Književne novine

LIRIKA U IPISTEVOJDĐUJ

Vladimir Holan

VLADIMIR HOLAN (4905) ic »jedna od majsloženijih pojava češkc' poezije XX veka čija lirika odiše medđitacijom, senzibilnošću, ličnim problemima i povu čenošću u sebe. Jedno vreme pisao je i pamflete, približio se savremenosti (»Gavranovim peromv“), bolmo proživljavao minhemsku tragediju svoje zemlje, dao više iskrenog oduševljenja posle oslobođenja (»Hvala Sovjetskom. Savezu«, »Pa:

nihida«). I kad prevodi iraži sebi srodne pesnike (Bodlera, Rilkca), voli sudbin-.

ske tragedije, drame ljudske egzistencije. Prevedenc pesmc su iz zbirke »Bol« (1966). Dobio nekoliko književnih nagrađa u svojoj zemlji i inostranstvu.

A vreme »U sPcu šta imaš?«e zapitao me Živo. Pitanje to bilo je nenadno i bez izvihjavahja. Htedoh reći: Ništa!

A vreme (što kraj kamenog stuba nosna nekad hramove da se sruše) feče mi: »Lažljivče, mesto to, žena prepuno,

još samo u paklu je prazno,«

Kad pada kiša u nedelju

Kad pada kiša u nedelju a ti si sam, sasvim sam, ofvoren za sve a me dolazi mi lopov

i ne kuca ni pijanac, ni neprijatelj; ;

kad pada kiša u medelju a ti si usamljen

i ne znaš kako da živiš bez tela

i kako da hestaneš kad imaš telo; | kad pada kiša u nedelju i kad pripadaš sam sebi ne očekuj ni svoj monolog!

Tad samo anđeo zna šta je nad njim,

fad samo đavo zna Šta je pod njim!

Knjiva u Yuci, pesma u samoći,

Ubi nulus ordo, sed perpetuus horror

Teško je živeti kad treba ostati

n strašnoj zbilji ovog vremena...

Samoubica samo misli da proći može vratima na zidu nacrtanim...

Ne, nema znaka da će doći Paraklei...

Boli me srce bpoezije..„

U septembru oko dva noću

Kraj ugašene sveće osećaš nekad da si progledao. Kao da kažeš: oslepeo kad je trebalo da vidiš...

Ostavio si tamo mlade godine, u dobroj zemlji zlu staztt, .a sad st star i bolestan...

Nv?, me boj se, umreti još nećeš, smirt je w vrtu tek, otresa Šljiva...

O, nado, inisao mi je bolna, dočekati te ne mogu, nestrpljiv hodam i pitam. za bryze vozove samo.

Godina

Jedino žene čekati znaju jer na sastanak dolaze kasno. O, nado, misao moja je bolna...

Bog smeha i pesme već davno zatvorio je za SODOMm. VeČHOST.

Od tadc ponekad samo

javi se uspomena sve mahje,

Somo bot od tada,

nikad ne dođe u veličini svojoj,

voći fe svagda mo čovek. sam;

pa ipak: u srce Mjegovo stati mora...

Bor Kako je divan taj stari bor na vrhu tvog detinjstva Šo danas poseti... U: pjegov Šam, osećaš kao da kraj je poslednie knjige, da freba ćutatt i plakati da bi izrasla Yeč...

Sta je tvoj život? Za nmeznano dao si qnano. A sudbina? Samo se jednom osmehnula a 1ı THSi bio tj...

Prevela Nada Đorđević

KNJIŽEVNE NOVINE

LE MONDE

Kultura treba da bude besplatna

POZNATI francuski dnevnik »Le Monde« od 6. {februara donosi integralni tekst govora Andre Malroa, koji je ovaj znameniti pisac i francuski ministar za kulturu, održao u Grenoblu prilikom otvaranja Doma kulture u ovom gradu. Pokušaćemo, zbog: nedostatka prostora, da interpretiramo samo neke Malroove misli o kulturi i značaju domova kuliure u društvenom životu, ne samo „Francuske nego i u ostalom svetu.

Domovi kulture su, prema Malroovom mišljenju, istorij: ski fenomen. Oni se rađaju u celom svetu, i, prema tome,

IE BNNAJU fenomen savre-

menog društva. U Asuanu, na primer, dom kulture·obuhvata samo bioskop i izložbe. re-

gionalnih produkata ove obla~ sti. Međutim, to ništa ne sme-

ta da je uvek pun posetilaca, Zatim, dom kulture nikako ne znači isključivo mesto zabavljanja. Ali, kaže Malro, želeo bih da se dobro razumemo, u njih se ne dolazi ni da bi se dosađivalo. Konačno, treba da se okonča sa poznatom zabludom, koja se rodila pre nekih trideset godina, kada se kultura smatrala isključivo potrebom slobodnog vremena, iako nema kulture bez slobodnog vremena. »Insistiram na ovome: jer ne videti da ie kultura istovremeno i korišćenje slobodnog vremcna značilo bi iziednačiti posetioce domova kulture sa neckadašnjom buržoazijom«.

U svom daljem izlaganju Malro, da bi ilustrovao OVCE svoje teze, dao je istorijski presek razvoja ljudskih civilizaoija i postavio jedno intcresantno pitanje: šta bi mislio Stendal o ovome trenutiku, kada bi se našao u Grenoblu na otvaranju Doma kulture, jer Stendal ie bio upravo onaj pisac koji je predvideo četiri istorijska događaja od velikog značaja: simultani ulaz u istoriju SAD i Rusijce, pobedu Republike i pobedu racionalizma. Stendal je bio istovremeno od onih pisaca koji su sugerisali, nama koji priznajemo pluralitet civilizacija, da ie u svakoj od velikih civjlizacija prošlosti (sa izuzetkom možda dva ili iri VCka antičkoga Rima), vrhovna figura čoveka, kojom se nadahnjivala svaka od njih, bila određena religijom. Izgleda da je očigledno, nastavlja Malro, da je humanizam stvOTio Svoj tip čoveka koji ima svoj imaginarni svet, Suprofstavlien hrišćamnskom imagi!narmom svetu. »Iz toga sledi odlučujući rezultat našega vecka: mašinska i naučna civili-

zacija, najmoćnija civilizacija .

koju je svet ikada poznavao, ali koja nije bila u stanju da stvori nijedan hram i nijedan grob, niti, što je najčudnovatije, svoj vlastiti imaginarni svete, Opštepoznato je da svaka civilizacija donosi Svoje vrednosti. XVIII vek je verovao da se mova civilizacija zasniva na prenošenju saznanja. Srednji vek je takođe poznavao prenošenje saznanja, ali vemički narod nije Živeo od svih saznanja, nego od Otkrića i Zlatne legende. U našoj civilizaciji dezimteresovani pronalasci saznanja su sigurno visoke vrednosti, ali za samog istraživača a ne i za narod koji veruje. Po shvatanju Malroa, naša civilizaciia ie civilizacija bez snova, šio ie, razume se, za nje pogubno i štetno. I zbog toga domovi kulture, pa i Dom kulture u Grenoblu, trebalo bi, prema njesovom mišljenju, pravo

da bude ono mesto gde će se,

kulturne tekovine koristiti istovremenmo i na istom mivou, bez obzira na to gde se kul turne delatnosti odvijaju.

Tako dolazimo, kaže dalie Malro, do glavne tačke naše zamisli. Pretpostavimo da kuliura ne postoji. Postojalo bi »je-je« umesto Betovema; propaganda umesto Piera dela

Frančeska ili Mikelanđela; novine umesto Šekspira;

TĐžems Bond umesto »KYrstarice Patiomkin« ili »Potrage za zlatom«. Ako pređemo na naše doba konstatovaćemo da ie Hemingvej više potomak Šekspita nego »Njujork tajmsa«. Mi počiniemo da shvatamo -·zašto kultura danas igra tako: veliku ulogu: ona ie domen „transmisiice „vrednosti. Jedna civilizacija ne bi bila civilizaciia, ona bi bila društvo prolaznih vrednosti, ako tako ne bi bilo. . Upoređujući domove kulture u SSSR sa tek započetim stvaranjem.domova kulture u Francuskoj, Malro zakliučuje: »Započinje jedna od naidubliih konfrontacija koje ie ikada istorija duha poznavala; konfrontaciia kulture za sve sa kulturom „za svakoga. I radi toga kultura nužno mora, pre ili kasnije, postati besplatna kao što je to školovanie, jer će u toku idućih dvadeset godina bez sumnje broi ovakvih releja kulture biti znatno uvećan. »Velika intclektualna bitka našem.stoleća je vočela, jer ie kultura DOstala samoodbrana kolektivileta. baza stvaralaštva i nasleđe plememitosti svetla« —/

završio je Malro. Mladen Milanović

IL PONTE

Blow-up

POSTOJI u Antonionijevini filmovima jedna dimenzija po kojoj ovaj zaista veliki reditelj, mnogima više liči na filozofa-diletanta nego na autentičnop: čoveka svoga VLIemena, Jedno intelektualno u· obličavanie sadržaja, jedna igra sa ukrštanjem smislova i značenja, Jedan simbolizam i· ambivalencija. Ali veličina i vrednost Antonionijevog filpiskog: postupka nije u onome što saopštava film kao celina, nego u onome Što otkriva i pokazuje svaki pojedini irenutak filma i to važi za »Blow-up« više nego za. bilo ko: ji Antonionijev film pre mnjega. Da ilustruje ı potvrdi svOje mišljenje Fernaldo di Đamuateo navodi reči samog Antonionija koje je ovaj izrekao “u jednom predavanju namenjenom studentima na Centro Sperimentale di Cinematografia u Rimu: »istina našeg svakodnevnog života nije onako mehanička, konvencionalna i veštačka kao što ie filmske storije u većini sluča-

· jeva, načinom svoje filmske konstrukcije, ' prikazuju. Tok života nije ujednačen nego ic čas ubrzan, čas usporen, Dponekad zaustavljen, ponekad vrtoglav... Govorim Ovo ne zato Što smatram da bi tre balo precizno pratiti pojedine slučajeve iz života nego zato što poštovanje ovih pauza, O„vog ritma života, pokušaj vezivanja za jednu određenu u nutarnju, duhovnu, ili čak moralnu realnost, prouzrokuic uglavnom ono što se danas sve više formira i kvalifikuic

. . kao: moderni film koji se više

ne' interesuje prosto za čino-

ve ı događaje, neso za Ono što nas tera da postupamo na određeni, umesto na meki drugi, način. Naši činovi, naše geste, naše reči, samo su posledica našeg ličnog stava ı odnosu na pojave sveta. Za1o mi izgleda danas potrebno da se film učini i literarnim, i figurativnim. (Ovde se služim paradoksom jcr ne verujem da postoji literarni, ili Tfigurativni, film. Postoji sa-

mo film, koji prihvata u sebe

iskustva svih ostalih umetnosti i služi se njima kako smaira da treba, slobodno).« »Blow-up« je rigorozan primer topa što bi trebalo da bude »literarni« film upravo u paradoksalnom smislu o kome govori njegov aulor, smatra Đamateo. On bolje nego ijedan drugi Antonioni jev film ilustruje ove mjesove reči, iz istog predavanja: »Pod određenim uslovima Verujem da bih, stavliajući moga glumca pred iednu određčenu boju, uspeo da saoPpštim bublici šta on ima ma umu i šta namerava upravo da učini, bez ijedne reči diisloga.« »Blow-up« je upravo takav: sa ograničenim brojem reči, često bez reči, ı sa mnogo raznih akcija, fotograf protagonista ovog filma saopštava gledaocu šta se unutar njega događa, kakav je mje. pov kavez ı kako vokušava da izađe iz njega (i ne uspeva), kako reaguje na neoček:vano, i čak, kako će reagovati kad se neočekivano bude dogodilo. Struktura priče, 1 jedino ona, ilauminira komlek-

snost psihološke sitwaciie,

Tvrtko Kulenović

SO a aaa parka ia aki aa de ac— a ala e-a o la, dica uini nan alda aden

IZLOĆ(,

ČASOPISA —

T

tHIE TIMES LITERARV SUPE! :BMEN3

__––č –––—–D II -s TT] TT —

Reči za muziku

POZNATI FRANCUSKI šamsonijeri Žorž Brasens, Žak Brel, Boris Vijan i Leo Fere objavili su, kao knjige, tekstove svojih pesama; prošle godine francuska Akademija je Žoržu Brasensu dodelila »Grand Prix de Poćsie«. Engleski kritičar Alasder Klejr posvećuje, tim povodom, u broju od 1. februara, „duži tekst temi »Reči za muziku«.

Dajući kratak osvrt na odnos između reči i muzike u prošlosti, on podseća da je

popularna pesma »nečist me.

dijum« koji se meprcstano meša sa drugim umetnostima i zabavama, da je Često Ppovezana sa plesom i da se neprestano menja pod uticajem promena u muzic!, instrumeoen talnoj tehnici, pod uticajem pokreta životinja ili kretanja mašina uz koje ljudi rade. Krećući se od zemlje do zemlje, sa kontinenta na kontinemt, ona stvara most 1I/među ritmova nesvojstvenih poeziji određene zemlie i stihova kasnijih generacija; ona stvara nove mogućnosti za metričko izražavanje 1, iznad svega, svojom ovezanošću sa radom i plesom, usklađuje Titmove . stiha sa ritmovima tela i uživanja.

Žoržu Brasensu i Žaku Brelu ovo ponekad polazi za rukom. Brasensove najbolje pesme su one u kojima gOVOTI o siromaštvu. Njegova versifikacija je uvek savršena, i njegovo delo ilustnuje Eliotovu misao da dobre pesme, bez obzira šta sve mogu biti, moraju pre svega biti dobri stihovi; da je stih nešto što u izvesnoj meri živi sopstvenim životom, što je mužan ali ne i dovoljan preduslov da Doezija bude živa. Stihovi Brasemsovih pesama, bez obzira na temu, odišu zrelošću, dostojanstvom, i prirodnošću, i niihova vrednost dolazi najviše do izražaja u onim »esmama u kojima se govori O siromašnim ili umirućim. Ponekad ovaj šansonijer pribegava fantastičnom mamiru, i tada podseća ma Laforga i Edvarda Lira. Brasensovi alek-

sandrinaeor puni Su. ta kojom se ostvaruje komedija u kojoj ima neke lake gracije. Čak i onda ikada je govak, slušaoca na kraju Brasemsove pesme čeka razrešemje puno ironije. Š

Brel je romamtičniji od Brasemsa; mjegova versifikacjja je tvrđa. JIzvesne središnjc teme, polanitet ljubavi i smrti, retko su odsuine iz Brelovih pesama; on piše o njima stojeći b:iz maske, parod ši zla svakodnevice, olkrivajući snove detinjstva i njihovu nekonsjstentnost sa mržnjom kcia vlada u svetu odraslih; on katkad pravi opore šale'i na sopstveni račun. Brel se razvijao u sredini u kojoj se neguje tradicija popularne pesme, gde ona nije prestala da bude pnovezama sa standardima i razvojem savremene Dpoezije. Njegove teme, ljubav i smrt, uvek su razvijene preko preciznih i oštrih slika i u podtekstu imaju osudu mili tarizma i uništenja.

Teško ie ne složiti se, kaže u zaključku Klejr, da su Brasens i Brel neophodni: zbog standarda koje uspostavljaju, zbog obima svojih konstruk. cija, zbog toga Što su svoje pesme utemeljili u tradiciju evropskog stiha tako da, ma šta činili, oni umeju da mišu. Postoji mogućnost da će jednog dana pisati poeziju. U Engleskoi se takvi zahtevi 'ne postavljaju. Ima nekoliko pisaca koji su svesni toga jaza. Biće više progresa kad ljudi koji se interesuju za poeziju budu posmatrali šansome sa podjednakom pažnjom kao što posmatraju poetska ostvarenja. Nije reč o tome da hterati i »obrazovami« uzmu folklorne pesme iz ruku naroda i »profine ih«, Pitamje je prosto u tome da li će šamsonijer, kad počinie, početi. bisati stihove koji momsu biti poeziia ili. će uzeti poefsku dikciju za svoj mediium i umesto poezije negovati icvtini žurnalizam. Brasens i Brel su odabrali ono prvo.

Ladislav Ninkovi“

BENGALI LITERATURE

Jedna anatomija Indije

ČASOPIS bengalskih ventuzijasta koji je vrlo brzo stekao čiutalačku publiku širom Indije, pa i u svetu, donosi iz pera Sarodža Ačarije zanimljiv prikaz poslednje knjige Nirada S. Ž. Čaudr.ja, još jednog Bengalca po poreklu i entuzijasta istine i demistiTikacije po opredeljenju i temperamentu, indijskog pisca koji stvara na engleskom jeziku o kome se možda u ovom književnom trenutku u Indiji i u svetu govori višć nego O bilo kojem drugom indijskom piscu. lako: po 9o-

dinama spada među pisce najstarije generacije (rođen

1892) Čaudri sc pred čitalačkom publikom pojavio tek

pre petnaestak godina, izuzei- ·

nom Knjigom »Autobiografija jednog nepoznatog Indijca«. To je memoarska knjiga koja je svojom lirikom i senzitivnošću, kao i kreativnim kvalitetima svoga stila, nad-

mašila sve romanc koji su ikada napisani u Indiji na

engleskom jeziku.

Druga knjiga, »Jedno putovanje u Englesku« (kao parafraza Forsterovom romanu), objavljena šest godina posle prve je, po mišljeniu kritičara iz »Bengali Literature«, nešto slab.ja od prve ali je ipak nesumnjivo čaudr;ijevska. To je pulopisno-ešejistički tekst u kome ije Dprisutna Čaudrijeva 5pOSsoDnost da oset, ı dočara duh ı miris krajeva i mesta, izvezena njegovim kao i uvek lucidnim meditacijama, ili inv.*ktivama. Treća knjiga, nedavno objavljena prvo u luksuznom izdanju u Engleskoi a zatim u džepnom u Indiji (što se može smatrati izuzetno velikim uspehom) je »Kontinent Kir. ke« sa podnaslovom »ogled o indijskim narodima«.

»Kontinent Kirke« je iza zovna knjiga (otuda je doživela da bude neumereno i kuđena ı hvaljena), hrabra studija anatomije: i patologije indiiske civilizacije. Ona se obara na bezmalo sve mifove o Indiji: na čuvenu ind'j-

. sku spiritualnost koja nije

potvrđena u istoriji, na tole-

ranciju koja n je naročito duboka, na hindusko mišljenje koje sc često nalazi na nivou jevtine spekulacije, na takozvano jedinstvo u različitosti koje je pronađeno tek u kasnom devetnaestom veku, na čitavu brižljivo Kkrpljenu fasadu Indolatrije koja j|icd\no zadovoljava potrebe orLlodoksnog nacionalnog mist ka: laska nacionalnom ponosu i donosi profite stvaraocima milova i potpaljivač ma kultiova. Zapadno razumevanje indijske civilizacije je veoma plitko: ono se iscrpljuje 'li u sentimcentalnom romantiziranju ili u oportunističkoj racional zaciji. Prava Indija }!eži skrivena iza zastora od prijatnih prevara, i nigde sc ne vide koreni njenog sadašnjeg siromaštva i bede. e i ı • Da bi iskalio svoj bes na mistifikaciju i mistif katore, Čaudri u izvesnoj meri s"luje istoriju i saobražava ie zahtevima svoje knjige, ali i uvek ponovo tvrdi da ona nije naučna studija nego jedan eseistički pogled. Naibizarnija Je njegova teza o klimi kao presudnom faktoru: oma je, poput Kirke, pretvorila arijevske doseljenike iz Evrope u bića manje vrednosti. Mada ideja o uticaju klime na razvoj čoveka i društva ne može biti dovedena u Ssumnju, ovdc je ona dostigla nivo neke vrste inftelektuninog paroksizma. Ali sve ove nČ dostalke Čaudrijeva knjiga bogato nadoknađuje svojim PTzterarim vrednostima i Oservacijama na manje Š'rOkom planu, svojim izuzetno veštim uplitanjem detalja iž autorovog ličnog života u je dan ovako opšti tekst, i iznad svega, izuzetnim vrednosiima svoga stila. »Kontinent Ki ke« je možda mestimično pre oštra knjiga ali veoma pottebna u cri štetne i mistifikatorske Indolatrije u Indiji ı na Zapadu. Tvrtko Kulenović