Književne novine
LIRIKA U IPISIEVOJUJ
Šest vijetnamskih narodnih pjesama
Odbrana šume (E: Južnog Vijetnama, navodnost Ka-zohg)
Taj-igaćn ljudi
Odbraniće svoju dubravu!
Ako se gnijezda sruše, ptice ne zapjevaše više, . Ako se podsječe palma, više ne Yodi rodom,
Ako presahnu Vode, izvor me žubori više,
Ako usahne trava, ne šumi više nikad.
Taj-nguečn ljudi
Odbraniće svoju dubravu!
Učiniće oni — da kobra pobjegne dalje, Da, čujući tigra, svinjče ne drhti u tofu, Da nam se, iz vode, krokodil ne prikrada IT ljudi, u užast, me trče ka obali,
Da jastreb više ne kruži u visini
I kokoš više ne strepi za piliće.
Taj-nguećn ljudi
Odbraniće svoju dubravu!
Oni se ne boje vukova krvožednih, Još manje se boje slotovske Vojske, Ne prepadajua se od tigra ljutog. Tiga bi htio prašumu da polomi,
Da šumu otme, da šumom gospodari. Ide na brijeg, ohamo vreba žrtvtt,
Ali nabasa ha Šiljat kolac u vodi
I koža mu stigne wı selo ma brodaju.
Ka-zong marod ne ide za buljihoh?, Mo-nong narod me ide za jastrebom. Mi idemo za crvenim cvijetom,
Za ocem Ho mi svi idemo. Taj-ngućčn ijudi idu za zvijezdom hHa sjeveru. Zvijezda Sjevera gori nad gorom Taj-ngučnd.
~.
Ne ispuštai volan
(Iz Sjeveritog Vijethama) ~
Avioni probadaju SVe nebo. · . Vozaču, rake tvoje nek ne ispuštaju volan!
Kad krećeš, mjesec je izlSao tek pola. Kad stižeš, već:ga privlači nazad planinska duplja.
Mržnja na Jenkija nek bude još dublja. Još čvršće drži volan. Na izviđanju se ne plaši.
Čekam te
(Iz Sjevernog Vijetnana) Dvije sodine tč čekam, iz noći u noc čekam, da se oglasiš, Pet godina te čekam — mjesec zracima obliva ljiljane Žute. Osam godina ic čekam, danju ı strephjt, noću u sjećoanji!G, Ali kuo.i.u prvoj godini kad sam te čekala L danas sam isla: ; zao Kao borovi što šume ma brdu Vat-aieh, tako. te čeka.
Nisu se vratili
(Iz. Sjevernog Vijetnama)
Pitam, mjesec, a mjesec Se 1Zd vrhova, skriva. Pitam: zvijezde, a zvijezda se Čas pali a čas gasi.
Pitam tebe, voljena — ti još bdiješ uz Hastp: Grihi li oružje? — Vjetar se smije, vjetar irese dyveće
I javlja: Noćas dušntanin 11Je uspio da pređe. Ali. se obarači aviona fiisu vratili natrag... o
Pjeva golumb-ptica (Iz Južnog Vijeinamua, narodnost E-de!)
Uđemo u istočnu šumu
I slušamo: goluhg pjevd. Uđemo u zapadu šumu
J] slušamo: paun dozivd., i AP mi poznajemo ı glas buljime Između svih glasova šumskil. Njen glas svakad donosi zlo, Narod E-de ne ide ca HJU.
Buljine su obake btice!
One večno domose zlo,
žestoko raskreče kandže,
Ipak ih se niko me boji... Mi imamo šumsku pticu-kovača, Keopljokljunu kotia-pticu, Molang-pticu Šiljatih kandža, Charah-pticu sa kljunom, kosa.
O, jata šumskih mladunaca,
Ne bojte se dušmana ljutih!
Naše se ptice u jata SJatć,
Ptice naše oštrokljuno kljuju, | Kljuju danju — da hi možeHo kopati, Kljuju noću — da mi radimo u kući, Kljuju u doba cveća -— traže, čupkaju bube.
Djevojka zade it islOČiui šumu I slušaju — pjevaju Pplice-.. Sienka ko-nia drveta (Ho-rć narodmost, Južni Vijettam) Ustala sam rano i kopam njivu.
rar af
com. Romansijer se bavi fikcijom«. Današnji istoričari nisu danas, kao nekada, uvereni u apsolutnu istinitost Ovih tvrdnji, ističe Džon Lukač u eseju »Istoričari i romansijeri«, objavljenom u književnom dodatku njujorškog »Tajmsa« 25. februara ove godine. Po njegovom mišljenju, istoričar se,ne bavi samo činjenicama, nego i rečima, čak, prvenstveno rečima, i on ovaj bitni element istorije podvlači da bi nagovestio ne fikcionalnu prirodu istorije, nego istorićnost romana. Razlike između istoričara i wpomamsijera su uže nego Što smo navikli ci: mislimo, jer je istorijski način mišljenia uticao na roman više nego što je roman kao književna forma uticao na istoriju. Međutim, uticaj romana na istoriju ipak se ne može zanemariti. Romansijeri svVOjom veštinom selekcije, raspoređivanja, opisivanja mogu da privuku pažnju istoričara na previđena razdoblja, probleme, epizode. Romansijerski opisi izvesnih događaja imaju važnost prvorazrednog istorilskog podatka (opis bitke kod Vaterloa u »Parmskom kartezijanskom manastiru«, Mopasanova novela »Državni udar«, ili Lempeduzin »Gepard«). Istoričaru u izvesnini okolnostima može da služi ne samo opis nekih događaja mego i opis nekih izmišljenih ličnosti, kao prototipskih predstava izvesnih suvremenih realiia (gospođa Bovari, Džordž Bebit. g. Ome, na primer, predstavljaju potencijalne istorijske ličnosti). Izmišljene ličnosti mogu predstavliati karakteristične tendencije ı potencijale koji su postojali u prošlosti i do kojih istorija i drugim putiem može da dođe. Čak i svesno hpreterivanje, satira, mogu «a budu putokaz ka istorijskom razumevanju, i senzitivan istoričar može. njima da se koristi- kao ilustracijom.
+
Istoričari i romansijeri »ISTORIČAR se bavi činjeni-
Sve se ovo može činiti Sasvim očigledno; druga strana medalje je manje očigledna — da je roman istoričan. Lukač podseća. na Makolijevu misao da »istorija počinje u romanu a završava Se u eSCju« i na Mopasanove reči da cilj realističnog romansijera nijc »da priča priču, da zabavlja ili da pleni naša OScćanja nego da nas natera da razmišljamo, i da shvatimo tamnijei dublje gađaja«. Pošto istoričar, kao i romansijer, piše o nekoj prošlosti može Se, Uopšteno, reći da je svaki Toman istorijski roman.
Roman kao tipičan proizvod buržoaskog doba, manifestuje, pored ostalog, i razvoj istorijske svesti. Shvatilo se da je pogrešno izjednačavati roman i prozni oblik eba. »Roman i ep, pisao je 1914. Ortega i Gaset, sasvim su suprotni polovi«. Roman se ne bavi idealnom prošlošću, nego istraženom. prošlošću, opisanom prošlošću, upamćenom prošlošću, rekonstruiranom prošlošću... kao i istorila. Roman se razvio iz istorije i rastao s njom: njegov razvoj u XVIII veku bio je istovremen sa razvojem moderne profesionalne istoTiografije, ali ie na njega kulturna kriza XX veka uticala pogubnije nego na istoriograliju. Roman XIX veka, marafivna i deskriptivna umetnička forma, doživeo ie u XX veku svoju disoluciju: narativni element, sam za sebe, vodio je u poeziju, deskriptivni u istoriju. Većina novih eksperimenata. sa apsurdnim, komičnim, »novim« romanima predstavlja pokušaji hvatanja u koštac sa poetskim jezikom. Lukač smatra da 1akvi pokušaji ne mogu doneti trajne rezultate, uprkos pojavi »internacionalizacije« koja je komplementarmma sa razvojem istorijske svesti.
“Po mišljenju Džona Lukača jedan od glavnih činilaca uz-
značenje do-.
THE NEW VORK TIMES BOOK REVIEW
maka klasičnog romana leži u činjenici što je postepeno počela da ga apsorbuje istorija. Ne samo da su krajem XX veka standardi knjižeVne »fikcije« počeli da bivaju nagrizani kulturnom ana! hijom i konfuzijom više nčpo standardi istorijskog pisanja, nego su Se mnog! daroviti p!lsci koji bi nekad pisali TOmane okrenuli istoriji: Dizraeli je izabrao da bude „romansijer, 4 Čerčil istoričar. Istovremeno sa, Ssnaženjem interesovanja Za istoriju, OVČ tendencije označavaju „razvoj istorijske svesti, rastuce apetite ljudi za istorijskom Tekonstrukcijom koja sad za njih predstavlja izvesnu vrstu realnosti. Koliko ie ovo tačno pokazuje ogroman porast 1 feresovanja za »dokumentalni« žanr, u kojem se govori O liudima u istoriji, a ne O lju-
dima kao »istorijskim« činio-
- cima. To je posledica pronic-
mc u teksturi istorije, u eVO' luciji njenog demokratskog pejzaža. U starijim istorijskim romanima ljudi su bili protngonisti a istorija je predstavljala pozađe. Međutim, Istorlja je sve više postajala protagonist, a ljudske sudbinc ilustracija: u XX veku Istorij: ska pozadina došla je u prvi plan (Plivijeov »Staljingrad«).
No uprkos sličnostima, 17među istoričara i romansılcra i danas postoje ozbilinc razlike, koje su suštinske Ppr!vode. Pre svega, istoričar ne sme da izmišlja imaginarnc ličnosti; drugo, istoričar, kao i romansijer, sme da opisujc ono što se moglo desiti (a ne samo ono što se desilo) — ali samo na temelju stvarnih izvora; treće, romansijer, stvarajući svoje ličnosti, može da im pripiše određene motive i opis njihovih namera može da bude važniji od opisa njihovih akcija; istoričar se mora pokoravati primarnosšti akcije; romansiicr mora vezu između motiva i akcija učiniti verovatnom, ali on ne greši ako svojim ličnostima PDpripisuie motive; istoričar greši. Da bi ilustrovao svoju Dpouku romansijer, dakle, može da izmisli verovatne moguć-
ĐURĐE TEODOROVIĆ:. AUTOFORTRET
135 godina rada slikara Đurđa Teodorovića.
Jubilej skrormnosti
nosti; istoričar ne može. Zbog, toga je zadatak istoričara teži nego zadatak romansijera. Čovek mora pročitati Tolstoia da bi video kako romansijer može biti izjalovljeni istoričar. Lakše je napisati medi. okritetsku istoriju nego muedeokritetski roman, ali je teže napisati veliku istoriju ne. go veliki roman. Izvesno da ie ovo razlog što je, u toku proteklih 200 godina, bilo više velikih romana nego velikih istorija. Verovatno je to raz. log što svet još mije Video istinski klasičnog istoričara, iednog istorijskog Dantea il Šekspira.
Ladđislav NINKOVIĆ
PROBLEMI
gl — "«M ai
Italijanska pesnička avangarda
1 U POEZIJI JE u prvim posleratnim godinama u Italiji vladao neorealizam koji je s romnnom i lilmom ·»obišao svet i doneo mnogo noOVOg kaže Ciril Zlobec na početku svog eseja o Edoardu Sangvinetiju i novoj italijanskoj pesničkoj avangardi u januar. skom broju ljubljanskih »Problema«. lako je Zlobecu ovo razmatranje italijanske pesničke avangarde poslužilo kao uvod u Sangvinetijevu poeziju, ono je zanimljivo Jjcr daje presek sadašnjeg trenutka avangarde u Italiji.
Sam neorealizam je Ssredinom pedeselih godina” već postao nedovoljan i Dreuzak za probleme vremena, Gotovo paradoksalno zvuči činjenica da je prvi znak za pohod avangarde (koja je iih zadnjih godina doživljavala nekoliko talasa) dao najznačajniji predstavnik italijanske neorealističke poezije Pjer Paolo Pazolini, pesnik koji je svoju liriku natopio ne samo dnevnim socijalnim problemima već ı strasnom polemikom unutar same mark sističke mislii prakse. No, Pazolini je dao samo znak da od-, mah za njih krenu drugi čitavim nizom rasprava o jeziku, njegovoj funkciji i mogućnoslima, opovrgavanjem svih polaznih tačaka ı iskustava neorcalističkog smera. Njihov prvi časopis je »II verri« pod uredništvom Lučijana „Ančeskija. Osnovne karakterištikv novog pravca bile su, a i danas su, pre svega u tome da razlaže 1 širi teoriju o najrazličitijim mogućnostima, pa su se i teoretičari i pesmci zauzimali za povziju koja tre: ba da se rađa i živi različito, A pre svepa da sc oslobađa svega mnaslednog. Po mišljenju Nanija Belestrinija, jednog od barjaktara tog smera (koji se kasnije oformio pod imenom »Grupa 03«), reč je o poeziji koja je na izgled manje prefinjena, izbrušena, koja je bliža sricanju emocije i misli u jeziku. Oni su zagovornici pesničkog »kolaža« koji je već često upotrebljavao Ezra Paund.
Ove poglede je majbolje u praksi potvrdio najznačajniji pesnik nove italijanske avangarde Edoardo Sangvineti. Oko njega i s njim na čelu formirala se grupa pesnika koji su 1961. objavili antologiju »I nuovissimi«, i danas je to najjača grupa, iako od početka nije bila jedinstvena. Njoj pripadaju Eho Paljarani, Alfredo Đulijani, Nani Balcstrini i Antonio Porta; zatim slede glasnici tzv. tehnološke škole: Lamberto Pinjoti, Euđenio Mičini i dr, Zapravo, u sadašnjem trenutku u italjanskoj poeziji deluje više pravaca koji imaju pravo na ime avangarda a mjihov jedi ni, ili bar najznačajniji zajed-' nički potez jie osećanje da su” stari kalupi i ispovedui obrasci medovoljni i' da je po trebno neposredno delovanje” na mase i to. makar-jedino” podizanj em nezadovoljstva,' zgražanjem i slično, U nekim” primerima moglo bi da Se tvrdi da mnoge od tih pesnič-, kih manifestacija Žive. samo” toliko vremena koliko u,dru-
U vreme kada je običaj da se ma izložbama pojavljuju još, vlažne slike, tek skinute sa štafelaja, ovaj tridesetpetogodišnji izbor Đurda e: C h Teodorovića pleni svojom ozbiljnošću i znača- čuje Zlobec, da veći deo 54" jem koji se pojavljuje ,u pravom svetlu. VLODODIH italijanskih pesnika
i . J | raste više ili manje iz tradi,
Slikar Đurđe Teodorović pripada onoj VIslI cije, da je, naravno, Oilvorem stvaralaca koji su svoje delo gradili. dakelo od svemu što je nOvo kako u i#očiju publiciteta. No to ne znači da nije. bio razu tako u sadržini i. veoma. prisutan u gotovo svim burnim zbivanjima koji je osetljiv na osnovna pitasu potresala srpsko slikarstvo. Njegova platna nja čoveka u današnjem Vre-. iz doba socijalne umetnosti, slikana izmuoću menu i prostoru. I baš u tim, dva rata, danas dobijaju jednu posebnu vrsiu pesničkim smerovima, koji su aktuelnosti. Mada je na njima u prvom redu | formalno već prevaziđeni, 4, važan siže, nemogućno je ne primetiti i njiho- koji se ponovo ı ponovo ob: vu izvanrednu pikturalnost. Možda ove slike Spvijaju tfeba aaa VO dolaze u pravi čas, kao. podsećanje na jedan OOU: UA AJ već zaboravljeni način mišljenja i duha, kao
poezije (Ungareti, „Montale,
Kvazimodo, Sereni, Luci, Pa · mogućni putokaz iz već zamorenop likovnog LS vutinerstva, : i
VEĆ VIŠE od trideset ı pet godina jedan slikar istiskuje. boju iz olovnih tuba, baveći sč najlepšim od svih uzaludnih poslova koji se zovu umetnost. I| i Već više od trideset i pet godina na njegovim platnima naseljavaju se osunčani pejzaži, čudni enterijeri, portreti Clji vlasnici, danas, posle toliko vremena, nemaju više svoje naslikano lice. d ONI Danas, ovoga proleća 1968, kada. slikari sa svega nekoliko akvarela i početničkom „konOtkud ti vodu pije korijenje? · cepcijom ispisuju reklame svojih izložbi na — Korijenje pije iz sjevernih vrela. — | 'pločnicima 1 trgovima, dovlače za „rukav telcGlista, dok žuwi, za zemljom žudi, . | vizijske kamere i novinarč koji traže senzacije Pi-ptica, dok živi, za šumom žudi. — izložba Đurđa Teodorovića, sem svojih lija i tvoja majka ža tobom žudiho, kovnih. vrednosti, poseduje i jedan JTEOOO S izvora Sjevera pijemo vodu. „kvalitet — lekciju iz nauka skromnosti, :ž to Misli naše Sjeveru idu ie prva samostalna izložba ovoga slikara, | omce · kao i sjehka konia-drveta, je trebalo mnogo vremena da se Qdluc i prekao konia-drveta vjeta?. ispita SVOJČ delo, pre nego Sto Ba. po aže · ji-
Preveli Vera STOJIĆ i Radovan ZOGOVIĆ } kovnoj javnosti. | PSZOGHe
Ko-nid-drveta ugledani sjenku
J sjenka mi pada ma grudi.
Muža se sjetin, ı nema SHG . --
Po podne majka iziđe na NJIVU. Ko-nia-drveta ugleda sjenku, Okrugla sjenka dođe joj Ha leđa Majka se sina sjeti i plače...
Ja pitam, pitam komia drvo:
Na koju stranu Vjetrovi huje?
— Na onu stranu gdje se dah Yađud. Tvoja mati bita ko-nia dyvo:
Štvu traje otpor prema njima, Treba međutim, reći,.zaklju-
zolini, Zanzoto). ? Ljubiša ĐIDIĆ
KNJIŽEVNE NOVINE