Književne novine
LIRIKA U TPTRTE VODU
· Arčibald · Makliš
ARČIBALD MAK LIŠ (Archibald MaclLeash), rođen 1892, istaknuti „američki pesnik, studirao ie prava na Jelskom i Harvardskom univerzitetu. Kao pesnik zapažen je 1917. godine posle objavljivanja zbirke „Kula od slonovače“. Nakon toga objavio je čitav niz pesničkih dela: „Sreća brak“ (1924), „Lonče zemlje“ (1925), „Ulice na mesecu“ (1926) itd. U doba fašistićke pretnje postao je veoma zainteresovan za stvar slobode i pravde i stalno je ustajao u odbranu slobode i demokratije („Konkvistadđor“, 19%; „Javni govor“, 1936; „Amerika je značila obećanja“, 1999).
Ars poetica
ESMA mora biti nema i obla k'o jabuka Pr je takne ruka, |
čorsta k'o medaljom stari što se me otvara ma pritisak prsta
tiha kao kamen izlokani što ga u osoju mahovina brami
pesma mora biti bezrečivi svet kao ptičji let
pesma mora biti vremenski nepokretna dok se mesec penje
da oslobađa, k'o što mesec oslobađa jedmu po jednu gramu ma drveću zamršemom makom,
da ostavlja, k'o što mesec iza zime ostavlja, jedno po jedmo sećanje u umu —
pesma moa biti vremski mepokretna dok se mesec penje
pesma mora biti stvoamo kao da istmu mjemu misi znao
20 Svu povesnicu Tana jedan prazam prolaz, jedan list sa grama
za ljubav trava povijena, dve sve{losti vrh mora što stoje
pesme ne smeju da znače mego da postoje,
Razlozi za svirku
7 ASTO s toliko triela, pesmu obryađujemo vek za vekom — boš kao ceo vek
ovo je doba — kada živa stema
me živi više a isklesani kamem, mestaje? —
Helderlinovo pitanje. Zašto da budeš pesmik sad kada značemja memaju značemja? kada je kameni oblik uobličeni kamen? Duirftiger Zeit? — Vreme bez ičeg u sebi?
Zašto da u bbostelji sred noći ležimo,
u ustina, dyžeći pregršt Yeči, iscrpljemi najviše odsustvom, mašeg pYotivnika? Zašto da budeš pesnik? Zašto, budi čovek!
Daleko negde w majudaljenijim, Amdima naslapamo ogromno kamenje se diže.
Šta je čovek? Ko postavlja khamem temeljac pesmi u ruševinama divlje Mdivljime sveta?
'Akronpola večnosti koju mrvi u prah vreme i opet je moja — moj zadatak. Nužda srca prisiljanva, me:
čovek jesam; pesnik moram biti,
Prisilmi rad ne zna za odmo?: zbrkanmom, stihijskom, broticamju sveta treba mametnmuti Oblik,
nepomičam, bled, čist i ču?Tst
Za navek da traje ili bar da traje
ta građevina, prepuštena slučaju,
koja obećava besmntnost, jer mjemo krilo se pomera i u kretanju nekako odyžava ravnotežu.
'Zašto s toliko truda DĐesmu obdelavamo? Iz uskovitlanosti mora
ko jedan po jedam, krhki cvet, izrasto, koralni sprud koji umimuje vodu.
Pokolenja samrtnika lepe morsku otopivu so ma kamen, na nepomično diveće, ma mepokretne grane, da označe kretanje mora,
Šta je zmija kazala Adamu
O KO SI, reci, usred duvojstva toga? I koje ti si od «lrevnije dvoje?
Kad odvojimo jedmo od drugoga,
od dvoje ti si — koje?
Da U ti si onaj što uživa tako kraj one tamo kada moću spava? IP ti si onaj kog zaplaši lako Sjaj meba iznad glava?
Da 1 si opipljio iP utvara kleta?
I rodi li te iP me rodi dvoje?
Da UP si gospodar od ovoga sveta? Tad ono drugo — ko je?
I kaže ona koju dvojstvo esi: u, telesnom, se duhovno začelo; i, to je jedno; i ti '•*!no jesi da PP duša ili telo?
Prevela Ranka KUIĆ
PIŠU: MILAN ADAMOVIĆ, STANOJLO BOGDANOVIĆ, PREDRAG PROTIĆ I ALEKSANDAR POPOVIĆ
TURK DILI
ia aaa ia emir re i Diskusija o romanu
MOŽDA «na wprvi pogled izgleda čudno što diskusija o romanu zauzima vidno mesto na stranicama novog broja OVOg najugledmnijeg turskog časopisa, Ali ako se setimo da u turskoj, a i u drugim orijentalnim književnostima, roman nema dugu f<tradiciju, čuđenje izostaje. Diskuuija, naravno, ne odražava toliko stanje današnjeg turskog romana koliko ilustruje domet misli o romanu kao kmjiževnoj vrsti. Shvatanja su pode-
. ljena uglavnom u dve struje.
Kako god okrenuli stvar, kažu predstavnici prve struje, roman se ne može otrgnuti od svoja tradicionalna četiri elememta:
1) Odsustvo retuša. Naime, junaci romana freba da budu ljudi evakidašnjice. Drugim rečima u romanu dolaze do izražaja različiti ljudi koji svakako imaju i različite poglede na život i društvo, različite stavove i držanja. Baš kao i u stvarnosti, Pisac sa svoje strane ne sme se gubiti među ličnim gle dištima i emocijama svojih junaka niti se sme radi dosledno sti u masi raznolikih gledišta i karaktera svojih junaka stav ljati iza jednoga od junaka. Snažan roman, to je skladna sinteza karakterA, individualiteta i ličnih preokupacija kreiranih ličnosti unutar društva kakvo ono bilo.
2) Pošto su junaci romana i karaktemo i duhovmo realne ličnosti pisac ne sme una pred izlaziti pred čitaoca sa svojim sudovima. Čitalac sam spoznaje jumake kroz njihova shvatanja, stavove i postupke.
3) Dinamičnost i kontinuirano radnje. Započeta radnja mora biti nepredvidljiva i ne sme se ni iz kakvog razloga prekidati, Sve ima da se odvija spontano i prirodno, svemu autor mora dati slobodu. Čak nema pravo da forsira ni psihoanalizu. Neka svaka scena sačuva svoju istini-
~. tost, jednom rečju, da se u · romanu rađaju romani.
4) Snaga obrade. Ona zavisi o tehničkoj sposobnosti i vičnosti autora jeziku.
Druga struja nalazi da ovakva definicija važi za klasičan romam, za balzakovsku romansijersku umetnost. Ona se doduše u nekim aspektima može odnositi i na moderan roman ali u većini je s njim nespojiva. Deljenje romana na četiri elementa narušava vred nosni integritet romana, ai svake druge umetnosti. Treba postupiti „upravo suprotno, treba insistirati na koncentraciji svih vrednosti koje čine strukturu neke umetnosti pa i romana.
Iznevši tako kritike na raĆun prve teorije predstavnici ovoga mođermog pravca prelaze na objašnjavanje modermog romana onako kako ga oni vide. U prvom &Hredu roman se za njih ne može posmatrati izolovano od ostalih umetnosti jer on ne. otva-– ra neku svoju školu nego na-
*
AKTJABR
Nove pojave u sovjetskoj literaturi
PITANJE koje A. Metčenko svojim člankom „Trajno, osvojeno“ (u majakom broju OVOg časopisa) može najpre da izazove jeste: da li se on s razlogom uzbuđuje zbog najnovijih pojava u sovjetskoj literaturi. Jer, recimo, da „gorke reči“ M. Isakovskoga („s.. Vrlo veliku grupu poeta narodnost uopšte ne interesuje...“) koje on citira i činjenice o kojima one govore i mogu da zabrinu dobronamernika. čini se da je njegov gnev na mladog kritičara, čije ime ne udđostojava spomena, sasvim neopravdan. Naime, svoju optužbu on je izrekao zbog toga što je taj anfan teribl (u časopisu „Junost“, 12, 1965) „strpao u jednu gomiluć J. Smeljakova i M. Cvetajevu, A. Bloka i VI. Hođasjeviča, VI. Majakovskoga i A. Belog. itd, Jedini je za njega kriterijum, veli, „zemlja poezije“ a osta-
tipovi”
dahnuća crpe u kontekstu celokupne savrememe umetnosti. Oni zato umoljavaju svoje neistomišljenike da prvo postignu saglasnost o tome šta je to modema umetnost uopšte. Svaka umetnost (i klasična) ima mešto da nam saopšti. A umefnost je splet simbola. Današnji svet simbola sazrevao je vekovima i zaodeo se u realno:ti i maštanja naših dana. Odmah valja napomenuti da i simbola ima dve vrste, unutrašnjih i spoljašnjih. Nešto što spontano zapazimo ili ga se setimo, sve dotle je beživotna stvar, uveli spoljašnji simbol, dok ga umefmik ne obrađi u svome unutrašnjem svetu i iznese u vidu unutrašnjeg simbola. Put, od spoljašnjeg simbola do unu trašnjeg naročito se lepo očituje na slikarstvu. Spoljni
simbol slikar odabire iz sve-
ta oko sebe. Toj sirovini on menja oblik, provlači je kmoz svoju kreativnu moć u unutrašnjem svetu, a zatim nam
· uz pomoć crta i boja emituje
svoj „unutrašnji simbol —ı finalni proizvod. Talo je i pesma jedan spoljašnji simbol ulovljen u nekom trenutku, sproveden kroz'podsvest i usavršen maštom i pesničkim jezikom.
Prešavši sada sa opštih postavki na komkretnme oni naglašavaju da je pokret za novi roman produkt vremena. Glav ne odlike novog romana su u tome da on nije neki pregled raznoraznih situacija ili karaktera kao što nije ni reportaža o onome što je svakome poznato, on ne. analizira društvene suprotnosti i nije „sredstvo ni istorije ni sociologije. Kao ni stari tako se ni novi romanopisac ne gubi u pričanju o junacima niti je zarobljenik planova ili ograničenih scena. On nastoji da stvori sopstvenu realnost i izloži je na sebi svoistven način. On je uvek prinuđen da dospeva do nepoznatih činjenica i njih da obrađuje. A te činjenice su simboli koje pisac stvara u sebi. Ove Mžinjenice čine novi svet u kome vreme nema značaja. Ako nešto ima da se iznese onda je početak i kraj toga takođe bez značaja, Ono što je značajno to su trenutna Osećanja. Romanopisac stalno pa zi da neprekidno održava svežu psihološku materiju zbog čega mu se i dešava da pada u protivrečne sudove, Ipak, u svemu tome je glavno umoetnikovo nastojanje da svet unutrašnjih pojmova obradi u novim formama ne gubeći pri tome vezu sa spoljašnjim svetom,
Ako bacimo jedan 8yqelovit pogled na oba mišljenja lako ćemo uvideti da i iedno i drugo verno odražavaju društvene uslove u kojima je živela i živi Turska. Prvo gledište je olžigledno nastalo kao reakcija na romantičarsko-sentimen talni roman koji je sve do najnovijeg vremena dominirao turskom literaturom, dok je drugo formirano pod uticajem individđualističkih i sim boličnih strujanja u evropskoj literaturi, posebno u francuskoj. (M. A.)
li, kao što su idejne pozicije, estetički principi („među njima princip partijnosti i narodnosti“), stvaralački metod, itd. kao da mu smetaju. „Mogu u tom Masopisu, nastavlja, da prime blagonaklono i realizam. Samo napravite uxutupak i priznajte za realiste futuriste, imažiniste i druge „iste“ iz modernističkog lagera“. I ne samo to. Mladi kritičar u svojoj „zemlji poezije“ nije našao mesto za pesnike kao što su M. Isakovski. A. Prokofjev, Vas. PFjodorov, JJ. Isajev, S: Smimov i mnogi drugi, pa i Demjan Bedni. Po svemu sudeći, izgleda da Metčenka wmmogo više ljuti i zabrinjava. redakciia „Novog mira“, pa i sam Tvardovski. Da bi pokazao da fenomen o kome govori nije zahvatio samo neke mlađe pisce i kritičare, on evocira „mnapis iz „Novog mira“ (broj 6 od 1965) u kome je jeđan od najstarijih Žžurnalista „podvrgao sumnji doprinos koji je našoj estetici dao pisac kao što je D. Furmanov“. A u istom tom časopisu je, veli dalje, u memoarima ili drugim kojim vidovima, „rečeno mnogo ushićenih reči o O. Mandeljštamu, B. Pastemaku, M. Cve
_ _ IZLOG CASOPISA
fajevoj, Lavu Lunce, a da se ređakcija ni reju nije Ogradila od apologije n=&rojanim autonima. Proizilazi — po njegovom mišljenju —e da su ovi piuci dali mnogo značajniji prilog sovjetskoj literaturi nego D. Furmanovć. On se, kaže, ne bi sporio 5 tvrđenjem A. Tvardovskoga (objavljenim u januarskom broju „Novog mira“, 1965) po kome „vrednosti dela kao umetničke celine određuje upravo autorova ličnost“, ne bi to činio da se „u nizu umetničkih dela i kritičkih napisa nije pojavilo subjektivno tumačenje“. Najviše je, prema njegovim reliima, fome doprinela knjiga Ilje Brenburga „Ljudi, godine, život...“, objavljena u „Novom miru“, „To je, tvrdi A. Metčenko, vraćanje u daleku prošlost, na zaboravljene staze, s kojih su davno otišli svi talentovani pisci, pretpostavivši im put #elikog narodnog iskustva“. Eklektičnost redakcije ovoga časopisa se najucižljivije, nastavlja Metčenko, manifestovala kada je priča S. Zaligina „Na TIrtišu“, objavljena u časopisu, dignuta na stepen Lenjinove nagrade, zbog toga što je „autor našao svoj ugao gledanja i prikazivanja događaja, koji su već postali istorija („Novij mir“, 9, 1964). Po Međženku, međutim, Zaligin nije pogrešio što je naslikao tamne strane kolektivizacije, nego što ih je video jednostrano i što je preuveličao ulogu kulta ličnosti u najvećem u istoriji događaju, u kome *uı glavnu ulogu igrali narod i partija. Redakcija je ne samo previdela njegove propuste nego čak fetišizirala „lični ugao gledanja“.
(S: 5)
LETOPIS MATICE SRPSKE
O UUIUIU!EJŽJU""LLLCT_ O ai
Novo rasvetljenje dela L. Lazarevića
NASTAVLJAJUĆI seriju svo Jih napisa o značajnim Dpiscima srpskog romantizma i
| realizma, Milan Kašanin u
junskom broju našeg najstarijeg književnog časopisa nastoji da razvetli pripovedačko delo Laze Lazarevića i da ukloni neke nesporazume koji Lazarevićevo književno delo prate, tako reći, od njegovog „nastanka. Kašanin najpre ukazuje na paradoksalnu situaciju da u vreme potpunog političkog mrtvila, pod vladom bposlednjih Obrenovića, u Srbiji nastaje epoha punog književnog, naučnog i ume{iničkog Dprocvata. Ono što u poeziji za srpsku Književnost toga vremena predstavlja Vojislav Ilić, to u pripoveci znači Laza Lazarević. Neki stariji književni kritičari ukazivali su na Lazarevićevo moralističko i religiozno „opredeljenje kao na jedan vid patrijarhalnog konzervativizma. Međutim, po Kašaninovom mišlienju i Lazarevićev religiozni odnos prema svetu i moralizam predstavljaju viši stupanj intelektualne svesti koja pripada jednom društvu koje je savršenije od pa trijarhalnog. Lazarevićeve pri povetke su izraz njegove inftimne prirode. U vreme kada ie egzaltacija bila sve za Lazarevića je bila karakterirična izvesna uzdržljivost. Ta uzdržljivost i spremnost da se uvek i u svakom frenutku prikloni razlozima razuma dovela jie do toga da iza Lazarevića nije ostalo obimnije književno delo. Poziv pisca zahteva. po Kašaninovom mišljenju, celog čoveka i piscu građanin mora da se žrtvuje. Lazareviću je imtimno bila bliža ličnost građanina i on je pisca žrtvovao građaninu. Ali baš ncke građanske osobine doprinele su da Lazarević napiše onakve pripovetke kakve le napisao. Osećanje mere. sklada, ukusa. karakteristični za građanski mentalitet, igrali su u TLiazarevićevom slučaju Dpresudnu ulogu. Kašanin se bavi i stranim uticajima na ovog našeg „pripovedača. Po njegovom mišljieniu oni nisu znatni i više se svode na neke lične Lazarevićeve simpatije prema pruskoi literaturi nego na neke uticajie koji se mogu fiačno naučno ustanoviti. (P. P-ć)
eeej deanaknnudakaiua, NAGYVILAG
.–—––3–: ZZ”>V IT IE.„lPAa Povodom smrti Ervina Piskatora
U JUNSKOM BROJU ma. đarskog časopisa za sve{s književnost „Veliki svet“ Ar pad Fai (F4y Arpšd) piše da je Piskator pozornicu u pot. punosti bio stavio u službu svoga marksističkog, revolu. cionarnog ubeđenja. A da bi to mogao učimiti morao je prethodno da raskine sa sta, rm tradicionalnim, građan. skim pozorištem. Što je tamo bilo statično — ovde je posta. jalo dinamično. Pozornica je ogromno porasla, novoj teh. nici služe grandiozne mašine: kružna pozorn'ca, novi svet. losni efekti, uvođenje flma — sve su to Piskatorovi novi. teti. Ali sve to nije igra koja je sama sebi svrha, samo oslobađanje forme — nego teh. n'ka dosledno „stavljena u službu umetničko-političkog cilja. Piskatorovo pozorište nji je ono staro „pozorište „hram“, pozomnište pobožnosti i katarze, njegovo pozon'šte ne podstiče na meditaciju ne go na pobunu. To je pozorište Rklasne borbe, forum političke agitacije. I gardu „svojin saradnika P'skator je vaspitao u tom duhu. U nju ne spadaju ravnodušni, apolitični umetnici, ier je u njegovom po zorištu tekao ogroman kolektivni rad.
Ali taj samcpregorni rad se faktički završio već 1929. godine, Fai kaže da je Piskator posle toga još više od tri decenije bio samo svedok kako njegovi brojni scenski i teknički pronalasci postaju svakodnevna praksa „modernih pozorišta naših dana. A kad „više nije mogao da deluje u svojoj zemlji Piskator je 1933. godine ot'šao u emigraciju. U Sjiedinienim Državama su mu omogućili da organizuje i VOdi dramaturšku školu, ali živo pozorište mu m'su dali u ruke. Doživeo je da ga 1945, pozovu čak i pred MakaWwliievu komisiiu. Tađ napušta.Sje dinjene . Države i vraća šeu
Nemačku. Beži otođa kuda
pobegao ispred fašizma.
Kad je stgao u Nemačku Breht je još bio živ. A živi su bili ioš i mnogi njegovi ne kađašnii prijatelji i dugovi: reditelji, glumci i pišci, a cvetao je i BERLINERBNSEMBULE. Piskator se ipak vraća u Zapadnu Nemač ku. Možda je verovao — m'sli Tai — da će tamo s pozicija opozicije ipak moći da pokuša oživljavanje starog političkog pozorišta. Ali je ubrzo) morao osetiti da je splasnulo borbeno raspoloženje zapadno nemačke radničke klase. Nisu ga primili raširenih ruku. Povremeno su mu davali rediteljske zađatke i tek posle desetogodišnjeg potucanja po? vali ga za intendanta berlinske „Volksbuhne“.
Pai konstatuje da lepi epilog njegovog životnog dela predstavljaju: Hohutov „Na mesnik“, Kiphartov „Open“ hajmer" i Vajsova „Istraga“ Pozorišna umetnost Piskato rova još jednom je zasvetlla starim sjajem, ali, naravno, U sasvim drugim okolnostima i u sasv'm drugoj ideinoj 54" držini. To beše vraćanje pret hodnim događajima, vraćanje u svet drama — dolumenafa. prepoznavanje „savremenosti naših dana. Ali istovremeno ! povlačenje. Povlačenje iz TO” vova revolucionarne borbe 4
plemenitih, ali nesumnjivo P0 desnijih, bezopasnijih, defan"
zivnih, šančeva građansko humanizma. Piskator ie — završava T#
— do frenutka smrti ošia0 veran načelu angažovane U metnosti. Ali se ipak osećA izvestan zamor u rečma ičUne od poslednjih izjava neka” dašnieg revolueionarnog bOF ca: „Tednom smo već dož'vel da umetnost građena na sfć" tilnom esteticizmu nije bila sposobna da stane na put VT varizmu — treba se truditi da se to ne ponovi“. (A. P.)
KNJIŽBVNE NOVINE