Književne novine

Ljubomir SIMOVIĆ

RO AITTTT za unum uuu uuu u II II

Šlemovi

D4 POMISLIH: biće mrtav u nedelju kraj boyođica srećnih, koje žure

vw šume kYaj reka, mrtav u bYedelu iza zemita hladnog, iza, bu?e.

Mrtav dok ruka uzbuđena skida

šešir sa trakama, haljinu, i gasi

lampu u planinskoj kući, pokraj zida. Mrtav dok munje Wwataju talasi

zapenjeni, mrtav dok miz mokvru cestu luda kola beže ispred mevrememG . mrtav đok se s juga približava brestu seoski sprovodđ i mariče žema.

Mrtav đok mene budi mođar znak vetra koji hladi jJutaYnje predele

i vlagu smene puti koju mrak približi do ume otekle + prebledele.

Mrtav od, ove ruke koja Uušti narandžu, i DTožor zatvara Tu*l UVYftom, pred kišom, koja počinje da pljušti, Od, ruke što se poigrava s hrtom,

od, ove snažne TTuke koja daje

sjaj kišnoj zemlji, šumama i voću, koja će i mene jedmom, iz potaje, probosti nožem, izdajnički, moću.

Z EMLJU ČE OVU napustiti trava, kiša i sunce, glečeri + lava, Otići će vazduh, oblaci i YTuda i pustinja i pesak, #a mjom, ko zna kuda,

I ništa neće ma svet ovaj doći.

Nifi će biti Jutfa, niti moći.

Nit će se ma kraju pređela i dama podići pepeo iz lule vulkana,

niti će lutati kroz aodime duge brodovi puni pacova i kuge.

Jer sve će se jedmom, Mžasnuti bež made: pustinja svoje Dustoši, gromc?!e

ledenih bregova svog leda i studi,

sudija svoje pravde kojom sudi,

se u osmuđenom polju koje zimi deru kiše

i vjetrovi a ljeti sunce kao lava prži i ispija i drvo i kamen i list i travku. sive kućice, čija se vrata nikađ ne zatvaraju i liče na tamna. ždrijela, jedva sc razlikuju od okoline jer iste su boje i natrula slama i zidovi i isprane njive i ispucale livađe sa rijetkim oglodcima stogova sijena. Što nije prah i kamen kao da je opareno

KS suhomeđe pokrivene slamom izgubile

vrelom vođom ili posuto solju rukom zlog i rasipnog Sijača. Ništa se ne pokreće, sve kao 'da

se zaustavilo; ni ljudi ni stoke po prašnjavim. dvorištima, njivama i ispašama, u nevelikoj ravnici po kojoj je sve sam kamen, mrk i krupan oblutak prosut kao jalovo sjeme; sve Je nabreklo odđ nespokojnog mira koji najavljuje da se događa nešto gore od svakidašnjice ovog opakog polja.

Iznenada nejasan lelek probi iz kuće iskraj stare košćele tanka hlada. Glas zadrhta i otcijepi se da bi isto tako neočekivano zamro, Na tamnoj praznini vrata pojaviše se dvije sjenke spojene nosilima.

„Ćemovsko, što nikad, pritiskao pramen tame. Svom Zetom, ojađene snahe strižu bogate vijence što im se niz pleća prosipaju. Danas je ftrideset treći vaskrs od velike vojne, a sa ove BOleti pomor se ne odseli. Kubute tako umukoše da više ni rođenje muške glave ne pozdravljaju. Ni smrt. Knjaz nam se lani zakralji, a nas još kolera tamani. ne bilo mu prosto. Zalud pitomismo ovo suho polje, trag nam utrije krvnica. Iz đana u dan, ne čekajući ni da se ohlade, gluho odnosimo do pred crkveni prag po dvoje troje nosila...“

Mrtvaca nose ka groblju istim putem kojim su prije nekoliko dana odnijeli dijete. Muž nosi prvi, sasvim otupio i duboko pognute glave; djever korača između zadnjih ručica na nosilima, zagledan u snahu obučenu u svadbeno ruho on mrmlja usnama kao da vrača.

„Niko da nas pita kud smo krenuli, nevjesto; nikoga da vidi svečano ruho. Mali su crni svatovi, selo je utrnulo od bola. Krvnika ne vidiš. a siječe kud najviše boli. Nada jedva tinja poslednjeg Još ne izniješe.

Hladno će te dočekati Mramorni brijeg i crkvica: i oni su se zasitili naše grke krvi. Zašto me tako gledaš? Vidiš li muža što ti smeten gazi ispred nogu? Ništa mu nijesi kazala pred hadžiluk. Šta da mu rečemo, prokletnici...“

Koračali su polagano, obilazili plotove i džombe, sive oblutke. Pri samom izlasku iz sela, mimoiđoše ih dvije žene u crnini i svečano odjeven starac, Ni pozdrava ne bi. Sve je ponovo utonulo u neki napeti mir, samo su koraci strugali po šljunku i pokoja lasta usijecala putanju.

1, w, očajanju, da se oslobode pustinja, pustoši, ribnjak svoje vođe, dunja svog ukusa, led, hladnoće svoje, prestaće jednog dana da ostoje,

NEKA TI NA TRBUH vruća vođa cu?i, ta dvašljvwu glavu i Mrastave uši.

U jastuk mabunjem, oblacima zagnjuTi

glavu koja se još crvemi i puši

i prespavaj život đok se me zacrmi

smi kao prevrmut mravinjak, i gonjem, preko Aherohta, bod, zemljom se osvTni, srećom, što si najzad zaštićen, i sklonjenm.

O BOŽE, da ustanem, iz kvvave gline, uzbuđena gomila mišića i vema,

•Jja gledam: izmad venca golih i snažnih žena preko Meseca preleću vrhovi Staye planine.

Da poznam opet radost boka i uma,

sam uz prismo bedo, voće što me Kkuasi,

strašne moći matovareme na malu lampu, koju u0a5i

nevreme, nagli pljusak, provetravanje šuma.

S SAD OVDE u gorkim, brdima

— samo U?es cYvem kraj noge moga konja u etru, kao u groznici, ponižem vidim: za onim, hladnim, bretom drugi, ko mjegov nimbus ili sem, i, dalje još jedan, vrh, snegom, dodiruje zvezdu, i, dublje u daljini, nebo myačnmo i nepoznato i ma izmaku meba, more i movi Svet:

nad, Yamama i krikom šumo? lipa, pažnja gipsanog uha i slepo oko kipa.

9. DD. JE LEPO živeti me bi umrli tako pametni ljudi kao Eshil + Dante. I Sekspir bi šetao obalama Evona prašnjav od plastova sema, vlažam, od, poljubaca engleskih, seljamnki, mirisnih kao voćnjaci i

magla, I Gete bi ponovo putovao u Rim i Kolumbo bi se boyio s okeanom, i Galilej bi urlao „Ipak se Kreće!“ Odiseju

s voskom u ušima.

I Horacije i Katul i dryugi mudyi ljudi .

ne bi sad bili mitvi da Je ovde lepo i prijatno. Ni mi mećemo živeti večno,

ni mi, seljaci, nismo veće budole.

10.

NEVOLJNA vremena stigoše ođasvuđ,

.., Ptice se ne usuđuju da izađu iz ljuske vibama prskaju mehu?ri dok traže spas ma kopnu.

Moj sim u majći, zajedno sa majkom, probođen kopljem, ubijen, Dre života.

Sve nam se Yasulo

usevi prepušteni lovcima i psima žito mam, odmose gavrami i pblamem vetar ma gumnu vrše žitni pepeo.

Samo gladam wu, kljastoj šumi

pero po pero skupljum, jednu pticu skupljam, SYTce bYste košu jetru, i kYu meso veme pluća slabime mozak i žuč celo telo da odyžim, ma, okunu

cko poslednje misli.

11.

AD KAD ih treba dočekati sad, kola treba pođići štit, hitnuti teško koplje, probiti šlem, i kost, prosuti divlju kvo svetlost što pada ma ove Tuke učinila, ih, je i . blagim. 10:

KAO VOJNICI nedeljom, bĐopodmne

u parku braznom, ma klupi, kraj kipa, okruženi kratkom travom, ispod, lipa, bez čaše vina i devojke zgodme,

kao vojnici oko bioskopa,

u vojnom, muzeju, oko slavnog topa, il: ma uglu, ispr.l „Složne braće“, tako mi moja ljubav me zna šta će.

Kao vojnici što gaze u t?sti

kroz letnju žegu brema bojnom, bolju (u cokulama kuvaju se pYsti bogomoljka se pYedđ, kapijom, krsti

a vojnik sanja jastuk, semku, drolju),

kao vojnici što se tromo vuku u movu borbu, bez mogu i Yuku,

PIRBICZA. IKNI.PIŽ E W7NIBH-H . NIONZ7 BINI ZA

Sreten

ASANOVIĆ

„Nećemo više zajedno na Sadove, a kukuruzi su za prašak prjspjeli. Spržiće ih zvijezda, „jer kako se zaigralo — najnesrećniji će motiku dizati. Znade li, tuđa nevjesto, da sam te milovao drukčije no što pristoji?! Kad ono, sad godina, kopasmo ha baštini, ti pričaše o vučici što te je iz sna trgla, o divljim pčelama i stijeni iz koje si med vadila. A ja mišljah da te prisoje za mene podiglo. Smjerah da bježim u svijet s tobom — izgubio oba svijeta! Kad taj drvomor poče da me izjeda, potegoh motikom, 'Li priskoči na prigušeni jauk. Streknula si od mog raskoljenog palca, prepade te krv izmješana sa zemljom. Pošto mi opra i zavi brazgotinu, pitala si: „Kako to bi“. Sramotna se istina ne priznaje, — Zar u svijet, zar se udarih da se otrijeznim? Sakrih se iza šale: „Za palac mi se učini da je iz Zemlje privirila glava kornjače, pa gađah motikom... eto...“ Iako ne bi smijeha da zabunu razagna, mislim, nijesi se dosjetila. „Boli li te“ — pitala si. „Ne dok si ti..ć“ — rekoh ja, razbrat. Tada si se nešto mnogo zamislila...“

Crkveno dvorište na Mramornom brijegu je malo, opasano suvomeđom, sa dva-tri stabla polusuvih koščela, a negdje pri gornjem dijelu pobole se zidine stare crkvice. U razvalini obrasloj lišajem i mahovinom samo ćukovi prave gnijezda. Noću kao tamno strašilo toranj štrči iznad utrina. Mjesec katkad proviri kroz pukotine i blago zasječe njenu prazninu, učini je vazdušašfom i sleđenom.

Brzo se ispare leševi u poroznoj pržini. Ni godina me prođe, a ostanu samo rijetke šare na koretu ili džamadanu, tmaste i progorjele, i kosti. šupljikave i ptičje. I vodu i čovjeka ispije ljuta zemlja.

„Bježasmo od samih sebe; u kući se nc sa-

ILUSTROVAO HALIL TIKVEŠA

KNJIŽBVNE NOVINE

rim lozovinama nije bilo žara. Pelene ne bjehu ni do pola suhe, a sin ti se već kopreao u vodi i trebala mu je suhota. Ushođala si se po kući, pa kad ti se učini da spavamo, ti se razgoliti, Zadji plamičak s ognja obasja te kao od majke palu. Razumjeh: za mišicu da te stegnem, junaka bi mi rodila. Pobludila si đianovima preko svojih beđara kao da gledaš jesu li dovolino vrela. Kad si stala umotavati mokre pelene oko sebe, sjetih se da ćeš tako da ih sušiš. Obučena si legla i pokrila glavu. A ja sam mislio kako se tvoja snaga raskaljuje; meni je bilo zima, snaho. Izvukoh se polako ispod pokrivača, da ne čuješ, da niko ne čuje: ogrnut kožuhom izađoh u noć. Napolju me srete kiša, kapi kao orasi. Bijesna vjetruština

. ječaše ledinama i munje igrahu ponad Golog

vrha. Sve to ne utuli vražji oganj što se bješe razgorio u meni. Trčao sam prema Mramornom brijegu, nigdje ništa sem kupinova plota i sirove drače, nigdje drveta koje bih mogao da oljuštim; i njih, učini mi se, pokupila ova pokora. Grabio sam prijeko dok ne izbih na crkveno, pa munjama vođen pokupih izbišale krstove oborene vjetrom. Ti me ne ču kad se vratih, san te bieše osvojio. Izdrobih te otpatke i maložih veliki oganj kao da je svadba. Pogledah te grešno i probudih; „Ustani, pelene da osušiš!* Nijesi ništa rekla, ali ti na licu vidjeh stid: razumjela si da nijesmo svi spavali. Pelene si, izgleda izvukla još ležeći, pa priđe ognju da ih sušiš. Sjedio sam naspram tebe i mislio kako te sam đavo poslao u ovo jalovo i žedno polje da ga uljepšaš i ucrniš,..“

Sjenke sa nosilima ujednačeno su gmizale uz Mramorni brijeg. Pognutih glava, oba čovjeka kao da su bila duboko zagledana u sebe. Gore na brijegu čekala je nova plitka raka. Iznad oniskog oblaka, s juga, jedan zrak sunca padao je na nosila.

. „Svadba, svadba! Vidiš li, sunce ti je došlo u pohode. Na jad nam dođe, nevjesto! Osuših se onoga dana kad vidjeh da ćeš i ti brzo na Mramorni brijeg. Da ćemo tu prebolovati smutnu, ti nevina a ja grešnik bez grijeha...“

. Dva čovjeka spusliše nosila pored svježe rake. ali ne huknuše u umorne dlanove. Muž je i dalje zurio u neku zamišljenu tačku, a djever gledaše u porušeno lice žene na nosilima. Poslije malog predaha, djever siđe u rupu i prihvati od brata snahu pa je lagano spusti pored svojih noBu. Uspravi se, još jedanput je pogleda, a onda iskoči iz rake. Namjestiše ploče i zemlja naraste u humku. 'Peški muk prekiđe djeverov glas koji nedorečeno prokrklja brijegom: „Lele mene, sine, lele!“ Goli vrh šuplje odjeknu „sine-lele“ i tišina ponovo zatvori procijep kroz koji umalo da ne probi pravi bol i pravi razlog.

vijah do one noći kad se mali topljaše u znoju i gorušici. Bjehu pospali a ti sjeđaše pokraj ognjišta i sušaše pelene. Ogatnj je cvilio, pod mok-

kroz čađavu jesen, punu, dima, tolko i.moja ljubav nade ima ;

13.

. TEBI, leto žagušljivo

puno žita i munja

ama, brezo i šljivo,

Jeseni pwna plotuna,

vama, hlebe i vino, vama, mudra iskustva, ı tebi, domovino, velikih plodnih, usta,

tebi, sumoTno bratstvo mraka i sveće od loja, tebi, xemnmo bogatstvo, i tebi, ljubavi moja,

tviseći ma brezi izad, cveća i stada obešen, plazim, jezik veći od vielopada.,

14.

poBEDA ĆE (s vama poleti u bad!)

olovom, u pilulama

da ti leči glađ.

zavičaj će (gimi!) u, sunčani dam duboko wu glimi da ti nađe stam.

Slobođa će (trumil) da nagradi truđ: šlem, đa ti napuni kao noćni sud.

16.

UHU MI uhoda, sluša sve što čujem, Iz mog me oka prati: kud, putujem.

Srce se sprema da me izda koplju, moga me, po kiši, nosi prema groblju.

Na pragu, u moći, kad i Mesec zađe, ruka svetli nožu da mi grlo nađe.

Apologija književnog standarda

Nastavak sa 3. strane

da uživamo! Postoji izvestan kauzalni odnos između proznog standarda, kao kolektivnog {cnomena, i pojedinih pisaca koji taj standard stvaraju, razvijaju i u izuzetnim primerima n dilaze. Dok pisci za koje kažemo da su standardni svojim delima i kvalitetom i kvantitetom obezbeđuju ovom kolektivnom fenomenu VItalnost, pa ako hoćete i kriterijum, razume 5G kriterijum srednjeg dometa, dotle taj i takav standarđ omogućuje istim piscima da debljaju, to jest da se razvijaju u granicama svoga talenta.. ” . .

Savremena srpska proza, onako kako jc mi vidimo i onako kako su nam je prezentovali kritičari iz ovog Banđićevog izbora, sjajan ic primer egzistencije književnog standarda. čak i ovaj krnji nedozvoljeno mali, pretenciozno mediokritetski izbor pokazuje kako i koliko je vitalan i vegetabilan naš prozni standard. Šta više sastavljač ove hrestomatije pokazaće veliki afinitet prema onim piscima koji ovaj ičnomen karakterišu u užem smislu reči. Ovde nije reč o Bandićevim tekstovima koje je uvrstio u svoj izbor (a koji uzgred budi rečeno predstavljaju primer kritičkog standarda) već je reč O značenju konteksta tuđih tekstova koje je O• dabrao i poređao. A to značenjc je za nas sudbonosno: ono ukazuje na domet literature i funkcije i efekat kritikc koja tu literaturu afirmiše. Ne treba čovek da bude vidovit, ni suviše pronicljiv pa da shvati šta i koga afirmiše kritika u ovakvom Bandićevom izboru. Ne treba suviše da se pita zbog čega su uneti i takvi tekstovi kao što je na primer, spisanija Stevana Majstorovića. Očigledno je da će prozni standard egzistirati sve dok bude onih koji će ga isuviše voleti!

Ima, međutim, jcdna okolnost koja ide na Yuku sastavljačima Bandićevog Tipa. Prozni standard ume, ponckad, da budc stimulativan pa da rezultira vrhunskim delima. To znači da unutar standarda koji već postoji kao Jjcdan svojevrsni književni sistem, postoie dela i pisci koji nadilaze opšte odredbe strašnog proseka, To su dela Ive Andrića, Isidore Sckulić, Mi- · haila Lalića, Miloša Crnjanskog ı Miodraga Bulatovića, da pomenecmo samo onc koji su u ovom izboru zastupljeni. Nije ironija ako kažem da ic i za Bandića stvaralaštvo ovih pisaca značajno. Ali dok je u delima Andrića i Lalića našao dokaze i svojih uverenja, dotle ic u stvaralaštvu ostalih, malo pre pomenutih Dpisaca, našao za svoie antolosičarske koncepcije sjajan. alibi. Na taj način |e stvorio jednu Veštačku ravnotežu, pomirenost suprolinih i ncskladnih osobina. Da je ta ravnoteža prividna, da nc ođražava ni dub, ni almosferu u kojoj se razvija savremena srpska proza, dokaz su mladi pisci, Woj su namcrno izostavljeni. Piscu ovih. redova ostaće do kraja nepoznato šta Bandić podrazumeva pod pojmom savremćno. Smešno je upućivati prcekore čoveku koji je i pro{osor savremene književnosti. Ja samo: želim:da izra= zim bojazan da se ovakvim popečiteliskim stavom prema svemu novom u savremenoj srpskoli prozi, ne' stvori ponovo mesporazum kao nekađ. Bandiću, i kao stručnjaku ı kao jstraživaču, morala bi biti poznata ona divna i dirljiva poruka V. Vulf savremenim WKritičarima: neka zurc u vidik, neka ispituju odnos između prošlosti i budućnosti i tako pripreme put za buduća remek — dela...

X Misa ida Miodrag Jurišević