Književne novine

TRI II

Milan DAMNJANOVIĆ

POJAVA KOJU nazivamo sociologizmom mog+ la bi se odrediti kao neopravdano prenošenje i primena sociološke metode, jedne posebno naučne metode, na područja koja se sociološki ne mogu ni obraditi ni protumačiti. Dalje i šire značenje dao je tom pojmu francuski sociolog C. Bouglć, koji definiše sociologizam kan „lilosofski napor da se posebne, objektivne i uboredne studije, kojima se sociolozi posvećuju, krunišu teorijom koja objašnjava ljudski duh“. I uže j šire značenje je važno za sledeće izlaganje, čiji je cilj da razmotri mogućnost Jedne tako definisane metodičke zablude u sociološkom proučavanju umetnosti. :

Pormalno, ta vista zablude nije nastala tek sa soclologijom i ona nije nešto specifično Di za sadašnje stanje ove nauke, ni za situaciju U današnjem naučnom univerzumu. Krajem prošlog stoleća je jedna posebna nauka naglo dobila contralni značaj i, u neopravdanom bprožirenju svoje metodike, uticala i na druge nauke, kao i na sam pogled na svet: bila je. to biologija, pa se pojava njenog nedopuštenop zalaženja u oblasti koje joj nikako ne pripadaju naziva biologizmom. Nju je, po uticaju i snazi, kao i po nepromišljenom prekoračenju sopsivoenih granica i mogućnosti, generacijski smenila psihologija, ostvarujući tako · pojavu psihologizma., Kao što se pre toga, iz porspelktive biologije tumačila na pr. pojava čoveka, priroda ljudskog društva, zatim ono što ja specijalno važno za ovo izlaganje, poreklo i priroda same ume{inosti, pa se najzad formirao i odteđoni pogled na svet, tako isto se sad psihologiia pojavljuje u ulozi mcetodđičkog uzurpatora, kao središte, iz koga se mogu objasniti svi bitni mehanizmi čovokovog doživljajnog sveta, i posebno umetničkog sveta, ali i sveg društvenog zbivanja; psihologija postaje izvor i temelj jedne nove filosofije. Za psihologijom je došla sociologija i pojava sociologizma, kao. što se danas može govoriti eventuamo o fizikalizmu, zbog prevlasti fizike. Najzad treba pomonuti i oau zabludu, poznatu pod imenom scieniizam, koja se sastoji u tome šio se nauka UODšle uzima kao izvor i uftoka filosofije, kao samovlada nauke koja potiskuje i umetnost i filosofiju i podređuje ih svom ijdealu.

Prema tome. sociologizam prepoznajemo kao jednu od zabluda upravo opisane vrste, pa kao čist primer sociologištičkog načina mišljenja uzimamo A. Hausera, po: kome, doslovno, soOciologiia nije samo jedna od specijalnih nauka, već upravo ceniralna, nauka „od koje čitav nazor o svijetu dobija svoj smjer“ („Filozofija povjesti umjetnosti“. srpsko-hrv. prev. 1965.) Da je u pitanju zabluda, u ovom kao i u ranije navedenim slučajevima. postaje jasno iz sledećeg W3ratkog razmišljanja: sociologija, ka» i svaka druga posebna nauka, jeste posebna baš zbog toga što ima jedan poseban predmet, kao deo stvarnosti koju proučava svojim posebnim metodama što odgovaraju tom predmetu. Ako sađ sociologija, ili neka druga posebna nauka, takoreći poludi i zaželi da posfane centralna, omda u nekom metodičkom imperijalizmu najpre podvrgava sebi druge nauke, a onđa uobrazi i da sama postaje filosofija. Jer jedino je. filosofija centralna nauka i nje-

POEZIJA

Jevrem

BRKOVIĆ

TAJNE

|! mučiše mas mnogo meke tajne I moga oca i meme i ceo narod, do mod, I more do dna i dno do obala. } mogo brata što iž gore čafrme S kamenom w medyra ode u život goyak Da traži zvezdu, istine + mesto gde je bala.

I mučiše mas mogo neke tajne

Od početka sveta, od reke ispod, Hmiće, Od. stare smYti do movog ginuća,

Dođe dan krvav u vreme meupućem,

I mrtva ti deca, gori stava kuća, Žeže crno sunce i ptica od sm"fli

[ ptica od veselja ma isto uho bed. Neki slepi vetar u nama se vrti,

Seješ sve što možeš a čemer uspebvd,

I mučiše nas mmogo neke tajne

Tajne vode i krvi, tajne zemlje i hleba,

Tajne Jlizike i tajne zavičajne,

Pa once tajne meba.

I one druge tajne više dugotrajne,

One čovekove i one žemine i one kad se ubija I one kad se voli i kad se gnezdo sija,

I one javne tajne kad puca srce sebra

Sve same tajne. sve tajne očajne,

Mučiše mas više nego treba.

VLAŠIĆI NAD RAMAĆČOM .

UW prvom Bvetskom ratu izgiboše 5Vi walađići iz srpskog sela Bamaćče. Tu se i legenda 'stvori. ı uvek kada se Vlašići pojave Ramaćani veruju da su io njihovi mrtvi mladići došli da vide selo, TI u drugom svetskom ratu Nemci su došli i hteli da postreljaju sve rawaćanske mladiće, A starci, boučeni prvim svetskim vratom, sakriše mlađiće i umesto njih om)! odoše na strelište.

ljioin cvet, zelena šajkača i đdaća umlom + Smrt 3, očima, peva kao w busiji. Vlažići dolaze, možda i ove moći Ej, večiti starci đa i ćete moći... Sıjipin cvet, velema šajkača i daća umlom, Solun, je ma moru, Ramaća u SYbiji, Poezde nad Ramaćom. Nošžebi pod, grlom. · \ Vreme se nšamčilo, nikako da se bromeni Da dođe ho ma svadbu, da cikne, da povede...

no mesto ne može, bez nasilja, zauzeti nijedna

„specijalna nauka. Zbog toga je situacija u od-

nosu filosofije prema posebnim naukama ili prema nekoj određenoj nauci upravo obrnuta od one koju MHauser zahteva za sociologiju: „nazor o svijetu“ ne može nikako dobiti „svoj smjer“ iz bilo koje nauke, pa ni iz sociologije, već upravo iz „nazora o svijotu“ ili iz jilosofije, posebne nauke dcbijaju „svoj smjer“, ne u smislu Nomkretnog istraživanja, već fundamentalnih pojmova, na kojima počiva konkretni naučni rad.

Ako se sociologiji, ipak, prida izuzetan značai i dopusti da se oma okrene prema oblasti kulture i, posebno, prema području umetnosti, onda se sociološko objašnjenje ljudeke Rulture pretvara u jodnu posebnu disciplinu, u SOcjologiju kulture, pa na taj isti način nastaje i sociologija umetnosti. Zbog najdublje drušfvene pr::ode snme ljudske kulture, mi ne mo-

|||

žemo smatrati sociologiju kulture, kao ni sociologiju umetnosti, samo jednom metodičkom zabludom, upravo sociologizmom. Sociologija umelnosti, koja nas ovde jedino interesuje,

nije dakle plod nekog metodičkog singularjiz-.

rma i ona ostaje legitimna nauka sve dotle, dok ima jasnu svest o svojim granicama i mogučnostima. Pošto opasnost od zapadanja u 50ciologizam u principu postoji i ona se, u ovom slučnju, sastoji u tome što se sociološkim metodama želi da iserpno objasni sva umetnost, da se ona upravo svede na puku sociološku činjenicu, naša je dužnost da razjasnimo odnos legitimne sociologije umetnosti prema nelegitimnoj pojavi sociologizma u tumačenju ume{tnosti. Sociologizam u teoriji umetnosti, u užem smislu reči, sasloji se u zahtevu da se sva umetnost moetodički obradi sociološkim metodama i da je principijelno, mogućno sociološki

UMETNOS JB UVNK NAGOVEŠTAVALA BUDUĆA STANJA ČOVEĆANSTVA | dioy ; i SU ;

IU »ezde se madati, u južmi deo meba

Od inata se živi duže mo od hleba.

Vreme se Mšoamčilo, mikako da s? promeni, Na sudmjem času sve će da še svede

I da bude isto u zvezdi i u meti.

Vlašići nad Ramaćom a u Svbiji Ramaćča Ništa se ne dešava samo pucaju čela. U jednoj su moći dva oveka protekla Glava mimog starca mišta nije Tekla. Vlašići nad Ramaćom a u SYbiji Ramaćča. Ptica koja noću leti dalje je odletela Zrmo se iz glave mi TuriOO0 me vraća.

: | Milan MALETIĆ

NOKTURNO

N a pistima gažim ubovima saznanja.

Nije li

cela priroda meseča?Y,

kađa sam ja

u, sbom, lebdenju fako siguran?

* '

ZDRAVICA

92%, ĐDesmu podižem svakoj moći širokoj kao tamne uke sna!

I ove ?eči, koplje ludih misli 'otkimutih sa moga la, puštam da besne u. zagometki vema - kao pobednici zla! : * ·

esma je istima · ogolela do sopstvenog tela

pesma je dipliakušd. obučena u semke jela

pesma je devojka boludela i mesarela. koja shvatanjem ostaje zdrava i cela

pesma je privid koji objašnjava

i toplo mebo ka kome se vaskrsava

do kraja promisliti., umetnost. U širem smislu

reči, sociologizam se pojavljuje u estetici, U

filosofskom naporu da se, polazeći od toga da je umetnost jedno područje ljudskog duha, sociološko saznanje o umetnosti uzdigne do ranga odlučnog saznanja o\ umefinosti uopšte, ili da se „estetička činjenica“ u suštini smatra sociološkom. Tzv. sdtiološka estetika (na pr. Ch. Lalo), doduše, nije ignorisala druge, ne-sociološke aspekte umetnošti, kao što su formalni (apstraktni ili matematički), biološki, psihološki i dr., ali je ipak ametnost smatrala brevashodno socijalnom hojavom. U pitanju je jedan spekulativan i „čisio“ filosofski put, koji

nije proistekao ni iz kakvog sociološkog pbrou-

čavanja same umetnosti. Problem sociologizma u feoriji umetnosti dobija sada za nas sledeći izgled: da li je dopušteno i mogućno da se iz pravog sociološkog, empirijskog proučavanja umetnosti, a ne fek iz pukog spekuliranja O socijalnoj suštini umetnosti, izvede teorija koja bez ostatka objašnjava hmetnosi kao specifičnu duhovnu aktivnost.

Za mas je, najzad, otvordn problem marksističkog dijalektičkog ftumačenja istorije Uumetnosti, iz koga može proisteći ne samo jedna valjana komponenta u filosofiji umetnosti, već i u sociološkoj teoriji umetnosli, ali koje takođe nije imuno od zablude koju nazivamo sociologizmom. Ako se, naime, ta istorijska dijalektika, sa Hauserom,shvati tako, da je sve u istoriji umetnosti plod individuuma, ali da je indiviđduum „uvek dat. u „određenom prostoru i vremenu, tako da je svako Uumetničko delo «rezultat i ličnih dispozicija umetnika i date istorijske situacije, onda se shvatanjem samog indiviđuuma kao „individu socialisć“, ili kao „ukupnost društvenih odnosa“ umetnost, izgleda, ipak potpuno svodi na društveni plan. Stvarno stanje stvari, bokazuje, međutim, da se umetnost nipošto ne svodi na socijalnu ravan, da je u njoj podjednako važna i psihološka ravan,,ali takođe i metafizički pogledi, kao i neposredna čulnost, pa se nacrt jednog rešenja problema koji nas inleresuje može dati na sledeći način:

Umetništvo je jedan poseban način ogzistencije, a umetnost jedna specifična duhovna aktivnost, koja je objektivira u delima jedinstvene vrednosti. Ta vrednost je kao takva 50cijalno značajna, mada ona sama ne predstavlja neki fakt koji se bez ostatka sociološki može proučiti. Umetnost, kao i svaka druga ljudska delatnost, ima istorijski epohalni izvof, ali nije isključivo određena istorijskim društvenim činiocima, jer je ona oduvek vršila i anticipatnu funkciju i nagoveštavala buduća stanja čovečanstva, inkaynirajući ljudske ideale, kao što je izražavala postojeće društvene odnose i aktualna istorijska zbivanja. Prema tome. sociološki možemo s puno prava istraživati i „činjenicu umetnosti“ i ma taj način doći do niza dragocenih saznanja. ali sociološki ne možemo do dna razjasniti fenomen umetlnosti kao iskonski i integralno ljudski,

| SOCIOLOGIJA UMETNOSTI

· bogatija .od nekoliko evropskih antoı

'kakav će biti sadžaj

KOMENTAR | Arapska

· književnost u

„Mričkim svilanjima“

Hasan

S | KALEŠI.

U IZDANJU „Mladoz pokolenja“ pojavila se knjiga „Afrička svitanja“ — izbor iz savremvne proze alričkih narođa, za koju je predgovor napisao:dr Radoslav Josimović, đok je tckstove izabrala, prevela |i beleške o piscima napisala Vera. IHćĆ. Sudeći po obimu Knjige, iuksuznoj opremi, recima u predgovoru da je „ova zbirka

šu se pojavile u poslednje vreme“, da izdavaši:i i SaBiavijači Već pomišljaju ha drugo izdanje kada ce se „popuniti neke praznine“ — prctenzije Šeri 7 i 3 izaavača, pisca predgovcra i prevodioca nisu ni malo skromne. Zato mi sa čini da jc potrebno čak i nužno, da'sc ovom knjigom ozbiljno pozabavirno, Jer Je reč o jednoj nesvakidašnjoj knjizi, o jednoj novoj književnosti, za nas gotovo epoznaioj, a i o jednom prcsedanmu koji u buducnosti može da bude presudan i kobaxn, U OVOm članku ću se osvrnuti na deo posvećen arapskoj književnosti, cdnosno književnosti UAR i Magreba, i to posebno na predgovor, a posebno na izbor, prevod i be „škc o piscima, i

| od pisca predgovora jedne ovakve knjige bilo je normalno očekivali: da nam da jedan informativni pregled književnosti alrickih na= roda 5 jedne strane, kao i da nam objasni koncepciju knjige, niti koje povezuju književnosti. tih heterogenih naroda, principe kojima su se izdavači rukovodili u ovom izbcru, 5 druge strane. Jednom eči, da čitaccu olakša pristup knjizi. Međutim, odl svega toga, čitalac, ma kakav bio njegov kulturni nivo, ne mcže da sazna ništa. Naslov predgovora je „Mayibuyce Alrika“, onda slede fri neprevedena cilala, jedan na latinskom, drugi na cngleskom, a treći na irancuskom, zatim podnaslovi: „Legenda o Oxidisu i istima o Businesu“, pa opet podnaslov „Beli bog sa topovskom glavom“, pa onda treci još Cudniji: „Interludium: Parfum gexotique“, izgleda da su naslov i podnaslovi nametnuli predgovora, jer je on ispunjen mneprevedenim stihovima (čemu onda služi knjiga u prevodu kada pisac preipostavlja da svi moraju da Witaju francuske i eagieske stihove: u originalu), nizom jzraza kao „veliki ogango“, „emplicite“, „karatajevska iilozojija“, „bodlerovsško hašišni i allaktički egzotizam“, „minus habensa“, a povrh toga, preko 250 razhih imena. To je jedan galimatijas tudi misli

o umetnosti, muzici, mitologiji, elnologiji, jezi- ~

ku, nabacanih bez reda i sistema, što je tipiČčno za one koji pišu o jednom predmetu koji

ne poznaju, pa raznim irazama, citatima, ime-

nima pokušavaju da šokiraju čitaoca i tako prikriju svoje heznanje. Sve bi se to dalo oprostiti kada bi bar ono šio je rečeno bilo tačno. Ali, ako je suditi po onome što pisac predgovora kaže o arapskoj Kknjiževnosti, po greškama kojih ima tušta i tma, onda se stvarno postavlja pitanje; Cemu služi ovaj pvedgovor?

Pre svega, pisac je morao da nam objasni po kom su kriterijumu ušle egipatska i magrebska — arapska književnost u Ovu zbirku prodina. Koje su niti koje povezuju književnost stvarno nova (sam naslov knjige Je „Afrička svitanja“), kada arapska književnost, bez obzira da li je lo književnost Hgipta, Severne Afrike, Sirije ili Jopdana. ima tradiciju od oko 1400 godina. Koje su nili koje povezuju književnost UAR sa književnošću Konga? Ako Je merilo samo geografska pripadnost, onda je bila njegova dužnost da nam to objasni. Ako nije bilo samo fo, onda je njegov zadatak da pronađe zajedničke karakteristike ovih književnosti, ali da nam istovremeno i objasni da li postoji neka razlika između egipatske proze koja pripada Africi i sirijske ili iračke koje pripadaju Aziji, Ako je geografski kriterijum cdlučujući, a ne stotinu drugih, onda se postavlja pitanje: u čemu je razlika između jednog Jusuf Idrisa. iz Bgipla, Suhejl Idrisa iz Libana i Ibn Džalluna iz Tunisa? Kada se danas govori o književnosti „Crne Afrike“, onda. tu ne ulazi egipatska i magrebska književnost, koje, sem geografskog, ne veže ni jedan elemenat sa alričkom, Jedini pisac: koji piše na arapskom, a koji je tematski i duhovno povezan sa Afrikom je veliki sudanski pesnik Muhamed al-Fajturi. Sem toga, pisac predgovora uopšte ne pravi razliku između pisaca koji pišu na arapskom i onih koji pišu na francuskom, a koje Arapi ne ubrajaju u svoju književnost kao Sihadea, Diba, Kateba Jasina i dr., lako su Arapi. Ko je zatim“ piscu predgovora dao za pravo da savremenu arapsku književnost, koju danas veže ne samo jezičko jedinstvo i vekovna tvađicija. već i zajednižki politički, ekonomski, društveni i ideološki problem, odvaja na afričku i azijsku? Neka, ako može, pogleda bilo koji arapski časopis koji izlazi u Libanu, pa će videti da redovno polovinu saradnika činc pisci iz drugih arapskih zemalja — Egipta, Suđana, Severne Afrike. Uopšte pisac predgovora nije rekao nijednu reč o jezičkim problemima i poteškočama afričkih pisaca, o odnosu pisac — čitalac, koji je kljuižni problem čak i za arapsko jezičko područje (o tome se govorilo i na poslednjem svearapskom kongresu pisaca 15—20. II ove godine u Bagdadu), a kamoli za afričko, gde većina pisaca ne pišu na svom jeziku, jer je još uvek službeni jezik u mnogim zemljama francuski ili engleski. On nam štaviše nije rekao ni za jednog pisca na kom jeziku piše.

Još gore je to što gotovo u svakoj rečenici, ma strani i po koja je posvećena ogipatskoj književnosti, ima po neka greška, On pominje

Nastavak na 12. strami

KNJIŽEVNE NOVINB

ogija koje .