Književne novine

„У

ЈЕВРЕМ БРКОВИЋ

Људи тамнице а бре ла»

Зри једно доба |

Зри једно доба и у добу ура Без дивотне моћи, исковане У медаље златне и врпце велура.

·"Зри једно доба са четири стране.

Дани сумњичави један другог соче, Свако од свог блата кулу ОД карата. Губи главу цвијет у боју умочен

Зри једно доба с омчом око врата.

Вријеме из невремена ниче,

Лажни се мермер претвара у брашно, У хљеб који гладне не пориче.

Зри једно доба и за бронзу страшно.

Предосјећање зла

ОА стида труне врх злаћеног мача, Умри што часније мој витеже.

Уз повијени струк обарача Кажипрст ћу опет да привежем.

Очајно вријеме иза хоризонта Нападнути су и срце и глава. Поражени пјесник хљеба и живота Не зна шта више да спасава.

Очајно вријеме улази у пјесме,

= М восак очију, у домаће задатке. В4А Мо рвеску ће Балшину да кресне

Та муња модра мјесто — косе, танке.

Шта је, да је

Шта је ово ево неко доба Ниоткуда праве муке, силне. А све тишти горе но у роба Ситни јади, пакости умилне.

Шта је ово — сплака, облачина Тиња сунце блатом опточено. Од витеза поста војничина, Јоти сакрива срце заспучено.

Шта је, да је, тешко је и ружно Брат ми злурад на кости кидише. Срце моје, колико си дужно,

И још трипут осјећај га више.

ћуди, тамнице и остало

Људи, тамнице и остало,

А под остало, остало је доста.

У оку дјетета слобода у малом

Џрта све што може једном ријеч постат.

П

Треба о осталом као о опасном Као о архиви спаљеној по рату. Треба о осталом као о нејасном Говорити прије но о сувом злату.

Ш

Остало је остало, у осталом, зна се: Можда вам тамнице под крилима птице. Можда у врху пера главног пролетера, Можда испод чела и испод пепела, Можда у шињелу који свом тијелу

Прави слику вође што са бронзом срођен Голубове мази на кинеској вазу.

| ДФимска игра

СВЕТИСЛАВ ПАВИЋЕВИЋ

И ИМАШ ПРАВО, небора, тако и треба стару будалу, није ништа боље ни заслужила. Тако, тако, почасти матору дртину... Ако, пријатељу, ако, није то ништа, није блато отровано. Ништа се ти не жалости, лако ћемо ми за блато, старац само воли да збија шалу. Ево, хоћеш ли да запалимо, пријатељу, хајде, испуши, испуши са старцем, клекни на онај камен онде, господине. Узми крџе, господине, нису ти за мене господске цигарете, могу се ја и без њих лако пасати, могу, јакако.

Господине мој, а јеси господин, одмах видим да јеси неки фини господин, знам ти ја шта је то свет, нисам ни ја овако целог века земљу месио, нисам. Нагосподо вао сам ти се ја, мој господине, нагосподовао вала више пего ико други. Није све било као сада, господине, није увек било овако.

Ех, господине, шта о томе вреди сада диванити, старцима само да је да брбљају, да дробе, само је то још за старце. Пусти ти стару будалу нека прича, не обазири се ти ништа, господине.

А и јесам ти се ја натрчао пољанама живота, натрчао, господине мој, још како натрчао. А живот ти је велика пољана, па још у неком кланцу, пуна шумарака и пропланака. И ти по њима трчиш, слободан си као зверка божја, и нико ти није раван, нико, господине.

Летиш, а све знаш, наслућујеш, господине, и звер то зна, предосети зверка, да чека некакав ловац негде у заседи, на изласку из тога кланца има ловац, и вреба, вреба, господине.

Ти: јуриш, метеш трагове, околомлатиш, да што касније избијеш на ЛИСТ поред излаза да се нађеш, тамо где мораш једном проћи. Ту, где те чека ловац, и гле те хитац следује, хитац, господине, чим наиђеш, прави хитац.

Тако ти је то и у гори и у мору. Има ли што веће од кита, господине, кит ти је највећа животињка божја, да, кит, кит, господине, Па и њега згоди харпун, зарије се дубоко у његово месо. И иде кит, плови морима, прави велике кругове кроз пространства водена. Океанима јури кит, претесно; је свако. море за једног. кита, претесно, господине, претесно. Плови, слободан је. А све та нешто

ИАУСТРОВАО ХАЛИА ТИКВЕША

потајно бриди. Док је на пучини, не боли га, али осећа, осећа тај харпун у својој утроби. И тишти га како да се ослободи харпуна, како да га избљује, да га изгуби негде у мрачним дубинама, у које намерно залази. Рачуна, до на крај другог океана изгубиће се харпун, затуриће се негде, сам ће се загубити. Па плива, плива. Али, харпун је увек ту, никада се на њега не може заборавити. Ма шта радио, ма где био, не може га се отрести, не може од њега побећи. Временом, ловац почиње да окреће точак, а кит и даље плива слободан. Кругови су све мањи, све ужи, канапа је све мање остало, намотава се на точак, господине, на точак.

Тако ти је то, мој господине, никако него тако. А човек није кит, ни зверка човек није, нема ловца који сме на човека пушку потећи, нема таквог ловца, господине. Човеку нико стран и не треба да га сачека на крају птуме, господине. Човек тамо увек наиђе на самог себе, и то му је доста, о самог себе се саплете и спотакне, па удари и крене на другу страну. И тако стално, господине, куд год се дене, налети увек на себе, а пре, а касније.

Ето, живиш век, господине, проживиш свој век, ту је и крај, а ти још чекаш почетак, не схваташ да је све већ минуло. Живи, господине, ти живи, седај, па вози 'алу. Поседи, пусти старца да се избрбља, не слушај ти њега, пуши ти своју питарету, попуши, тосподине, па онда: иди. Е

Иди, живи. А шта је живот, живот шта је, знаш ли ти то, господине, знаш ли ти то шта је то на Е, ја ћу ти то казати господине, посаупај ти што ће ти рећи стара бестија. Уме луда глава Пн да смозга, немој мислити да не уме, господине. ивот, цео живот ти је само трагање. Тражење смисла, тражење мира. Тражење среће, господине. А среће нема, и среће не може ни бити. Не, господине мој, не може је никада бити. Срећа је само тражење среће. Чим је нађе, човек постане несрећан. И изгуби је. Па ти је живот тражење

ваљана разлога за личну несрећу, то ти је живот, ништа друто живот није, веруј ти седим власима, господине. А много штошта сам ја у животу претурио преко

ме видео, само

ове луде главе, господине мој. Да си ! да, та ме могао нешто тада видети. Седео сам ти ја у хотелу, ово овде је ништа-хотел, у каквим сам ти ја само хотелима седео! По три келнера се утркују ко ће пре петохиљадарку зарадити, по три келнера, мој господине, три келнера. И пољима сам ја јурно као вихор, на горе се. пењао, уз окомите дИиЦе се јерес до самог неба, небу под облаке, дратовићу мој.

много штошта још искусио сам ја у свом веку, оогтепита шта све ја нисам доживео, шта нисам, видео, шта пробао. Човек је као барка раскриљених Мен оу увек спреман да поново отплови, МОЈ трен лит р сам ти се ја и са временом, и њега сам побеђивао, те још како побеђивао. И возовима сам ја командовао, господине, и још каквим возовима, праве але, слао их у све крајеве света, ниједан воз није смео ПаправИт Ји о рака без мог наређења, ишли су тамо куда им ) 5: без поговора. Тако ти је то било, МОЈ господине. За мене ти није било ништа немогуће, господине, ништа

немогуће.

_ дине. А да њега није било, е, да

= =

ПРИЧА

И жена сам ја имао колико сам хе. ен су се' само жене отимале о мене, најлепше А Е и" 1: Данашње жене, шта су данашње жене, добр ј а шта су СЕ иу > А Е им коти анас преврћем зе ; По. лом лови Ти бе озикацу, или седиш, благујеш У овом хотелу, можебити ти си баш у овом Лоте Бо у ни другом, свеједно је. А ја ријем аи лато пребирам, канализацију постављам, господине. . И

Не; КА мој господине, не кукам ја, те тужи се старац, тако можда и треба да буде. оста Ј ту мога, имао сам ја од живота све, све што о Би испијао сам ја из своје чаше и слатко и гој А ја имам. Ја имам и тај разлог, господине, имаћ та ја сам миран. И срећан. Срећан, господине, да, ја. МЕ срећан, јер знам због чега сам несрећан, знам . а бро, господине. Насмеј се будали, насмеј му се сло НО у брк, ниси ти први, господине, али веруј,ничега смеп

томе нема, баш ничега смешног. _ | Видиш овај ваљак овде, господине, он а „лома; же, земљу њиме заравњујем, и табам земљу. Сарању“ јем мајчицу земљу, ТИНА у гроб је полажем у којем је лежала од рођења. вим доброћудан ваљак, госпо-

А обичан ваљак, сас А Ро ИЕ >: дине, нашао бих ја срећу, веруј ти мени да ба свакако бих је нашао још како бих је ја пронашао. мео сам. ја то, господине, умео, нико то боље од мене није умео, нико, нико!

"Јеси ли икада силазио низ брдо, господине, низ неку стрмину да ли си се спуштао. Јеси, јеси, господине, одозго низ Стрму улицу јеси силазио, Е, јесам и ја, али не верујем да си ти силазио као ја што сам. боље да ниси, боље, колико боље, господине. Идеш, а за тобом се натиснуо ваљак, велики ваљак, ваљчина нека. Гиља се, брекће, дува ти у потиљак, прислања се на твоја рамена. Гура те пред собом, и узима залет. А ти идеш, полако силазиш пред ваљком. Кочиш, не много, и клизиш, идеш низ стрмину. Ти знаш, сваким твојим кораком ваљак расте, постаје већи, снажнији,

# /

Мите НА попа тема да 2 0, [ова Ур иПИлу НА преку

дгљутта ој меру П ка

ме ОУ умулавуви ћуте“ 2

Ре 5 Ба Ф#“ ; .. „> 20 ЧАШИ Ила ал пол ћу ти

мм

". о. па % пи се А Уз долина и Е зе! орауила и ЦИА у а Рем пао ери бео |

опаснији, добија убрзање, ове теже та је зауставити. А ако га пустиш, ако ништа не предузмеш, он ће се отртнути, неће ти поштедети живот, неће, јакако да неће, господине.

И знаш ако се укопаш у земљу, подметнеш кичму, па упреш, запнеш леђима из све снаге, биће шта ће бити, Или ћеш зауставити свој ваљак, господине, зауздати га да буде миран као марвинче, или ће он тебе сломити, смрскати ти кичму, згњечити те, сјурити се преко твог тела низ стрмину. =.

А ево га, видиш, ово је мој точак, погледај. Мој ваљак, господине. Ја сам свој ваљак овако зауздао, ну, погледнидер овамо, господине. Миран је као јагње. Ради све што му ја наредим. Не одваја се од мене, иде за мном свуда. Куд ја, ту он. А где је твој ваљак, господине, где си ти оставио свој ваљак. Не бој се, свак има свој ваљак, сваком западне по један, ту нема грешке, господине,

Сад нас двојица идемо даље, господине, хвала на друштву, ми одосмо, а за блато, није то ништа, тосподине, навикао се стари коњ да гази свакојако базтб, и да се на њега бацају блатом, није то за мене ништа необично, није ништа, господине.

"

х ж

Почео је рукама да брише образе. Хладни мала зеви суснежице били су га по лицу, разбарушеној коси. Попрскано блато се размазивало, сливало ка помодрелој бради, клизило пут раздрљеног оковратника; мокрог, продераног огртача. Устао је, прошао поред недалеко заустављеног аутомобила, не осврнувши се.

Латио се танке ланене узице прикуцане за чело дрвеног ваљка, начињеног од бурета, и кренуо, вукући ваљак за узицу, као што се вуче коњ. 'Ајде, 'ајде, де, де, крени, што се бочиш, де. Ваљак се лагано котрљао за њим. Ми кренусмо, господине, ми одосмо. Опознио сам, господине, минуо је пуштег давно, морам да ижденем краву на пашу, крава ми риче, господине, крепа крава од -тлади. Кравицу на пашу, господине, доцкан је, хо ћеш ли и ти са нама на пашу, господине, на пољане, на пољанице живота, господине, лепе пољанице, пуне траве и шуме, господине, лепи штумарци. Пада киша, господине, шкропи лепа кишица, удариће отава, отава за кравицу, господине, отава за моју кравицу.

Ваљак је ишао за њим послушно, гурајући та у леђа. Он је застао насред стрме стазе, укочио ноте, упро раменима у ваљак. Под точак је подметнуо своју ногу. И ваљак стаде. Затим је пришао ваљку одострат, машио се ногом на њега, зајашио га. Узицу је затегао руком. Ваљак је почео да се спушта полако низ блатњаву, утрвену стазу. Његове босе ноге ландарале су низ бокове ваљка, стругале блатом. Танки млазеви житке китле шљискала су му између прстију. '

Колона аутомобила с једне и с друге стране бивала је све већа. По капијама свет се купио све више. Густи снопови снежних пахуљица пригушивали су пот“ мули хук великог града. Гомила света је стајала без покрета. Само је ћутада, ' '