Književne novine
prevedemi . esei IS pe ruinama Or ara ari Na Venirı Rarr zo yiuf vero AI RP arayarısoı NEMAČKA LIRIKA se poslednjih dvadeset godina promenila i sadržajno i formalno. Te promene su dva aspekta istog osnovnog kre> tanja, koje je, doduše, jasno, ali se još ne može shvatiti i pojmovno, Promena sadržine protekla je u pravcu od „pesme prirođe“ (Nafurgedicht) prema „pesmi iskaza“ (Spruchgedicht). Promena oblika se sastojala iz napuštanja tra> dicionalnog vezivanja pesme za stih, strofu, rimu i ritam u korist jednog po muzičkim vremenskim vrednostima u sebi raščlanjenog „parlanđa“. Kratki primer za to uzet je iz Berta Brehta. Ta rana pesma je „pesma prirode“ (pesma pejzaža) i, po shemi nemačke balađe, sastoji se iz osmorednih strofa, stihovi su jambi, a četiri od njih se rimuju. Naslov pesme je „Sećanje na Mariju A.“ (Erinnerung an die ·Marie AJ). To je jedna od najznamenitijih i najlepših Brehtovih pesama iz 1920. godine. Pesma je ljubavna, ali ljubavnica je vodeni leš. Poezija vodenog leša spada u „kraj stole-
ćać“ u svet dekadencije i Jugend-stila; Prva strofa glasi:
Onoga dana meseca septembya, plevog
Tiho pod drvetom šljiovim, mlađim
Držah, je tihu, tu ljubav bleđu,
U mi kao dyažestam, sam,
'A mad mama ma mebu letnjem, lebom, Beše oblak, posmatrah ga dugo.
Oblak mnogo beo i grdmo bisoko
A kad pogled digoh, me beše više fu.
Motiv je čulno-erotičan, i treba ga bezuslovno shvatiti kao pesnikovu uspomenu duboko vezanu za prirodu. Ako ga posmatramo očima iz 1920. godine, tad izgleda kao da jedva odaje trag nekog novog načina govora, mada su fra= govi, naravno, tu, a godine 1960. stari Breht bi bio u mogućnosti da ukaže na njih.
A sad evo pesme iz 1953. godine. Sastoji se iz pet redova i zove se „Veslanje, razgovori“ (Bu dem, Gespršche). Mesto je i tu voda, ali ono što se događa to nije radnja balade, nego pesnikovo posmatranje. Pesma se odriče stiha i rime, ona deluje čisto i slikovito deskriptivmo. Nema tu ni metafore, ni poređenja — ali je zato cela pesma očevidno postala metafora, Ona glasi:
Veče je, Mimo klize dva preklopna čamca, Vu, mjima dva gola mlada čoveka,
Jeđam, kraj drugog %veslajući, razgovaYaju. Razgovanajući veslaju jeđam kraj drugog.
To je meta- teza: Pesma sadrži govornu figuru.
Jeđam, kraj drugog eslajući, yazgovaraju. Razgovarajući veslaju jedam, kraj drugog.
-. Čulna' draž pesme tesno je vezana s tim gramatički igrajućim premeštanjem Yečenice. Ona se govori u ritmičnom „parlandu“, kao „pesma iskaza“.
Obe Brehtove pesme izabrane su da bi se očiglednim učinio nagovešteni postupak razvoja nemačke lirike od rimovane „pesme prirode“ do lagane „pesme iskaza“. Breht je izabran kao primer, zato što su njegovi stihovi i redovi jednostavni, jer je mjegov jezik razgovetam, iskaz jasan i, najzad, zato što je citiranje Brehta velika mođa u Nemačkoj (...)
Nas ovde treba da interesuju predstavnici stednje generacije, koja je danas između 40 i 60 godina. .Najvažniji njeni predstavnici jesu, ili su bili: Gimter Ajh (Giinter Eich), Peter Huhel (Huchel), Hans Egon Holtuzen (Holthusem), Kar! Krolov (Krolow), Hajnc Pjontek (Heinz), Ingeborg Bahman (Bachmann) i Hans Magnus Kncensberger (Enzensberger). Njihove pesme su ritmički i strofički eksperimentalno proširene, često sažeto kao presuda i zbijeno. Na njih nisu delovali samo spomemuti veliki nemački majstori, nego i francuski i anglo-amerikanski pesnici. Na Holtuzena je, na primer, osim Rilkea, uticao još i T. S. Eliot i Odn (W. H. Auden). Krolove pesme su učile od francuskog madrealizma. Pjontek je na jednoj strani autor izvnsnih prevoda Džona Kitsa (John Keats), a na drugoj, umetnost njegove kompozicije je pod uticajem Čezara Pavezea (Cesare Pavese). Uostalom može se opaziti okretanje od Zapada ka Istoku. Ginter Ajh i Peter Huhel, poreklom iz zemalja Odre, čvršće se drže predanja nemačkog prirodno-magičnog stila nego li autori sa Zapada: Holtuzen i Krolov. Pjontek, rođen u Šleziji, kao učenik izbegao na Zapad,
primio je u se uticaje oba sveta, šlesku mistiku ·
i povezanost s prirodom i fako reći tehničku precimost Zapada s naklonošću za velikovaroške teme.
Istinsko iskustvo mlađih pesnika, koji su
škoro svi u drugom svetskom ratu bili izbeglice ili živeli po logorima, jest neđovoljnost realnosti, svakodnevice, onog područja prirode u najširem smislu, dakle elemenata i događaja gde še individua pojavljuje kao objekt koji pati. ovek smeteno vršlja po Rkataraktu istorije. Peter Huhel piše aprila 1945. retke u kojima je groza nad uznemirenošću sveta izražena još sasvim u oblicima stare pesme prirođe:
O noći tuge, moći aprila,
koju sam, pYoplipao' u vatremoj Dpafi, oblepršanm, crnom, vodemom frabom,
kad se slutilo mestrpljenje po mutnom, mulju,
Motkama goneći i daskamoa,
klupčađdima grama i pićem,
osmuđenim, Yogozom, sleđemnim, listobinw, nizvođu s mwtvima tiho.
O temelju sveta još mevezami
O pluže grobova još mepovređemi O čoveče, izgubljeni i mađeni ma frošnom splavu još izložemi.
O žalosni zadahu, bledih usama krvlju i kišom došao je dam, kad je ma veke kamenim Yebrima Jutaynje svetlo ležalo vazmrskano.
KNJIŽEVNE NOVINE
JUN UM
Huhel je značajam pisac koga savrememost oblika mije jače ponela, Jeđino tema elegične
tuge ukazuje na vreme nastanka pesme. Lirsko
Ja se davi pod težinom elementamog. Utonjavanje toga Ja u tugu nad varvarskim svetom, to je životno osećanje Gintera Ajha. U „Porukama kiše“ (Bofschaften des Regens) vidi se neko lebdeće stanje između prirode i neke neprijatne i nepoznate egzistemcije. Šta mači šum kiše? Koju „pesmu“ pevaju plombirani vagoni s ljudskim teretom? Kakve vesti ma Kkrtičnjak? U čemu je lepota otopljenih mežnih pahuljica? A golubijeg leta? Šta ma rezbariji može da znači konj bez jahača? Koji tragovi vođe u čestar? Kakvi razgovori se vode u majčinoj utrobi? Pesme se sastoje iz slikovitih izraza, Odgovori nisu dati: odgovora nema.
ŽALO S MUKAMA.
Zvezdđame doline, morske dolime
iskovame u kovačnici vode i dl pod gospodarstpom, više mecenjenih, kraljeva. Srebrna sluz se koči ma decembayskom mrazu
Nerazgovetno
crvenkasto prozračma životmija ma grbu,
hijeroglifski mnapis.
Skrivene su pijace,
gde se trguje šumama, morske trave od snova.
Udeli kiše što pada u more,
i građansko pravo utopljenih, gradova.
Siromaštvo se me savija,
vilica se okreće ka wwuwtarmjim granicama zemlje,
Nikoga ne očekuju sem, veta?Y.
Ajhova lirika je prožeta osećanjem neizvesnosti i nesigurnosti, a iza toga stoji nađa u promemu stvari. Nadrealno otuđenje se služi drastičnim sredstvima. Ajh kaže: „Bolesti kruže u Žičanom sistemu zemlje“,-i misli na lues, tuberkulozu, rak i leukemiju; to su „bolesti koje ne prilaze mefalu“, Tu se pretpostavlja: „Možda je u toku promena ranga“. Ta promena se ne odnosi samo na politički i socijalni život, nego i na stvari, na prirodu.
Utehe su skriveme
ma đubrištu se mmoži ruža gubeći lišće
svoj snivani miris
Ovo je grafički štampana slika (Druckbild) u četiri retka, koja se može čitati i kao proza. Sadržina” se ne može diskurzivno razumeti, ona želi da bude prevedena iz jezika metafore, a znači da tek potcenjivana egzistencija ruže na đubrištu omogućuje da se pojavi njena prava lepota. Kao supstancija lepe ruže ispostavlja se miris o kome ruža sniva, unutrašnja svest nje same na mestu, gde je sasvim svoja i gde dolazi k sebi samoj. Iz izmošenja dosad skrivene istine i lepote tajni karakter dobija drugi položaj, a iz toga sleduju utehe za onoga ko je utonuo u tuzi nad bedom.
Reč je, dakle, o prastarom lirskom „iOoposu“, koji se pojavljuje u novim metaforama i pojmovima o slici. To kođ Ajha nije mišljeno „literarno“, nego u smislu poziva radi vraćanja i preokreta. S apostrofiranom „promenom“ povezan je tihi poziv, a njegov cilj je stvaranje
nemačka pesma
movog i boljeg sveta koji je već prisutan u
„snu. Prihvaćene linije se perspektivno sastaju
u jednoj tačci s onu stranu poznatog sveta. To je tačka skrivenosti, tajna spoljnih podataka o stvari. Zato pesnik kaže:
Skrivene su pijace
gde se trguje šumama mon?ske trave od snova. Delovi kiše, što pada u more,
i građamsko pravo utopljenih gradova.
To su ijrealne, neshvatljive stvari, „šume morske trave od snova“ i „delovi kiše“, S onu stranu bede i jađa pojavljuju se novi, i društvenopolitički novi, ciljevi, jedam bolji svet. Tako je Ajhova lirika posednuta figurama „više borbe“. On zna za dvoznačnost svakog pokreta, on zna da mišta me propađa, ali on zna i za razočaranja u životu, varljivu svetlost i usamljenost, Čovek je na begu, pravo Ja nema više svoj dom: ·
OPSADA
Ptice što dolaze no hramu,
Sliku tvoju zadržavaju ma mYežnjači. Nose je vukovima wu česta,
U pripremu plime
I ka zborištu ajkula.
Večerom meka te
Zalasci sunca učime siguynim,
I ljubazmost,
Kojom, se osvetljavaju pYozo?i.
Al ti znaš koje pesme
Se otvorile mad zelenim, svetlostima. Izlazi se čuvaju.
Razdeli sad, pošto si ispremetam,
Broj ih na gramama bred tvojim bYožoyom, Čitaj u crtama tvojih vuku:
Onaj što maređuje mapad,
Zabrinut je i za tvoje spasemje.
Vukovi gube tvoj trag jutrom, u snegu.
Bilo bi zabluda iz ovakve pesme izvlačiti društvenopolitičke zaključke. Oni su i tako jasni, a mogu vice versa važiti u svim zemljama. Primećuju se nadrealne primese teksta, a i izvesne nejasnosti slika, princip ređanja i DOređenja motiva (vukovima u čestar — Za Zborište ajkula. Zalasci sunca — i ljubaznost, Razdeli — broj čitaj u crtama). Pesnik kakav je Ajh nije estetizirajući moralist, on hoće nešto: on poznaje neodoljivu moć reči. Pesnik ugrožava državu, jer samostalno misli, govori i formuliše. U modemom društvu s tendencijama da poravnava i egalizira, pesnik kao čovek individualnog izraza automatski postaje borac. Vilhelm Leman (Lehmann), poetski i misaoni učitelj liričara Ajha i Krolova, sveo je ovo stanje na formulu: „Pisanje pesama je pokret otporna“. Time on ne misli na otpor protiv određenog političkog sistema, nego ma položaj duhovnog čoveka u društvu koje se shvata samo još kao ekonomski kolektiv.
Ove misli se nalaze, samo još opširnije formulisane, u pesmama Petera Huhela, koji živi u Istočnom Berlinu. Huhel je u početku pripadao pesnicima prirodne magije. Ljudska i politička iskustva su proširila njegov horizont.
Kao uzori njegovih kasnih stihova pojavljuju se Pol Klijar (Paul Eluard) i Bert Breht. Pe-
»
U našem listu (27. broj) bilo je govora o Prvom susretu pisaca iz zemalja Sređmje Evrope u Gorici do kojeg je došlo na inicijativu italijanskih pisaca i kulturnih radnika, a kome su prisustvovali književnici iz Austrije, Čehoslovačke, Savezne „Republike Nemačke, Mađarske i Jugoslavije. Sastanak je održan pod pokroviteljstvom UNESKO-a, a na njemu je — kako je to naš list naglasio — veliku pažnju privukao i referat Kurta Hohofa o mođermoj nemačkoj lirici, koji je, po oceni većine učesnika, bio najsadđržajniji i najpotpuniji u informativno-kritičkom smislu, Ovom prilikom, uz neznatna skraćenja, objavljujemo Hohofov referat.
sma „Psalam“ (Psalm. — 1963) poziva se na jednu reč Tome Akvinskog, a završava se ređovima koji izgledaju kao mešavina Brehta i Lemama: 3
Što iz semena čovekovog
Ne postaje čovek
A iz semena drveta maslinovog Ne postaje dyvo maslinovo
To treba tražiti
Aryšinom, smiti,
Om što stanuju tu Pod zemljom
U kugli od cementa, Njihova snaga je slična, Pahuljici
Snega što veje.
Pustom ostaje istorija Termiti je pišu Svojim, jezicima
U pesku.
I neće biti ispita, Jedđam od.
Koji se revno truđi Da uništi sebe..
Pesnik takvog vremema peva „s čičkom u ustima“. Slika se kod Huhela više puta Dpo=navlja. Političko iskustvo Trećeg Rajha, rata, bosleratnog vremema i razočaranja s fakozvanim nemačkim pitanjem, zloupotrebom tehmičkih dostignuća za naoružanje i kosmičkom politikom: fo su pozadine lirske melanholije i besimizma. (...)
Kod Karla Krolova lirska slika je mmogo apstraktnija i otuđenija od sveta. On je pesnik čulnog kvaliteta, koji se kao lepota osveiljava u stvarima. Supstrati su boja, svetlost, sumce, vino, vođa, kamen, klupče, i ne kao poslednji: flaša i alkohol. Iz 1952. godine postoji poetološka pesma pod naslovom „Reči“ (Die Worte):
Bezazlenost izmišljenih reči, Koje se izgovaraju iza wvYata, Sa prozora i uz zidove Okrečene strpljibom, svetlošću.
Stvarnost reči,
od dva sloga ili tri: Isečemih iz zagometki weba, Iz žile wu kamenu,
Odgonetanje tuđih. lica
S munjama pod kožom, Bradama u kojima vetar stoji, ŠSaputavim, glasom.
“Ali imena ostaju
U uvu samo kao zujanje Cvrčaka i pčela, Preobraćaju se u ćutanje.
Vokali, sitni insekti Nevidljivo nad zrakom Padaju kao pepeo Ostaju kao miris dunja,
Pesma sadrži mesta iz ranijih pesama Krolovih, iz zaostavštine Lemanove, Ona se sastaju kao nova konstelacija. Draž je izrazito artificijelna, „pravljena“, Kađ se vokali izjednačuju s insektima, padajući kao pepeo, ostajući kao miris dunja, onda oblik lepote ostaje sporan u starom smislu. Za geometrijski karakter Krolovih pesama mogu se naći mnoge potvrde. On kaže: „algebra zrelih plodova“, „vreme, što otiče venama“, „propast mogućnog postojanja“, „mrtvac nije rima za nežnost“, „crni vetar oštri svoja usta na jadikovku“. Ima suviše tranzitornih metafora, kao „očajno džbunje“. Sva upoređenja i slike ranijeg vremena odveć su napeta, ona izgledaju zgrčena, umesto da budu tačna. Tada je Krolov još tražio put iz prirodom vezane familijarnosti govora.
Taj put je našao kod Francuza. Već 1948. pojavila se sveščica s prevodima francuske lirike. U njoj ima pesama Ronsara (Ronsard), Lujze Labe (Louise Labe) i Di Belea (Du Bellay), Većina pesama je iz 19. veka: od DebordValmora (Desbordes-Valnore), Nervala, Bodlera (Baudelaire), Verlena (Verlaine), Remboa (Rimbaud) i drugih. Savremena pesma je svesno izostavljena. Ona se pojavila 1957. u novoj svesci s prevodima Apolinera (Apollinaire), Miloša (Milos), Reverđija (Reverdu), Žakoba (Jacob), Sipervjeja (Supervielle), Koktoa (Cocteau), Šara (Char), Mišoa (Michaud) i drugih. To je bila „mođema“ u smislu francuskog nadrealizma. Krolov piše: „Sve to prvi put poshaje providno kod Apolinera, a istovremeno postaje program i poetska praktika. Igra njegovih asocijacija, slobodna igra njegove pustolovne lirske fantazije stvorila je zapravo prostor u kome se otad moglo kretati“.
Krolov je otkrio uzorak, koji je trebalo da zameni njegovu zaspalu muzu, Nove pesme su providne, one imaju melos. Čak i arimmetička metafora postaje poređenje poezije:
Izvuci iz svih ruža Neupadljivo sve.
One prezimljuju bespomoćno U senci starih osećanja.
| Predmeti prirode se razleću po prostoru gde je sve lako i bestelesno nevidljivo. 'U prostoru. te nove lirike uskoro dolazi do priključenja na velike prošlosti, Ono čisto eksperimentalno, i ono uopštavanje preterivanja, kojima danas
Nastavak na 56, strani