Književne novine

мо) н 1 | ЋЕ

ДЕЈВИД ДЕЈЧИЗ

ЈЕДАН ВИД односа између имагинативне књижевности и литерарне истине и даље забрињава критичаре — данас, више него икада раније. Какав да буде наш однос према песнику чија се убеђења суштински разликују од наших, према песникоји пише у традицији за нас преживелој или бесмисленојг ожемо ли истински да уживамо док читамо Дантеа ако идеја да верске заблуде заслужују вечну казну у нама изазива запрепашћењег Можемо ли без резерве да ценимо „Изгубљени рај" ако осећамо да он у ствари не оправдава однос према људима2 Или, ако поставимо проблем у савремемије оквире, — можемо ли ценити и прихватити песме Езре Јаунда ако знамо да је он био фашиста2 Шта да радимо кад су у питању фантастично мистични Јејтсови системи Укратко, у коликој мери наше неслагање са идејама писца може ла утиче на разумевање његовог дела као дела _ имагинативне књижевностиг Да ли је важно оно у што песник верује2 Ова м слична питања могла би се лако одбацити кад би арне вредности биле скуп шаблонизованих идеја или слика. Тада бисмо имали право да кажемо да је садржај књижерног дела ирелевантан и да је начин на који се тај и такав садржај приказује оно што је једино важно. У извесном смислу ово било тачно, пошто се вредност књижевног дела састоји у начину на који је то дело организовано, а не у садржају који се може парафразирати, Али, као што смо истакли, тако организовано дело нечему и служи. Оно не постоји да би само себи било циљ, мада се често може ценити и само за себе. А књижевност је управо то организовање појмова и реченица које смисао дела протежу до оне тачке где оно кумулативно доводи до максималног сазнања 0 човековој судбини. Алп мало је књижевних дела са тако чистим књижевним циљем; многи би велики писци, у ствари, одбили све вредности таквог циља. Ипак, свако књижевно дело носи у себи печат ауторових убеђења. и традиције у којој је писао. Често се право значење неке слике или догађаја може схватити и проценити једино уколико се та убеђења познају. Морамо ли да верујемо у брак као институцију пре нето што, као задовољавајуће решење заплета, прихватимо брак склопљен између јунака и јунакиње на крају неке шекспировске комедије или викторијанског романа2 У случају да се дело у потпуности може схватити само ако се ослонимо на читав контекст убеђења и веровања у оквиру којег писац оперише, шта се онда дешава када се тај и такав контекст расплине и када је читалац приморан да делу прилази без њега2

Овај се проблем може размотрити са више страна. Све ДАотАе док слике, односи, алузије и симболи које писац упо-

љава добијају своју вредност, делимично или сасвим, тек пошто произиђу из специфичног контекста његових убеђења. и ставова, познавање таквог контекста за читаоца је исто тоАшко неопходно колико и познавање језика на којем је дело маписано. Чак се ни сам текст не може објаснити како треба уколико не знамо бар нешто о оном културном оквиру на који се речи непосредно односе и у којем добијају своје пуно значење. Али то не значи да треба да прихватимо убеђења оних који се у том датом оквиру крећу, исто као што не треба да се сложимо са етимолошком импликацијом „грабанског", у савременом смислу „пристојног", која намеће схватање да је пристојност неопходна карактеристика грађана. Треба да знамо шта речима даје њихово значење али и то да није неопхолно и сагласити се са убеђењима од којих та значења потичу. Овај однос постоји у сваком језику и не представља нарочито велики проблем. У имагинативним књижевним делима (нарочито у поезији) у којима се голо значење речи и реченица потпуно претапа у све сложеније импликације, неопходно је познавати оквире у којима писац налази свој материјал и помоћу којих постиже то претапање, У отном случају, ми његов језик упознајемо само делимично. Поједини су оквири историјски и њих можемо упознати једино ако их проучавамо; Аруги, међутим, зависе од мање објективних чињепица и могу се схватити тек пошто непрекидним читањем стекнемо одрећено искуство. Језик песника односи се на оно у што људи верују, на оно што знају и што осећају. Знање и убеђења се мењају, и мада су, кроз ово нама познато историјско раздобље, осећања. остала на изглед непромењена, ту и тамо постоје мање варијације.

Према томе, није лако сагледати књижевно дело само по себи и видети га онаквим какво оно занста јесте. Треба научити језик којим наш песник говори, а то можемо само ако развијамо свесност и осетљивост за све богатство импликација. жоје он употребљава, Није довољно тврдити, поготово кад је у питању дело из прошлости, да читалац може на одговарајуЋи начин да процени дело само ако га прихвати онаквим какво јесте и ако га посматра као изоловану песму, драму, роман мили приповетку. Било би то исто толико бесмислено као када бисмо тврдили да читалац који не познаје грчки може да дограби неку Пиндарову оду, да је прихвати онаквом каква јесте м да је цени као збирку бесмислених знакова исписаних на папиру; јер, та серија знакова исписаних на папиру представЉа једину апсолутно објективну карактеристику књижевпог дела. Такозвана „онтолошка" критика не може се заправо никада. спроводити у пракси, и они који свој критички метод нази„њају онтолошким сами себе заваравају, Да бисмо књижевно дело схватили треба да разумемо његов текст. Али, нећемо га потпуно разумети уколико не постанемо свесни чињенице да његово право значење произилази из тесне везе која постоји између онога што је исписано на хартији и онога што појединци мисле, осећају и знају.

Није потребно да делимо пишчева убеђења да бисмо проценили у коликој мери она утичу на значење речи које писа употребљава, Да ли им дају неку нову димензију или не, али понекад је потребно да их имамо на уму и да их будемо свесни. (Када читалац своја убеђења несвесно дели са убеђењима писца, никаква свесност није потребна; када Бернс своју Аубав пореди са црвеном ружом, свако објашњење о Бернсовом односу према ружама и црвеној боји постаје сувишно, пкашто, на основу искуства, већина људи обе речи може да идентификује са лепотом и свежином природе.) Иста се ситуација појављује у делима већег и сложенијег заплета. Чак ће и они читаоци који не верују да се браком постиже стаби. ан и задовољавајући однос међу половима да прихвате венчање јунака и јунакиње, које треба да симболизује расплет, ако је читав заплет симбол таквог односа. Да не знамо шта је то брак, или да никада нисмо чули да је он у одређеном историјском периоду био једини повољан излаз за мушкарца и жену који се воле, морали бисмо Да сакугимо неке основне информације о том питању пре него што бисмо у потпуности могли да схватимо и проценимо завршетак приче, Али, уколико је дело добро састављено, имајући на уму поменуто сазнање, ми смо у стању да га прихватимо и проценимо кулминацију с његовог заплета без обзира на наше личне ставове и схватања о односу међу половима,

Ипак, и ту има изузетака. Читалац који снажно осети да идеја брака у неком делу комплетно искривљује САНКУ

људске природе, да је брак приказан као нешто што је у ос-.

УБЕЂЕЊА И СТАВОВИ У КЊИЖЕВНОСТИ

нови лажно, ружно и непоштено, највероватније неће моћи завршетак дела: Да прихвати као адекватно и повољно рејџење, без обзира колико оно изгледало прикладно и ма колико он сазнао и научио о ставовима писца и друштва у којем је тај писац живео. У оваквим случајевима, мора се признати, разлике у ставовима које постоје између писца и читаоца осетно ће утицати на начин на који ће читалац дело проценити. Овакве су ситуације честе јер је већина читалаца за неке ствари слепа и осетљива. То их спречава да поједина дела схвате и процене. Разумљиво је да роман који није истинско имагинативно књижевно дело, већ напросто прича са циљем да заступа одређени став или прикаже ток радње, неће никада моћи да се свиди читаоцу чија се убеђења у основи разликују од убеђења аутора. Али ово је проблем друге природе. То занимљиво питање односи се на оне који, без обзира на своје намере, пишу књижевна дела у правом смислу речи.

Шта да радимо кад је сама суштина дела проткана за нас неприхватљивим убеђењима2 Одговорити на Ово заправо није толико тешко колико можда на први поглед изгледа. Сва веЛХика књижевна дела, поред основне теме, садрже у себи још нешто. Полазећи од одређене категорије убеђења, од приче као што је библијска. (о греху и искушењу Адама и Еве или о путовању кроз пакао) прави песник, при презентирању своје грађе, покушава да се дотакне свега што би му омогућило расветљавање истинског и очигледног људског положаја, без обзира на веровања и убеђења појединаца. (...)

Неки савремени критичари покуштавају, тако рећи присилно, да увере читаоце да књижевна убећења Дантеа и Милтона нису апсурдна им да човек данашњице може, односно треба, да: их прихвати. Али ово би значило да имагинативну књижепност треба ценити према томе у коликој мери читалац дословно прихвата веру и убеђења самог писца. А такав је став опасан по књижевног критичара. Шта да урадимо са грчким драматичарима, са Лукрецијем и Вергилијем, и са безброј осталих ранијих писаца, ако треба да прихватимо њихову теологију пре него што смемо да оправдамо њихову вредност> Критичар, свакако, има потпуну слободу да брани Дантеову или Милтонову теологију, али када то чини он не иступа сасвим у својству књижевног критичара. Штавише, са мало плаузибилитета, може се доказати да читалац који се дословно сложи са писцем као што је Данте или Милтон или Банјан, долази у ситуацију да оно што прочита протумачи исувише уско, и да за њега дело постане несхватљивије и мање узбудљиво него за читаоца који писцу приступа једино са циљем да прочита имагинативно књижевно дело. Историја критике Дантеа, или пак било ког религиозног песника, тежи да потврди став да књижевна процена не само да не зависи од потпуног саглашавања са убеђењима писца већ да често не може потпуно ни да се развије све док се питање слагања и неслагања не одбаци као ирелевантно. |

Међутим, ауторова убећења могу да се прихвате као део његовог језика или његове технике једино онда када их он у том смислу и употребљава; то јест, када постаје песник (у најширем смислу речи) и своју грађу користи поетски. У случају да своју грађу поетски не искористи, питање колико су његова убеђења исправна или не, искрсава као веома релевантно, пошто дело постаје вредно за теорију етике, за неки верски правац мили сличну категорију.

Понекад су пишчева убеђења толико уска или изолачена, или пак толико несталнд У односу на оно што је. цивилизован човек способан да толерише, да је немогуће прихватити их као део његове технике. Међутим, овде долази до изражаја интересантан природни закон генија: уколико су та човекова схватања уска и изопачена он неће моћи да оперише њима поетски, неће моћи да искористи своју грађу тако да она осветљава људско искуство. Техника мора на нечему да се заснива, а што се убеђења тиче, била она исправна или не, треба да буду толико снажна да могу читаоца да поставе пред човека какав он јесте и да истинском светлошћу обасјају његов положај. Ово намеће питање о коме се веома много расправља питање уметности и фашизма. Може ли фашиста бити добар уметник Први би одговор на ово питање био у складу с оним што је претходно речено. Изопачена представа о човеку никада не може да постане адекватна основа уметности. (Неопходно је разликовати искривљену од нетачне представе; искривљена представа увек је нетачна, а нетачна представа не мора да буде и искривљена.) Ипак, има случајева када људи, због незнања или наивности или да би сами себе заварали прилазе покретима, у којима оштроумни посматрачи виде смишљене творевине изопачених умова, али сами не узимају уче-

шћа у њима. Политичко незнање или намвност не морају да .

спречавају писца да ствара ефектна књижевна дела. Песник може да напише добру имаџистичку песму без обзира на политички или морални хаос који влада у његовој глави. У коликој ће се мери тај хаос одразити на његову уметност зависи од циља којем тежи. Вештина не зависи ни од каквих убеђења, али, као што смо видели, уметност је више од вештине. (...) Без обзира на свој циљ, књижевност неће никада моћи да се ослободи убеђења и веровања, јер, средства која уметник употребљава да би импликације својих тврдњи проширио до тачке где оне добијају значај оног непрекидног објекта који је једно од обележја успешног "уметничког . стваралаштва, у сваком тренутку зависе од односа између објекта, ситуације или случаја и места које им у међуљудским ставовима и убеђењима припада, Када се промене ставови и вера, мења се им тај однос, и читалац ће „уколико жели да процени дело у целини, морати на један вештачки начин да доживи тај однос. Кад се књижевност ствара у добу као што је наше, у добу у којем не постоје заједничка убеђења и схватања кроз која би писац предметима, ситуацијама и догађајима мотао да да литерарно значење, појављује се проблем којег је сваки уметник исувише свестан, Песници — на које се овај проблем нарочито односи — приморани су да стварају сопствена убећења и да их (као што је то чинио Јејтс) својим читаоцима приказују као водиче за разумевање њихових дела; или се пак, силом прилика, ослањају на чисто личне асоцијације што доводи до толиког несхватања модерне поезије. ( КИ Рећи да данас сви добри песници треба да буду нејасни значило би и сувише поједноставити ситуацију. Неке песме не зависе толико Од песниковог односа према скупу убеђења. те оне могу да делују снажно без обзира на опште ставове. Да би се карактеристично поетски метод доследно применио, потребно је постићи експанзију значења; а она се може остварити једино када сваки начин изражавања проистекне из контек ста убеђења који га непрекидно обогаћује. Општеприхваћена убеђења постају ствар технике, а кад она нестану, писпима не преостаје него да проналазе нове техничке форме да би надокнадили губитак оних до којих више не могу да дођу Способност да се читаоцу директно и импресивно открије сензибилитет писпа, без претходног осврта на заједничка сазнања која га повезују са читаоцем и употреба речника који значењу даје објективност и универфалност, захтева друтачију, нову,

суптилност изражавања, суптилност коју налазимо у романима |

Вирџиније Вулф. У последњих педесет година, честа експериментисања техником писања и многе новеле, како У поезт" тако и у прози, постају још бројније, јер писти, новом техником писања, покушавају да надокнаде непостојање заједничке вере, А зајелничка вера је аспекат језика, и када она нестане језик губи једну своју димензију.

Одломак Превела Даша Дрндић

999... Фоо 4» Фоо 4 Фоо... Фоо... 4

ЛЕЖЕ. МОНОСЛОИ Злашто = доба

Кад би била овде Могао ОНЕ ти Пени Кад би била овде причао бих с тобом зОровноола а

Ударио сам у гуменоглав

у сре речи зањиханих на руди Но и атласпршљен мог врата. сувише

Постоји један сури камен | а. ест тодина уназад љубичаст тамо је млин

хајдмо у млин

самељимо житоживот

самељимо га збрда-здола

самељимо га у шарено брашн

тим пре што је лакат прекјучерашње». пренорневЕ | замрљан прахом креде

збрда-здола

30 мангупа полокаше мастило шта. да чиним с њима2 Бојим се батина

бојим се насладе . . . о наслади о. батинама крекећу жабе МЕ Мећ ногама носимо Питагорину теорему

понеко мерка у скровишту струк свог тулипана каткад се накостреше у пенушав пупољак

У панталоне нам се завлачи црвена рука Ирокеза над забрањеним жаналима трзају се Мохиканци чежња добија шарлах

; Е латинска секунда с лицем овчих тада нам се Ре

запео сам у песми

сећетит сепзео треба осам година седети у клупи

Чему седети у клупи2 :

Аитеа рита 5аа еф аета5

Ал никад не беше златно доба И

И Икар тек сад лети у бескрилној кутији за цигаре

стружемо са свог стомака олињалу змијску кожу

ипак нисам у стању да домаћвијам ниједну одрану расту

од оног што је прошло

цео је јучерашњи дан само глупа прича

спљоштио се мод ноћном посудом митова

Постоји један валов из њега је пио мој пони а каткад гомиле шарених медведа Ханибалови слонови у руском ропству и ја сам пао преда њ ничице испљуван из њета сам локао сплачине с мирисом бензина набијали смо у њушку цивилизације оглодане овче кости вилини коњици ковитлају се у вртоглавим висинама у доба свадби вилиних коњица цчркавао сам у двориштима робијашница Прерастав сам бар 70 пари ципела ++: изнојио сам бројне кошуље рударећи по свом носу глупо сам се кесерио кад се свет распао на два реда и нисам нашао међ њима женску риму-разрешницу Парализа то није Хајнеов у бело кречени тревет парализа то је милион бубуљица с којима сваког трена блудничи иватуће-венући цвет пролазности луфтбалони пољубаца надимају се од жвакаће гуме труљења

Под фризерским помадама

под глатким жремама

подмукло чучи запаљен фоликул глиба

у енглески фланел замумуљена трбушина

шитрцала би на асфалт блато црева

кад би се одједном распала под пакосним точковима

Бекељиш сег

Треба се стално бекељити

Ако постоји само неколико дана усмрдеће се

ко бара мирисно свеже мајчино млеко

Наравно ти не познајеш ни гудуру

преко седам јабукових стабала иза жбуна. збве

тамо чистим прљавштину испод ноката

тамо изригујем своју ситост

тамо грокће тамо цвили свако понижење џ карамбол ужаса

док у униформи доброг васпитања он 6

другима

ал сам свикао на животињу у себи

на крмећим леђима јашу .

· ноте песме

стихови

а под стомаком му дахће свагдашња драгана

моје гађење

мој стид

мој ужас

лажи детињства .

и једна неизвађена тролејбуска карта

Одломак Превео Данило Киш

ДЕЖЕ МОНОСАОИ (Мопозг164 Регз6), словачки писац мађарске националности, Рођен је у Будимпешти 1923. Објавио је пет-шест књига стихова, омладински роман „Тетовирани анђели", збирку приповедака „Пустиња“ ита, Објавио је бројне преводе чешких и словачких песника на мађарски језик: Незвала, Волкера, Новомеског и Аруте. Живео је у Братислави, [10сале августовских догађаја живи у Новом Саду где се бави књижевним и преводилачким радом,

лирика у

ПА

ПРЕВОДУ