Književne novine
LIRIKA UJ IPIRJEM/OJDIUJ
Andrej”
Voznesenskil
ANDREJ VOZNESENSKI rodio se u Moskvi 12. V 1933. godine u porođici naučnog radniks. Moskovski arhitektonski institut završio je 1957. godine. Prve stihove je štampao 1958, godine, a već 1960. godine objavljuje dve zbirke poezije („Parabole“ i „Mozaik“). Njegova poezija se odlikuje refleksivnom i muzičkom asocijacijom, što je dalo povoda nekim kKritičarima đa mu zamere za formalizam. Međutim. njegov pesnički napor da se izrazi u, ponekad, čudnim i eliptičnim formama rezultira iz težnje đa se novim društvenim i životnim sadržajima i novim ljudskim odnosima, koje trađicionalno „akadđemsko pesničko Oko često nije u stanju da zapazi, nađe adekvatna poetska forma. |
Balada o radu
P etar ae Znoj ~
prvi... Ne carski (od bunde š pira gde svira muzika),
· Već radostan i grub kao u mužika! Bolela, su leđa a Od. strasti š pijanke, Pile i sekire
I kršne seljanke.
I lomile šu se
Držalje sekira! . ·' U Stambol i Pariz
Stizala, iverja!
Dok je on stemjao, Gibak i uporam Raskrečenih, jogu ko na kuli kran,
A: negđe w, Hagu Mužik kavgadžija, Skitnica bez preme, Kyompirasta nosa Petay?! il Rubens?,
“4 možda, ni Peta?f, Ni Rubens? On skita Zapleten u mreže Rubina i ita, Sredđ. udara, buna, na, strašnoj pučiti Gde k'o kupus smrde smrđe sveti kapucini. On je živeo, raspojasan, prljav, kao repa i trbuh virio je čupav. Neobrijam, ) | i već skoro sio s uma, Ćuljio Je uši, | klempave sređ šuma, Zomvršene kose, k'o pijonae praviš, Roezmišljao je. I novo se Javi,
javi, Novo, što rodi Savske
- š Saski,.. Lije znoj — olimpijski, torženstvemi, carski. Lije moj (da buđe dragulj Vitsaveje). Lije zoj (da blešti k'o fontane Versalja.) Lije znoj,
što jednom, zauvek vYvetoava. Umetnika — wu boga, u mužika — caYa.. Vas je ta wzvišena vođa škropila, Celivala, čelo, ] žarila. k'o kopriva. Vi bogovi — pokorni veštinama 3907im...
U košulji mođnoj Nem kraj stola stojim,
Balada o tački
alada? O tački?! O piluli hobi?!“ Budalo! i
Pomti metak što Puškina probi.
I zvižduk vetra poput klarineta kroz probijene glave najboljih, poeta.
Kroz glupost i grubost, od, potomka.i pretka. kruži elipsa toy kobnog zvižduka! I nije bilo tačke. A bilo je početka
U zemlju ulazimo k'o u stanicu. Tačka, tunela je k'o pištolja cev. Da li u, besmrtnost ili meizvesnost vođi mjem, 2žeb?... De
Nema, smrti. I nema tačke. Postoje samo. metka, „piste Druge projekcije prave iste.
U prirođi nigde mema tačke.
Bićemo besmntni. HO To je tačno! p
: (Preveo Bronko Vuković)
_ IZLOG ČASOPISA_
PIŠU: BISERKA RAJČIĆ, ALEKSANDAR POPOVIĆ, NIKOLA TRAJKOVIĆ
era rase r a ena ara ai a aa eri =r iy: arenu er eezr rap aaa
L'EUROPA LETTERARIA
Vojna i civilna cenzura u Jugoslaviji!? DVOBROJ ZA MAJ I JUNI ča-
sopisa „Književna Evropa“, koji već šestu gođinu uređuje gene-
ralmi sekretar Zajednice evrop-
skih pisaca (COMES) i poznati italijanski „publicista Đankarlo Vigorel, donosi bogat izbor tekstova Književno-umetničko-publicističke prirođe iz čitavog miza evropskih literatura. Pažnju čitalaca posebno privlače tekstovi, kao što su, nama primer, češkog pisca dJiržija Hajeka, „Zapadna avangarda i socijalistička avangarda“, stihovi češkog pesnika Vladimira Holana i neđavno pmeminulog turskog pesnika Nazima Hikmeta, odlomak iz još neobjavljenog romana španskog pisca u izgnanstvu Huana QGojtisola, publicistički esej islanđskog pisca Tora Viljamsona „Ostavite iluvije“, a takođe i posmrino objavljeni stihovi italijanskog pesnika Franka MKostabile, s propratnim tekstom 'ngaretija.
Za jugoslovenskog čitaoca postoje u ovom dvobroju dva priloga od posebnog interesa. Prvi prilog sadrži đeo obimnog materijala, koji se ovđe prvi put integralno objavljuje uz jednu opštu informaciju, sa Okruglog stola redaktora evropskih revija Koji je COMES, uz saradnju Saveza književnika Jugoslavije, krajem aprila ove gođine organizovao u ĐBeograđu. Drugi prilog donosi vavršno poglavlje iz Bulatovićevog romana „Heroj na magarcu Wi Vreme srama“.
Počev ođ naslova i Bulatovićeve fotografije na koricama časopisa (uostalom, to je prvi put da „Hnjiževna Evropa“ na koricama objavljuje nečiju fotografiju), očigledno je da se htelo reći da je i ovde reč o nekom novom
jugoslovenskom „slučaju“, Naslov glasi: „Heroj na magarcu, — sekvestrirani roman Miodraga Bulatovića“. Dakle: Književno delo pod sekvestrom. Kako „pođ sekvwvestrom“ i zašto „pod sekvesirom“ — i to se, crno po belom,
kaže. „Poslednji roman mBulato-
ye
”
SLOVANSKE POHIPADY
ar=ruipreeEeaj ore? PyVrHirteeiere year Sayer
Najmlađa slovačka proza
KRITIČAR, JAN GREGOREC u devetom broju književnog časopisa „Slovanskć pohlady“ se nnađovezuje na diskusiju, koja se sve duže vremena VOdi u spomenutom časopisu, na temu dvadeset godina čehoslovačke Mknjiževnosti.
Rritičar Gregorec kaže u , · svom članku, da kađa bi se
Tantalu ispunila želja i dobio ono što želi, on bi prestao da bude Tantal, to jest ono što je, Sa sudbinom Tantala kritičar je povezao sudbinu najmlađe generacije slovačke proze. On kaže da je položaj mladog prozaika danas mnogo složeniji Talas mladih proznih pisaca debiliovao Je još krajem peđesetih godđina u vreme, kađa je još uvek bila jaka reakcija na kult ličnosti, shematizam. U stvari to je bilo direktno nadove= zivanje na stvaralaštvo “izV. srednje generacije slovačkih pisaca. Prema tome. nije se ni moglo očekivati nešto novije i samosfalnije nego što su oni u to vreme dali. Kasnije, kađa su se stvari sredile, njihov put je normalno VO dio u pravcu analize psiho= logije čoveka, posebno mladog čoveka, koji do tog Vremena nije imao mesto u literaturi, To je onda bila: druga reakcija, ne samo na kult ličnosti i njegove probleme, već na generaciju rata i peđdesetih „godina, generaciju učitelja. Ljuđska individua, lavirint njegovog unutrašnjeg sveta. postali su glavna inspiracija mlađih pisaca. Zatim, sa individue oni prelaze ma: grupe analizirajući složeni kompleks odnosa čoveka prema čoveku, čoveka prema društvu. Sama fematika normalno zahteva „mikroroman, novelu, neku vrstu rasprave. Ali, iako po obimu malim đelima, mladi pisci su odjednom dali jedno sasvim nova viđenje sveta, jedno viđenje iz sasvim drugačijeg aspekta,
vića „Heroj na magarcu“ objavljen u celini u beogradskoj reviji „Savremenik“, nalazi se u karaniinu“ — kaže se u komentaru redakcije. Pošto nije bio prihvaćen u izdavačkoj kući „Prosveta“, kaže se dalje, koja je „zahtevala skračenja i izmene“, roman je kasnije bio primljen u izdavačkoj MWhući „Kultura“, koja je čak bila puštila u štampu „Prvih dvadeset hiljađa primeraka“, ali ih je i ona zatim povukla. „S druge strane, Bulatović je — DPiše dalje „Mnjiževna Evropa“ pošto je u reviji knjiga prošla „bez cenzure“, svoje autor sko pravo prodao čitavom nizu inostranih izdavača, pa je takoi „Književna Evropa“ došla u Ppriliku da „ekskluzivno publikuje poslednje poglavlje ovog romana pod sekvestrom, koji je očigledno naljutio neke jugoslovenske vojne cenzore“.
Eto, tako piše „Književna Wivropa“, neprovereno, neargumentovamo,s golim tvrđnjama u rukamai bez trunke griže savesti Što je narušeno staro latinsko pravno načelo koje kaže: „Audiatur et altera pars“.
Sanja o nepostojećim vojnim i civilnim cenzorima, koji postoje kad je reč o izdavačkim kućama, a ne postoje kađ su u pitanju književni časopisi i listovi, i uopšte ta naša (Vigorelijeva) „Književna Evropa" izigrava šambpiona slobođe i demokratije!
U Jugoslaviji, uzgred buđi rečeno, osim „Prosvete“ i „Kulture“, postoji još registrovanih 56 izdavačkih kuća i, kažu nadležni faktori, oko 14 neregistrovanih u· Poslovnom udruženju izdavača Jugoslavije.
Dakle, izbor je za pisca više nego širok, više nego velik.
Pa o čemu je onđa reč ako, po zakonu - ponuđe i potražnje (princip koji se inače toliko Dpoštuje na Zapadu), jedan autor može konkurisati sa svojim delom ne na jednom i ne na dva, nego u najmanju ruku na 56 mesta?! I kada na tih 56 mesta ne sedi jeđan čovek, Kapitalista-izdavač, koji o svemu odlučuje sam, nego čitav niz samoupravnih tela, u kojima, opet, većim delom. odlučuju sami pisci!
Očigledno je da je u pitanju obična „mistifikacija „Književne Bwrope“ i onih koji je pogrešno i tenđenciozno informišu.
[3
*
koji je daleko od stilizacije i deformacije. Takav način, prirodno, povlači za sobom i novu poetiku, nova umetnička sredstva, eksperimenat. Kako su u pitanju mlađi, dovoljno neiskusni ljudi rezultati njihovih istraživanja i. njihova dela su morala imati i neke nedostatke, pre sve> ga nedostatak čvrstine kompozicije, manirizam. Ali ·to nije karakteristika samo slovačke mlade proze, Već i francuske, talijanske, nemačke itd.
Anton Hikiš je bio među prvima koji su imali smelosti da istupe sa jednom do tada novom poetikom, Glavna fema njegovih proznih dela su mladi i njihova osećanja, odnos prema svefu starijih. Je= zik mu je modđeran i ima sa utisak da piše sa neobičnom lakoćom. To sve govori da je u pitanju pisac sa izgrađenim koncepcijama i pogledima mađa ponekad pomalo pre= teruje u biologiziranju i erotiziranju. Druga karakteristika njegove proze je dinamizam. To je po dinamici prava savremena proza. U tome se i najviše razlikuje od drugih pisaca iz grupe. Zatim treba spomenuti Jaroslavu Blaškovu, čija su tema takođe mla= di ljudi. Njen poznati roman „Najlonski mesec“ svakako spađa u najprevođenije slovačke romane u svetu. Međutim njeni tipovi se dosta razlikuju od MHikišovih kao i izbor motiva, jezik. Ambicioznija je od Blaškove Ma vina Čeretkova-Galova. Iskjučivo je interesuje psiho-
· logija junaka. Peter Balga je
debitovao zbirkom od. dve novele, koja govori o vreme nu kulta ličnosti u omladinskoj školskoj sredini. U prvoj noveli dao je atmosferu i probleme učenika i studenata u vreme kulta ličnosti, đok u drugoj pomalo ironizira mnoge pojave iz tog doba. Sličnom problematikom se bavi i prozaik Juraj Sever. Njegova proza za razliku od Balgine čini jedan Wonglomerat žurnalizma i epike. Nekih problema kulta ličnosti dotiče se i Peter Kovačik u svojim „Portretima“ (1964). Pri tom ga majviše interesuje etička strana tih problema.
Ali u mladoj i najmlađoj prozi najviše mesta zauzima svakodnevni život, unutrašnji život savremenih ljudi. Prozu te vrste predstavljaju dela Petera Jaroša, Dušana Kužela, Vincenta Šikule. Jaroš prezentira tip konverzacione proze. Pomalo mu smeta u ocrtavanju likova suviše jako kontrastiranje. Knjige Vincenta Šikule predstavljaju neku vrstu raspravi, On iz jedncg poetskog ugla
đaje svet koji vidi. Spađa u
one pisce koji niti idealizuju, niti erotizirajiu, niti psihologiziraju. To je retko spontan pisac. U prozu o svakidašnjem životu spadaju dela Kovačika, koja su po mišljenju kritičara Gregorca najmanje novatorska. Jan Benjo svojom zbirkom „Svaki dan rođendan“ (1964) je postao velika nada slovačke proze. Posebno mesto zauzimaju svojim romanima i Peter Ševčovič, Vlado Bednar, Jozef Kot. Njih najviše zaokupljuje problem slobode čoveka.
(B. R.)
NEUE DEUTSCHE LITERATUR.
O ophođenju s literaturom i s onima koji je prave
POD GORNJIM NASLOVOM ovaj istočnonemački Nnjiževni mesečnik želi da otvori pogled u radionicu naučnika književnosti koji svoj kKritičarski rad shvataju ozbiljno. Sagledanju tog pogleda treba da doprinesu odgovori koje su dali Sigrid Tepelman (T6pelmann), Inge Dirsen (Diersen) i Anemari (Annemarie) Auer. Nekoliko Rkarakterističnih misli ove poslednje prenosimo:
— Da li je kritičar pisac? Bilo bi zlo ako bi on sebe naoči poefskog objekta, za čije „raščerupanje se pripremio, zamišljao kao poeta. Ako bi uobrazio da treba da pruži slično, samo s tom Yrazlikom što je razum na njcgovoj strani. Kritičar ne zna bolje. Delo zna. Stvar je kritičara da pronađe ono što zna, pa to đa objavi.
— Isto je tako škodljivo, pa čak i ubitačno, ako interpretator govora nije vičan pisanju. Tup prema freperenju između reči i reči, bez pronicljivosti za asocijacije ko= je se uvlače, on ne može da krmani „podtalasnim tonom osećanja svojih formulacija. Nesposoban da kalkuliše podtekstom svoga feksta, on je nesposoban da pokaže pravu vrednost jednog dela.
— Kritičar treba da ima toliko iskustva s pisanjem da ne govori kao slepac o boji. I toliko iskustva treba da ima s pisanjem, đa se odreče Dproduciranja na račun drugih.
— Ličnost kritičara je u njegovoj metodici i u egzaktnosti njegovog suđa,; a ne u tome što će reći „ja“.
— Između literame 'ritike i literarne nauke ne zjapi ponor. Reč je o različitim područjima „primene istoga. Dakle i o različitim formama primene. Ko želi da se ophodi s umetnošću, morao 'je da nauči to ophođenje. Seciranje lečnik uči u anatomiji. Hirurg mora više da zna, Ako reže bez poznavanja živoga života, pacijent umire.
— Nijedan pisac ne dozvoljava da živ bude seciran. Zadovoljan, pa čak i počaš“ćen ako svoje delo vidi položeno u tok istorije, on će praskati ako se s njim postupa kao s lešom..
— Ko se orijentiše na·strategiju taj prig: dom probušta 'aktički zaokret, Strategijski cilj svih umetnosti jest: istina i čovečnost. Između strategije i taktike posreduje kritika. \ e ? j
— Delo je dovršeno. Autoru je kritika potrebna radi sledećeg. dela. .
A sve to završava. se ovom mišlju Tomasa Mana: „Kri-
· iičari shvataju umetnike su-
više savesno i suviše moralno. Oni ne veruju dovoljno u pofrebu i neodgovornost umetničkog delanja. Oni smatraju da je umetnik mogao. jedno delo da ne napiše ili da.ga
drugačije napiše — a fo je nesporazum koji se vazda ponavlja".
(A. P.)
LES NOUVELLES LITTERAJRES
e
Dvadesetogodišnjica · smrti Pola Valerija
KAKO DANAS STOJI DBLO Po!a Valerija dvadeset godi na posle njegove smrti i kakve misli ono danas izaziva to su pitanja na koja odgovaraju EBdme de la Rošfuku, pisac vejike stud je o nedavno objavljenom prvom tomu Posmrtnih svezaka Pola Valerija, i Pjer de Boadefr. „U svakom članku „Između lampe ·i zore“ Edme de la Rošfuko, između ostalog kaže: ] Pol Valeri nije zaboravljen. Pored siavnih dela, objavijenih za života, on živi danas najviše u svojim posmrinim delima. Njegovih 250 svezaka rukopsa dostavljenih da se objave posle njegove smrti, i od kojih je samo 29 svezaka Jo sada objavlieno, izazivaju stalno studije, teze i komen>tare. Pesnik je, od 1894. do kraja juna 1945, dakle za vreme od peđeset godina, ustajući u 5 časova izjutra, svakog dana pisao „između lampe i zore“. . „Beležim ono što se događa i kako se događa, ali ne sve što se događa“ — rekao je. Čak je svoje beleške dopunjavao i crtežima. ~
Te su pesnikove beleške sada sređene, u redakc:ji jed nog odbora najpoznatijih „va lerijevaca*“ i pesnikovog sina i ćerke. i · Pa šta sadrže novog ove sveske, za koje niko nije znao, dok. je pesn:k bio u životu? Između ostalih, nalaze se i ove glavne teme: „Moj Faust“, „Gladijator ili esej O čžistoti“ (o ukroćavanju čoveka), „Tiberije ili Krunisanje razuma“ itd. A postoje i grupe misli o jeziku, filozofiji, veri, duši i Bogu, književnosli, istoriji, pesničkoj umetnosti, o snu i snevanju, o vremenu itd. i“ Uyabpi
Kroz sve njegove redove provlači se skepticizam. Nje·gOv' opšti teslamenat, uznet je
„u:ovo malo reči: „Dobro poz-
najem svoj duh. A ako sam učinio samo ono malo što sam mogao, mislim da neće biti lako dešifrovati sve ono što sam m.slio da je važno. Ali, svejedno“,
A Pjer de Boadefr, u svom članku „„Dominacija jednog duha“ kaže između ostalog:
Dvadeset godina je dovoljno da se sagleda „vrednost jednog čoveka, kome je bilo zadovoljstvo da radi, a ne da trpi, da razmišlja, a ne da dela. Jedno delo, i ako je re zujtat jedne više in.el gencije, vredi samo svojim kvalitetima: namere, načini, tehnika ostavljaju nas indiferentnima ako naša osećanja nisu dodimuta. (Otuda neuspeh Novog-Romana, čiji su tvorci pogodniji kad o nj.ma treba govoriti nego kad ih treba čitati). Za nas je danas malo važno što Mikelanđelo nije imao uspeha ni u jednom svom poduhvatu, kad nam je ostavio tolika velika dela. Zar bi za nas Dnevnik Leo= warda da Vinčija imao nekog
i značaja da nam nije ostavio svoje divne slike?
Ono što nas ovde danas muči, to je fragmentaran karakter Vale= rijevog dela. On obiluje obo= cenim stubovima, rasturenim UO POdovršeriim bare= Jefima, slično istočnjači hramovima. Pa (SERBUNVJ je zamisliti da oh umro u svojoj 25..godini. Dotle je on napisao „Mia
du Parku“, Kako bionda Va-
leri bio veliki! Gledali bismo u njemu Dekarta ili Remboa. Njegov „esej o #„Leonardu, „Večeri g. Testa“, „Stari stihovi“ bili bi. dovolini za nje-
govu slavu. be A jako se. na kraju, pitamo da li je neko zaista umro ili Još živi u literaturi. za Valerija to nije isto kao, recimo, za Žiđa ili Sartra, · koji: su imali svoje velike uspone. Va leri je uvek bio na istom ni vou, on je uvek bio daleko od naše pažnje, od našeg vremena, pa čak daleko i. od zemlje. Većina ljudi žive sa svojim bližnima. Valeri je žnao samo za svoi duh i niega le umeo da rastapa u bezbroi ukrasa. Ukratko, to je bio čovek od duha, iznad svake oestilamosti, pa čak daleko i x ljudi uopšte. ; i (N. '.)
KNJIŽEVNE NOVINE