Književne novine
СМИСАО ФИЛОСОФСКОГ АНГАЖОВАЊА
МИЛАН ДАМЊАНОВИЋ
ИСТОРИЈСКО-ФИЛОЛОШКО _ истраживање аутентичности УП Писма показује да се у изворност Платоновог текста не може сумњати и да се новија критика, која указује на противречности између УП Писма и других Платонових списа, као и на неке друте противречности, не може одржали. Компјутером је испитан „несвесни стил“ УП Писма и других списа позног Платона и утврђено да постоји сагласност између философског места и других савремених их дијалога, што се може сматрати машинским или механичким доказом аутентичности спорног Палатоновот писма, али се питање не може решити никаквом машином. К. фон Фриц налави противречности у нефилософском тј. аџтобиотрафском делу писма, али она проистичу из саме ситуације у којој се Платон нашао на Сицилији. Те противречности откривају, по фон Фришу, дубоко људске мотиве, Платонова колебања и одлуке, о којима говори УП Писмо као документ прворазредног значаја за разимевање Платонове судбине на Сицилији.
Видели смо да непрекидно узорни смисао Палгтоновог ангажмана на Сицилији фон Фриц изводи из Платонових негативних искустава која, наводно, говоре о томе како авако директно или индикретно учешће у вла сти представља опасност за философе. Отуда закључак о животној потреби постојања неангажованих мислилаца, мислећих људи, пнтелектузлаца уопште који свој критички Олнос према сопијално-политичким приликама и постојећем поретку ствари неће довести у питање овојим учешћем у власти, будући да свако такво учешће „квари слободу употребе ума" (Кант). .
Није у питању неоправдано разавајање сфера политике и философије, неутралистич-
(тамбена
ки академизам духа што се изражава у захтеву за неангажовањем управо најувиђавнијих људи у стварима од општег интереса. ије реч о неангажовању, већ о адекватном начину ангажовања философа. аџа философа. Треба покретати смисао таквог ангажовања философа и интелектуалаца уопште.
У чему се састоји актуелност теме „Платон на Сицилији"2 За што је за нас инструктиван пример философа чији се продорни и обухватни поглед у конкретној ситуацији сужава и мути, те испољава у политички врло мршавом суду2 Постоји ли заиста нека нужност у томе што у тренутку кала се Платон непосредно ангажује, прелазећи „на праксу, на оделотворење сопствене идеје ложивљава потпуни слом2 К. фон Фриц налази да Платон напушта Сократове принципе у“ тренутку када одаучује да суделује у политичком животу, али та одлука проистиче из сам Платонове конструкције идеалне државе Со крат начелно не суделује у политичком ЖИвоту, већ се задовољава критиком, по то критиком појединаца, а не институција, п зато не замшшља узорну државу, нити тежи за тим да је.оствари. Да ли онда Сократов начин мишљења и живота треба сматрати узорним за данашњег философа и интелектуалца уопште, као што мисли фон Фриц, п као што се неочекивано сагласно изјашњавају и Херберт Маркузе и Ерих Фром2 Да ли марксисги могу ићи за Сократовим примером, о чему говори Марксов пример
На недавно одржаном Међународном конгресу за философију Адам Шаф је као марксист захтевао да се учесници Конгреса понашају као философи и да од конгреса за философију не праве политички митинг. Да ли је тај захтев био оправдан, да ли је значио дезангажовање, напуштање _ принципа пар-
криза духова
ЦЕБА, РИСТИЋ
ДА ЛИ ВИВЕРУЈЕТЕ' у духове или не то је ваша приватна ствар, али морамо да будемо поштени па да признамо да се духови данас цене. Конкретно, један стари шкотски замак више вреди ако је настањен духовима, и као такав може да постигне високу пену на тржишту. Американци, код којих постоји недостатак духова, даће фантастичне доларске суме да се такав један замак увезе у САД, камен по камен, заједно са духовима. Американци на пример, руше још не тако старе, и још добре зграде од 20 спратова да би назидали нове и чисте од 50 спратова, таКо да духови немају ни где да се скрасе, а камоли запате. Духови живе као прогоњене звери и у ова модерна времена, тако рећи, остала су им као једина уточишта разни истина трандиозни, „отпади“, где цвиле, уместо под коцем, под разним пресама које једним ударцем читав аутомобил згњече у једну коцку сировине за паклене топионице. Тек по неки примерак ових „материјала" данас бива сачуван делом неког лудог уметниКа који помоћу духа, злоупотребљава духовно стваралаштво. Такво стање за духове пије ништа боље него у прадавна времена када су се духови могли једино да сакрију у по неко труло штупље дебло ако је довољно велико, у јако густу и непроходну шуму, неприступачну Ђавољу стену, мрачну пећину, или дубок вир. После тога правремена је наступио златан век за духове у старом Мисиру, када се све давало за боравиште дуте, Фараонске пробнице успеле су да дО АВнашњих дана, иако су биле све у злату, сачувају вечна боравишта од варвара и пљачкаша. Светлост васкрсења са Голтоте задала је највећи ударац духовима, од кога још ниоу успели да се опораве. На прагу данашње цивилизације били су изгтоњени из светлих Храмова; за духове је онда остало да се снадазе у вражјим направама. Тако је Дон КиХот успео да нађе духове у ветрењачи, и да се с њима обрачунава. Ми данас са симпатијама и носталгијом гледамо на духове тога
Но овде је још увек реч о авантуристичким романтичним немирима из бајки, и о страсти откривања тајни закопаног блага, што припада машти нашета детињства. Оно на шта хоћемо овде да укажемо јесте језиво стање савремених духова кафкијанско — бирократске ере, који се крију не само по „отпадима", него и по паучинама кафкијанских поткровља и мемли дикенсовских и ИГООБских подрума.
"Оно што се догађа пред нашим очима, и поред загтлушујуће буке данашњег времена, има и прзвук угушеног вапаја што тоне у понор. Често смо били у положају да критикујемо вандализме прошлих времена, а да немамо увида у своја сопствена варварства. Ово варварство има и свој класични вид, на који се већ доста указивало, као приликом рушења задужбине Симе Игуманова када је дух Симе Игуманова. остао да лута улицама и да нас узнемирује. Ни у овом виду вандализам није заустављен, јер баш и у овом тренутку руши се бар једна задужбина у Беопраду, као што је, рецимо, задужбина просветнот добротвора, владике Вићентија Красојевића, на Обилићевом венцу, те ће и њетов дух морати да се придружи буљуку'незоринутих вампира који нас узнемиравају, што свакако као владика и добротвор није
УМ И ПОЛИТИКА (2)
тијности у философији, одустајање од Марксове идеје о делотворној _философији што неће само да интерпретира, већ жели да мења свет2 Да ли се марксисти уопште могу м треба да ангажују као философи, јер начин ангажовања философа као философа искључује свако непосредно деловање, све директне мотивације, свако нивелирање праксе и историје.
Ако у данашњој ситуацији опште кризе и чак егзистенцијелне утрожености човечанства никоме не може бити блиска идеја о пеангажовању, о контемплативном миру, 0 Аистанцирању и „величанственој изолацији интелектуалаца и философа, ипак, данас као и негда, философ се може ангажовати само као философ, па се питање састоји само у томе какав смисао има ангажовање философа или шта значи философска пракса.
Марксов пример, насупрот Платону, изгледа говори о томе да се реч философа прегвара у дело непосредним ангажовањем самог философа, али Маркс се није увек држао као философ, он се у практичној ревоАуционарној активности, као и у позитивном научном раду, пре свега на политичкој економији, није држао као философ јер је то било немогућно. Отуда настају двосмислице када говоримо о Марксу као философу, које су разумљиве с обзиром на историјску позицију Марксову, али се тиме не може оправдати конфузија коју су починили — многи марксисти у свом учењу о „теорији п пракси", То учење се показало као свемогуће, јер на изглед подједнако „мијалектички" оправдава праксу марксиста који су на власти, као п њихових критичара, такође марксиста, који као теоретичари верују да могу непосрезно угипати на социјално-политичку стварност. Како, дакле, ти критичари као философи могу образложити свој ангажман»
заслужио. Зар не би могло да се бар сачува мермерна плоча ·са записом и постави на нову зпраду, ако већ не може, што сматрамо да би било најбоље решење, да се сачува само зид фасаде од ове архитектонски успеле задужбине са њеним дивним сецесионистичким завршецима, који би се могли поново поставити на врх нове зграде. Сачувањем гоих зидова фасада, иза чијих кулиса би слободно могле да се развијају нове зпраде, сачували бисмо прикладно знамење за угрожене духове; тако би се онемогућило њихово повампирење и лутање, и не би им се погоршало већ ионако критично стање, јер се данас дозвољава да се и гробља прекопаваЈу, док се некад за гробове гинуло. Предлажемо, уопште, ако урбанистичке потребе захтевају да се неке зграде сруше, да им се тада задрже бар голи зидови фасада, који би остали као руине обрасле бршљаном у неком парку; тиме бисмо могли да уживамо У слози са нашим прецима, и не бисмо дошам у ситуацију да их увозимо из Шкотске као Американци.
Ово су све били познати проблеми но нама је овде циљ да укажемо на нов проблем, проблем мистрије духова нашег времена, док то не буде касно. Наиме, док су у старија време на остаци технике били оличавани у некој напуштеној воденици или ветрењачи, савремени остаци технике су несразмерно већи и многобројнији. Много тога већ је претопљено у старо гвожђе, као што су зачарани бродови, котлови, рудници, трамваји, мостови, фабрике, водоторњеви, ложионице, _ високе пећи и безброј композиција возова и авиона. Наравно, ми овде наглашавамо мистерију зачараности, али врло често никаква рачтуница не може да оправда претапање звона “у топове. Колико само поткровља остаје ненискоришћено. Недавно се водила дискусија о претапању зрењанинскот моста. Нико се није сетио да би било довољно да се у гвоздене решетке уграде стакла, па да се добије архитектура стакла и челика Мис ван де
Роеа, јер за мост као стамбени објекат знаХи су само клошари и поноћни духови, Ме-
(у |
ин
Полазећи од Марксовог обрта у философији који је значио, на исходу немачке класичне философије, узимање у обзир непосред: не, чуано-практичне стварности као пререфлексивне човекове оријентације у свету (у раду и кроз рад), која ипак мора бити посредована, најпре у језику као непосредној стварности мислан, а затим у ноолошкој рефлексији као конститутивном моменту дијалектичког мишљења, ми можемо разумети Марксову реч о пракси философије која м сама мора бити теоријска, Већ се језиком посредује дијалектика материјално-практичног антажмана. човековог у раду, љубави, у борби и игри; већ у ситуацији дијалога врши се посредовање општег духовног смисла материјалном праксом, јер ту није реч само о непосредном схватању значења речи које изговара други човек, већ и о фактичкој језичкој употреби речи од стране тог човека. Што се тиче рефлексије, за сву европску философију и за Маркса она представља формални услов могућности општег важења философских исказа, посредујући предметну свест уопште .— иначе се напушта. не само пововековна, већ и хеленска илеја науке и пада унатраг у историјски мит.
Тога је свестан млади Маркс који у „Прилопу критици ЖХегелове философије права" изражава мисао да философију треба укинути револуционарном праксом, али се то практично укидање философије по њему може постићи само њеним остварењем тј. фимософски смисаоном инспирацијом праксе- (в, Рани радови, 1966., стр. 97).
У дубокој кризи социјализма коју ложивљавамо самоспаљивање може пто:"тављати такву философски инспирисану : ју, као што потврђивање партијности може значити пристајање уз нехуману праксу у име сопијализма,
_ нЕИМАРСТВО
њање практичне функције за духове није 0Х значаја, њима олговара било каква пажња, За њих није ни важно да ли је објекат такозване уметничке вредности, ипо нам је показао и пример поп арта. Зато ћемо. на крају, дати један врло конкретан. предлог стаббеног решења за мрне чађаве ђаволе, односно за њихове духове који поступно нестају из нашег железничког саобраћаја, јер модерне железнице постају чисте као апотеке. Напоменућемо да је један наш угледан туристички радник приметно да америчке туристе: више интересује наш: „ћира", него: лепота наших манастира; њих је највише одушевљавало да путују за Чачак и да поцрне од дима. Данас се та пруга уклања. Остао је мост над .подвожњаком код Господарске механе у Београду. Тајчвор се реконструнше п овај мост са изванредним положајем п изгледом на Саву и три брда, над раскрснипом путева и треба да оде у отпад п старо гвожбе. Сетићемо се да су данас мотели мн ресторани са оваквим положајем веома тражени. На овај мост, на његов кров, поставите двоја кола за спавање п лобићете собе за преноћиште; између гвоздених решетки поставите стакло и добићете. ресторан! виликовац; уз мост прикључите једног. „ћиру", м имаћете мн централно грејање, п дим и гар за шрне Ђаволе.
а | Ота ПАЈА 754 ] 4 | [у "А пи 1 БР] -
времена, и, као мало воде на длану, тледамо ма се сачува, свака стара ветрењача, сваки стари млин, тврђава, катакомба и бунар. Тих остатака има мало и сваким даном, на жаЛост, има их све мање, али бар у свести јавпости је јасно да чар ових уклетих направа треба поштовати и ценити, Неки налазе у тим „оојектима романтичне Лепоте, што показује да ђаво није тако црн изблиза, од-
Уа АРАТА НО
2 И ИЦ
||
ИТ
носно, рекли онсмо, ако је збринут, може без 464 ОНЕ страха ла му се приближи. МУ УДА МИ пи ДА ~ | , '
Но сав овај увод који смо дали односи се на стање духова далеке прошлости, Ти Аухови не дотичу нас директно, и поред њих моћи ћемо мирно да спавамо, осим ако не ноћимо у неком шкотском замку, или ако тисмо такви туристи да залазимо у рушевине неке древне цивилизације без туристичког водича. Духови траже своје, и истра- МЕ у У Ц живачу који је зашао у џунглу и открио не- ен - = = вене ви А == познати град духови, ктоз стваралачки не- " | Мир, пеће дати мира док се тајна не открије.
(УУ [6
~ ЈИ || == пио
ДА ЛИ ОВА ЛОКОМОТИВА ВРЕДИ САМО ОНОЛИКО КОЛИКО ИМА ГВОЖБА У ЊОЈ;