Književne novine

KRITIKE

MISAO DA se razvitak naše savremene poezije u izvesnom smislu podudara s razvitkom našeg savremenog društva, koju je Dragan M. Jeremić istakao u predgovoru izabranoj poežiji Dušana Kostića, danas je uglavnom opšte prihvaćena. Jeremićeva misao da se u poeziji Dušana Kostića ta podudarnost najviše ogleda i da su izvesne etape kroz koje je. prošla poezija Dušana Kostića, ili koje je poezija Dušana Kostića oličavala, karakteristične za razvitak naše savremene poezije, takođe. se može prihvatiti. Prelomne godine u razvitku' našeg društva ostavile su vidnog. traga u poeziji mnogih pesnika, ali je poezija Dušana Kostića karakteristična no svom širokom rasponu od socijalne poezije do intimističke poezije. | Ako bi se razvitak naše savremene Đ' zi

sagleđao i predstavio po tematskim obeležile ma, onda bi se u tom razvitku moglo uočiti nekoliko karakterističnih faza: faza socijalne poezije (teme koje uslovliava svest o klasnoj borbi i klasnoj neiednakosti); faza ratne poezije

(teme koje nmmeće rat i inspiriše rođoliublje i

vera u mognlićnost ostvarenia novog drušivemog uređenia); Jaza poezije stvaralačkog rada" (teme koje inspiriše svest o oslobođenom čovekovom radu, o izgradnji klasmo pravedniieg dvru> štva); faza poezije wnutrašnjeg bYostora (teme koje nmmečće samnanje o postoianiu posebnog unutrnšnieg čovekovog prostora, koil niie uslovljen. ili bar niie neposredno uslovljen dYuštvenim uređenjem i u kome vlađaju posebni za-

. koni psihe: u kome se otkrivaiu neoommata čo-

vekova lica i naličia); faza obiektivme. poezije (teme koie insniriše svest o istoriiskoi persnpektivi i istorijskom medijumu čovekovog wostojania. svest o fradicii. nacionalnoj. kulturnoj, književnoi. svest o. vremenu i mogućnosti stvaranja viših duhovnih. vrednosti, svest o potre-> bi sublimaciie. racionalizacije i simbolizacjje); · Poezija Dušana Kostića oličava tti fame u razvitku naše poezije: fazu rafne poezije, fazu poezije stvaralačkog rađa i fazu poezie unutrašnieg prostora, u jednom niegovnm 'viđu..:U onom smislu u kome je karakteristična za'ove tri faze naše poezije, poezija: Dvušmma Kostića nije Rkarnkteristična: za fazu socijalne woezije. Tzgmleda mi. da se. Kostić kmo pesnik formirao iek u ratu i đa se o estetičkoj vredmosti noiedinih njevovih pesamn može govoriti počevši tek od niegvovih rainih pesama. Tzbor Tostićeve mwnezile u ovoj Mmizi, koi ie' Draman Jeremić. izvršio rukovođeći se iskliučivn este» fičkim Kriterijumom, a u koji nisu ' uključene

PROŠLO JE VIŠB ođ dve godine od prve khjige Vladimira Bulatovića-Viba; sađa je . pređ nama druga sveska satiričnih fekstova ovog zanimljivog mladog pisca. U međuvremenu je „Budilnik“ odzvohio jasno i glasno Kroz hašu javnost, pa se pretvorio i u vispreno i' mažštovito realizovanu pozorišnu predstavu, koja je, u izvemom pogledu, imala i više uspeha od same knjige na kojoj je građena (da li mi zaista imamo i danas više smisla za usmenu književnost, a osobito za usmeni vic? Pitanje nije nezanimljivo). d -5U- međuvremenu |se situacija sa ovom vr stom literature kod has nije bibno izmenila. Kniige ovog žanra pođiednako su 'retke. gotovo “da ih i nema. Humor i satira ostaju u okvirima specijalizovanih a malobrojnih humorističkih listova i rasuti po stranicama dnevne i neđelj= ne štamne. T fn hvmor i satira vrin niskog nivoa. osim retkih izuzetaka. Ono što vređi što je brifko. a pismeno i duhovito. ionmačno sc pretežno vezalo za dva mndđerna međijiuma, rađio i televiziie (još jednom: po načinu percepcije usmena literatura). Zastavu satire trenutno drže najviše i naičvršće Rađivoie-Lola Đukić. koji je stekao atribute nacionalne instituciie, i nešto manie poznnti. ier je sasvim izvan sveflosti refle\tora šfamme, Slnebndan-Kića Stanković urednik i naičešće jedini autor beogradđskih radio-emisija Vesele večeri. : ! Tako se i posle dve pune godine Vib iavlja kao usamljena ličnost u jednom rodu literature. Još uvek izvan klasičnih kategoriia humorističke literature i dalie od druvih drugačiji, dalie sebi slišam, ali ne i istovetan saga onim Vibom od pre dve godine. ia a Vibove su crtice, uglavnom, probrane iz „Politike“ u Mkoioi on ređovnn sarađuie. Pisane za potrebe lista, pod pritiskom obaveze novinara đa određemog đana, ili ođređen broj

NE POZNAJEM KAROLJA AČA da bih mogao da ustvrdim: evo pesnika kod čijih pesama je sasvim izvesno đa odgovaraju prirodi svog aUfora, kođ kojih je dovoljno ma “koji stih pročitati i pomisliti đa ga je mogao napisati baš takav čovek, kod kojih, najzad, jedinstvo pesnik--pe> sma nikad ne dolazi u sumnju. Da je tako mogu samo da pretpostavim. Ali mogu, zato. da naglasim da odavno nisam pročitao pesničku zbirku koja je, ne samo po tonu, po spoljašnjim ka= rakteristikama, po obelodanjenoj | emocionalnoj temperaturi, već i po jednom dubliem unutra» šnjem smislu. toliko. odgovarala značenju naslova. Odista, čovek počinje da se priseća reči. onog Velikog pisca koji je govorio da su mu sasvim dovoljni unutrašnji nemir i nered i da nema potrebe da ih svojom, spoljašnošću 'iskazuje.. U naše vreme, u vreme. krajnosti, koje, uglavnom, favortizuie dve vrste. pesništva — posred» no, epigmatično, komplikovanim verbalnim Spo jevima koji traže izuzeton napor duha da bi-se u njegovo zdačenje prodrlo, izraženo, i. sasvim suprotno, glasnogovorhičko, bukačko, revolvera'ško, potrebama masovne komunikacije podre> đeno, na šok metaforama počivajuće — takva je koncepcija odista retkost. i ir MMA aff

Pesma umesto tišine... Sasvim je jasno. već. iz ovoga đa Karolj Ač nije neki revoludionarni pesnik, niti to želi da biuđe, a kad pročitamo'njegovu zbirku uveričemo 5C đa će on još manie biti onaj centar glatke povrsine „od koga će se koncentirični krugovi uticaja neumoljivo širiti. za, ako Se ne varam, niko ne e i, pošto je prevođ u pitanju, n našoj knjizi stoji, sako pisati i Petefi a mi tako ne

| *Sem Mađara i Kine piše prvo prezime pa 'im nema nikakvog razloga da n stoj, Ač Karolj. Tada bi tvebalo Šandor i Atila Jožef i Radnoti Mikloš...

pibemot

"onome ko ih buđe u

:NB U

Sudbina

intimističke

(eapjiba • e poeziJe Dušan Kostić: i „PJEVAM ZEMLJU“,

Grafički zavod, Titograd 1964.

Kostićeve pesme socijalne inspiracije, takođe upućuje na takav zaključak. , Ali izbor Dragana Jeremića upućuje na raz-

. mišljanje. o još jednom mogućem i dalekosež-

nijem zaključku. Van sumnje je da Kostićeve pesme. koje su nastale u ratu i godinama neposredno posle rata dolaze u red boljih pesama faze ratne poezije i faze poezije stvaralačkog rađa. Po svojoj angažovanosti u revoluciji i u izgradnji zemlje i novog socijalističkog društva MKostićeva poezija je bila veoma izrazita, u svojoj veri u pobeđu novih moralnih vrednosti i u svom uvereniu da poezija doprinosi bĐobedi tih novih vrednosti, poezija Dušana Kostića je bila krajnje iskrena, a patos, zanos, vera i optimizam njegovih pesama deluju uverljivo, Ipak, u izboru Dragana Jeremića Kostićeve Desme fog nadahnuća oceniene su kao estefički. manje vređne. To upućuje ne samo na zaključak da”raftni uslovi nisu omogućili, sem u izuzetnim slučajevima, stvaranje estetički vrednije poezije i da angnžovanje poezije u neDOsredđnoj. izgradnii društva i inspiracija radom rilsu estetički stimulativni, već da su ti uslovi i fakva inspiracija trajnije uticali na razvitak · pojedinih pesnika. q- š

Prelom u poeziji, odnosno prelazak iz faze poezije 'stvaralačkog rada u fazu poezie unutrašnjeg prostora bio je. kao što je poznato, karakterističan za pojedine pesnike, narožito

Kroz

prizmatičko

oko satire

Vladimir Bulatović-VIB: „MENJAČNICA IDRBALA“, „Kultura“, Beograd 1965.

puta u mesecu, po svaku cenu preda rukopis, i ovako probrane pomalo su neujednačene (što je bio slučaj i sa „Budilnikom“). Nema, međutim, pisca, ni pripovedača ni pesnika, pa ni humoriste, koji sve što napiše može da hnadahne istom merom vrednosti: kod ove vrste literature gde sve zavisi više od lucidnosti, oštroumlja i nađahnuća za obrt, nego od čisto literarmog napona, ponajmanje se može očekivati proza apsoluino ujednačene vrednosti. Vibu ni donji nivo njegovog sabranog materijala nije takav đa bi bio bez dovoljno i vrednosti i društvene oštrice. Veća mu je mana — jednolikost žanra, koji je od prošle knjige sužen i koji bi, pored ostalog, verovatno onemogućio,

sublimnim”,

istinama

Karolj Ać: | „PESMA UMESTO TIŠINE“, „Prosveta“, Beograd 1965.

Prevode autora prepevao Ivan V. Lalić

On, uopšte, nije pesnik koji se bilo čime nameče. Veoma teško bi, čak, bilo izdvojiti neki stih, ili stihove koji označuju izvesnu misaonn sintezu, jer će nam se uvek činiti da ga u potpunosti ne reprezentuju, da su nam še oni pravi stihovi koje smo hteli đa citiramo nekako izmigoljili, da ~j fragmentarnoj formi pročitao neće reći ono što su nama rekli ili cno na šta su has podstakli da mislimo. Kao da se njegov poetski fluiđ kreće među rečima, koje su fu samo kao svetlucavim fosforom obeleženi putokazi, kao đa ih obavija i kao da u toj celini u svetlosti koia se u izmaglici nazire — treba tražiti i nalaziti orave vrednosti ovog pesništva. | No, đa ovo ne bi bilo pogrešno shvaćeno: problem komunikativnosti u ovog pesnika uopšte E 88

za one koji su u društvenoj angažovanosti bOezije išli najdalje i za koje je inspiracija stvaralačkim radom i izgradnjom novih društvenih "odnosa bila sveobuhvatna estetička formula, Prelom se kod tih pesnika zbio do kraja, oni su počeli stvarati poeziju unutrašnjeg prostora, ali su prelom i prethodna faza na njihovu poeziju ostavili trajan pečat.. Za mnoge pesnike, a mnogi od njih .kao pesnici više ne postoje, promena inspiracije i prelazak s jednog poetskog plana na drugi dobili su obeležje ličnog razočaranja. :

I u poeziji Dušana Kostića prelom je vidan i prelom trajno određuje razvitak njegovč poezije. Melanholičan i elegičan ton svojstveni su i ranijoj Kostićevoj poeziji. Slika prirođe uvek je podsticala njegova osećanja, a lirski doživljaj sveta nieeov je autentičan doživliai.. Po svojoj prirođi Kostić je introvertovana pesnička ličnost, podložan intimnim raspoloženjima, pesnik prevashodno intimnih preokupacija. Jeremić je u pravu kada tvrdi da ie u osnovi Kostićeve inspiracile neposredan doživliai i emocionalna reakciia. U Kostićevoj poeziji ne oseća se distahnca. prema doživljenom i izosećanom. Čak ii u niegovim lirskim slikama prirode.,i građova naše zemlie momenat distance i obiektivizaciie je odsutan. Jeremić ie u oravu, takođe, kađa Kostičevu poeziju određuie kan Dboeziju romantičarske inspiracije, ali inspiracije

il bar uveliko otežao, pretakanje ovog materijala u druge izražajne oblike, kao što su scenski. Od znatno šireg broja formi ostale su samo crtice približno iste dužine, persiflaže ili parodije-basne, kod kojih, uostalom, forma ima najmanje značaja, jer je suština ono što je bitno. A to i jeste jaka strana ovog humoriste: njegovo viđenje naših mana, mitomanija, manija i manira. Njegovo prizmatično oko koje razlaganjem viđenog sveta na ono što u njemu jeste i nije pozitivno, 1 nagomilavanje negativnog pred krivim ogledalom, da bi bilo jasnije koliko je monstruozno i ujedno groteskno —ı Č lo je Vibovo polje rada. Apsurd građen na surovoj realnosti birokratskog i malo-

postavlja; ako je i metaforičan to su direktne me tafore, ako je i posređan dovoljno je sugestivan, ako i formira izvesnu fikciju čitalac nema teškoća da u nju prodre. Pa ipak, ne treba grešiti: Ač nije isuviše jednostavan pesnik. On je, jednostavno, pesnik koji tako nenamehtljivo govori da nam se, nenaviknutima, čini da isuviše malo kaže. I tu, neizostavno, grešimo.. Jer, njegova je poezija poezija čistog, usklađenog i uglađenog. najčešće rimovanog govora, ali govora koji se,ne uklapa u statične misaone konstrukcije i sheme, već se po produženiima koja se u čitaocu kristališu razliva, preliva i znhvatm mnog prostrnnije duhovne i emocionalne sfere no što se fto:u prvi mah čini, .

oi Ova Vibova

u kojoj preovlađavaju intimal tonovi, i subjextivne impresije. Ničeg od romantičarskog imaginativnog poriva za večnim i apsolutnim nema u Kostićevoj poeziji.

Kostićeva poezija je u tradiciji naše intimistićčke lirike, u tradiciji poezije Branka Radičevića i Miloša Crnjanskog, ali više po ufica~' jima nego po obogaćivanju te tradicije. Samo u'nekolikim pesmama („Sleđena tišina Visitora“, „Balada mene kraj mostova“, „Jedno jezero spava“) Kostićeva poetska ispovest izražava egzistencijalnu čovekovu situaciju. Evokacija: detinjstva u pesmi „Sleđena tišina Visitora“, koie je poetski subiekt doživeo u prirođi, a kojem se vraća prostorno i vremenski, doživljuje se kao duboko emofivni sukob urbanog i rustikalnog u savremenom čoveku;

Što boli tišima ova. što boli

taj miy, taj korak šanptav zvijezda smemih!

Na rastanku, Yrodmi grade, molim,

da se poljupci vrate, meki; da prebolim, · tugu sokaka, tvojih, svelih; |

đa zagrlim, da ispijem, miris livada pokošemih. Kaplje, kaplje noć. : Psi laju.

Ah, sam, sam i bust sam u zavičaju!... |

U ostalim pesmama Kostićeva poeziia privlači neposrednošću, toplinom, isktenošću, ustreptološću emotivnog bića. Ali neđovolinost tih

· poetskih kvaliteta, iz današnje perspektive, isu-

više ie očigledna.

Kao pesnik Kostić je t'ebalo đa se bori sa zamkama ispovednog i intimnog, dn teži rocionalizaciii i simbolizpciji. da negeuie i razvija misao. Ali u određenim okolnosPman intimmo i ispovedno i»sledali su koo soasenip. kao favmvla va Opreovladavanie opšfep i patetičnog. Timesto da intimna raenploženia oetvomuje u anžHilm i konteksbu i Široj persemktivi, da sublimira. ličnn. ragooloženia i šimbaliywie' subiektivnoe ja, Kostić ie pofenciršo ličnmn i jsnovednn.. prefvaYaiući svoju boerzil u ličnu jsmovest. TT odyeđeneom. trepnfimi takav je. onehinak mogčnn. izgledati | celiehnđan. omogičavno ie određene moaetere reznlfate, ali ie { zotvnmren: vmenta ZA trainiin TĐoeftekn dOsfvarenia. Rareiomplizacnilia. i simholizneiian intimnih rnemnlnženip i prenkumnelig: mnnešm:se imfimisttčkim besmieimn nameće kan immemativ. Ta ie i Trnva Tenowčnnet za prođeženie.i obnavljanje intimističke tradicije u našoj poeziji. . i

'Aleksnnđar Petrov

građanskog polusveta, bez obzira na njegovo mesto na prečuino „usvojenim hijerarhijskim. lestvicama. Generalizacije oterane preko granice stvarnog i mogućeg, ali građene od vrlo opipljivih cigala, ođ kojih svaka vrlo bolno pogađa žulj. Svojevrsna fenomenologijia . taloga svake vrste, ružnog i izmešanog, uzmućenom vrtlogom jedne revoluciie. Često vrlo usmelo i kao slrainel oštro razgolićnvanie one truleži kojia, se javlia i na zdravom telu (T,avoratore i birokracija, Mali goli snob. Pismo iz koledža),

makar ta trulež bila i netipična i pomalo pod lupu stavliena.

knjiga otkriva i njegove slabosti. možđa. i više neen Drva. "e sn cloThme+i, kako smo videli, jednoličnost manira i kratkoća daha. Jednoličnost manira ie svaknko posledica opterećenosti ovog čoveka koii je po vo kacilji pisac, a Đo realnoj profesiii novinar dnevnoer lista. Onaj ko je pisao, redovno. ova-– kve fekstove, pa i one mnnie teške DO formi, kao što ie mechavi dmevnmi Irrnmenmtor nn mei ve u društvu, zna koliko je nervni i psihički napor stvarati uvek novu temu i iđeiu. a da to njie koiešta. koliko čeveka sferilizmie Đomicno đa ie sutra rok za pređniu rukonisn u štempariiu. No ta niie i ooravđanie: nicci ot vrednosti retko kađ da nisu stvarni mvilikama koie im stvnralnčki rađ «nmn nfeževnit,

Druga Vibova mana. krafheća đahn. ie možda posledica njeenvom shvp?tnanminm ove fnm7e SsODstvenog razvoja. Bilo bi đobvno da ie fakto. Ter pisac ovo falemfnm. niko pnosednin ioš iedam* da se kroz ftelst približi sveft TWnWnv memnsvadmiie jeste. i nl wmna Ola <thpnvi amet ei 1 Tojoj se neće viđeti skele aufnrove sheme, mora dati i nešto Šštn će biti ioš više liteenhiva. a ne manie satira. Košii rođ literature, ili koji rodovi, nije od značaja.

i Požiday Pežavić

Reklo bi se, takođe, u prvom trenutku, da je u pitanju posve trađicionalni pesnik. I taj je utisak površan jer se njegova tradicionalnost, bez obzira je li reč o pridržavanju strogih metričkih formi ili o· slobodnom stihu, ogleđa u potrebi za disciplinom duha i reči, a ne u koncepciji žvota i u njegovo . izražavanju. Po toi. suštastvenoj, unutrašnjoj osobenosti on je u potpunosti mo·deran pesnik, on emituj» đuh i probleme svog vremena u istoj onoj meri u kojoj se bavi i takozvanim večnim i opštim pesničliim temama. Ali, bilo šta da je u pitanju, bilo koji predmet, pesnikova intonacija ima jednu:šarmantnu prirodnost .podignutu na onaj umetnički nivo koji svaku patetičnost u potpunosti odbija. Otud, kad ovaj pesnik kaže: život, liubav, poezija, smrt — tu nema nikakvog podignutog fona, tu nema Dpreteranog davanja značaja svojim režima, i osećanjima, tu nema krajnosti koie mogu da ošamute. čitaoca. Svaka pesma ' odiše osećanjem za meru koje se, opet. uklapa u jedno opšte osećanje blage, humanističke skepse. Skeose koja pro> izlazi iz poznavania života, iz liubavi prema njemu, ali ne”iz njegovog negiranja.

Tako su pesme u ovoj knjizi, koja obuhvata izbor iz nekih petnaestak godina stvaralaštva, raspoređene po. ciklusima koii treba da predstavljaju nekakvo fematsko jedinstvo, veoma je teško pronaći pesmu koja se zadovoliava samo jednim smislom, samo jednim zniučenjem. Gotovo nikađa pesnik ne dopušta da niegova pesma bude dovršena u klasičnom „smislu fe reči, On nikada ne propušta da ragovoesti, sugeriše na * da naglasi da život za niega nije samo jeđan tok stvari i događaja, samo jedna sf»ra duha ili emocija, već čitav jedan mali čovekov kosmos, ne

Nastavak na 4. strani

wa Bogdan A. Popović