Književne novine

НЕМОЋ ЈЕДНЕ „ТЕОРИЈСКЕ“ ЋРИТИЋЕ Петар Милосављевић; „Традиција и авангардизам“

Матица српска

Нови Сад 1968.

РОМАН

() (АВРЕМЕНОМ ЧОВЕКУ

Иван Дончевић:; „Крвопролиће код Прапине“

„Напријед“,

Загреб 1968.

КРИТИКА

ЗА РАЗЛИКУ од неких других млаЂих критичара, који полако прикуљљају знање и снагу за замашније резулатате, Џетар Милосављевић већ у својој првој књизи „Традиција и авангардизам“ чини један доста У средсређен напор да осветли основне развојне линије савремене српске поезије. Док се у сумарним приказима савремене српске књижевности често полази од борбе тзв, реалиста и тав. модерниста као њеног битног феномена, Милосављевић у посматрању поезије полази од једног, за само стваралаштво још више акциденталног момента: од цепања писаца из редакције часописа „Дело“ на две струје: класицистичко-традиционалистичку и романтичарско-авангардистичку. Полазећи од овог факта, оп је покушао да у њему нађе ослонац за разумевање како савременог срп ског песништва тако и песништва уопште.

Није, међутим, тешко запазити да се у оквире Милосављевићеве, и терминолошки и суштински прилично неодређене _ дихотомије савремене српске поезије не могу обухватити сви њени токови, па чак ни они песници на којима се он у посебним есејима осврће да би њиховим стваралаштвом потврдио своје погледе. Душан Матић, Милан Дединац и Стеван Раичковић не спадају ни у једну од ових група, Бранко Миљковић, по самом Милосављевићу, чини неку врсту синтезе, док је Оскар Давичо једини представник романтичарске струје. Милосављевићев неуспех постаје још очигледнији кад изађемо из уских оквира његовог виђења са-

· времене српске поезије и бацимо по-

глед на стваралаштво читаве плејаде песника који не улазе ни у формуле класицистичког ни у формуле авангардистичког песничког концепта: Слободана Марковића, Бранка В. Радичевића, Танасија Младеновића, Душана Костића, Ристе Тошовића, Богдана Чиплића, Чедомира Миндеровића, Светислава Мандића и многих млађих песника.

Посматрајући савремено српско песништво у светлости супротности класицизам-романтизам или традиционализам-авангардизам _ значи у својити уско, једнострано и неоправдано гледање на један феномен који

НОВИ РОМАН Ивана Дончевића „Крвопролиће код Крапине“ значи вишеструко изненађење; пре свега

то је књига која се идејно и садржински сва засекла у наше дане. Поред тога, по својој структури роман је нов, модеран, савремен у правом смислу те речи. Дончевић је, рекао бих, направио изненађење, у извесном смислу, слично оном Меше Селимовић и његовог романа „идервиш и смрт“ — у годинама своје пуне зрелости одлучио се на нов корак, револуционисао је свој уметнички поглед на свет, унео је нове димензије у своје стваралаштво, Иван Дончевић је у овом роману само привидно остао у свом старом свету; У овом роману је све ново: и људи и проблеми и начин казивања. Сада је све сложеније, дубље, ближе, присније. Ово је наш свет, то су наши проблеми, наша преживљавања и трауме. За основу свога романа Дончевић је узео животну судбину једног бившег борца који после рата постаје правник и ради у једном привредном предузећу које се бори за свој опстанак и продор на светско тржиште. Међутим, у тренутку кад „Кроациа-дрво“ (предузеће у коме радим јупак романа) треба да доживи свој процват, бива поплављено и та поплава на неки начин уноси и неред у Људе, а у јунака ромапа Фердинанда Кулибана посебно. Између њега и света у коме живи постоји дистанца: он је човек из рата и судећи по свему етички је чист, али га раздиру противуречности у друштву, не мо же да се саживи са условима бирократизиранога · света, не може да схвати брзе и нагле промене у људима, нарочито у онима који су у са времени живот дошли из револуције. Фердинанд Кулибан не може да схвати брзе трансформације људи У негативном правцу и зато упада у извесну душевну депресију, у дуги и непрекидни једнодневни монолог у коме разоткрива и своју личност и личности оних који су у непосредној његовој близини, а који својим поступцима и својим начином живота условљавају природу његове личности. Поред тога, из тешких конвулзија кроз које пролази Фердинанд Кулибан дубоко се одсликавају и неки негативни моменти из сложене структуре нашега друштва; бирократија, каријеризам, полтронство, чежња за богатством и проводима на рачун друштва и др. Све то дубоко потреса Кулибана и он се затвара у себе, постаје горак и врло често

тражи много шире погледе. Кад млад критичар почне с једном таквом схемом, која га принуђује на једну врсту далтонизма за низ песничких искустава и за читав један домен поезије, онда значи да је 32корачио на опасан пут ускогруде критике, на коме не може доћи до објективно вредних судова.

Да је супротност класицизам-ро мантизам и традиционализам-авангардизам неодржива као „теоријска" основа критике савременог српског песништва, уосталом, показује и сам Милосављевић на својим примерима, и то не једанпут, Признаје он, на пример, не само да Раичковић не улази у калупе те супротности, већ, показује и како се у „очишћеној" верзији Павловићеве песме „Пастир у граду" види „да је у љуштури једне песме класичне инспирације присилно чамила једна песма која је типична (подвукао Д. Ј.) за романтичку традицију". За Милосављевића, најзад, највећу вредност треба да има поезија која сједињује класицистичку и романтичарску песничку инспирацију, али као пример те „тоталне" поезије он може да наведе и наводи само поезију Бранка Миљковића и, упркос томе што је окарактерисао као битно романтичарску, поезију Оскара Давича. Својим нескривеним или рђаво скривеним симпатијама за романтичарски концепт поезије он ће, у ствари, негирати и одбацити принцип „тоталитета" као идеал поетског стварања.

тешко запазити да Милосављевића интересују не само естетски разлози који једну песму чине вредном него и прилике у којима је она стекла. признање. Зато се у својим есејима колеба између ученог доцирања и кулоарских препричавања, не клонећи се да код писаца маркира и неке за њихово стваралаштво сасвим небитне а за њихову личност и увредљиве карактеристике. Рећи ће Милосављевић, на пример, и ово о Матићу: „У временима општих књижевних борби Матић је постајао најприхватљивија личност за разне жирије, комисије и удружења, за компромисе и мирења". И уопште он се исувише ослањао на оно што је само чуо; о „нео-

Није, међутим,

свет види у поломљеној перспективи, Но било би погрешно кад бисмо тврдили да Кулибан види само из витопереност; он осећа и види и оне снаге које су здрави темељи друштва и кад о њима размишља он осећа како се у њега живот враћа, како у њему крупња сазнање да су деформације пролазне и да се смисао живота остварује у раду и стваралаштву, да је револуционарна историја ризница снаге и отпора. Градећи овако своју мисао о савременом нашем човеку Иван Дончевић је имао за циљ да суочи противуречности, али не само психолошки, и не само на емотивном плану већ их је и историјски образлагао. Своје личности и њихове животне особености и поједимости он је пројектовао кроз један дам, али кроз тај дан је про. вукао и читаву њихову животну историју; тиме је писац инсистирао на чињеници да су људи историјски условљени. То је била његова полазна позиција и он ју је стално имао на уму.

Поред тога, писац одговара и на питање шта је човек заправо: трагач или изгубљена појава у свемиру. Јесте и једно им друго: трагач је онај највиталнији, он је покретачка снага историје, зароњен је у тајне, загледан у будућност, отворен према проблемима, дубоко етичам; међутим, изгубљен у свемиру је онај човек који је „утувио себи у главу да је проникнуо све тајне које га окружују“. Онда је он затворен пред светом, доживљава његов крај, његову горку драму. Такав човек је углавном предмет Дончевићеве анализе у оману „Крвопролиће код Крапине“. Другим речима, Дончевић анализира искомплегсираног интелектуалца, збуњеног и ошамућеног, оног који се није снашао у времену и због тога што се није снашао постао је растројен, сумња у све и свакога, бе жи од света, бежи у своју самоћу, у своје унутрашње амбисе с увере“ њем да ће успети да се спасе, да сачува своју личност, снагу свога поштења, чистоту својих идеала. Ме ђутим, то може бити само варка, на“ ивна самообмана — за у начин он схвата властити пакао (а Кулибан га ствара) из кога излаза нема (излаз је у револуционарном отпору, а Ку лмбан је неотпоран, мек, сентименталан и преко њега жрвањ историје лако може да прође), тај човек по. стаје ничији, заувек изгубљен, _ кад је „нетко ничији, постаје осамљен.

симболизму", на пример, говори врло конфузно, јер не познаје чињенице које би му омогућиле јасно и тачно закључивање. . .

Привидно највише теоријски Је есеј „Нераскидиви ланац речи , али теза овог есеја о вербалном микрототалитету (какав термин!) као највишој и чак једино могућој поетској вредности је потпуни промашај. Структурални органицизам овс тезе произлази из наивног уверења о бичног читаоца да писац пише по надахнућу баш онако како се једино може савршено писати. Критичар, међутим, добро зна како све оно што напише истински талентован писац има изглед једине изражајне могућности. Није ли тај нераскидиви ланац речи постојао и у првој верзији Лалићеве „Лелејске горе, као и у другој, из основа измењеној верзији; Уосталом, и сам Милосављевић негира свој принцип структуралног органицизма истичући као највише достигнуће Душана Матића његову песму „Зарни влач , састављену од врло произвољног избора постојећих и симулираних, измишљених речи, иако признаје да код њега има много и „целовитијих, дограђенијих творевина.

Теза о вербалном микрототалитету умногоме личи на ново име већ познате теорије реда-по-ред, коју је код нас, преузимајући је од Бена, заступао и примењивао Богдан Поповић. Не треба се онда чудити што Милосављевић сматра да Поповићева анализа Дучићевих верзија песме „Сунце" спада у најбоље написе о поезији у српској књижевности. Али се морамо питати како се Милосављевићево богдан-поповићевско схватање поезије може слагати с његовим уверењем да Давичова поезија, таква каква је, спада у највише домете савремене српске поезије» То слагање је могуће само захваљујући неслатању између Милосављевићевих „теоријских“ погледа и љегове критичке праксе. Мало више усклађености између теорије и праксе не би ни најмање сметало овој књизи, већ би јој било чак неопходно, ма колико њена теорија била сама за себе слаба.

Нелогичност Милосављевићевог критичког закључивања истиче се још више због нејасности и неодре-

А осамљени су увијек песретни, несхваћени, сумњичави, настрапи.“ То је, свакако, суштинска инспирација ове Дончевићев >» прозе, све је остало образложење, настојање да се докаже основна мисао и смисао идеје, да се дубље отворе проблеми, У том смислу он је изразито психолошки фабулирао и третирао садржину романа и применио врло успешно, технику тока свести, јер је у личности свога јунака тражио све разлоге који су га довели у трауматично стаље; он је ишао у ону „последњу предомљену нит, нијансу, дрхтај, хиљаДдити дио секунде у којем се преображава један квалитет у други“. У овом случају реч је о трансформацији човекове свести из нормалних сфера у сомнамбуле ситуације (снови Фердинанда Кудибана у којима буди митове и легенде национал1 историје на страницама од 124—

.

Дончевићев јунак читав свет гледа из властите перспективе, свет је оно што он носи у себи и што зна о њему, а не и оно што он суштински Јесте. Фердинанд Кулибан врло често гледа из искривљене перспективе, само из једног угла, из угла властитог несналажења, из угла своје ускости за неке друштвене процесе; зато је он изнутра раздробљен и на моменте прожет меланхоличним осећањима; зато су људи крај којих пролази депресивни, гневни, најчешће окренути само себи и само мрачним просторима у себи. Разлоге за унутрашње поремећаје човека, за његове сумње и дилеме, за његову повученост у себе и горку резигнацију Дончевић тражи и налази у судару двају времена: старог и новог; поражен је онај који није припремљен да се адаптира новоме — он је увек зачуђен, изненађен, увек је раздражљив јер нема снате да се одупире, да прими ново и да ствара ново. Дончевић је на страни нових снага и зато веома. пронидљиво улази у суштине сукоба између старог и повог; он хоће да по. каже интегрално новог човека у новим условима, ослобођеног страха и предрасуда, да га покаже у акцији и да га ослободи историјских комплекса. Али, писац не затвара очи пред његовим слабостима.

Очито је да је Иван Дончевић ушао у суштинске проблеме саврсменога човека и покушао је да се, пре свега, етички постави према њима, покушао је да уздрма устајалост,

јмова којима се он

атрањима служи. Он воли да кокетује с филозофским изражавањем, али очигледно нема ни знање ни логичност потребне за њега. А пошто му то недостаје, његови ставови се понекад претварају у гадиматијас, као што је, на пример, овај о песништву Бранка Миљковића: „Иза тог песничког језика, иза те песничке синтаксе, постоји време које је филозофски спознало тегобе ништавила и алијенацијске тескобе егзистенције; у изузетној смоционал. ној настројености ове строфе такво једно филозофско осећање – дошло је до изражаја не преко рационално структуираних реченица, него преко једне недискурзивне слике". Е ма, поред тога, код Милосављевића и извесне стереотипности, неочекиване и необичне кад је реч о једном младом критичару, У компоновању есеја. Већи број есеја о појединим песницима почиње набрајањем књига које је песник досад објавио, а у целини они више личе на чланке за неки лексикон писаца писане по унапред одређеном узорку него на на дахнуте, самостално писане огледе,

Милосављевићева критика припада једном типу критике који је код нас данас доста раширен: то је критика с привидно теоријским претензијама, а стварно једнострана и пристрасна, афирмативна само за једну групу писаца а негаторска за друте. Тај тип критике је више обузет оним што се о писцима прича, говори и зна, нето оним што њихова дела објективно изражавају и значе и зато често упада у хронику, која у дичним и групним споровима и од: носима писаца види поводе за нека тобоже објективна естетичка разматрања и вредновања. Такав какав је, он је, на жалост, много више од раз наших актуелних књижевних борби него настојање да се помоћу непристрасних критичких оцена у тиче на измену наше књижевне климе. За жаљење је што је том типу критике подлегао и један млађи критичар од извесног талента и не без извесног афинитета за критику поезије. Али надајмо се да ће у следећој књизи боље искористити своје, сада само паговештене могућности.

Ђености по својим разм

Драган М. Јеремић. аиоу да се паруга примитивизму, да се оплро _ супротетави _ бирократизму, каријеризму и догматизму, Покушао

је овај писац да у своје дело унесе многе противуречности наших дама, да човека суочи с истинама и заблудама, покушао је да каже у чему се испољава наша стваралачка снага а у чему инфериорност. Уопште, плисац је набацио многа питања која траже пуно читаочево ангажовање. И у томе је актуелност овога романа. Савремен је овај роман и по својој форми, оригиналној и суге стивној; савремен је својим двОјством радње (прошлост и садашњост Ликова дати су паралелно) које прошиоује мисаоне и временске димензије проблема, дубље отвара ликове, сугестивније намеће проблеме — ни: шта у овом случају не остаје затво“ рено, ништа тајно, личности су и психолошки и историјски расветље не, Стил овог романа је чист, ком: пактан, хармоничан, изражајан, на моменте је поетски интониран, су тестиван и наметљив; реченица је складна, брушена. Композиција ро мана је простудирана, аналитички су дубоко проучени сви унутрашњи ве зови радње и чврсто између себе повезани; зато у роману нема дужих предаха, све је то један снажан талас, један емотивни импулс, коме се, хтели или не, морамо до краја предати. Поуздано се осећа да је овај роман настајао полако, да су фини прсти чистили и брусилн израз и реченицу. Напокон, ако се може говорити о сазревању овога писца рекло би се да је језички највише сазрео. Тачно је, он је ушао у друге и Аругачије теме, оп остварује дру' гачију структуру, али све је то и» раз снаге новога језика; његов језик је добио нову функцију — не више да описује већ да открива нове вред“ ности у људскоме бићу, Додуше, не можемо рећи да је Лончевић у овоме сасвим успео, има у његовом казиВању још увек баналнога, има дес Криптивног односа према проблеми“ ма, али он је овим романом пошао новим путем и то је најбитније.

Миливоје Марковић