Književne novine

Има, у људској историји, таквих случајева кад се наша

представа. о неком минулом времену врло често везује за

једну једину личност. У музици, на пример, сваком је познато да име Бахово у потпуности задовољава нашу представу о музичком бароку. У француској поезији, име Вијоново стоји као једина светла тачка у нашој визији средњовековног подземног мрака. Заиста не знам како је дошло до тога да се Бахова обоа чује јаче, и боље, од Телеманове трубе, или да се Вијонове баладе уче напамет на очигледну штету ништа мање чаробних балада Шарла Орлеанскота! Изгледа да је први, Бах, узалудни жантор, био одређен за оснивача породице Великих Музичара, а да је други, Вијон, песник, У сажетом и од судбине блазословљеном делу, био одређен

да прими на своју главу то заносно проклегстаа, 5 буде последњи изданак реда Великих з усвар јули припадали Легенди у коју се и он сам, ужваности круг, вратио. Први нам је, обасјан осмехом о Пуне: и доброте, окренут право лицем и јасан Ја а, окренут Друга нам је, ишибан берраење и бичевима, леђима и мрачан је као ноћ. у . Међутиае. и с музиком, и с поезијом, РА а у последње време, нешто замста задивљујуће. и фа када кажем ми мислим на оне којих је више, за је је заборав нешто врло сродно презиру, И. парни а презир нешто врло опасно, ми свакодневно откр 8 Ево нас тако у пределу чисте Летенде.

Коља Мићевић,

ТРУБАДУРСКА ПОЕЗИЈА

ГИЈОМ АКВИТАНСКИ (1071—1127)

ПЕСМА

Од ничег правим песме склад:

Нити за себе нит за град,

За љубав нит за живот млад, Јер песму ту

Смислих на коњу док сам тад Јахб у сну.

Ја не знам свог рођења кут,

Нисам ни ведар нити љут,

Ни необичан нити крут, Шта могу ту

Кад рођен сам уз месец жут Где жита зру.

Не знам да л бдијем, ил је сан, Не знам ма рекли да је дан. Скоро ми срце скочи ван С болом у дну: О њему кб да миш је вран Бринем се ту!

Болан сам, слутим удес прек, Не знам шта могу чути тек; Од лечника ћу тражит лек, Ако је ту; Добар је ако спаси век, Слаб, ако мру.

Драгану имам, њен лик драг

Не видех још, нит имам траг;

Не добих од ње поглед благ, Ни претњу сву;

Не пустих никад на свој праг Светину злу.

Не видех, ал је љубим ја,

Нит добра беше нити зла;

Не знам је, ал ми срећа сја Јер волим њу,

Она је красна, часна сва На земном тлу.

МАРКАБРУС (око 1140)

ПЕСМА

Крај извора сред винограда Где песком ниче трава млада, Под стаблом пуним свежег хлада. Са круном пуном новог цвећа Кроз које песма птица пада,

Њу, што ми срећи није рада, Затекох саму ту крај врела.

То беше дјева пуна чара,

Кћи имућнога господара; Веровах да се због ње ствара Певање птица, сјај пролећа,

Да рад ње беже добра стара,

Али мој позив сав од жара Саслуша она невесела.

Лила је сузе с пуно сете,

Из прса јој се уздах сплете: „Христе, рад ваше моћи свете Снашла је мене та несрећа; Подносим тако боли клете, Јер храбре су нам пошле чете Да због вас врше славна дела."

„Са вама оде и мој мили, Племенит, богат, сав у свили, Од тада моје срце цвили, Јер на њега се само сећа. Ја кунем Цара што о сили Сања, и води рат немили Те туга сву ме обузела."

Кад зачух њене неспокоје

Уз врело рекох речи своје: .

„Лепојко, чувај свеже боје, Јер њих плач неће да увећа; Нека се бриге ту не роје, Јер бог што дисјем ови хвоје Даће ти оног ког си хтела."

12

„Витеже, рече, знам да мене Чекају сласти неслућене

На другом свету, усред сене, Где чак и грешне чека срећа, Ал овде залуд жуде зене Оног за којим биће вене,

Те живим као занемела."

ЖОФРЕ РИДЕЛ (ХИП век)

ЖУДЊА ЗА ДРАГОМ ИЗ ДАЉИНЕ

За време дугих мајских дана Пој птица волим из даљине, Кад се самоћа јави рана На драгу мислим из даљине. И лутам, следећ срца жуд, Али им песма и цвет жут Мени је исто што и зима.

Божанска реч је мени знана, Видећу драгу из даљине: Ал једна срећа краткотрајна

"Два бола носи, из даљине.

Ах! да на свети кренем пут, Да исцепани мој се скут Њој јави тада пред. очима!

О каква радост богомдана Крај ње у заклон из даљине: Ту остао бих, знај драгана, Иако стижем из даљине.

Док милу реч бих слушб свуд, Далеки драги њој уз груд, Каквим бих пливб радостима!

Кренб бих ведар и пун рана Видевши драгу из даљине: Ал она мени још је страна, Између нас су све даљине. Многи је корак, многи спруд, А ја на путу као луд...

Ја препуштам се Боговима!

Једина љубав постојана

Љубав је ова из даљине,

Часна је она и ваљана

Као ни једна, из даљине. Лепота јој је знана СВуА,

На Сарацена затвор љут Пристб бих, да је близу њима!

Нек Бог, са неба озвездана, Што да ми драгу из даљине, Створи да срца поуздана Мгледам драгу из даљине, Очима, стварно, понеки пут, Тад одаја и баште кут Сличиће рајским дворовима!

Имаде право ко ме назва

ЉУБАВИ ЖЕЉАН ИЗ ДАЉИНЕ, Јер нема сласти што је равна ћоубавној сласти из даљине.

Ал жеља ми је душман Худ,

Јер прорече ми неко суд:

У љубавним ћу страдат злима!

Ал жеља ми је душман худ. Нек проклет је ко рече суд: У љубавним да мрећу злима.

БЕРНАР ДЕ ВЕНТАДУР (ХИ век)

ПЕСМА

Док гледам ласту што се вије. Како на сунцу шири крила, Затим се спушта све хитрије Кроз сласт у срце што је свила,

Вај! какву завист трпим тада

Свет гледајући раздрагани! У срећи што ме за трен свлада Срце из груди жуди вани.

Вај! мишљах љубав тајна није, Ал за мене је ипак била!

Још љубим као и раније

Њу, што ме није наградила: Зграби ми срце изненада,

Њој припадоше моји дани,

Све узе, те ми оста сада

Тек жудња што ми душу храни.

Од тада лудим, ноћ ме крије, И клону мога срца сила

Кад видех очи најсјајније, Зрцала мени тако мила: Зрцало, где се гледах тада, Дубоки уздах мене рани,

И страдах кб што некоћ страда Прелепи Нарцис у фонтани,

Због жена мене очај бије; Вера се моја сва сломила,

Те ако их и штитих прије Сад пустићу их до немила. Ни једна верност да ми зада Откад ме она обезнани,

Ја их се чувам, кб никада, Јер исте су на свакој страни.

Ни моја Дама боља није,

Ја корим је јер није вила, Јер чини ствари најподлије, Јер не краси је части свила. Немилост сад је сва награда, Ја бејах лудак непрестани,

И ваљда страдам сад без нада, Јер хтедох оно што се брани.

Милост је мртва, о мени је Одувек милост мртва била, Она је могла да је слије,

Ал не хте — где се милост скрила2

Ах! како зла је премда млада, Кад јадник овај самохрани Њезином вољом мре пун јада Трпећи пред њом удес рани.

Ал Дама не хте другачије,

Залуд су молбе, речи сила,

Но гледат неће оног чије

Све заклетве је погазила. Напуштам љубав и дух пада:

М смрти зборим злој драгани,

И крећем, јер је она рада,

Бедан, у прогон — крај незнани.

'Тристане, идем из тог града, Походим, тужан, крај незнани: Остављам песме, а дух пада Желећи љубав да сахрани.

ГАС БРИЛЕ (крај ХП века)

ЈУТАРЊА ПЕСМА

Кад видим зору како руди Пуне су мржње моје груди, Јер оног ког ми срце жуди Одводи она из мог стана. О како мрзим освит дана Што одваја ме од драгана.

Дан односи сву моју срећу, У души трпим зебњу већу, Јер злобници се многи крећу М заседама, са свих страна. О како мрзим освит дана Што одваја ме од драгана.

Док почивам у мекој свили Залуд ми поглед тражи, цвили, Већ покрај мене није мили:

За љубавником тужим сана.

О како мрзим освит дана

Што одваја ме од драгана.

Драгане мили, време лети: Нека те штити господ свети. На мене ти се некад сети; Душом сам теби сва одана. О како мрзим освит дана Што одваја ме од драгана.

Од правих тражи љубавника Да песму ову, ведра лика, Поју упркос свих злобника И љубоморних сиротана.

О како мрзим освит дана Што одваја ме од драгана.

ТИБО ДЕ ШАМПАЊ (умро 1253)

КРСТАШКА ПЕСМА

Кнези, знајте: ко не пође сада Тамо где Бог виде смрт и сјај, Ко под крстом не жели да стра,, Тешком муком заслужиће Рај.

Ко се веран вишњег Бога сети,

Он ће одмах јурнут ка освети, Да му земљу избави и крај.

Неверници неће поћ из града, Јер не воле Бога, славу, знај! | , Браниће се: „Шта ће жена млада» „Зар другарству да учиним крајг Ал дух њихов чудним путем дети, Јер не знају да је наш Аруг свети Он, што за нас прихвати крст тај.

Витезови храбри сад ће поћи, Јер воле Бога и части свет: Прилазиће Богу и чистоћи, Е А страшљивци спутаће свој лет; Сви су они свладани слепилом. Ко ускрати помоћ Богу милом Истог часа губи славе свет.

Бог што за нас узе крст у ноћи Судњег дана донеће нам вест: „Вас, што мени бесте на помоћи, Посадићу међ анђела сплет; Штитићу вас Маријиним крилом. А вас што ме издадосте силом Прогутаће Пакла бездан клет."

Свако мисли да је вечна срећа

И да неће доћи смрти час.

Слуте Бавла, где грех се осећа, Изгубише разум, храброст, част. Спасите нас, Боже, од злих чета И дајте нам благост вашег света, Тако свето да видимо вас!

Тоспо блага, коју слава срета, Моли за нас, Девице пресвета! Тад и у злу наћи ћемо спас!

БЕРНАР ДЕ ВЕНТАДУР

ГИЈОМ ДЕ МАШО (робен око 1300)

БАЛАДА О РУЖИ

Од пветова и од свег плода, У врту оста ружа мала; Све друго скрши непогода И Судба што се уздизала Врх руже ми младе, Да мирис њен и драж украде. Ако је сломи, отме тлу, Ја желим само ружу ту.

Ах! Судбо, ти си јаз и вода

Што човека рад идеала

Злом вољом давиш, ал ни рода,

Ни нежности му ниси дала: Твој смех, срећа, наде,

Доносе сузе, смрт и јаде.

Ако је варком спржиш сву,

Ја желим само ружу ту.

Ал стварно мислим да слобода Где мала ми је ружа цвала, Јер природа јој ту моћ пода, Не стиже стазом твојих зала: Твој бес залуд паде,

Јер љупкост њена не нестаде.

Ма где, у врту, дај ми њу, Ја желим само ружу ту.

Превео Коља Мићевић