, to su skromni mladi ljudi,
MODERNI BOGOVI SB ZABAVLJAJU
A A RULLLJLLJUUJUJJJH[EoUđKFCTIq"r”” | __ _______ o oIo— — — II i
WaWćet.
Celokupna radnja filma se odigrava u jednoj luci industrijskog grada. Bro=dovi. siluete brodova viđene kroz modemo okno inđustrijskog stana, prljava luka velikog industrijskog centra, magla koja se nikađa ne diže i ostaci prirođe, spržena trava zagađena industrijskim oftpacima, isprepletana indđustrijskim cevima. Prava priroda je iščezla iz filma, nju je kao i ljude pritisla mašina, aparati, cevi, koji su istisnuli prirodu iz prirođe, a uselili se u stanove i živote ljudi. Nameštaj po stanovima je depersonalizovan do dosadne jndustrijske luniformnosti, da maltene i nema razlike između spavaće sobe i fabrike. Kao kulminacija opsesije industrijske civilizacije: jedino dete joje se pojavljuje na filmu (sin glavnih ličnosti) okruženo” je dečjim igračkama koje to više i nisu — mehanizovani robot, mikroskop, leteći tanjir, sve se to samo navija i kreće,
jezovito svetli i zuji u noči kao mođer-
ši je Ć ljavaju na strašila, koja vec sada zarobljavaju dečju psihu, kao što su već zarobili i
ljudski, filozofsko-psihološ~
ki kontrast svemu tom industrijalizovanom svetu ostaje diyno SRI sunčana obala, morska plaža neobi na lepote. Međutim, to u filmu nije POR“ ni svet, to je deo iz bajke koju maj priča sinu.
film je u boji. Sam naslov „JCEVaRa pustinja” je veoma simboličan, po. 8 su simbolične i mnoge druge OZBRIB filmu, posebno boje. Život je pus jj ; pustinja jer je dosada, život je či 20 pustinja, pošto u toj dosadi TO Jača Ž; zumevaju sami sebe, niti atp TiBOAa caju se jadni ljudi. Taj simbol e nje emocionalne vrednosti boje u Lai votu čoveka prisutni u Dali PR vučeni su kroz ceo film (emoc O ii, vrednost crvene boje je forplinbi BOR komešanje), Međutim, to nije ik: realistički film u boji kakve ROE bd, no navikli da gledamo, gde je e OON ju sve idealizovano i izromant 80 i Ž Boje nisu pasivan odraz VL OE značajan sastavni deo stvarala! Bu Traza umetnika, Uuz iavFP O O arta 8 sliku, uz odgovarajuću muž a SAPONI, odgovarajuću glumu. Boje u iu dl jevom filmu daju novu umetn
; vw iu i dopuog š e ae izražavaju 1 Žž % a menziju filma. Om bijenta, „izražavaju
Jedini
njuju atmosferu ambijent, | iroeraspoloženje ličnosti i pojedinih i nutaka. ški kida
Ahtonicni anftikonformistički. sa fradicijom holivudskih i ei er lor-filmova u kojima se, manje \OBibusavršava ili he, tehnički NEI un ra. Antonioni unosi boju u + a | 0 Što je slikar stavlja ha:platn0) e ovismo videli u nekim francuskim {1
KNJIŽEVNE NOVINE
zaposleni u nekom preduzeću, koji su izašli u svoju zasluženu subotu ili nedelju uveče. Njima se postavlja zadatak: u roku od minut i po, potrebno je da za dva odvojena stola, muževi što je brže moguće obuku dve lutke od blastične mase, Supruge nemaju pravo učešća u igri, ali mogu pomoći savetima. Spretni konferansje daje znak i ta dva ozbiljna mlađa čoveka, izvučena iz svojih subofnjih zadovoljstava, uz gromoglasan smeh dvorane i diskretan osmeh voditelja emisije, počinju uzbuđeno zakopčavanje dugmadi na haljina ma lutki, Posle toga oni prolaze kroz još neka iskušenja; zajedno sa svojim mladim suprugama, za minut i po prave sendviče, a zatim im njihove ženc odvezuju kravate i dok oni puni ozbiljnosti stoje pod reflektorima, one vezuju pogrešne čvorove, Igra še završava i oba para dobijaju električne aparate za domaćinstvo. Odlaze sa scene umoini i srećni, dok se za njihovim tragom prosipa srebrni glas senmtimentalne pevačice. Ako. ste videli tu emisiju, ako ste vi~-
deli lica tih mladih ljudi dok sa napresnutom pažnjom oblače gaćice dečijoj „lutki, ako sle #vide-
li lica njihovih „saputnica u Živoftu, kako im boreći se sa vremenom dobacuju nervozne savete u velikoj bici, ako ste pokušali i uspeli da zaboravite na televiziisko vaspitanje kojim ste svakodnevno obuhvaćeni, ako vam je taj prizor stajao pred očima kao nešto sasvim novo, dobili ste te večeri najlepši poklon — {elevizijsku monstruoznost u čistom obliku.
Bogovi su primili na sat vremena pastire u svom domu! Oni su im poklonili svoje vreme i svoje električne igračke da bi se malčice zabavljali. Za uzvrat, pastiri su morali da rade smešne stva» Ti, ·
Sećam se fotografije iz naših novina, na kojima su ljudi pretvoreni u pokretne oglase išli ulicama Londona. Ispod
' fotografija stajali su natpisi puni zgra-
žavanja nad izopačenim svetom novca, koji ljude pretvara u sendviče. No, to vreme je izgleda prošlo! Zahvaljujući ljudima kojima je posao da prave industrijsku zabavu na beskonačnoj vrpci smeha, zavaljeni u svoje naslonja~
če; sa zadovoljstvom možemo posma-
trati stvari, prema kojima onaj nesrećni čovek—sendvič iz starih novina izgleda „kao oličenje čednosti jednoga čistog sveta. On jednostav-: no ide ulicom i može: da misli ma svoje stvari. I “verovatno bi smatrao za uvredu, ako bi mu neko naredio da pred milion očiju oblači lutku za devojčice.
Fotografija čoveka pretvorenog u Og las, izašla je u jednim novinama u vreme kada sam bio dečak.
Ponekad je dobro prelistavati stare novine, zar ne?
Momo KAPOR,
IgM Oe) gi PA.
ma. Boja ima značajnu emocionalnu i pikturalnu vrednost i objašnjava raspoloženje ličnosti: kada na primer glavna ličnost u filmu (Monika Viti; u Antonionijevim filmovima ženske uloge su uvek glavne uloge) odlazi u hotel kod budućeg ljubavnika, tražeći nekakve ljudske spone, ona prolazi kroz beli hodnik osenčen hladno-sivim koji snažno sugeriše atmosferu bolnice. To nije običan hodnik, nego hodnik koji, za« hvaljujući adekvatno nađenoj boji, daje preciznu sliku duševnog stanja ličnosti i atmosfere.
Bili bismo nepravedni prema Ajzenštajnu ako bismo Antonionija proglasili prvim i apsolutnim novatorom u načinu upotrebe boje u filmu. Ajzenštajn še napravio film o Ivanu Groznom, gde je prva polovina filma crno-bela, a druga u jezovito zelenoj, žutoj i crvenoj boji. Ajzenštajn se poslužio bojom da plastičnije izrazi ličnost i atmosferu koju je svojom vladavinom stvorio Ivan Grozni. | TONA
Boja danas širi svoj domen i iz prirođe, slikarstva i arhitekture, tako reći, naučno prerađena, ulazi u psihologiju, pedagogiju, međicinu, pa čak i politiku. Antonioni ju je uneo kao
· novu umetničku dimenziju izražavanja
u filmu. I da je samo to učinio, vredelo bi oceniti njegov film kao duhovit i talentovan poduhvat. A on je učinio
i mnogo više.
bar 1964. OE BOŽJI Mladen BOŽIĆ
MONIKA VITI
KADENJE u našoj dolini
AŠA dolina bila je lepa, naročito u proleče kad
N potoci zagrgolje i livade prošara žuti cvet maslačka. U vazduhu su kliktale ptice, a iz modrih daljina dopirala je jeka.klepetuša predvodnika naših stada.
U leto se čula žetelačka pesma, otegnuta i gruba, ali nama vrlo draga. U jesen su padale kiše, a u zimu sneg, mi smo sedeli u toplim kutovima i gledali kako kišne kapi klize niz prozorska okna, ili kako brbljiva svraka skakuće po snegu fražeći hranu, slušali smo priče o davno prohujalim vremenima i nikad mam nije bilo dosadno, jer su se i u našoj dolini događala ubistva, samoubistva, pljačke i paljevine. : .
Jednog praskozorja, prohladnog i vlažnog, pojavi se u našoj dolini nepoznat čovek. Niko nije znao otkuda je došao, ali mora biti đa je prevalio veliki put, pošto .je izgledao veoma umorno. Dadosmo mu hrane i pića da se okrepi, on sede na oboreno deblo kraj kladenca i poče da jede· Okupili smo se oko njega posmatrajući ga ljubopitljivo. Nismo ništa govorili, nismo hteli da ga uznemiravamo. Kad završi sa obedom, on nadlanicom obrisa usta, pogleda po nama i reče:
— Hvala.
Mi se osmehnusmo. Bilo nam je-drago što smo Do= mogli čoveku.
— Lepa vam je dolina. Veoma lepa. Mi se opet zadovolino osmehnusmo, Lepo je čuti kako vam neko hvali dolinu.
—.A kakvi su vam kadioničari?
Mi se zgledasmo.
— Zar ne razumefe šta vas pitam? Kakvi su vam kadioničari?
— Oprostite, ne razumemo vas. Mi nemamo kadioničare. U stvari, mi i ne zhamo što su to kadđioničari,
Došljak se zaprepasti:
— ta, ovako lepa dolina pa nema kadioničare?! I to danas, danas kad se život, pravi život ne može ni zamisliti bez kadioničara! Čak ne znate ni šta znači reč kadioničar! Neverovatno! Neverovatno! Meni se vaša dolina zaista dopada, nahranili ste me i napojili, svi ste tako mili i ]jubazni i ja moram da vam se odužim. Evo, primam se da budem vaš prvi kadioničar. Platu ćete mi sami odrediti.
Mi od sveg srca prihvatismo njegov predlog, nismo hteli da nam pravi život promakne, nismo hteli da se po svetu o nama priča kako nemamo svog kadioničara, kako smo zaostali, kako smo...
Došljak izvadi iz svoje torbe neku spravu, stavi je na dlan i podnese je pred naše oči.
— Mo, to je kadionica. Stvar vrlo jednostavna i neophodna svakom savremenom čoveku i domaćinstvu.
zatraži malo žara, dodasmo mu, on ga metnu na kađionicu i iz nje poče da se izvija pramen plavičaštog dima opojnog mirisa. Došljak poče da maše kadionićom, dim se pojača i naš poče da obuzima neko dotle nepoznato osećanje nalik na nežno, prijatno golicanje po tabanima. Kađenje je propraćeno nekim čudnim, milozvučnim rečima koje su opijale naš sluh kao daleki
p: toga usu u spravu nekakvo zrnevlje i trave,
šum morskih talasa i baš kad nam'je bilo:najlepše, ne+ |
poznati reče:
— Dosta za danas. Sledeće kađenje biće u nedelju posle doručka.
Potom ode u gostionicu, najmi sobu, zaključa se i do nedelje ga više niko nije mogao ni videti, ni čuti, Deca su se pela na ogradu i pokušavala da provire kroz njegov prozor, ali uzalud — navukao je crne zavese. Vreme do sledećeg. kađenja proveli smo u nervoznom iščekivanju i razgovorima o tajanstvenom došljaku. Po opštem mišljenju mi smo do njegovog dolaska živeli vrlo nepotpuno i glupo.
U nedelju smo svi doručkovali ranije nego obično da bi gost što ranije počeo da nam kadi.
On iziđe, pogleda po nama, frepnu dva-tri puta, duboko uzdahnu i objavi da je odlučio da u našoj dolini osnuje
VISOKU ŠROLU ZA KAĐENJE
u koju će moći da se upišu samo najbolji među nama. Našoj sreći niko nije mogao da nađe granice. Ovog puta kađenje nam je više prijalo nego pre, a čim se to završi, svi mi, još omamljeni od miomirisnog dima i čarobnih reči, pohrlismo da se upišemo u novoosnovanu školu. Svako je smatrao da je najbolji među nama.
Došljak reče:
— Mnogo vas je za prvi put Izaberite najbolje među najboljima. :
Opet se svi prijavismo. On reče:
— Mnogo. Ništa, ođabraću po svom nahođenju. Ovih dana. :
To kaza i opet se zatvori u svoju sobu. Mi ostasmo neko vreme zgledajući se, a onda slegosmo ramenima i rekosmo: !
— 'Tja, vrlo važno! Baš me i ne zanima da idem u tu školu. Ko će da uči pod stare dane! Tja!
Raziđosmo se svak na svoju stranu, a onda, krišom jedan od drugoga, počesmo da se uvlačimo u došljakovu sobu kroz ključaonicu, ispod vrata, kroz slavinu, kroz mišju rupu, kroz dimnjak. Primao nas je pojedinačno i nije izgledalo da je i najmanje iznenađen našim posetama, ćuteći je slušao, a svako od nas mu je govorio da jc celog života čeznuo da se upiše u njegovu školu, zaklinjao se đa. će biti najbolji đak i govorio najgore stvari o ostalim kandidatima za. školu. Davali smo mu mito da bi nas primio, ali on to nije video, pošto je uvek žmureo kađ bi došlo do tog čina, j
Aleksandar OBRENOVIĆ
ZC 0 42 7 m P- _ Ca CS - “&
AZRA a 0 4
ILUSTRACIJA MOME. KAPORA
BPOZNA'TI izvrši izbor. Bilo je mnogo nezadovoljnika, ali se gnev brzo rasplinu kad došljak, potpomognut svojim đacima, poče još bolje da nam kadi. Učenici su zaista lepo napredovali i vrlo lako i brzo savlađivali teške predmete kao što su: kađenje s leva u desno, kađenje s desna u levo, kađenje odozdo nagore i obratno, kađenje na sve strane i kađenje kako kad treba. Najbolji učenici otvoriše odmah po završetku školovanja kratke kurseve za učenje brzog i efikasnog kađenja. Počeše da rade i dopisni tečajevi za samouke. Samouci su postigli najbolje rezultate i čak dali značajne doprinose ovoj teškoj nauci. Podigosmo nekoliko fabrika za pravljenje kadionica, ali se pokazalo da to nije dovoljno, te poče da cveta i divlja proizvodnja koja je opasno konkurisala pravim tvornicama, jer nije plaćala poreze i prireze; međutim potrebe su biie velike, pa smo tim lovcima u mutnom gledali kroz prste. Malo po malo, svi naši građani završiše kadioničarsku nauku. U njoj smo se toliko izveštili da se više uopšte nije znalo ko kome i zašto kadi· Ipak, najviše smo kadili došijaku. On je to, uostalom. zasluživao. Opijeni kađenjem i romonom reči zaboravismo na sve drugo, na svoja polja, na svoje radionice, na svoje konje, na svoje porodice, na svoje stare reči. I, jednog dana kad nam se ambari isprazniše i vinogradi uvenuše shvatismo da smo prekardašili. Odlučismo da povedemo najoštriju borbu protiv kađenja i kadioničara. Da je ova naša odluka bila vrlo ozbilina i neo» poziva videlo se i po tome što se na čelo borbe protiv kadioničara stavio lično tajanstveni., došljak, Počesmo da održavamo svakodnevno duge sastanke na kojima su najistaknutiji kadioničari najoštrije napadali svaki vid kađenja i sve kadioničarske fele ,a čak je, za primer, razbijena i jeđna kadionica od ilovače. Posle svestranih i isecrpnih razgovora i razmatranja jednoglasno zaključismo da ćemo se profiv ovog poroka najefikasnije boriti ako otvorimo još sedamnaest raznih škola u kojima će se učiti kađenje po novom metodu, ako povećamo proiz= vodnju kadionica od metala-a obustavimo proizvod“ nju zemljanih kadionica koje su se pokazale kao Vrlo, vrlo opasne po narodno zdravlje. Da bi se sprečili even= tualni sukobi između onih koji imaju završenih po dve i više kadioničarskih škola i tečajeva i onih ' koji to nemaju odlučismo da se svi upišemo u sve škole po ne» koliko puta, a takođe i da svi dobijemo podjednak broj pohvala, nagrađa i odlikovanja u vezi sa kadioničarskim zaslugama. Tako i učinismo. Sad živimo srećno i zađo> voljno, a ako se s vrha brega pogleda nadole, umesto naše nekadašnje grozne zelene doline, sada se vidi samo divan i ogroman sivi, neprozirni oblak dima iz naših ka= dionica koji je polegao. po zemlji i ugušio svaki glas,
O ONOJ KOJU JE MIKELANĐELO VOLEO
Nastavak sa 5. strane } 1
i ovako i onako. To je tipičan obešenjakluk poluobrazovanog čoveka, 61 Ne, nego zamišljenog, naviklog da sam sa sobom, razgovara, M | Uostalom, ni ja ne razumem uvek Condivia, Evo, na primer, ne razumem ovu reč iz Condđivia: „Aspra“. Conđivi kaže da je Mikelanđelo sve do svoje smrti voleo, sve što je lepo, Lepo br-
A voleo je, kaže, i lepu ženu. Naročito ako je „aspra“, Ne razumem. Sva crvena. u licu, gospođica della
. i · Cloetta onđa odskače, sa klupe, pa kaftamno,. nejasno, da. se moglo tumačiti, Žže, da je devet satii | Aspra, — kaže, — znači grubu ženu. Valjda je hteo da kaže ženu kamenoresca?, Ona bi me molila da, ukoliko ne razumem neku reč, u Mikelanđelu, prvo pogledam u rečnik. i
Ne znam zašio viđev da je naburena, ja iđem sa njom do Kapije naroda, ispod Pinča, pa je pratim do tramvaja i busova. Bila je okrenula od mene do, lepu šumu, lepog konja i lep cvet, glavu, pa me i ne gleđa. Divim joj sć, kako brzo i hitro, uskače na papuču jednog filobusa i kako se, kao atlet, gura unutra, Raznežen, ja joj glasno Vesti.
dovikujem „ciao“, Ona se i ne osvrće i ne odgovara, i | \
· Jedan čistač ulica stoji pored mene, sa metlom u vuci, pored kamiona čistača. I,na kamionu dubretara, i na kapi tog, čistača, vidim plaku, a na njoj monogram Rima, čuvena slova koja su inicijali, antičkog grba Rima: Senat i narod Rima, SPQR.
·Dok moj učiteli talijanskog visi u vratima, filobusa i gura se unutra, a ja gledam za njom, čistač poređ mene ka> že mi, kasvim glasno: che bel cullo.
Reč je skaredna i ne može se preMiloš CRNJANSKI
X.
da je dockan,