Književne novine
POTOA
PORAZ ı BUDUĆNOST
Premijere: „Slučaj Openhajmer“ H. Kipharta i „Ričard II“ V. Šekspira
MOŽE SE SPORITI oko forme 'Kiphartitovog dela i mogu se postavljati pitanja: kakva drama? zar to nije feljton? obična žurnalistika? Ali je teško prenebregnuti njegovo dejstvo, Nije li to znak da su uzaludni napori koji teže da pomoću formalne klasifikacije objasne „Slučaj Openhajmer“. Pogotovo što je ceo materijal dat u izvornom. obliku saslušanja čuvenog naučnika pred odborom za bezbednost, gde je učinjen pokušaj da mu se ospori pravo na sopstveno mišljenje o smislu razornih atomskih eksperimenata i dovede u sumnju njegova lojalnost prema nacionalnim i državnim interesima. Iz toga sledi uverenje da suština dela bazira na autentičnim dokumentima,
Savremeni teatar sve češće se susreće sa problemom stalne werifikacije starih i novih dramskih. formi, pogotovo što je odavno već postalo jasno da nijedna od njih nije više dovoljno postojana i trajna. Zato Kiphart Mini sve kako bi ne samo oživeo dokumenat nego i dokazao da on sadrži sve materijalne kvalitete života i unutarnje dejstvo potrebno da se dođe do potpunog saznanja Stvarnosti. Ovaj tekst umetnost verovatno nije, ali u sva-– kom slučaju jeste zanimljiv i dragocen prilog repertoaru Saviremenog pozorišta.
Reditelj „Aleksandar jie u svojim intencijama bio sasvim precizan: ovde uopšte nije dolazilo u obzir određivanje nekog posebnog odnosa prema materijalu, jer on apriori sadrži u sebi sve elemente životne istine. I zato je svoju pažnju usmerio na to da se izjave i replike predstave u svom emocionalnom, sadržajnom i stilskom jedinstvu i učine aktivnim do te mere da brišu granice između onog doživljenog i mogućnog. Metom u sve mu jspravan, i zato u predstavi nema formalnog egzibicionizma. Sve je strogo funkcionalno, čak kada se i čini obično, a gleđaocu ne promiče jedno veoma uspelo rešenje: stati-
čna situacija iz slike m sliku Oosvet- i Pay Zeij Yqi ii | ž 0 INT'UT
i
ljava se iz druge poži reditelj nije samo uspeo da pošligne izvesnu dinamiku već i utisak da jie u celoj predstavi dominantno ne samo ono šta se govori, već kako se prema celoj situaciji odnose Svi njeni učesnici.
Nekoliko glumaca ostvarilo je zapažene likove: to se pre svega cdnosi na darovitog Zorana Rankića, iji je K. A. Rolander, zastupnik atomske komisije, imao precizno držanje, punu misaonu koncentraciju i unutarnju napetost koja je njegovim rečima davala razarajuću moć, posebno za vreme una krsnih ispitivanja pojedinih svedo=
IIHHHHHHHIHIIIHIIHIIHHIMIIHIMIHIMIMIWIWWWUWHUIMHYRHIHIUIHUWURM III EUWIMUMIMMI
naglo komi, osipa i smanjuje što se u mislima udaljujemo od nje, a što smo joj bliži ona raste, naduvava se. I prirodno. Ali mi nasilu me možemo zauzeti, Jer smo savremenici, te imaginarne, daleke kri-
Ognjanović ·
ka. U ulozi Openhajmera našao je Vlastimir Đuza Stojiljković sigurno svoju najbolju ulogu poslednjih sezona, sa punom smirenošću i glumačkim senzibilitetom koji zaslužuje pažnju. Superiornu karakternu transformaciju ispoljio je Pavle Bogatinčević u liku Varda Evansa, člana odbora bezbednosti. Zapaženi su bili i Dušan Krcun Đorđević, Zoran Radmilović i Vlasta Vlaisavljević. „Slučaj Openhajmer“ igran je u
Pope, Pope ili Vesne Parun, pjesmu SI. Markovića i S. Raičkovića, pjesmu Izeta Sarajlića ili M. Pavlovića, H. Tahmiščića ili Riste "Tošovića, i tako dalje. Mogu li se na neki
/
\
'PVRDU REDITELJEVE AVANGARDNOSTI | TIVNOSTI MTI
ULNTJE Jep!
iednostavnoj i uspeloj scenogratiji Miomira Denića,4 ***
Da li treba da budemo srećni ili tužni što nam se tek sada pružila prilika da na jednoj domaćoj sceni upoznamo Šekspirovog „Ričarda JI“ — Taj čudesno potresni, lepi i nadasve blizak tekst svima generacijama. Jer, on u sebi sjedinjuje tragično osećanje sveta i nemogućnost da, se sloboda izdigne iznad apsurdnosti egzistencije i ulžini iz-
pitanje je, može li se reći da je OVO minulo razdoblje u znaku poežije. U znaku jednog Ujevića, na primjer. Jednog Krleže. Jednog novog Uje-
. vića i noveg Krleže, razumije 5ć.
na sceni srednja generacija
terijume, mi smo i sami opterećeni istim nevoljama i nedostacima. Vidljiiv je ipak jeđan val. poslijeratne poežije koji se naglo podigao, zatim jenjao, da bi opet narastao. Ta struja je doplovila i do obala naših dana. Plima pjesničkog govorenja, oličena u nekoliko izrazitih lirskih talenata, izbacila je u prve redove nekolicinu pjesnika različitog opredeljenja, mjere dara, lirskog nastrojenja, nekoliko ličnosti o kojima se najviše govori, tako da je svako nabrajanje stvar ukusa, stvar i proizvoljnih simpatija, ali je van sumnje da je među njima tol:ko razlika da bi iraženje zajed-. ničkog imenitelja ove poezije bilo uzalucaio, puko silovanje i nagađanje. Nema nikakve formule kojom bismo spasonosno uopštili i obuhva– tili njihovo iskustvo, svaki od njih dere na svoju sfranu, pa bez obzira ko je kakav i koliki talenat, i sama ta činjenica ohrabruje: bolje više različitih pjesnika nego hor nekolicine veličina! U nizu promjena koje su tekle i stekle, koje su bivale, pjesn'ci, o kojima je riječ, othrvali su sc uniformnosti, nisu se dali, oteli su se, i svojim prisustvom. čine danas atmosferu, čine ambijent savremene nam poezije, poslijeratne. · Jedina formulacija koja se može dati glasi: nesvodljipost. Možete li pobrkati pjesmu B. V. Radičevića ili
KNJIŽBVNE NOVINE
'đu pjesnicima i njihovi!
način pomiješati impresije poezije
Tanašsija., Mladenovića sa onom Mi- .
će Danojlića, Maka Dizdara, Slav-
Ra Mihalića, Vuka Krnjevića, Bori- .
slava Radovića i drugih pjesnika. Ne može. Postoji boja, nijansa, u fresci jedne poezije, svima prepoznatljiva, uočljiva, aroma, vlastitost, naravno ako doista postoji. Ima neki nemušti, tajni zak koji ona
od sebe:.daje i rasprosliire prema oi
pućenima, nešto kao ultrazvuk, kao
mir:s.. IL poezija ima
darom “afiniteta :mi, precizno ·Tažlu” čujemo pjesništvo jednog' i
pjesnika, ukoliko su "ličnosti:
đena, je to luk motiva i metoda, | kojima se ona služi i u toj panorami lako se očavaju bitne razlike me: m pjesma-
ima, Oprečnosti ima. koliko i, pjesni-
· ka, Imitatore ne računamo. Gleda'jaći tako" naša, savremena ] nije siromašna, čak je izobilna. Pje-
poezija
snika ima, i pjesama. Različitih 'glasova, Beznadno nikako nije, Pa iBak,
: ; VOJ TS BP - polurnrtvi, poluživi/ napola.zaboravopis, · SVOJ grafijsko-sluhovni ide e ] titet. Nepogrešiv. Sestim čulom, Ta
drugog · Đakle, *: naša. poslijeratna poezija je razutematski i izražajno, ogroman | stilova ..
Teško. Sigurno je da ima i poezije i pjesnika čija će djela bili i nakon nas, i bdjeti nad vremenom, ali ni sškepsa nije posve izlišna. (Jedna ma la analogija: javilo se između ratova, na istrajavši, ne istjeravši do kraja, nekoliko desetina pjesnika, za onaj trenutak nimalo beznačajnih, možda i nešto manje nego ih je da-
nas, ili više, a od svih njih, koje.
pamtimo, ne zaboravljamo, preostalo:je' tek. najviše desetina. Ostali itaju negdje u zakucima sjećanja,
ljeni,'kao mrtva trava. jednog doba). Vremenu se, neumitnom, jedino. ne
- može podvaliti, niti” požaliti. Ono | nema 'ra'losrđa. Ne zna za ustupke.
Iskušenje, ispit — eto šta je Vrijepičnkiyp iN od :
Pitanje, dakle, i nadalje ostaje širom otvofeno: mnogo poezije, ma-
_lo Djesnika, il malo-mnogo i bjes-
nika ,i poezije?, Druga dvodecenija, na čijem smo tek osvitu, daće pouzdano: odgovore, i ko breživi i doče-
ka, znaće, kazaće mu se.
Rope ia Risto Trifković NAM: OJ 20)
nije Jovan»vić.
vorom čovekova duha i delovanja, odnosno suprotstavi sudbini koju mu realnost nameće. Zato je ovde kralj samo simbol čoveka, a intimna tragedija način da se otkrije njegova prava i izvorna suština. Gde su stvarne granice njegove moći | šta je on u stanju da učini? U kojoj meri je spreman da prihvati borbu, da li je to istovremeno i pobuna protiv sopstvenog kukavičluka i može, li poraz da bude časno izmi'renje sa svetom i zalog za necu viziju života i budućnosti, odnosno šta znači sloboda kada se odvoji od čoveka?
Za reditelja Bodu Markovića to je bila izvanredna prilika da na sceni Narodnog pozorišta napravi jednu zaista retku i atraktivnu pred stavu i tako potvrdi svoju avangar– dnu hrabrost i intuitivnost. Možda i više od toga — da pokaže koliko je Šekspir savremen i nekonvencionalan. Ali, na žalost, ubrzo se pokazalo da su ova clžekivanja subjektivno intonirana našom željom da se definitivno učini kraj neinventivnim, demodiranim i primitivnim postavkama Šekspirovih dela. Ta almosfera nepopustljivog tradicionalizma, kojom je omađijan ovaj pozorišni život, imala je uticaja i na samog Bodu Markovića, tako da se nije usudio da baci izazov i uva-– ženim šekspirolozima i majstorima scene.
_ Zbog svega toga njegova konćepcija „Ričarda II“ je u mnogo čemu konvencionalna, gotovo rutinska: zaustaviti se ma površini zbivanja i načiniti ubedljivu hroniku o jednom čovekovom padu i jednom usponu. Kada se tome aoda da je sve to stavljeno u okvire nelogične scenografije biće razumljivo zašto je u ovom kitnjastom kovitlacu ostalo malo mesta i vazduha za pravo nadahnuće. Aktori su udaljeni od onog svog ljudskog vremena i prostora, pa su često delovali kao apstrakcije. Istina, rcditelj je u izvesnim scenama nastojao da pomoću svojih zamki i
rešenja pojedince čvršće' prikuje za. . |i pozornicu,, kako” bivu" sebi osetili)
organsku povezanost sa događajima u kojima ulžestvuju i pomoću kojih razaraju sebe i druge. Otud ova predstava ima niz veoma Uuspelih detalja — tačnije mesta gde je reditelj jedino naznačio *voje kreativno prisustvo u „Ričardu II“. Tako je ronegde blesnuo lepo iznađeni Pp~irelaz između dve scoto, negde opet mizanscen, ili dinamika mase. Ali, doslednosti nije bilo, aio da su glumci, kao na prime, u Ričardovoj sviti, bili potpuno odsutni i površni, dok su izvesni lordovi prelazili dozvoljene granice i preterivali u deklamovanju, a bilo je i romaittičnog cepanja strasti, OtDvavanja uloga i nerazumljive b'.ke. Primetno je i pomanjkanje osšćan)a za savremeno korišćenje rituala (abdigacija i izazovi na dvoboje sa rukavicama) kao vanredno dragocenog clcmemnta u dočaravanju unutarnjih „doživljaja i psihološkož kompletiranja suprotnih karaktera,
Da ne bi bilo nesporazuma, potrebno je naglasit: da su sve ove zamerke učinjene zbog toga što je cela predstava ocenjivana u odnosa na njene potencijalne mogućnosli.
Mihajlo Viktorović u naslovnoj ulozi napravio je kreaciju: elementavna osećanja Su SĆ diskretno usaglašavala sa tragičnim situcijama i izrasla do istinske patnje razolžavanog čoveka. U završnim prizorima njegove psihološke sinteze asoc:rale su sa gorčinom na neke opšte ljudske simbole i nesumnjivo uveravale gledaoce da je pred njima glumac koji ne opisuje već izražava u SVCmu autentičnu ljudsku prirodu. U kontrastu sa njim bila je snažna figura Jovana Miličevića kao Henrija Bolinbruka u svom usponu ka vlasti. Ali, njegova čvistina. · otpua– na usaglašenost duha i akcije, m,je ga nijednog trenutka činila šiuvim već, naprotiv, samo punijim i iaznovrsnijim. Za predstavu je značajna bila ubedljiva igra Vase Pantelića (dinnmičan, čudan i upečatljiv Edmund od Langlija), Predraga Tasovca (izvanredno prilagodljiv situacijatna, odlučan ali ne i grub, individualnost koja je grofu od Nortamberlandaa obezbedila punu funkcionalnost u odlučnini zbivanjima), a među epizodama neobično izražajnog Pav!a Minčića i sasvim prihvatljive Mse-
Petar Volk
ii
RAZARAČI | LUTKE
TRINABSTOGODIŠNJAKI protiv “elevi/zije! 5
Ne, ne radi se ni o kakvom vunderkinđu, kao što se u slučaju Toma Sojera takođe nije radilo o čudu od deteta. Ni Fin Haklberi nije. bio čudo od deteta. Ni glavni junak Timpbpetila, grada bez roditelja. Ni Kestnerov Emil, koji se sam.u velikom gradu borio protiv gangstera. Ni dečak što je stavio prst u holandski nasip i tako sprečio poplavu. Niko od njih nije bio mali Mocart koji svira posle ručka tetkama i kardinalima.
To su samo dečaci šio sami lunjaju kroz grad.
Ko su oni? Šta oni znaju?
Oni imaju kosu počešljanu naniže i kolena izubijana od različitih padova i bekstava. ~
Oni poznaju tajne prolaze među zgradama, tajanstvene kapije kroz koje je mogsuće. proći na neku drugu ulicu. Oni poznaju bezbroj načina kako, da uđu u kino salu bez ulaznice, oni su široko otvorenih očiju virili u mračne događaje ljubavnih soba, oni želc da reše zagonetku čudnih poseta koje prima raskošna dama iz broja šest. Oni su svakako jedanput videli tuču noževima na ulazu u kafanu „Tri slavuja“, i to kako su četvorica ljudi gazili nogama petog čoveka. Oni se vešaju o tramvaje ako ih ima i u njihovom gra-
du. Oni traže dve banke za „Kekec“, oni iz,
besavaju svoje vršnjakinje jer su žene a njih i Indijanci preziru, oni kažu majci: „Ne az siraj kevo!“, oni trče brže od ostalih, oni se penju na mesta na kojima ih hvata vrtoglavica straha — oni Su najlepša, najdivnija. najsmelija vrsta ljudi koja živi na svetu, oni su mali uljezi u ovaj racionalni grad napraVljen prema snovima i prema potrebama odraslih, oni su stvorenja koja od svega Drave tamnu bajku, i da nije njih, naš prelazak preko ulice bio bi sto puta siromašniji.
Jer oni vide iste stvari koje i mji vidimo, samo što te stvari u njima izazivaiu neslućeno lepe zvukove, pune misterije i čuda.
Te instrumente u sebi, mi smo. već odavno zamenili računskim mašinama.
I sada jedan dečak, jedan trinaestogodi-
šnjak, predstavnik svih trinaestogodišnjaka na svetu, sedi u kabini televizijskog kviza i sa slušalicama na ušima očekuje pitanja o nekom davno potohulom brodu pacifičke mornarice. Koliko je topova imao taj brod, kakvi su bili njihovi kalibri, kada se dogodila bitka i je li more bilo mirno ili su džinovski ta"lasi brisali sa palube prestravljene mozrnare? TI sada dok gledam tog trinaestogodišhijafta 'iz, Slavonskog Broda kako sedi i pribrano očekuje novi udarac u obliku pitanja koje će mu postaviti stariji, kao da vidim eskorine razarače i krstarice, torpedne čamce i pilote kamikaze kako prolaze njegovom glavom, penušajući morem velikog Okeana. .
Trinaestogodišnjak protiv televizije?
Bolje je reći: trinaestogodišnjak protiv sveta odraslih!
A odrasli? O, oni su veoma moćni i pametni! Kao što su izmislili azbuku za slepe, šarene kockice za bebe, novine za nedeljno popodne — tako su izmislili i priče koje treba da slušaju trinaestogodišnjaci. Ali nevolja je u, tome što veliki broj odraslih misli da su deca naivna, da deca ne shvataju šta sc krije iza rečenice: „Mišo hajde malo da se igraš u dvorištu, mi moramo nešto ozbiljno da pričamo!“ O, znaju to oni bolje nego iko! I više nego bilo ko!
Oni tako odlaze skrušeno u dvorište i nabavljaju knjige o pacifičkom ratu ili o zvezdanim letovima, a zatim iednoga dana oni iznenada. odluče da svojim znanjem zbune nekoliko miliona televizijskih gledalaca, i da
al
vidite — sasvim uspevaju u tome. Odrasli .
počnu da se dive. Odrasli pišu članke u BVOjim novinama O tom slučaju. Odrasli uzimaju fotografske aparate i odlaze u dvorište škoie u kojoj dečak uči da su stari Sloveni živeli na izvorima reke Visle i da dva različita predmeta ne mogu zauzimafti jedno isto mesto u isto vreme. Kažu mu: „Hajde mali, šutni loptu!“ I dečak šutne loptu i omi ondn pišu: „On je kao i sva druga deca — eto, na primer, on takođe zna da šutira fudbal!“ Na-
ravno da je kao i sva druga deca! 1 što je naj=
zanimljivije. sem da šutira loptu, on zbDa i mnoštvo zapanjujućih stvari. Hej, kada bi svi irinaestogodišnjaci počeli da pričaju ono šio znaju, šta bismo mogli sve od njih da čuiemo!
"Televizija je divna stvar bez sumnje. Kako se veoma poučno izrazio ncki nedeljni es-
teta „ona je ogledalo sveta“, Ako je iačno
io što medeljni esteta tvrdi, onda se u tom ogledalu , recimo u njegovom iednom uglu odslikavaju i trinaestogodišnjaci, zar ne? Bilo bi veoma korisno da odrasli koji pišu za decu, koji za niu crtaju ilustracije ili snimaju na {ieleviziji, obavezno vide skoncentrisano lice dečaka iz Slavonskog Broda, u emisiji „Da ili ne?“ Taj dečak bio bi u stanju da komanduje jednom flotom. Pošto je dečak i pošto voli leleviziju on svakako gleda emisije za svoj uzrast. I šta tamo može da vidi? Divne prizore! Slavica sa belom kragnicom prilisne prstom na nos plišane lutke koja predstavlja
medveda, i ta lutka ispusti zvuk: Tu.u.u.u.u...
Zatim taj simpalični meca kaže: „Slavnice, bonli me zub..." I to je sve!
Momo Kapor