Književne novine

RAJEM DVADESETIH GODINA Jovan

Popović, već zapažen i po svojim prilo-

zima objavljenim u časopisima, vodio je prepisku sa nizom mlađih, napredno orijentisanih pisaca koji su se mjemu obraćali tražeći potporu, izmenjujući s njim misli i iskustva, hrabreći se uzajamno, prignječeni mračnom društvenom stvarnošću onoga doba. Tako je sklopio prijateljstvo 1928. i sa književnikom Novakom Simićem. Njih dvojici rešili su da sakupe pesme inspirisane · socijalnom tematikom i da ih objave u knjizi. Pripreme i štampanje bili su skopčani sa mnogim teškoćama. Trebalo je uložiti znatna materijalna sredstva, naći izdavača koji neće postavljati nikakve neprihvatljive uslove u vezi sa izborom priloga. Pošto Novak Simić nije uspeo da rukopis almanaha objavi u Zagrebu, kako je prvobitno bilo predviđeno, Jovan Popović Je našao izdavača u Kikindi. Posle mnogo peripetbja i dramatičnih zbivanja almanah je konaOno bio gotov početkom februara 1929, u prvo vreme Aleksandrove diktature. Njeno mpostojanje se, u ostalom, odmah i osetilo: tiraž je bio zaplenjen i uništen.

Pojava »Knjige drugova«, kako sc zvao almanah, označila je rađamje pokreta socijalne poezije i literaturc, i zato ova 'mjiga ima neSumnjivi istorijsko-kmjiževni značaj. Urednici ovog almanaha mpošli su sa široko zamišljenc jugoslovenske platforme u skupljanju mpeszma za almanah. U mjemu su, između ostalih, bili zastupljeni: Tvan, Grahor, Hasan Kikić, Vijniko Košak, Tone Seliškar, Novak Simić, Dušan Jerković, Dobriša Cesarić, Srečko Kosovel, Hamid Dizdar, Đorđe Lopičić, Husnija Čenzgić, Jovan Popović, Desimir Blagojević, Mile Klgp·čić, Mile Čiplić (kasnije će se afirmisati kao mačaijni predstavnici socijalnc poezije još i Čedomir Minderović i Radovan Zogović). U predgovoru »Knjige drugova« izjavljuje sc tonom manifesta, svečamo, poneseno i rečito: »„Mi čujemo uvek doziv izgubljenih mputnika, vidimo, osećamo mpatnje potlačenih na celom gslobu... milioni su tu što ištu račuma. Ogromno, jezovito skriveno čekaju. Bujica wugpušenih prava, zadržamih sila ne može se suzbiti udli izigrati. Oni traže odgovor ili ispunjenje. Svaki pritisak samo hrani požar što će inače buknuti, zemljotres što podzemno preti«. Tu se da-

Hstelička ı

socilalne liler:

dje kaže: »Mi- znamo:da ima i patnji opštećovečamskih, patnji imanentnih postojanja. Da po'stoje tragedije vam socijalnih odnosa i osim ekonomskih činilaca. Ali, postoje patnje koje se mogu — i moraju skinuti sa žrtava jedmog nečovečnog poretka u čovečanstvu«. U borbi o društvene nejednakosti i izrabljivanja književnost predstavlia moćno oružje, smatraju predstavnici socijalne literature koja je krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina dobila karakter jećeog organizovanog pokreta. or e

Ovaj pokret objavio je svoj program prvenstveno u časopisu »Stožer«, ali i u ostalim progresivno-orijentisanim publikacıijama: »Literaturi«, »Kritici«, »Našoj stvarnosti«, »Umetnosti i kritici«, itd.

Izložićemo ukratko estetičku i ideološku doktrinu socijalne literature, onakvu kakva se ona nalazi u ogledima i člancima Đorđa Jovanovića, Veselina Masleše, Otokara Keršovanija, Božidara Adžije, Jovana Popovića... Ovi pisci i publicisti verovali su da je socijalna literalura, uprkos svim svojim nedostacima, tačam i najbolji tumač marksističke filozolije u Kknilževnosti. Pridevom socijalna hteli su da posebno istaknu kolektivističku suštinu litcrature za koju su se borili, za razliku od one tzv. »čiste« — metendenciozne, jndividualističke. Oni su se odnosili kritički prema zvamičnoj građanskoj književnosti jednog Dučića, Rakića ili Bogdana Popovića. Odbacivali su i nadrealistički subjektivizam i iracionalizam kao duhovne oblike njihove na tlu buržoaske kulture u opadanju. Imajući razumevanja za napore nadrealista da sc ispravno opredele u političkom i ideološkom smišlu, istovremeno su oštro istupali protiv psihoanalize koju. su nadrealisti hteli da spoje sa marksizmom. I predstavnici socijalne diktature i nadrealisti bili su složni u negaciji ekonomskih i društvehih osnova kapitalističkog sistema, ali,su se razilazili u svojim pozitivnim htenjima.· Dok su se nadrealisti borili protiv nepravedne, društvene organizacije koja je svojini krutim konvencijama sputavala podsvesno biće Čovekovo, socijalni pisci su negirali postojeći poredak u ime revolucionarnog preustrojstva ljudske zajJednice kojim će se ukinuti sve klasne pregrade, svi antagonizmi; prvi su stavljali akcenat na nesvesno, drugi na ckonomsko i socijalno.

Predstavnici socijalne literature isticali su načelo da pisac mora biti blizak životu, uključen u burna i složena zbivanja svoga vremctna. Nema takvih ličnih problema koji mogu da se mere sa dubinom i veličinom zajedničke pat nje. Prizor čovečanstva napaćenog i namučcnog glađu, torturom i mržnjom traži od umetnika istinitu reč upućenu milionima obespravlienih i ugnictenih. Ako sc pesnik ili pripovedač ograđujc od stvarnosti i predajc čistoj estetskoj igri potrebnoj i razumliivoj samo njemu, on stavlja pod pitanje svoju istinsku misiju. »Umetnici — begunci, piše Jovan Popović, mopu stvoriti virtuoznc majstorije, mogu likovati vatrometima reči, boja ili zvukova, mogu odražavati neku duhovnu almosferu, ali ne mogu dati velika, živa, trajna dela. Pravi umetnici su omi čija se istinska osećanja naijdublie lične težnje, i nesvesno, i hez namere, možda čak i protiv uverenja, podudaraju sa progresivnim težnjama svoga doba, onj Koji

KNJIŽEVNE NOVINE

oblikujući svoja majličnija doživljavanja, „objektiviraju umetničkim izražajnimni sredstvima karakteristične pojave, likove i odnose svoga doba i svoje sredine«. Životodavna veza izme đu umetnika i društva ne sme, dakle, biti prekinuta. Nema veće opasnosti za jednog pisca od izdvajanja iz okvira istorije i vremema ı učaurivanja u “lastiti, izdvojeni unutrašnji svet.

Teoretičari socijalne literature insistirali Su, u skladu sa velikim tradicijama realizma čiji su bili vatreni zastupnici, na obimmosti, složenosti prikazanih motiva, u prvom redu SOCijalnih. Đorđe Jovanović je dokazivao u ogledu »Realizam kao umetnička istina« da je realizam ne književno-istorijski termin kcji označava jedan stil relativno nov u istoriji eVrODpske književnosti, nego suštinsku oznaku svakc velike književnosti. Po njemu, realisti su bili i Homer, Dante i Šekspir, između ostalih. Ume{nička istina koju sadrži svako autentično delo otkriva jedan dotlle mepoznat vid stvarnosti; ona izvire iz realističke podloge pa prema tome delo koje mije realističko nije istinito, zapMavo mije dobro. Realizam podrazumeva vernost stvarnosti, u prvom redu dvuštvenoj stvarnosti;. on je nezamisliv bez fačnog opisa i bez klasne tendencije, Veselin Masleša je sledećim rečima objašnjavao u članku »Nekoliko metodoloških primiedbi« karakter socijalne jiterature: »Ne, didaktična, me malograđanski uftilitaristička, ne subjektivno tendenciozna, nego veristička, prekretnička, socijalno-temdenciozna, kao nužni postulat istinitosti«. Otokar Keršovani je, takođe, isticao, kod socijalno us-

merenih pisaca »smisao za konkretnost, za sva-

kidašnji život, svakidašnjeg čoveka, za OoPDpipljive činjenice«. On se suprotstavljao i tradicionalnom mrealizmu koji je dzgubio aktuelnost i avangardnim težmjama pisaca koji su se nalazili daleko od političke levice: Rastka Petrovića, Stanislava Vinavera, Siba Miličića i drugih.

'TTeoretičari socijalne literature razlikovali su dva:toka u modernoj evropskoj poeziji; jčdan koji ide od Remboa do Valerija, od Lotreamona do Bretona; i' drugi. po njihovom mišljenju. pozitivniji, · predstavljeni imenima. Majakovskog, Behera, Aragona i Volkera. Njihovi učitelji i prethodnici bili su Miroslav Krleža i August Cesarec. :

I Đorđe Jovanović, i Veselin Masleša, i Jo: van Popović naglašavali su da se omi ne slažu sa vulgamo sociološkom koncepcijom literature. Ali ovo njihovo distanciranje od vulgarnog sociolopizma nije bilo, to je sasvim jasno iz današnje perspektive, dovoljno odlučno. Ideje

· socijalne literature, iako predstavljaju jedmu

vrstu pobune protiv tradicionalne estetike, ipak čine određenu estetičku teoriju opterećenu u velikoj mori baš vulgarnim sociologizmom. Objašnjenje da je cilj socijalne, napredne, levo orijentisane književnosti ne umelničko uživanje, nc slvaranje estetskih vrednosti, već buđenje klasne svesti i žigosanje društvene mepravde nije mnogo ubedljivo iz prostog razlopa što književno delo, ako hoće to da bude, mora. da ima estetsku strukturu. Teoretičari socijalne literature preuveličavali su značaj moralnih i društvenih faktora u stvaralaštvu.

Niie dovelino samo robuniti se protiv nepra-

vednop društvenog uređenja; potrebno' je lu pobunu. izraziti rečju koja će biti književna;

fo znači rečju ne direkino tendencioznom, bplakatski jasnom i jednodimenzionalnom. Uspelo književno delo, čak i onda kada jc irispirisanp

mekim aktuelnim društvenim sadržajem, mije

kopija stvamosti, već samostalni estetski svet koji poseduje vlastiti svet značenja. Zolin »Žer: minal«, na primer, prvorazredan je roman ne zbog manje ili više tačne slike života rudara i mjihovih revolucionarnih borbi, već zbog moćnog epskog daha koji se oseća u toj slici. Drukčije rečeno, Književnost jc nemogućno svesti na sadržaj ili ideološku tendenciju. A u člancima kritičara i pisaca socijalne literature postoji baš takvo opšte raspoloženje. Stari dualizam forme i sadržine oni su produbili ističući prvenstvo sadržine, i to socijalno obojene sadržine.. Forma je za njih. bila sekundarna,

posledica određenih tematskih orijentacija.

Stvari, međutim, treba istorijski posmatrati. Tridesetih godina, onda, dakle, kada su priipadnici socijalne literature bili majaktivniji, vladalo je među većinom progresivnih intelektualaca. sociologističko i ekonomističko shvatanje marksizma. Marksove postavke o zavisnosti mišljenja od materijalnop bića, o. primatu ekonomskih faktora u ustorijskom razvitku, o klasnoj borbi i umeinosti kao izrazu opštih društvenih kretanja, tumačene su na krajnje deterministički način. Bogatstvo unutrašnjeg sveta. čovekovog, slojevitost njegove svesti, nje gova moć da se otrgne ispod vlasti spolinih sila i da stvara dela lepote: na to se. nije dovoljmo obraćala pažnja. Dogmatska interpretacija Marksa, rasprostranjena tridesetih godina među najčuvenijim njegovim komentatorima,, oOgledala. se na planu estetike u definiciji književnog dela kao odraza stvarnosti (ne zaboravimo da ic to bilo vreme kada se u Sovietskom. Savezu učvrstio socijalistički realizam kao. vladajuća teorija). Čak je i Đerđ Lukač, iedna od najvećih intelektualnih figura našeg vremena, zastupao tinidesetih godina jednu dosta uprošćenu koncemciju literature. Na književnost sc gledalo ili kao na puki odblesak društvonih ı ekonomskih zbivanja ili kao na aktivnu delotvornu ideološku snagu. Autonomni svet knji ževnosti jednostavno nije bio priznat.

Jednostrano naglašavanje tendencioznosti, idejnosti i istinitosti u bliskoj je vezi sa.maločas izloženom koncepciiom vulgarnog ekonomizma i sociologizma. Pošto je bila potcemjena estetska složenost, važnost i autonomnost dela, važnost čoveka kao aktivnog i stvaralačkog subjekta, u prvi plan su izbile vrednosti koje nisu bile umetničke prirode; tačnije rečeno, vrednosti moralne, političke, društvene koje postaju estetski relevantne samo onda kada dobiju estetsku strukturu i izraz. KYriterijum istinitosti koji je zastupao i Đorđe Jovanović (inače autor nekoliko briljantnih ogleda o našim značajnim piscima) jednostrano je izgrađen. Kad bismo se njega držali, zapostavih bismo emocionalno bogatstvo književnosti, njenu inf{uikivnost, njene iracionalne impulse. Preuveličavanje saznainog faktora u estetlici danas oštro kritikuju marksistički teorctićari. Gnoseološka funkcija. khjiževnosti niie mjema najvažnija funkcija, s pravom ističe Rože Ga: rodi. Garodi označava Đerđa Lukača kao najpoznatijeg nosioca tog pnoseološkop toka maksističke estetike po komć, ie istinito i, sVeobuhvatno prikazivanje stvarnosti niznačajni: je merilo vrednovanja. 'Savremeni francuski

REALIZAM SOCIJALNE lJTERATURE PODRAZUMLVAO JE VERNOST DRUSTVENOJ STVARNOSTI

iti

estetičar i publicista suprotstavlja Lukaču 04: strijskog. estetičara Ernsta Fišera koji

posmatra u svoj njegovoj složenosti, vam o šćavajućih shema muehanicistički iumačenog marksizma. Ali tridesetih godina dominirala sti kod mas i na strani shvatanja bliža Lukačevim no Fišerovim. U takvoj klimi formirami sui naši napredni pisci. Treba ipak maglasiti da su se majdarovitiji među njima bunili protiv vulgarizatorskih interpretacija i grube utilitarjstičke književnosti: u prvom redu Đorđe Jovanović, pa i Jovan Popović. Ono što je njima nedostajalo, to nije bila svest o opasnosti od

uprošćavanja, već medovoljna upornost i Žželia

da doprinesu izgrađivanju literarne estetike na načelima. autentičnog marksizma, Njihova kritika vulgarnog sociologizma bila je više verbalne prirode i u mjihovim člancima nije zZaluzi mala važnije mesio. | J

Mi smo danas u stanju da uočimo sve jednostranosti i zablude estetike naše socijalne literature između dva rata, ali nikako nc možemo optužiti njene pripadnike, bar once majvažnije, za zaostalost i neobaveštenost, kako sc to inače često radilo u pamfleiskom žaru i pre rata, a i posle rata. Onako kako su mislili o književnosti i umetnosti Jovan Popović, Đorđe Jovanović, Keršovani i drugi mapredni intelektualci, mislio je veliki broj marksista u celom svetu. Oni su, ui stvani, izražavali, svaki u zavisnosti od svog dara i obrazovamja, razume se, zvanične poglede marksističke estetike omoga vremena. Preporod marksizma iu savremcnom periodu omogućava tačnije sagledavanje uloge i maše socijalme literature. Pored utvrđi“ vanja svih promašaja i medostataka ove literature, i na planu teorije i na planu stvaralaštva, uvek se mora voditi računa o konkretnoj istorijskoj situaciji u kojoj su delovali mjemi predstavnici. Oni su čitali Lotreamona, Remboa, nadrealističke pesnike, raspravljali su e Prustu i Džojsu, ali su smatrali ove preteče i tvorce modeme literature, u duhu veoma rasprostranjenog, mišljenja na krajnjoj političkoj levici i među sovjetskim piscima tridesetih godina — za dekadente. Danas bi bilo čak i suvišno dokazivati da je ovakav stav obična zabluda. Ta zabluda, međutim, postaje bar uinekoliko razumljivija ako uzmemo u obzir njenu izuzeinu rasprostranjenost pre mekoliko deccmija u redovima napredno orijentisane iteligencije. Estetička shvatanja socjamih pisaca me predsfavljaju nikakav značajniji doprinos savremenoj estetičkoj, misli. Ona mpripadaju u svom feorijskom jezgru majvećim delom onom sistemu rasuđivanja koji se danas naziva dogmatskim. Njihove pesme i pripovetke — bar na području srpskohrvatskog jezika — ne iđu u red najboljih ostvaremja međuraine Kmjiževmosti, iako imaju određene vrednosti. Značaj socijalne literature mije, dakle, u oblasti literamog istraživanja i stvaranja. On je prvenstveno moralne ı kmnjiževno-istorijske prirode.

Onda kada su se gušile demokratske slobode, kada je marksizam bio proglašen za majo• pasniju subverziju, napredni pisci okupljeni u pokretu socijalme literature ili mjemu vrlo bliski,smelo su izražavali svoj protest. Pogledaj. mo samo biografije većine mjih; gotovo svaka sadrži podatke o hapšenjima i robiji.. To su bili ljudi meobično hrabri koji su verovali u ono šta su govorili i pisali: ta snaga uverenja oseća se i danas u mjihovim tekstovima. Piristalice ovog pokreta altivno su radile u jugoslovenskim razmerama na ideološkom pripremanju inteligencije i omladine za krupne društvene promene koje su se već mazirale u neposrednoi budućnosti. Kada je izbio rat mmogi od njih su se pridružili snagama otpora i borbe i žrtvovali se za nacionalnu slobodu ı društvenu pravdu.

Nijedan književni istoričar ne može zaobići ovaj pokret prilikom proučavania perioda iz“ među dva rata. On je, pored nadrealizma, izazvao najjača književna talasanja tridesetih godina. Po: razmerama i društvenom dejstvu on je madrealizam i prevazilazio, mada je nadrealizam, kao što se to docnije pokazalo, sadržavao u estetskom pogledu mnogo više vitalnosti. Pokret socijalne literature (kao što je to slučaj i sa drugim pokretima) posle svog učvršćivanja početkom četvrte decenije, pokazivao je sve veću netrpeljivost prema onima koji mu nisu pripađali; od svojih članova tražio je, S druge strane, bezuslovnu privržemost. To ie, bez sumnje, bio jedan od uzroka njegove nedovoljne stvaralačke razuđenosti i živahnosti. Ali ne treba smetnuti s uma, uprkos ovoj zatvoremosti, uticaj koji je izvršio na pisce van SVOg kruga. Socijalne ideie brzo su se širile i pro: dirale iriđesetih godina. Niih su izražavali pesnici Dobriša Cesarić, Rade Drainac i mnogi drugi. U oblasti kritike i esejistike socijalnoj literaturi bili su bliski u pojedinim peniodima aktivnosti Velibor Gligorić, Miloš Savković i Milan Bogdanović.

Osnovna koncepcija socijalne literature jc izrazito aktivistička, ideološka. Po njoj, knijiževnost je jedno od najefikasnijih sredstava u borbi za ostvarenje revolucionarnog preobražaja društva. 1941. godina značila je počelak ispunjenja ovog programa. Đorđe Jovanović, Čedomir Minderović, Jovan Popović i drugi shvatili Su ustanak kao otelotvorenje svojih snova. Za vreme oslobodilačke borbe partizanska poezija nastavljala je, u stvari, tradiciju socijalne lirike. U prvim posleratnim godinama estetička i ideološka doktrina socijalne literature pretvorena je u skup dogmi. Bilo je očigledno da nekadašnji pokret koji je dobio karakter krute doktrine više ne odgovara Vremenu i da je izgubio dah. Početkom pedesetih godina dolazi do snažne reakcije: književnost, preporođena, oslobođena od vladavine tvrdih i jednostranih 'pravila, kremula je druzim pravcem.