Književne novine

|Pozorište |

AKO JE NA PREDSTAVI da, porcd ostalog, micnja i našu sliku o mogucnostima ansambi: — onda je sasvim „zvesno ca izvođenje »Junonc i pauna« Šona O'Kcjsija podstiće i kritičku misao o programskoj ol,cutacij, Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Naime, lansiranje tog O'Kcjsijevog: komada svedoči o literarno nesigurnom , povodljivom, a uz to i scenski nedovoljno savremenom ukusu onih koji tronumno diktiraju repertoarsku orijentaciju renomiranc kuće. Jer — VOŠTO Disana socjjalna melodrama prc da bi priličila plakatskim pozorištima dvadesetih godima ovog veka nego istinski savremenim scenama koje traže daleko složenije, orig:nalnije i autentičnije dramsko tkivo. Zato i ne iznenađuje da piščeve mećditaocije, kontrasti i poruke deluju ncaktuelno, isforsirano i neubedljivo.

Sreća u nesreći je da se tekst našao u ru-

kama Bore Draškovića, danas neosporno jednc od najdmamičnijih ličnosti našeg pozorisnog svela, i da je u njegovim brazdama vičen bar oslonac za osobenu teatarsku igru. Rediteljev odnos prema autoru je veoma delikatan i nema u scbi ničeg apriomog, tako da nje ni došlo do ozbiljnije selekcije čitavog niza koraično-patetičn:h podataka o siromašnim ljudima sa kojima se poigrala lažna sreća i istinska tragedija ili razobl:čavanja standardnih mcoclodramskih šablona kao što su: otac-pijanac, maji'ka-patnica, prevarena kći, ubogaljeni buntovni;k i prevrilj:vi susedi, Sve je ostalo manje ali više u proporcijama koje je O'Kejsi odredio tako da sc izvestan lični otpor mogao da primeti u opredeljivanju za realistički dekor Petra Pašića u kome izrazito sive površine, i pored svc oporosti, deluju pomalo nestvarno. Umesto ia polazi od piščeve misli i stava — Drašković ic svoju pažnju višc koncentnisao na same glumce nalazeći u njihovim subjektivnim mraspoloženjima podst:caj i za sopstvenu kreativnu prisutnost na pozornici. Tako da su sve lične rcakcijc, sitni detalji i situacije organski zdru žene u osnovu sa koje su mogućna i ninogo šira uopštavanja. Prosto kao da je svaka ličnost prvo oformljena a tek zatim uključena u samo zb:vanje gde u međusobnim odnosima i kontaktu sa stvarima doživljava i lično prčobraženje. Drašković jc shvatio da glumac nije samo komponenta odnosa Tfiksiranih u delu već usto Tako i svoj sopstveni unutarnji integritet koji doživljava tc veze sa spoljnim svetom. Otuda ova predstava, u prizorima gde igra dostiže pun intenzitet ispoljava veoma zanimljive i elektne vitmičke impulse, koji se u svom životnom dinamizmu kreću talasasto i u krugovima. (Po pravilu, izraz je najubedljiviji u centitu i kod glumaca koji se u njegovom polju nalaze). Prema tome — reditelj ne posmatra zbivanje samo u spoljn:m okvirima već i kroz unutlarnju međuljudsku komunikativnost. U tom prostoru Drašković je kreirao nekoliko maestralnih scena, među kojima posebno privlače pažnju ona između Džeka i Džoksera, zatim prizor iznošenja na kredit pozajmljenog nameštaja, obračun na flašama i finalna igra sa svellom; one nisu tck maštovito aranžirani scenski.cfekti već i događaji spiritualnog značenja. Draškovića, kao reditelja sve izrazitijih \nodernih altniteta, ne interesuje tehničko i spoljno savršenstvo predstave već pre svega njena izražajna moć. Zato kod njega nema željc da raznim aranžmanima prikriva piščeve mane, da iznijansira tragično što se nagomilava u blokovima i komično oscnči sa izvesnom ironijom, odnosno da obradi svaki detalj u tekstu. Da je drugačije postupio — rediielj bi se u svemu identifikovao sa piščevim stavom i nastojao da ličnosti budu samo faktori što ilustruju njegovu tezu O ncsrećnom i tegobnom životu

SCENA IZ DRAME »JUNONA. I PAUN«

siromašnih ljudi. Primetno je nastojanje da se o unular šablona i uopštenih oblika olje individualni život pojedinih aktera. Ne »ba stopa da iznenadi što neke scene ostaju me'zrežirane mi klasičnom smislu te reči kao na primer — kada naiđe sprovod sa gospodormi Tankred dli maleti prodavac uglja. Drašković daje sebi slobodu da sam određuje proporcije scene i snagu njene ekspresije tako da ova predstava na trenutke ima ambiciju da preraste u ličnu repliku na temu literature i života. Štaviše — me plaši se ni melodramskih izliva pojedinih članova porodice Bojl, čak i kada dolaze do ivice neukusa i deluju sasvim plačno — uveren da je tolerancija neophodna ako se želi da pomogne svakom čoveku da na neki način izrazi i ostvami sebe. Naravno, ako smo spremni da svu ovu mučninu na sceni makar i uslovno prihvatimo kao sasvim egzistentnu realnost.

Džeka Bojla, oca te nesrećne irske porodice, predstavio je Ljubiša Jovanov:ć upravo u tom stilu pa je taj dobroćudni, i u isti mah tragični, klovn ili »paun« dobio sasvim određene životne dimenzije. Sve ono što se događa u komadu on ne prima sa otvorenošću — i na liniji spoljnc registracije ostaju samo one radosne stvari dok se tužne vešto kriju pod tom neprekidno promenljivom maskom, Ovim postupkom učinjeno je da njegovo pretvaranje nije samo jcdan subjektivni protest protiv životnih nedaća već i objektivna oznaka ličnosti. Jovanović mi jednog časa nije iznevevio svog starog Džeka, nosio ga je duboko u sebi i kroz potpuni, veoma impresivni doživljaj učinio da mjegova igra postane ne samo dopadljiva već ljudski autentična, sadržajna i veoma ekspresivna.

U kontrapunktu sa ovom kreacijom stoji uloga Junone Bojl — u izvanrednoi interpretaciji Ljiljane Krstić: kroz teška životna iskušenja sva je otvorena tako da svojim mislima, željama, slutnjama i emocijama izlazi iz sebe i reflektuje se u drugima, pa i u samoj situaciji. Ona je svada prisutna, dajc često ton

Uz premijeru »Tunone i pauna«' Šona O'Keisija

u Jugoslovenskom dramskom pozorištu

e

zbivanju, poseduje jasmu limiju od početka do ikraja, ali migde ne prekoračuje svoje ijndivikualne okvire i ne pretvara se u pojam već ostadiec živa ličnost koja uz pomoć ove umetnice postiže meobičnu životnu ubedljivost.

Između Džeka i Junoncec — uvek je kao senka ili neko maglovito objašnjenje prisutan njihov sused Džokser Dejli — u briljantnoj igri Slavka Simića. Negde na dnu Života, lišen svake perspektive — on kao da prosto u vazduhu ili samom postojanju malazi prostor za svoju aumutrašnju životnu energiju. Kada se vidi to dobroćudno licc ili setan pogled — čovek mora da se upita otkud sve to dolazi? Simić mje liku prišao kao gotovom objektu i njegovu suštinu je identifikovao sa svojim subjektom, ko-

ji u tom sjedinjenju teži neprekidnom ispolja- d

vanju i potvrđivanju samog postojanja. Zaplašen, čim mu apsurd dozvoli spreman na zaborav i zadovoljstvo, neposredan i nekako čudno srećan i halapljiv, kao da je svestan da je ceo Život tek nestvarmi trenutak — on se uklapa vešto, kao određena boja ili agens, u ovo jezgro predstave. |

Rađa Đuričin je veoma uspešno predstavila Meri Bojl. Odmerenošću i wdiskretnim mpreživljavanijjem ona je ocrtala lik nesrećne devojke. Njenog brata Džonija tumačio je Tanasije Uzunović Još uvek mladalački tvrdo i sa nepotrebno povišenom dramaličnošću. Olga Spiridono: vić je ulogu gospođe Medigen uskoristila za dalje širenje svog izražajnog dijapazona — pa je la njena stara dama uz komične cfekte veoma ljupka i temperamentna. Predstavu su dopunili, već prema mogućnostima teksta i ličnim afinitetima, Kapitalina Erić (Gdđa Tankred), Marko Todorović (Džeri) i Miodrag Radovanović (Prvi nosač), a uz njih još i Žarko Mitrović i Stojan Dečermić, pa smo tako došli do scerlske celine u kojoj ushićuje igra i rediteljska inventivnost, a tekst — izaziva ravnodušnost ili

odbojnost. | Petar Volk

KOLIKO JE OPRAVDANO Engelsovo ostlavljanje formalne logike pored dijalektike? Nije li

bolje pozitivan sadržaj formalne logike direkt-

no uključiti u dijalektičku logiku?

DA LI JE BOLJE pozitivni sadržaj formalnc logike direktno uključiti u dijalektičku logiku? Da, ali ako je to bolje onda to treba i uraditi! A 1o se ne može učiniti samo jednom odlukom. To sc Čini kroz istraživanja i kompleksnu toeorijsku analizu. Da bi sc to ostvarilo n'ic dovoljno samo hteti. Formalna logika je važeća realnost, realnost koja struktutira ćovekovo mišljenje; njena jc analiza dala izvanredne iezu!ale, a s drugc stranc dijalektika nam je pohazala da određeni fenomeni nc mogu biti shvaćeni pomoću metoda i strukture formalne logike, da za izvesne tipove saznanja treba ići dalje od formalne logikc da bi je »dijalektiz:rali«, da bi Je učinili prodornijom.

Pitanje njihove sinteze je važno i kapitalno, ali tu sintežu treba ostvariti, nije dovoljno samo reći: treba integrirati jedno s drugim. Pitanje je kakvo je mesto formalne logikc u celokupnosti odnosa između čoveka i univerzuma. Ja nisam logičar, ali verujem da u tom domenu, u pokušaju da se formalna logika boveže s realnom bsihičkom strukturom čoveka i sa društvenom strukturom, postoji jedno izvanredno delo, a to je analiza logičke misli i matematike u prvom delu »Genetičke epistemologije« Žana Piažca, koja je jedno od dela najbližih marksističkoj i dijalektičkoj misli, iako ima izvesne mehanicističke tendencije. Ali Šmorao bih takođe dodati da je već pre nckoliko godina Plaže osnovao veliki institut za gencličku cpistemologiju — (a istorijska, teorijska epistemologija i istorija „spoznaje je bliska ideji d'jalekl{ičkog materijalizma) — da je objavio dvadesetak knjiga o konkretnim embpirijskim istraživanjima koja ja nisam mogao praliti, ali trebalo bi sc orljentisati na tu stranu da sc sazna ne da li je to potrebno ili poželino. već u kojoj ie meri moguće i u kojoj se meri to već ostvarilo. (Mislim na integraciju formalbe i dijalekt'čke logikc).

STA MISLITE o opasnosti takozvanog prakscaloškog idealizma, to jest o prikazivanju prakse kao demijurga stvarnosti?

VLI:BUJEM DA SAM već odgovorio na vašć Pitanje o opašthosti prakseološkop idealizma. "o ic ideja o opraničavanju teorijske diskusije, ili ideja da sc jednostavno ograniči opseg rasuđi-

KNJIŽEVNE NOVINE

vanja u ime poltebe za akcijom. Mislim da je to opasno i da akoija može biti valjana samo utoliko ukoliko se temelji na nekoj spoznaji, što je moguće široj, koja pretpostavlja diskusiju, slobodu diskusije i vrlo ozbiljnu provena

-poziolja svih protivnika i kritičara i koja išto

tako pretpostavlja mogućnost sumnje u SOpstvenc poz:cije. Ja sam sada u stvani samo ponovo citirao Marksa koji jc tvrdio da je temeljni princip njegove metode permanoentna sumnja u sebc i stalno stavljanje svojih idcja u sumnju, što nc znači napustiti ih ili biti skeptičan,

Dakle, naravno, taj takozvani »prakseološki idcolizam« je opasan, Mislim da moramo imati olWorcnu naučnu misao, vodeći računa o svim datostima ljudske stvarnosti, ali čuvajući se u isto vreme svih ideologija, koliko prakseoložkoyg idealzma o kojem ste me pitali, toliko i ideje (koja je danas vrlo raširena) — tu mislim na naše negenetičke strukturaliste — da je misao nešto sasvim nezavisno, ili vrlo malo vezano za ponašanje i akciju.

O ULOZI LIČNOSTI u istoriji pisali su mnogi mislioci, među njima i Phelanov. Šta biste vi mogli kazati o odnosu ličnosti i društva u vezi 5 takozvanim »kultom ličnosti«?

U OVOM VAŠEM PITANJU su dva različita pilanja, oba od izvanredne važnosti, koja bi mogla predstavljati temu za čitavu jecdmu slu„diju. Neću reći da problem uloge ličnosti u istoniji ne postoji, isto kao što neću veći da je istorija samo delo ličnosti. Istorija je delo liudi: ima ljudi koji snažno deluju i onih koji manje deluju. Ima ljudi koji se nalaze u siluaciji koja im dozvoljava da deluju na neki poseban način i u tom smislu neki pojedinci mogu imati neuporedivo veću ulogu nego neki drupi. Izneću vam kao primer jedan paradoks. (Radgod pa iznesem moji su sagovornici vrlo iznonademi), Čimi mi se da ličnost ima, mnogo važmiju ulogu u polit;ci nego u umetničkom i

kulturnom stvaralaštvu, i to zbog vrlo određe-

nog razloga. Mislim da soocijalno-stonijski laktori odlučuju o mogućnostima neke važne akcije neke ličnosti u nekom domenu, ali dok stu sovijalno-istorijski faktori dovcli Napoleona u posebnu situaciju, na položaj gde je mogao snažno dclovati na Francusku i Evropu, sama činjen:ca. da ić on uoči neke bitke mogao Diti umoran mola je imati izvanredne bposledjce na istorhju. Naravno da ličnost ne može sasvini izmeniti tok istorije, ali možc u mjoj ostaviti

svoj trag. Sasvim je drugačije kada sc radi o Geteu, ili Rasinu. Gete i Rasin stvarali su svoja dela polazeći od kolektivnog ustrojstva koje su izražavali na nivou imagimativnce kreacije. Kada su ova dela bila koherentna Get. i Rasin pružili su nam genijalna dela, ali kadi su jedne večeni Gete-ili Rasin bili umorni, ili kada su jedne nedelje, zbog psihičkih razloga, napisali nešto Što nijc bilo na nivou kohcrencije, na nivou vizije sveta, ma nivou na kojem može imati odlučujuću važnost za istoriju kulture — tada je Rasim napisao »Tebaidu«, a Gete »Generala građanina«, koje je istorija eli minisala i nemaju nikakve važnosti. Umor Geteov ne ulazi u istoriju kulture, dok Napolconov umor može imali odlučujuću važnost za političku istoriju.

S druge strane, mislim da je drugi problem u vašem Pitanju problem istorijskog i sociološkog objašnjenja staljinizma. To objašnjenje je krajnje kompleksno, ono je važan zadatak za socijalističku misao i za političku i intclektualnu strukturalizaciju socijalizma, ali ne verujem da termin »kult ličnosti« kazuje u polpunosti šta je bio staljinizam. Kult ličnosti je redukoija staljinizma na kult osobe. To je samo neka vrsta etikete stavljene na problem da bi se reklo: mi smo s tim dokrajčili, to je bio kult ličnosti, to je bio samo jedan detalj, mi ga napuštamo i činićemo sasvim drugo.

Staljinizam je bio previše važan socijalni fenomen da bi se mogao sšvešti na tek psihološki problem. To je bila društvena stvarmost o kojoj treba govoriti, a kult ličnosti je bio samo jedna od mnogobrojnih manifestacija ie istorijske stvarnosti, Gotovo bih rekao da me izraz »kult ličnosti« nervira, jer on skriva problem umesto da ga pokaže razotkrivenog ı da insistira na potrebi da se on u potpunosti shvati. To je islo kao kad?je nekad bilo dovoljno da partije, koje. izmene orijentaciju ili doču do neuspeha, kažu: pogrešili smo. Na taj način problem se može svesti na pogrešku, dok nas ie Marks učio da uvek shvatamo da su misao i socijalni fenomeni vezani za strukturu celokupnosti i da ih treba shvatiti polazeći od toga i slivatiti ih konkretno. Treba pitati: kakve greške, zašto, kako, zašto je bilo kulta ličnosti?

Ja mislim :da ste vi u svom bitanju onako kako ste ga postavili spojili dva različita pitanja na koja odgovori ne mogu biti zajednički, te sam valn stoga dao i dva odgovora.

Ilija Bojović

Mršavi i debeli

»KAD VEĆ POSTOJE TAMNICE i ludnice, netko

u njima mora sjediti. Ako ne vi — onda ću

sjediti ja, a ako ne ja, onda netko treći. Pričekajte... kad u dalekoj budućnosti prestanu DO stojati tamnice i zavodi za umobolne, tada neće biti ni rešetaka na prozorima, ni takovih odjela... Dakako, to će vrijeme prije ili kasnije svakako doći«.

Ovi redovi Antona Pavlovića Čehova štampani su prvi put 1892. godine u pripoveci »Paviljon broj 6«.

Danas, 1968. godine još uvek postoje i tams nice i ludnice i zoološki vrtovi i koncentracioni logori i presađivanja tuđih srca i tclevizij« ska snimanja ubistava i još mnogo strašnijih stvari, o kojima siromašni Čehonte nije mogao ni da sanja. TI pomalo je hipotetično »da će zasjati zora novog života, da će pravica slaviti slavlje i blagdan svanuti za nas!l«

U provinciji, u malom gradiću udaljenom od najbliže železničke pruge dvesta kilometara rađa se jedno čudno prijatcljstvo između Andreja Jefimiča i Ivana Dmitriča. U tome ne bi bilo ničeg naročitog da Ivan Dmitrič mijce nckom slučainošću ludak zatvoren u Paviljon broj šest, i da to nije jedina pristojna osoba u cćlom građu, sa kojom se može razgovarati o životu i o smrti. Kako se ovaj slučaj završava? Lečnika Andreja Jefimiča njegove uvažene kolege zatvaraju u istu sobu sa ludakom, a čuvar Nikita, koji mu se do prekjuče klanjao do zemlje izudara ga na mrtvo, te nesrećni liubitelj istine izdahne na slamarici, izgovorivši pre toga ćuvenu rečenicu:

»Svejedno da li frak, činovnički mundir ili ludjački haljetak...«

Naravoučenije: ne treba se družiti sa ĐOštenim . ludacima, već jedino sa takozvanim normalnim ljudima, ma kako oni bili pokvarcni, lažljivi, ma koliko krali, varali, činili pakosti i različite prliavštine, U tom slučaju: uspeh je zagarantovan.

Posle cemitovonja televizijske adaptacijc ove Čehovljeve priče (režiser Joakim Marušić) čvrsto sam odlučio da sasvim promenim svoj način. života i mišljenja, Na koji način? Slušajtc! Učeći umetnički zanat, šegrtovao sam kod mnogih slikara i pisaca. Prelistao sam tonćč hartije, zapamtjo milion reprodukcija i slika, slušao kilometre snimljen= muzike. Tako sam nekom kobnom zabunom došao do uverenja da su umetnici zanesene osobe, čudni ludaci koji na svet donose dragocenosti bez kojih se ne može živeti. Izgradio sam ovakvu sliku pisca: neko veoma mršav, necko komc se oči sjaje, ncko ko ne obraća pažnju na novac, neko ko prezire osećanjc vlasti, necko ko mnogo radi i ko je mnogo uradio, neko ko je dobar. Rekoše mi docnije, kada je bilo već kasno da se menjam, da jc to sasvim romantična predstava O stvaraocu. Nije važno, što je lord Bajroh breplivao Helespont, nije važno što je Tolstoj Ppopravljao sam svoje cipelc, nijc važno ŠIio jc Modiljani nosio izlizane somctske pantalone i što je bio bled, nije važno što je Jesenjin visio obešen u svojoj hotelskoj sobi, nije važo Što je Šaim Sutin uzimao droge da bi lakše odneo svet oko sebe, nije važno ni to što je Betoven ogluvco, ni to što nije hteo da se prvi javi vajmarskom knezu kada ga je sreo u onom parku (ili ie to bio neki drugi park i neki drugi knez i neki drugi Betoven), nije važno što je Čehov celoga života bio poluzbunjen starčić sa monoklom koji nije umeo da predsedava udružcnjima lekara i književnika, nije važno svc što sam mislio da jc važno. Izvinjavam se!

Naučiše me da je Živeti siromašno obična demagogija. Tako kada uđem u neko potkrovlje kod svog kolege pisca, pa kada me posle upitaju kako Živi, ja obično kažem: »On živi demagoškil«

Umesto Jata mršavih, izgladnelih andjela lu. daka, koji su živeli zbog svojih knjiga, nauči. še me da treba ceniti one pisce koji umeju da predsedavaju kongresima i da drže povore. I ma kakvu bitku da su vodilc ovce dvc vrste ljudi, uvek su pobedjivali dcbcli — a ne kao u {ulbalskim utakmicama, mršavi.

Od danas, moj ideal pisca izgledaćce ovako:

To je čovek između nedeset i šezdeset godi-. na, ogromnog rasta, podbulog, dobro izbrjjano: lica, po mogućstvu crmi (ofarbani) brkovi tipa Čarli Čaplin ili Hitler. U džepu ima gomilu naliv pera, hemijskih olovaka, čašalj, novčanik, isprave, prezervative, prepremliene govore za različite prilike u rasponu od hvalospeva, preko nekrologa i uvodmih beseda do političkih osuda. On treba da liči mn marvenog trgovcća, bakalina. direktora gimnnzije, policaića iz Mak Senetovih filmova, penzionisanog diplomatu, lovočuvara i na još neke osobe koje poštuiem iznad svega, Zna vremc vovora pred mikrofonom, on mora biti u staniu da opiic najmanje tri litra vode. Mora biti član najmanice dvadesci i osam delemacija, mora Sc javljati za Weč svaki put kada mu sć za to pruži prilika, jer time neosporno dokazvic dna ic pisac, Fotore· porteri u sali gde se nnlo»i zajedno sa ostalim piscima uglavnom nicga fotogrališu — cd svih kniiževnika iedino je on solidno obučen. Govori iz prozuklog basa.

Pitaćete, a njepovo delo?

Kakvo delo? Jeste li vi normalni? Kakav nedostatak učtivošti pitati tokvog Čoveka za delo! Zar je delo važno? Uostalom, on ga ima: dve sveščice rodoliubivih stihova iz vremena u kome ic pravio karijeru, U jednoj pesmi on pati za domovinom iz tuđinc u koju jc otišao đa kupi staklene lustere za salon. Od danas — 1o je moj uzor! Neću valida da sc družim sa ludacima ma koliko oni bili talentovani, pa da me zatvore ı Kkmiižećvnost! (čitaj: u ludnicu). Od danas, ja sam pametan, jeć sam ma televiziji video dramu »Paviljon broj šesi« wrema. istoimenoj pripoveci Antonm Pavlovića Čehova, u adabtaciii i režiji zagrebačkog roežisern Jonkima Marušića.,

Na kraju, što rekli naši kritičari kada zavr* šavaiu svoje napise: | -

»Scenografija adekvatna, kostimi ukusni«,

Momo Kapor

7