Književne novine
„staro“
66 Branko nOVO“ == 9 •
esej esej esej esej esej esei
MORA SE I U PRAUMETNOCT prodreti, u njene rudimente, i u umetnost životinja (Urjo Hirn, Gros, Grose...), kađa se hoće da prodre u apstraktnu i „primitivnu“ i „naivnu“ umetnost našeg i tolikih drugih ranijih vekova. Ceo taj lavirintikum „Novog“, „Modernog“, Nova Novissima, IJ? Art nouveau, apstrakcionizma. Blaue Reiter-a, Briicke, Bauhaus a etc ad inf. sa tolikim i tolikim izmima i imenima za ovo više od 80 godina, počev od Remboa, Van Goga i Ničea i drugih, i, unatrag, i od Nervala, E. A. Poa, Bodlera, Helderlina, mora se uzeti kao jedna velika laboratorija, duhovito eksperimentisanje, vrlo značajno pregnuče da se sve skupi na jedno mesto i u jednom pokretu, što je prošlo za OVO T—8 milenijuma kroz ljudsku istoriju.
Ceo takav jedan prodor, do sada mnogo puta ponovljen, u nesvesno, podsvesno, nadsvesno, etc, prirodan je i životni put i postupak: jer, najzad, u pojavi čovek više je mraka nego svetlosti, više je iracionalnog nego racionalnog, više nepoznatog nego znanog, više tajanstvenog nego jasnog... fi
Umetnost, ergo, kao i nauka, mora i treba da se aktivno kreće pod tim \nepoznaticama i da ih ispituje. I to se uvek i „praktikovalo“. Tako su i postale religije, a one su dve trećine umetnost, i tako su postale i sve mitologije, i metafizike, i današnje metafizičke fizike. Duh se bavi svakidašnjicom i normativima i „banalnim“ — sve je građa za umeinost — ali se on, još više bavi vrlo rađoznalo i „onom stranom“ čovekovog meseca, pa makar to bilo, a drugačije i ne može, na bazi „ove strane“. Da nije takav duh i da nije tako, ne bismo imali ni Vede niti išta do Sikstine i do, recimo, Šelinga... a
Ja nisam ni prijatelj ni neprijatelj tog po stoti pul novog zvezdarstva u istoriji. Mislim da je to, kao i u ranijim dobima, jedno pri>
'premno prelazno stanje pred neki renesans, da je to nanošenje građe i projekata za jedno sintetičko zdanje na kome će se naći podređeni i priređeni svi fi stilovi, pravci, škole, dogme, i toliki i toliki — izmi. Za ovih poslednjih, skoro 80 godina — prekretnica je negde oko 1889. godine — šta se sve nije radilo i pokušavalo: neuspešno, uspešno, polovično, vrlo dobro, genijalno (Van Gog i toliki drugi), laboratorijalo, eksperimentisalo, lJutalo, ludiralo (Dada). buncalo, tandarabroćiziralo!... Izgleda mi, a bilo je već slučajeva (Pikaso i drugi) velikih uspona, da je blizu vreme da se pojave sabirni duhovi, osvetljeni, nadahnuti, da objave još jeđan preporođaj, još jedan renesans, još jedan uskrs, mislim, već šesnaest ili sedamna= esti put u vremenima pomrlih. civilizacija: tamo od Gilgameša pa do, recimo, Getea.
A naslagalo se bezbroj „Strata“ ispod današnjeg humusa: od pre — i praistorije do damas, od. geosfere, noosfere do homosfere i pre iresano je i ispitano sve od ščimpanza koji slika „apstraktno“ idući u pra — i pre forme, u Urkunst, u biologiju umetnosti (Desmont Morris: The Biologie of Ari), od... sve do Van Goga, Klea, Kandinskog, Braka, Pikasoa i drugih i drugih. Bilo je i derviša i fanatika i vidovnjaka i veštica i hiromantista i antropozofista i astrologa i alhemičara i šta ti sve ne, i gleđano je i u bob i u kafesac i drugo i napravljen je krug iz uvoda Fausta i sve su prilike da će se ući u cvelnu periodu, bar na Zapađu i u beloj civilizaciji, i ponovo ući u jednu đalju veliku epohu koja bi, u umetnosti, odgovarala ovoj u fizici, ovoj Tosmonautskoj.
Jedno, pak, treba podđvući u svim fim Ppripremnim radnjama svih tih „novih pokreta“ pre no što postanu „stari“, i to je da su oni, kada nisu „kič“ i „novo radi novog“, vršili yrođor u nepoznato, „ujurišavanje u sutrašnji-
- cu“ (Dimitrije Mitrinović), da su „“deakađemiziravali uakademizirano „novo“ koje je postalo „staro“, da su obnavljali neke stare forme i vaskrsavali neke odavno mrtve, da su ubrizgavali jod i duge droge U sklerotizirane sadržaje — forme i da su, in summa, redovno gereontolozi ]}, jednovremeno, omladina.
U svemu tome, u celom tom vrlo prirodnom procesu, redovno še dešava da se „staro“ prilagođujie „novome“ („staro“ koje je do pre dvetri dekade bilo „novo“ i u modi). I da se „novo“ tako isto ponaša prema „starome („novo koje je vaskrslo nešto vrlo „Staro“ i GOO aaz ljeno). U svim epohama svih. civilizacija oj vali su se takvi procesi, i oni SU vrlo prirodni i životni.
Ne treba nikako zaboraviti da sU „mođerno“
'i „moda“ iz jedne materije i da ljudski đuh menja jelovnik svaki čas. Slojeva je mnogo u duhu. „Strata“ je puna zemlja istorije. Svaki čas nešto prodre iz naslaga starih preko pet hiljada godina, i pojavi se meka manja nova zvezda i uđe strasno u mođu. Šta sve nije došlo u Modernu od Acteka, i od Sumera i Hežita i, tu skoro na veliko su reklamirane u Parizu neke nove sandale za žene, a već sutradan se našlo (i izašla je fotografija) da je takve sandale nosila još Kleopatra. Pa... šta je sve izvučeno iz Afrike i ubačeno u „ekspresionističko“ „kubističko“ itd, za ovo 80 godina?
T sve je to korisno za OvU našu epohu; to što se sve skuplja 5a svih strana istorije i sveta, od nove Gvineje do našeg belog grčko-rimsko-mediteransko-hrišćanskog izraza, što se sva ljudska iskustva nalaze u jednom vremenu i podređuju, sučeljavaju i odmeravaju po svo jim vrednostima. „Neka cvetaju svi cveloVi , ali nikako ne na kineski način. Naš evropski Jik je lik svih likova: maloazijškog, mediteranskog, grčkog, rimskog, hrišćanskog (oba hriščanstva), muslimanskog, aVropskog, evro-mavarskog i evro-istočnog kulturnog kruga i nasleđa. Po evropskim školama i sistemima, naročito u vavilonskom Parizu, već više od skoro
· %) Prvi odlomak objavili smo U broju 219 od 3.
marta 1964, Ka)
KNMJIŽBVNE NOVINE
'
etc.
jednog veka, rade i suočavaju se svi dogleđi i pogledi: Od Pikasoa do Šagala i Fudžite, i od Papuanaca do nas belih, i od Anđa do Kavkaza, i od Laocea do Beketa, i tu je bilo raznih pravaca i manifesta i sve se to sučeljavalo, svađalo, rvalo, suočavalo, podređivalo, priređivaJo, odmeravalo, primalo, odbacivalo i, eto, došlo se do celog orkestra, čuju se svi instrumenti, i, gde je slobode, svađa i dogovora, svak je
Svoju misao iskazivao, do Joneska, do Beketa,
do Sutina, do Dalija, i to sve od KEshila do anti-teatra i anti romana, i od optimizma do apsurđa, i do Štajnera i do tirnera, i tako dalje i dalje: i niko ne može da spori đa je naše evropsko ognjište ono koje gori i obasjava svet i da će ono ponovo, i već je dalo u
atomima i iz njih čudesa, da će ponovo da za-
renesansi i da d&a vrt svih misli, boja, oblika, cveća, voća i, naročito, izvanredne flore. Izmešane su sve ljudske epohe, od sumerske, i sve vere, i sve politike, i sve rase od crnokožne, i svi sistemi od grčkih, i svi pravci do apstraktnih i apsurdnih i „drugih, i sve arhitekture od one piramida i Sarinena i Rajta, i sve, sve, sve od Veda i Tao-te-Kinga, i od baleta staroegipćanskog do ruskog ı Robinsovog i beskrajno drugih pojava do kosmonautizma: sve to vodi velikom dobu — kosmonautsko je već vrlo veliko — i, ako ne dođe do kataklizme, pred nama je, ponovo, jedno vreme bogova na zemlji, čije
esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej
To je ta zlatna podloga koja se ne menja i čija je vrednost kao i zlatu, uvek ista. Za sve druge vrednosti važi zakon „evolucije“. Sve drugo podleže kombinacijama, rekombinacijama, varijacijama, izmenama, promenama, mu tacijama. Iz osnovnih gena, iz osnovnih elemenata i po njima, „prave“ se i stvaraju najra>zličnije forme, i njih je do sađa, ftušta i tma po umetnosti. Ali, nikađa ne treba zaboraviti da je faktor nasleđa vrlo važan činilac i u ovoj vrsti ljudske aktivnosti. „ Sve se nasleđuje“ rekao je neko, i nije mnogo preterao. Zoološki i drugi postanak vrsta, darvinizam u širokoni ramu, nikada nije naodmet i nije rđav da se i u ovu vrstu diskusije umeša; s merom, naravno. I iu, naravno, dolazi i prilagođavanje, i borba za opstanak, i mimezis i katarze iz stare Grčke, i, tako isto, i faktori koji su indiviđualni i ne nasleđuju se, i stotine varijacija na sve teme i težnje života i prirode i duha ljudskog. Neizmeran je broj tih varijacija na temu prirođe i života, stotinu puta više nego u Bramsovim Varijacijama na jednu Hajdnovu femu. I onima u Ravelovom Boleru, ili u rapsodijama Lista, MEneska i drugih... specie
mille. Na sve to treba dodati đa se ni u Ovoj oblasti duha ništa istovetno ne ponavlja: kao ni dva lista u gori i ne znam koliko dece od istog oca isti način ne ponavlja: sve
i majke, i sve do svega: ništa se na ima svoj sopstve-
STARO SM: OGLEDA TJ NOVOM
\ oči sežu do Ajzenštajnovih „„ujeđinjenih tokova“. A sve to što ide, što dolazi, sraslo je organski i krvno, sa svim onim «što je bilo i bilo davno, još od pre desetak hiljada godina. Jer, ma koliko se paštili iz pokolenja u pokolenje da smo mi ti od kojih počinje ovaj svet i ma koliko se mučili „Mladi“ i „Stari“ i kavžili „Anciens“ i „Modernes“, živimo mi po svima starim tokovima Života, spavamo po posteljama u kojima i Aleksandar Veliki sa svojim jednirm crnim i drugim plavim okom, pevamo kao i Safo, jedemo kao i Lukul, filozofiramo kao i Platon, krv prolivamo kao u punskim yalovima, „živimo na usvojenim osećanjima“ (Žid), itd. i dalje ne samo ad inf. nego i ad nauzenam, i sve do atomistike i kosmonautike i putovanja, ovih dana, robota — kosmičkog broda ka Veneri...
Preko i nad svim tim porukama u okviru „staro“ — „mlađo“ — „moderno“ — „modno“ — „brogresivno“ — „konzervativno“, ante et post Chr. n. — postoje oporuke i testamenti koji su sub specie... i koji se provlače kroz sve od nekih sedamnaestak civilizacija kao vrsne istine, Menjaju še odela, šeširi, cipele, nameštaj, dekoracije, scene, i baroci, rokokoi, pravci, Vere, sistemi..., ali Akropolis, Perzepolis, Forum, Aja-Sofija, Sv. Petar, Deveta Simfonija, Medičijeva Kapela, Rat i mir, Ana Pavlova — Njižinski, Komeđija, i još dosta dela od:TLaocea do Šekspira i dalje; ali sve to ostaje kao
zlatna podloga kroz sve promene ovog pro-
menljivog sveta. O lıMNpy a in 3,
ni žig i otisak prstiju i vijuga na podlanici. "Tok svesti (Džemsov) uvek je drugačiji i taj heraklitizam je večit. Ako ima deset hiljada. Bogorodica u hrišćanskoj umetnosti — svaka je drugačija i u Rafaelovih četrnaenst, a toli u svih do Pikasa!
Sve je, zbilja, savršeno svejedno. Glavno da je zgodno i lepo prikazano i da je sve, i po stoti put, sul gran” spechio, da je pogođeno u centar i da je živo i zdravo, a da li je to u Veđama ili Karamazovima, na Akropolisu ili u Kaufmanovoj kući na vodđopadu od Rajta i, tako, po svim umetnostima do filmova Čaplinovih, zbilja je „follkommenes MEinerlai“, Inače i to je prirodno i uvek je fako bilo, „publika više voli“ kako se kaže u jednoj Šopenhauerovoj parergi, „novo da čita nego li dobro“. Novo je mođa, a u tom pogleđu mase vole da su mođerne i modne: od cipela đo stihova, iako su te mođe vrlo često vrlo starog porekla i čitale se i gledale i na stotine i hiljade godina pre toga.
Protivu novina, novosti, novoga i mođernog i modnog, nikako ne treba ustajati. Sve to obnavlja i podmlađuje, iako je podgrejano nešto vrlo staro koje je davno vrlo uspešno živelo. Ma to bilo i ono Mefistofelovo da je to nešto novo što on zna „od pre sto hiljada godina“ to nije za odbacivanje i to je dobro da se ubriz-\ ga u kakvo oblikovanje. Treba zaviriti i zagviriti na sve strane duha, sveta i istorije. Svuda će se naći „brođi“. Inače, misao će biti sputana i zaviličena, usklerotiće se i postati senilna, I sve io nema veze sa biološkim mla-
dim. Krštenica je tu bez vrednosti i uloge. Gete je i posle osamdesete godine bio podjednako i „nov“ i „star“, Ajnštajn je bio „nov“ i aristotelovski „star“ i posle sedamdesete i MiRkelanđelo do smrti, i takvih je do 'Ticijana i njegovih skoro sto godina i Masela i njegovih devedeset, čitav jedan niz; jer veliki čovek je sve veći što je stariji, kao što je i glup sve gluplji, i, kad bi ti „osvetljeni“ živeli, bar me tusalemski, koliko bi ljudski prođor u duh i u svet bio veći i viši! Kad se simbiozinira „znala“ mlađosti i „mogla“ starosti bez pogodđdbenog nsačina „kađ bi“, daju se veliki poduhvati, i žalost je velika što, na primer Ajnštajn, nije doživeo bar stotinak. godina: jer je do Kraja života sve više i „mogao“ i „znao“. I kod Tolstoja, iako je upao u pravoslavnu mistiku, sa godinama nikad ništa nije zastarevalo. Jednom reči: ima staroga što nikađa neće ostareti, kao što ima i staroga što se staro i rodilo, i tako je to za veliko mlado kad ostari, i tako je i Obraktno: da je star i u starosti mlad i da je mlad i u mlađosti star, i tih je parova u nedogled, ali je jedan stav ređovno dobar: bez obvira na „staro“ i „novo“ i jedno i drugo je dobro kađa je dobro. :
Ima i još nešto što ovoj diskusiji treba dodati i što se, takođe, odnosi na večito pitanje „starog“ i „novog“ i na njihove prepirke. To „nešto“ je jednovremeno i biološko i generacijsko i prirodno i nužno. To su fi takozvani ciklusi. U toku razvoja dolazi se, u skoro odmerenim periođama, do usredsređivanja na pojedine vrste umetničke delatnosti, usredsređiva– nje, naravno, na bazi talenta i genijalnosti, i tada se u toj vrsti rađaju likovi velikih tvoračkih izraza, i javljaju se redovno posle akademizama i ustajalosti i javljaju se kao nešto „novo“ i sveže. Divan je primer za ovu diskusiju ruski roman XIX veka na liniji i lancu Gogolj — Dostojevski — 'olstoj — Gončarov — Turgenjev. Sjajan je i simfonijski lanac tog istog veka na liniji Mocart — Betoven — Brams — Vagner — i sve do Malera. To je veliki ncmački zlatni lanac koji liči kao da je rađen i kovan od čistoga zlata i koji se, takođe, pojavljuje kao nešto „novo“. Takav je i romantičarski polutar Bajron — Igo — Gete — Mickijevič — Puškin — Njegoš. Ima toga još koliko se hoće Kroz istoriju. I sve je\to okarakterisa= no kao „novo“ etc. Međutim, fo „novo“ je samo dobro i uspešno i zato je „novo“, a io isto važi i za „staro“ kad je dobro i uspešno, i za obe pojave je tačno samo to da su obe podjednako i „stare“ i „nove“ ukoliko su podjednako suh gran” specchio. Stravinski je star koliko i Bah i nov koliko i Šenberg, i Šolohov koliko i Gogolj i Pasternak, i Andrić koliko Jaša Ignia= tović i Bora Stanković, i Ezra Paund koliko Vijon i Verlen i Meštrović koliko Mikelanđelo i Roden i de Ćiriko koliko Acteci i Lipšic i Robinsov balet koliko i Ana Pavlova i Maksova... Glavno je u svemu ne kamuflirati, ne prerušavati u veliko nešto što je „staro i rđavo“ i „novo i loše“, nego ići pravcem, čelno, lice u lice na vrednosti i zlato bez obzira na vremensko, lokalno, modno, moderno, savremeno i sličnoj jer je ceo taj postupak jedan postupak ravan prodavanju slame za seno i benaca za zlato, ier je ceo faj postupak ružna prevara i prefarbavanje. ·
A ima u celom ovom razlaganju još i OVO= ga,,a to je prastaro: Dosta! Basta!.Assez! T kad je najbolje jedno muzičko ili makar koje drugo ume{fničko delo, delo i čitava epoha takvih izraza, zahvata, naročito kada dođu epigoni, do-= sadi se, dojeđe, i traži se ma šta drugo, nc isključujući tu i surutku ili bozu. Kađa nisu fo najviši izrazi, i svi drugi, mađa i visoki, a la longue, dosade, i duhovi bi hteli promene i nea drugo a ne samo „opet fo, ali malo druga~
ije“,
T element mođe ulazi, dakle, u ovaj razgovor, i on nije od male vrednosti. Uzmimo jedan naš slučaj. To je naš takozvani renesanski „biogradski štil“ kome su se divili početkom ovoga veka i Hrvati oko časopisa Savremenika. Bio je on uspešan i bio je „nov“ koliko i Vuk Karadžić, i napisano je njime nekoliko velikih dela. sve tamo do Cvijića, Skerlića, Popovića, Stankovića..,, ali je i to, brzo, ušlo u muođu, i toliko, po podražavanju slabijih đuhova tom „štilu“, da su taka počeli, ali neukusno i mazno i skoro nakazno, da pišu i književni vrapci i nedaroviti ljudi. Isto se to desilo i sa međuratnom: književnošću „kao reakcijom na „biogradski štil“, isto se to i đanas dešava sa izrazom kao simbiozom ona dva ranija izraza: „biogradskog“ i „međuratnog“.
Ne važi to za Baha, ne važi to za Betovena, Dantea, Getea, Šekspira... ali to i te kako važi za mahje pojave. Čak se više ne brodi na Vagnerovim vodama, a onim Pučiniia i drugih i da se i ne govori, kao i onim Prusta, Kafke ete ad inf. Ne važi to za velike, ali za sve druge apsoluino važi. Mođerno i modno ide tako daleko da ide do u smešno, do u ružno i toga je kroz sve epohe istorije u izobilju: Tamo od bre pet milenijuma do danas. That twam assi! To je tako. To tako mora da bude. To je ljudsko. To je večiti ritam, a on se svodi na ono arzis'a i tezis' a, pađajućeg i penjućeg, na yin= vyang Kine, na dijalog, na đa — ne, na rađanje — zrelost — grob... Makako se ceo ovaj proces nazivao, famo od „preracionalnog“ i „starog“ i „novog“ i „mođernog“, i Ars Nova, i Art nouveau i Jugend —- stil itd. itd. i ma kako u svemu tome bilo i politike i politikan= tizma i verskog i anarhističkog i autoritativnog i liberalnog: proces je prirodan i životan i duboko je vezan za ljudski kompleks. I takav je bio i ovaj na prekretnici prošlog u ovaj vek,i takav je bio bezbroj puta za vreme sviju vremena od ljudskih mucanja do danas. Bilo da je to „jezik“ i izraz književnosti ili baleta, arhitekture ili slikarstva, ili jezik vajarstva i muzike i, danas, filma i bilo da je to ma koji od tolikih pravaca u toliko epoha na toliko raznih prostora sa tolikim verama i sistemima od au= to — do demokratije i od politeizma, ateizma, mgonoteizma: tok i strujanje svih vrednosti se na ovaj arzistezis način, na ovaj Ying-Yang, na ovaj „logos“, na ovaj „Stream of consciencoe“ logično i prirodno razvija i sprovođi, i večno je to kao plima i oseka, kao dan i noć, i kao svi drugi elementi ove naše tajanstvene brirode koja je u nama: od hipofize do svih gnlaksija, Takva je „igra“ svih univerzalnih i liudskih snaga, organskih, neorganskih, „materiialnih, duhovnih i svih drugih: od naše krvi i srca u nepoznatici čoveka do svih ostalih stvari dokMi dopire ljudsko umovanie.
(Nastavak u sledećem broju) e