Književne novine

Erih KOŠ

Na donošenje zakona o zabrani cutanazijc najviše su, međutim, uticale teškoce da sc cdređi ko je i u komc trenutku u pravu da mcri'torno odluči da je ncko neizlečivi bolesnik koji se može ubiti, mogućnost da se des» greške u oceni, pa i namerne zloupotrebe toga prava. I lekarski konziliji su pogrešivi, ponekad potkupljivi ili izloženi pritiscima i nije bilo malo slučajeva kad su zdravi ljudi proglašavani za mentalno bolesne i zatvarani u duševne bolnice. Pa koji će onda bolesnik biti siguran da jc lekarska dijagnoza, koja je ujedno i presuda da bude uništen, doneta sa stopostotnom sigurnošću, ili bar sa pedesetpostotnim naučnim i moralnim poštenjem. I, evo, upravo ič ovaj jHžnoafrički pokušaj presađivanja, o kome smo mac ločas slušali na radiju, pokrenuo ova pitanja i razgoreo sumnje u svetu. Poznato je, da srce pohekad živi u čoveku desetak i više minuta pošto su prestale gotovo sve ostale životnc funkcije, a bivalo je da su lekari vraćali u Život ljude kojim je i samo srce prestajalo da kuca. Ko će sad dokazati da nesrećnom melezu nije bilo spasa, da mu živo srce nije uzeto pre VI: mena da bi se spasao beli čovek, a možda i zato da bi lekar ostvario svoje naučne amb'cije. I kako će sad bolesnici smeti da cdlaze u bolnice i u manje ozbiljnim slučajevima kad znaju da bi ih tamo po kratkom postu ku, bez mogućnosti priziva, lekari mogli csuciti na smrt da bi se dočepali njihovog srca. To bi mogao biti kraj svake hospitalizacije, pa i slom celokupne medicine.

Ostalo bi, dalle, da se manjak srdnca pOkriva uzimanjem ovih organa stvarnim osu“onicima na smrt — kriminalcima i polit:čkim 'krivcima. Na taj način bi prvi postumno. dobili priliku da okaju svoje grehe i bar delimično poprave nešto od onog Što su zločino uradili. Međutim, prvih niie mnogo — ne znam da li da kažem na sreću ili na nesreću. Drugih istina, imajući u vidu savremena zbivania u svetu, znatno više. Ali ni jednih ni drugih ni izdaleka dovoljno u odnosu na potrebe. Pa šta sad? Hoće li možda zbog potrebe za čovečjim srcima 1 drugom iznutricom sudovi i sudije postati mnogo strožiji i izricati veći broj smrtnih presuda, policija mnogo brže pucati u gomilu pri: likom uličnih demonstracija, a pojedini režimi i u tom, razlogu nalaziti podstrek za metode represije i terora. _,

IT upravo je to ono čega se treba najviše plašiti. Mogućnost presađivanja ljudskih organa i porasla potreba za njima mogli bi dovesti do krupnih društvenih promena u pojedinim zemljama, pa i u odnosima u svetu. o

U zemljama u kojim postoje rasne razlike 1 vlada rastističko zakonodavstvo moglo bi se uskoro desiti da vladajućoj rasi padne na um da onu drugu, nižu i potlačenu, svede na Živi rezervoar organa za presađivanie, neku vrstu uzgajališta dobrih, umalo nc rekoh rasnih srdaca, bubrega, jetri, očiju, zuba i drugih ljudskih sastavnih delova. Cele farme bi mogle biti osnovane, krda davalaca organa gajena. pod kontrolom prvoklasnih ceugcničara, a pojedini primerci klasirani prema svojstvu i kvalitetu svojih organa, čak i procenjcni prema njihovoj vrednosti, — Iržišnoj razume Sc, — 1 troškovima 'proizvodnjce. Lekar, hirurg, samo bi trebalo da utvrdi šta kome bolesniku treba, uprava klinike da vidi koliko pacijent može da plati, pa da se odmah na farmi odabere ono što mu je potrebno, a davalac organa prikolje i rašćereči za tu priliku.

Surovo, reći teće. Možda! Za one koji, budu izabrani za Žrtve u najmanju vuku neprijatno, a za njihove najbliže. srodnike „verovatno bolno. Za one kojim presađeni organi vrate zdravlje i mladost biće to slavlje i dani preporoda, a za njihove naslednike razočarenje ı izgubljene nade, Kao što već iz ovo nekoliko primcra vidite — mešana osećanja. Uostalom, zar: nisu pre čcetvrt veka baš u Evropi sakupljani ljudi takozvanih nižih rasa, obeležavani Žutim trakama ı užeženim brojevima, odvoženi u koncentracione logore i uništavani, a njihovi ostaci korišteni kao veštačko đubrivo, koža za abažure, a kosa za slamarice. Sve to, dakle, zbog srazmerno male koristi! U ovom slučaju su, međutim, u pitanju mnogo važniji razlozi i humaniji ciljevi. Rasno niži ljudi, pa i klasno nepodobni, biće korišteni za velike, plemenite ciljeve spasa vanja i produžavanja Života sposobnijeg, korlsnijeg dela čovečanstva i onih istaknutih pojedinaca koji su zaduženi da rukovode njegovim daljim razvojem. Zar nisu ljudi toliko puta u toku svoje duge istorije, pa,još i ne tako davno, izvikujući ime nekog istaknutog. čoveka svesno srljali u smrt, izlažući se noževima, puškama, mitraliezima, topovima i avionskim bombama. U slučajevima o kojima vam gOVO rim svega bi jedan ili dvojica trebalo da nešto žrtvuju: svoja srca, bubrege ili jetre. „Prilikom presađivanja lekari bi sc služili običnim hiruškim skalpelom uz primenu narkoze i to Nč samo primaoca već i davaoca organa. Za usluge učinjene čovečanstvu davaocima bi bila de. liena priznanja, a medalje njihovim porodica· ma. Sa njima bi se sve vreme postupalo lepo, bili bi hranjeni i paženi bolje no kod svoji! kuća, a i o higijeni bi se strogo vodilo račun: kako bi kvalitet njihovih organa bio što bolii, Uostalom, statistike kažu da tek svaki peli il šesti induski dečak ima šansu da preživi prVc godine detinistva, a da prosečni vek pripadn' ka niza alričkih plemena jedva dostiže dvado: set i pet godina. Zato će propaganda sa nimoso osnova moći da vhedi davaoce organa dave, 1 stvari, biti na dobitku i u svojim čistim, lepim staništima, bezbrižni i obezbeđeni, bez stalnog

strahovanja za posao i novac, bez potreba da rade ili da se bavc politikom, živeći u mekoj vrsti socijalističkoz uređenja i kolektivnih zad-

72 00 ||

dano.

7 vajkada je izazivalo žabrinutošt najistaknutijih

-_predstaviiika čovečanstva, e |

Uostalom, u ljudskoj prošlosti nasilje je Uo jedna V

vek bilo jedna vrsta privredne merc ı pouzsredstvo proređivanja čovečanstva, U kanibalsko vreme ratovali smo jedni protiv drugih da bismo došli do mesa. Docnije, pošto su pri:

: pitomljene sadašnje domaće životinje, ratovali

ruga, poneki doživeti i četrdeset godina, goto-

vo duplo od cnopg koliko bi, ostavljeni sami 5Cbi, imali izgleda da požive. Najzad, to bi im bila i jedina mogućnost da sc kao rasa ili klasa odr: žeć. Zar kokoške, ovce, goveda, konji i svinje, mada pojedinačno naše žrtve, ne postoje kao

rasa samo zato što čoveku služe kao hrana ili,

radna snaga, dok su hjihovi »slobodni«, divlji, rasni srodnici: jarebice, veprovi, bizoni, divlji konji i 'mufloni toliko proređeni da se gotovo više i ne može o njima govoriti kao o rasi.

Uzimajući ulogu đavolovog advokata mogao bih reći da se u toku naše istorije uvek jedan deo čovečanstva morao da žrtvuje radi dobra drugog dela, pošto van nas samih i nismo imali ništa drugo čime bismo se mogli poslužiti. Nije li dobro rečeno da su čovečanstvu bila potrebna neljudska sredstva da bi se izdiglo iz neljudskog položaja u komi je živelo. Pa zar za njegov vekovni san o večnoj mladosti i večnom životu, zar za poslednju, najveću slobodu za koju nam je još ostalo da se borimo, za slobodu od starenja i od smrti, ne vredi žrtvovati i jedan, da kažemo, niži deo čovečanstva. Kolonijalni i zavisni prostori Azije, Afrike i Latinske Amerike mogli. bi zato biti korišteni kao izgajališta davalaca organa i gOlOvO neiscrpni izvori ovih sirovina, pošto je poznato da se u tim oblastima ljudi izvanredno brzo množe, px bi se uspostavljanjenm kontrole nad stamovnicima ovog područja i eksploatacijom njihovih organa, smanjila i opasnost da prcplavc belu rasu.

Zemljama koje nemaju kolonija, u kojima nema rasnih zakona i u kojim su ukinute klase biće, razume se, teže. Moraće, međutim, i one da se snalaze, i, kako mi kažemo, uključuju u svetsku raspodelu i produkciju organa. Kao nmerazvijenijem, siromašnijem podrućju, možda će nam veće i bogatije zemlje ukazivati pomoć, dajući nam kredite za UVOZ potrebnih rezervnih ljudskih delova. Pod određenim uslovima, čuvajući samoupravljanje i našu SOCIjalističku samostalnost, omogućićemo pojedinim stranim firmama da ulažu kapital u otvaranje servisnih stanica za opšti ljudski remont, a u nekim slučajevima moraćemo i sami da izvozimo sličnu robu u zamenu. Mi i sad već snabdevamo. neke, zemlje. fudbalerima, košarkašima i teniserima, pa i običnom, manje kvalifikovanom radnom snagom za devizna, konvertibilna sredstva plaćanja, a velika konkurencija, koja će sigurno zavladati na tržištu, nateraće nas da se orijentišemo na specijalne, kvalitetne proizvode. Kao Jekar, biolog, pretpostavljam da bi naši izgledi da se uspešno probijemo na svetsko težište mogle bjiii naše #OTštačke golenice i butine kosti odličnog kvaliteta, stomaci sposobni sve da svare, dugački vratovi, laktovi, obrazi i jos noki slični specijaliLici. Dragi moj prijatclju, posmatrajući izraz gađenja na vašem lici, biću sloocdan da vas podsetim na »Jedam Ss: preclov« vašeg uglednog spisateljs kolege Džonatana Svifta, čija je tristogodišnjica ročienia protekla kod nas gotovo neprimstno, a koji je »u svrhu sprečavanja da irska dsca ostanu na teretu svojim roditeljima i otadžbini«, umiru od ggladii kao roblje odlaze u tuđe zemlje, predlagao da se od njih spremaju kobasice i druga izvanredna Uukusna i hranljiva jela kojim bi se mogle obogatiti trpeze Jordova i povećati zarade povlašćenih izvoznika. Kao što vidite moja predviđanja mnogo su humanija, a ne mogu se čak ni smatrati novinom. Prekomerno množz:nje ljudi od

IAKO PRVI EKSPERIMENTI sa modernom dramom u književnosti između dva rata, u Ovom delu koji je nastajao u Beogradu, pripadaju prvim posleratnim godinama (»Neverovatni cilinder damskog kralja Kristijana« 1 vojina Vukadinovića, dramske gatke Ranka Mladenovića, »Misteriozni Kamić« Josipa Kulundžića) prva kompletna modcrna drama, 1 pravom smislu te reči, jeste »Centrifugalni igrače Todora Manojlovića. Sa tom dramom srpska dramska književnost ulazi u modornc tokove evropske dramaturgije. Manojlović je prva izrazita dramatičarska ličnost posle Branislava Nušića kod mas i za mjegovo dramsko delo mogu da se vezuju počeci moderne srpske dramske literature.

Bez obzira na izvesne literarne i dramatu!ške padove (>Nahod Simeon«, 1938, »OpčIinjeni kralj«, 1940), na izvesne nelogičnosti i nedoslednosti u tražemju dramske forme i li-

'teramog izraza (»Katinkini snovi«, 1932, »Co-

media dell arte«, 1936, »San zimske noći«, 1942), na oscilacije u poetskom intcnzitetu, za čitavo dramsko delo Todora Mamojlovića može se reći ono što je neposredno posle premijerc »Centrifugalnog igrača«, 1930. godine, napisao Dragan Aleksić, njegov prvi pozorišni kritičar: »..„Imam u sebi jedno veliko zadovoljstvo, možda baš onakvo kakvo osećaju ljudi koji ma je stalo da u svetu bude što više uspeha, wa ma ko izvlačio iz tog uspeha koristi. Jecdao neobično priznanje, neobičan interes, Tako mvom prilikom: komad g. Todora Manoilovića, »Centrifugalni igrač«, misterij u četiri čina, kako ga je aulor nazvao, uspeo je, uspčo toliko da smo svi mi, kao deonici toga uspeha bili W Ččudu i u radosti... »Centrifugalni igrač« je komad: koji je neosporno naipoctičnije, mailirskije delo naše savremene 'litevature, a, sledstveno, i delo sa jednim neoroman JT: Juftl

yt; 2 OTO BVYEIT PB Ia JAT SIR TON VA 1717 SOTO ORIĆ Aar: Sri 171 OEIaf a ta a ya i NO TT 1

rizična or Miamojlović

smo.

nici smesta ubijani, a kad smo naučili da ob-

_ rađujemo polja vodili smo ratove radi zarobljenika, da bi nam kao robovi radili oko zemlje.

U poređenju sa preihodnim istorijskim razdobljima, kad smo, jeli i ubijali zarobljenikc, 1Oo je svakako bio napredak, kako su nas učili u našim školama, Istina, ima još i danas divljih plemena na ostrvima Polinezije i u brazilskim prašumama koji lovce liudske glave da bi im služili kao amuleti protiv uroka i zlih duhova,

· dok se u Etiopiji, kažu, cene izvesni osušeni OT-

gani muškaraca, otprilike kao kod nas Krila slepog miša. Ali to su ostaci ranijeg primitivizma i sujeverja. Sad, prilikom presađivanja organa, sve će biti zasnovano na strogo naučnoj osnovi. Države ce otpočinjati ratove ne samo: sa ranijih povoda, već pre svega radi zado-

'bijanja deficitarnih ljudskih organa u ratnim

sukobima zbog nove podele kolonijalnih izvora ovih dragocenih sirovina ili čak i u direktnim sukobima radi zarobljavanja što većeg broja takozvanih davalaca organa. I, ma koliko to bilo strašno i pomisliti, ja već vidim kako u nekim velikim, moćnim zemljama, kao zlatne poluge u Fort „Noksu, u specijalnim trezorima i ogromnim Trižiderima, na čengelama kao u mesarnicima, na policama kao u samouslugama, sortirane po Voeličini, lipu, rasi, kvalitetu,krvmoj grupi | rezus faktoru, čuvaju konzervicane

i duboko smrznute delove zarobljenih ljudi:.

srca, jetre, bubrege, jajne ćelije, polne o-ganne, komade kože i kostiju, oči, uši, skalpove sa kosom za ćelavc, pa i ccle glave, zajedno sa moz-

KK Toc

izrazom neobične bojc i sjajnog temperament, Što je najzanimljivije, ovo delo u svojoj Scecnskoj i tekstovnoj konstrukciji, nema nijednc suvišne fraze, nijednog suvišnog dela. Nema nijednog: mesta koje bi se moglo žigosati kan neznalačko, nepotrebno, neumešno...«

Po izvesnim dramaturškim i esteličkim kri fterijumima, dramski opus Todora Manojlovi ća mogao bi da se podeli na tri grupe. Prvu bi činile drame »Centrifugalni igrače i »Opčinje ni kralja; drugoj bi pripadali komadi »Katiri kini snovi«, »Nahod Simeon« i »San zimskr noći« dok bi »Comedia dell' arte« sama sobon predstavljala poscbnu grupu. Od tih drama po . izvesmim subiektivnim vrednovanjima »Centrifugalni igrač« i »Comedia dell arte« su najpoetskiji Manojlovićevi dramski tekstovi Ove drame su njegova najbolja pozorišna de la. Kada se posmatraju u odnosu na SsavVrčmenu evropsku. dramsku produkciju Manoiluvićeve „drame bi mogle da se smeste u okvirc analitičke evropske dramaturgije. Koristeći sr iskustvima ekspresionizma, neoromantizma modlificiranop realizma, Manojlović je gradiu jedan dramski svet satkan od sanjarija moe dernog čoveka svoga doba. Obe drame imaju dublju filozolsku poruku. Iz njih izbija Diščecv neskrivcni životni optimizam i mjegova dubo-

O\ORGAN/

zbog njih i njihove paše, dok su zaroblje-

GAT dav Li 1524 ic a Oi

Nastavak iz prošlog broja

gom, za idiote. Sve to lepo upakovano 1 etiketi. rano, spremno za upotrebu i stručnu tramsplantaciju, uz određenu cenu, za gotov novac ili nd otplatu u višemesečnim ratama, liferovaće bolnicama i drugim hirurškim servisima i remoninim stanicama poznata međunarodna firma »Transplant progres« Export i import LTD, korporoejšn,

Je li jasno šta je mišljeno kad je maločas na radiju bilo reči o presađivanju ljudskih organa i moralno etičkim posledicama koje bi mogle nastati usavršavanjem i razgranjavanjem ove prakse? .

Moj prijatelj lekar popio jc tri četvrtinč boce jakog konjaka i ovo poslednje što je govorio bilo je već kazano u piću. Na čelu su mu izbile kapi znoja, a video sam da se sprema da ide,

»A šta doktore ako bismo se umesto ljudskim, koristili životinjskim organima prilikom ovih presađivanja?« upitao sam da bih se umirio. »IL o tome je u poslednje vreme bio reči”u štam?i.« .

»Od toga smo još prilično daleko, Stoje nam na putu zasad nepremostive biološke prepreke.« Lekar je salio u sebe još nekoliko čašica pića i dovršio bocu. Spustio ju je na sto, ali zadržao na njoj ruku. »Uostalom, rekao je, nisem nimalo siguran da bi nam od toga bilo bolje. Poznati Ričard, lavlie srce, poveo je čovecanstvo u krvave krstaške ratove, a ko zna šta bi sve moglo da nas snađe od nekog istaknutog čoveka kome bi bilo nakalemljeno svinjsko srce? Kakva bi se tek nezgodna rasa od njega izrodila ako bi mu nešto bile nakalemljene svinjske polne žlezde. I šta bi sa svima nama, pa i sa vašim tekstovima bilo, ako bi dopali u ruke ljudima sa volovskim ili majmunskim mozgovima?« a

Podigao se da ide. Morao sam ga pridržavati dok se spuštao stepenicama. U svojoi sobi sam posle pokušavao da čitam, ali nije išlo. Bilo je dockan, sve ie u kući već spavalo, pa i ja ugasih svetlost. San mi zadugo nije hteo na oči.

Trgla me uporna lupa na vratima. U sobu je prva ušla moja žena, zbuniena i uplašema. Ogrnuta kućnom haljinom. »Traže tele kazala ie, a za njom su već upala tri čoveka u belim lekarskim mantilima navučenim preko uniforme.

»Hirurška ekipa hitne društvene pomoći, predstavili su se. »Vašu zdravstvenu legitimaciju!« Hteo sam da im kažem da ih nisam zvao. i da mi nisu potrebni, ali sam i po njihovim licima mogao suditi da nisu došli po mome pozivu, ni da meni pomognu. Držali su u rukama »voki——toki« radio aparate, kakvim se služe policajci i taksi šoferi. Jedan je upravo izvcštavao da sam nađen i identifikovan. »Signal na detektoru i Gajgerovom brojaču nezgodnih misli bili su tako jaki da nismo imali nikakvih teškoća.« . Više nije bilo nikakve sumnje zašto su došli i šta od mene traže. Uostalom, i oni su videli da sam to pogodio.

»Neće trajati dugo i neće vas boleti«, tešio mc je onaj koji je mogao biti glavni operator.

»Ali šta ću vam ja?«, pokušao sam ipak da se branim, smanjujući se koliko sam mogao, kao i svi kad treba da dobiju batine. »Čime ja, ovakav kakav sam, mogu da vam poslužim? Srce mi nije dobro, pluća izgorela duvanom, bubrezi i jetra upropašćeni pićem. Imam o tome i lekarska uverenja, Niko neće prisiati da se posluži mojim organima, i nikom se neće primiti: rezus faktor mi je negativan, a krv posebne, retke grupe.«

»Znamo! Nismo ni došli da vam nešto Uzmemo«, rekao je treći i ja sa stravom primetih da je to lekar, moj priiatelj. koji je ioš maločas sedeo sa mnom ovde u sobi. »Po naređenju štaba za odbranu od elementarnih nepogoda treba da vam skratimo jezik i nakalemimo organe ı izvesna svojstva Psittacidae Ara macao vulgaris, u interesu čitalaca lepe književnosti i vašem sopstvenom. L,ezite!«

I već su mi prilazili sa golemim malazama, testerama, kleštima i čekićima u rukama. Pokušao sam da se branim i iz sve snage udario po noćnom stoliću, oborio stonu lampu ı pose' kao ruku. Žena je upalila svetlost. Gledala me je razrogačenim očima, a ja sam, kao u svim sličnim pričama, video da je to bio samo san iz koga sam se probudio u hladnom znoju.

ere WII jir

Uz 85. rođendan. istaknutog književnika

ka vera u ljudsku dobrotu. Ljubav i razumevanje među ljudima ono je čemu ovaj dramaličar tcži. Sav tragizam proizlazi iz činjenice da ljubavi i razumevanja nema uvek · među !ijudima. Ceo dramski svet Todora Manojlovita raspet je između ilustracije života i.poetič nih sanja, između stvarnosti i legende, racioialnog 1 iracionalnog. OON i Ostale drame se „izdvajaju iz neoromantiarskih okvira i u njima Manoilović pokušava la „bude društveno angažovan i da bude rea"slički slikar svoje sredine. U »Katinkinim movima« on želi da da sliku sociološke dileeucijacije beogradskog društva prve posleratie decenije. Na suprotnosti između prividnog 'spona toga društva i krize koje će taj uspon 'nglo zaustaviti Manojlović gradi svoje dram'ke sukoba. I drami »Opčinjeni krali« naila00 na uzdržanu „osudu rata, krvoprolića i |jćan poetski pokušaji uzimanja u zaštitu svih »otlačenih i slabih. | _Rg

J Dramsko delo Todora Manojlovića nastalo 'w kao rezultat njegovog dugogodišnjeg lite ”Aarnog ı intelektualnog iskustva. Pre no što je napisao prvu dramu Manojlović je imao.za sobom dve zbirke pesama (»Ritmovi« i »Vatrometi i bajka o Afheonu«) i veliki broj eseja, članaka i kritika iz svih oblasti umetnosti.

KNJIŽEVNE NOVINE