Književne novine
"по
1968. Превео
„Минерва", Суботица, Милан Чолић
ПОСЛЕРАТНА чехословачка литера тура обилује значајним _ делима о Аругом светском рату, али не и делима о послератном периоду, посеб но не о годинама стаљинизма и кул та личности. Том чињеницом се донекле и може објаснити огромна по МАРИНО неких књига Ладислава чка и то не само у Чехословач-
кој већ и у иностранству. Његове „Закаснеле репортаже" на пример по популарности и тиражу далеко ују можда уметнички значајнија дела чешких и словачких писаца, али су у својој књижевној врсти без премца. И „Укус власти" је донекле „закаснела" књига. Напи сана је пре десетак година. Делимич но је пре неколико година била 006јављена у часопису „Пламен", за-
... Франк је у својој архиви имао петнаест првомајских трибина. Петнаест снимака у целини, а осим тога читав низ снимака појединих учесника. Трибине су увек биле исте, али када је Франк ту скоро упоредио најстарије фотографије с оним најновијим, од прошле године, није мотао да пронађе ниједно лице које би се појављивало на обе слике. Где су нестале оне величине, које су пре петнаест година биле достојне тога да буду овековечене2 Ко је био овај моћни човек ту, који је са трибине подизао дете из наручја оца2 Ко ли је био онај други, који је могао да се види на фотографији преко пола стране у новинама, како машући руком поздравља целу нацију2 Ко још уопште зна како се он звао2 Да га тада није снимио, или да овај снимак није успео, снимак на коме овај моћник маше руком, за Франка би то могло да значи крај. Тада је било незамисливо да неке новине изићу без ове слике...
... Било је сасвим другачијих сахрана, покојниче. И државних сахрана. Чак и у последње време. Ниједно око није остало суво. Постоје = такви мртви, и то мртви твојом заслутом, јер си их уништио, чија имена шапућу масе. Њима, онима заувек проклетима, _ анатемисаним, _отераним, испљуваним, заборављеним, већ се подижу споменици, откривају спомен-плоче. И улице већ сада добивају њихова имене- покојниче! Али овде лежи неко ко те је познавао,. Он лежи овде и не може да спава, Мисли на тебе, за тебе про. лази кроз твој тежак, дуги час. Он те је познавао, Он зна ко си ти био. Очајничкци и узалудно тражи 0020вор на питање — шта се то десило с тобом Пали већ четврту цигарету и још ће многе запалити, пре него што схвати да на своје питање не може добити одговор. Он се пита да ли је штета што си отишао, и сам одговара себи, не, није штета. Ни за коза нашме није штета. Ни за кога ко је сам обликовао своју судбину. Имао си могућности. да је 06ликујеш онако како си је обликовао. Али могао си и друкчије. Ти си свој пут сам изабрао. Страшан пут. Можда онај најстрашнији, Пут ужасног напрезања свих снага уперених — ништа. Овај који овде не може а заспи, налази само један одговор, незадовољавајући одговор: власт корумпира... тим преведена на готово све европске језике да би се после силних пе рипетија појавила и на словеначком. У међувремену је Мњачко написао, и у иностранству објавио, још две жњиге, које ће чехословачки чита. лац имати прилике да чита такође са закашњењем, нако тематика коју писац обрађује спада у најзанимљивије феномене послератне социјали стичке литературе, Власт, култ лЛичности представљају тему, која за Мњачка има превагу над свим ос талим., Тема која се провлачи кроз неколико његових књига али којој успева да удахне непоновљивост као мало ко други. „Укус власти" је колаж, Колаж о рату, послератној изградњи, људима који падају, уздижу се, сумњају, мрзе, отуђују се и умиру. Колаж о животу у ко ме је човек човеку био непријатељ. По обичају, Мњачко прича једнос тавно, мада радња има више токо. ва и равни. Главна је припрема за церемонијалну сахрану првог човека у држави којој присуствује и један од његових ретких пријатеља, Смрт „пријатеља“ га после много тодина тера па размишљање, Он је фотограф, „дворски фотограф", чо век који је хроничар једног времена и његов велики фалсификатор као и сви остали, У чему је проте. као његов животг У једностраном сликању живота, Сликању само ње-
гових осмеха. Међутим фотограф Франк је био тај који је боље од свих познавао и другу страну медаље. Зашто је дозволио да га читаво време сматрају нужним 3ЗлОМ, предметом Шта га је спречавало да изнесе на видело свој архив у коме је чувао све те мрачне ствари, које су такође део човека2 нк није био амбициозан. Преви шше је видео зла код оних који по седују власт да би пожелео да уђе у њихове редове. Па ипак, његово држање много се не разликује од њиховог. Шта је то што човека чини кукавицом2 Шта је то што човека упркос љеговој вољи деформише2 Шта је то што га чини несвесним тога2 Тек на том „организова ном растанку", на тој „организова_ ној жалости“ ствари почињу да му се расветљују. Намеће му се пита ње где је ту спонтанострг Тај мртвац био је толико велик, толико поз нат а ипак нема ту оног правог 6ола2 Нормално, размишља _ Франк, ко је њега уопште познаваог Може ли се жалити непознат човек онако као свој: Сви ти говори, та помпезност први пут су се Франку учинили лажнима, гротескнима, позориштем апсурда. А онда се сетио Великог. Сетио се те његове неуморно сти, неумољивости, тврдоће. Колико је нељудскости у њему било а да је није схватао. Његова рука била је рука смрти, његов пољубац кужан. „О мртвима само ро". Почиње да сумња да сада ствари не гледа превише црно, необјективно. „Откуд бунцања у сну, фијука_ ње метака после толико година код љега". Па ипак, то није тако важно. Имао је све, смео је све. Пре свега, имао је апсолутну власт. „Власт квари човека а апсолутна власт га. апсолутно квари". То „кварење" донео је страх. Онај стравични стаљиновски страх. Бојао се свега, свакога. Страх, који је уништио хиљаде, милионе недужних људи. Али његов живот није био не могу, ње тов живот је био морам, смем, имам. Он је био заробљеник властите моћи. Живео је живот, који није имао другог излаза сем смрти. Смрти која је почела давно пре фак тичке смрти, која је почела колутовима испод очију а завршила чисткама, животињском мржњом према свему што је другачије, сваком ко је знао нешто што он није знао. рзео је интелигенцију, јер му је писање говора представљало мучење, никада није научио књижевни језик, глава му је пуцала од бола када би узео нешто да прочита. На другој страни је сувише дуго подвлачена његова генијалност, непогрешивост да је на крају и сам поверовао у то. Све му је било дозвољено, јер су му се сви дивили, обожавали га, слушали. Да ди су га ти уништили2 И да и не. Да ли се сам упропастио2 ИМ да и не. Већа власт, већа сигурност — говорио је. Зато ју је томилао по сваку цену. А власт као свака власт потиснула је све: љубав, човечност, при јатеље. Власт је цена среће. Али по стоји слава, коју доноси власт, Сла ва може опити, испунити човека. Она није ни добра ни зла. Зависи од тога како се употреби. Велики је имао избора. Могао је и другачије док други нису могли. Али је изабрао управо тај пут. Најславнији, али и најокрутнији. Јер води ништавилу, смрти, „кремаљској бо. лести".
Бисерка Рајчић
НЕПРЕВЕДЕНЕ
Сеогде ОгтеЏ
СојЛестед Езвауз
вескег %#: Ууатрига Гопдоп, 1968.
„ДА САМ ЖИВЕО у доба мира, писао бих сасвим другачије, и умро вероватно несвестан свог политичког опредељења. Овако, силом при. лика, постао сам памфлетиста.., Хтео сам политичку литературу да претворим у уметност, Пишем, јер нашлазим на лажи које желим разоткри ти, на чињенице које треба истаћи, Нека ме свет чује. Али, не бих био у стању да напишем и најобичнији чланак да у основи свих мојих тема не лежи и естетски доживљај. Оно што напишем, чак и кад је пропаган да, садржи елементе ирелевантне за професионалног политичара. Цела је уметност пропаганда, али сва пропаганда није и уметност...
То је Орвел — човек парадокса: друштвен, истовремено и повучен, миран а вечито љут, авантуриста и крути моралиста, критичан према себи, револуционарни патриота, бо. рац за слободу шпанског народа, заЉљубљен у своју земљу, који истоврсмено устаје против империјалистич.
ких аспеката њене политике, — стилиста, чији је језик чист и јасан. Нема ту мита о разочараном и несхваћеном писцу, каквим неки критичари желе да га прикажу. У средишту око којег се окрећу његова дела, налази се мит о савременом свету ХХ века, који иако ослобођен мрачњаштва доба инквизиције у процесу сопственог изумирања прераста у визију и цвета у ТИЧкој Океанији из „Хиљаду деветсто осамдесет и четврте".
ела Ерика Блера, алиас Џорџа Орвела, негирају формалну критику, те остају дескриптивна и дискрими. нативна излагања. Та Орвелова критика је социолошка (јер су књижевна дела и разумевање књижевности у тесној вези са друштвеним променама), историјска (повезује књижевност са политичким збивањи ма у свету) али и лична.
Његове политичке доктрине заграво су прерушене моралне доктрине ади, оне се не могу одвојити од књижевног стваралаштва, можда уп раво због мноштва моралних импли кација које књижевност у себи носи. Све што је Орвел желео да каже, налази се у његовим есејима, написано сажетим, скоро новинарским и нимало поетским стилом. Симболизам, као метод обраБивања одређе_ не теме, њему је стран. Оно што би у његовим делима могло да личи на симболизам сувише је експлицитно изражено.
Орвелове критичке есеје тематски можемо поделити у четири гру пе. Прва група садржи есеје о Свиф ту („Политика и књижевност"), Тол стоју („Лир, Толстој и луда") и Дикенсу – („Чарлз Дикенс"), Друга група есеја бави се личностима које су, позитивно или негативно, _ утицале сна формирање његових литерарних ставова (Хитлер, Велс, Гисинг, Твен и други). По следње две групе есеја анализирају однос књижевности и политике пи њи хов узајамни утицај на појединца. Ту су есеји о Хенри Милеру („У киту"), о Артуру Кеслеру, Салвадо. ру Далију, затим есеји „Политика и енглески језик", „Писци и Левијатан' и „Тоталитаризам и књижевност". Из њих, љутито и помало забринуто, избија оштра критика морално политичког стања које влада у свету.
„Кад, у доба као што је наше, кажемо „прихватам“, то онда значи да. атамо концентрационе логоре, Миткере, Стаљина, бомбе, авионе, конзервирану храну, пароле, гас маске, подморнице, шпијуне, провокаторе, цензуру штампе, тајне затворе, аспирине, америчке филмове, политичка убиства, и још много тога, Жи вимо у св који је сваким даном све мањи. Прихватати цивилизацију онакву каква је, значи прихватати и пропаст".
Орвел сматра да планирање у свим областима људске делатности угрожава савремену Европу. Они ко ји планирају ограничавају слободу појединца. Револуција и њени ли дери често стару тиранију замењују новом, још гором. У варварском свету ХХ века — у коме доминирају стандардизована масовна производња и монополи власти, стаљинистички и фашистички тоталитаризам == је једини излаз, „Схватио сам", каже Орвел, „да тиранин уништава сопствену сл “. Он постаје шупља, крута лутка и носи маску која му све јаче пријања за лице. У деспотизму не постоји ни пријатељство... њему сте слободни да се опијате, да ленчарите, да будете
„Живимо у политичком _ добу па не треба да изненађује политич_ ка инвазија над књижевношћу. До ње би вероватно дошло да се проб-
лем И ос није појавио. Постајемо свесни огромних неправди које постоје и осећамо се кри:
вим што не предузимамо оно што је е да се оне смање... Ипак,
у поређењу са нашим прецима, на-
"лазимо се у извесној предности јер
су савремене политичке идеологије одређеније па већ на први поглед мо жемо да разликујемо јеретичке мисли од оних које то нису." Имагинарног јунака _ Орвелових есеја налазимо и у његовим послед њим романима: „Хиљаду деветсто осамдесет и четврта“ и „Фарма животиња". И у њима он опширно го. вори о осиромашењу језика и деградацији књижевности тоталитарис тичких система, и готово на свакој страници позива на отпор и побуну. Понекад и сам пада у депресију и тада, као да, закључује: _р]из са сћапре РЈи5 с'ез; Ја тасте сћозе.
Даша Дрндић
ЕЈ ери"
УПЛАТОМ 30 ДИН.
НА ЖИРО-РАЧУН „КЊИЖЕВНИХ
НОВИНА“
608-1-208-1 НАЈСИГУРНИЈЕ ОБЕЗБЕБУЈЕТЕ РЕДОВАН ПРИЈЕМ ЛИСТА
Викторија Холт
Легенда · о седмој . ајевици
„Отокар Кершовани",
СРЕДЊОВЕКОВНИ ЗАМАК, окружен неприступачношћу и легендама, у коме живе закопчане персоне из високог енглеског друштва, као код Емили Бронте, перипетије, историје, личне драме и трагедије, као код Дикенса, и комедије, као код Текерија, нису једини елементи који роман Викторије Холт „Легенда о седмој дјевици", везују за традицију енглеског романа Х1Х века. Мада, међутим, стара аристократска породица нестаје из живота, као у многим Дикенсовим књигама, иако је пут Чарли Керенсе умногоме сличан животном путу хероине Текеријевог „Вашара таштине", разлика између споменутих (и неспоменутих) дела енглеске кла-
Ријека, 1968.
сике ипак постоји. Аутор романа „Легенда о седмој дјевици“' је до максимума „објективисао" свој Од-
нос према својим ликовима. Ове личности нису ни позитивне ни негативне, ни добре ни рђаве. Оне су такве какве су. Свака од њих има судбину какву има. Њихови поступци су, према томе, узрочени нечим што је ван њих самих. Текст Викторије Холт намеће питање не квалитета него смисла свега тога, трага за најприхватљивијим моделом живљења, за најпотпунијом филозофијом живота, Закључак, главне јунакиње да је то „живот у љубави" не делује сасвим уверљиво, тим пре што је то за њу тек сан о потпуној личној промени, жеља која треба да се оствари после толиких остварених...
Тодор Тошић
ПРИЧА О ГВОЗДЕНИМ ВИЛАМА И ВЕШАЛИМА
Поема „Обод", Цетиње, 1968.
УБИЈАЈУ ТИ РОДИТЕЉЕ, силују ти сестру па ако, мучен тим мислима п сликама, престанеш на тренутак да товариш ђубре, одваљују ти шамар. И не слуте да ти, неким случајем, можеш постојати. У таквом једном тренутку људина Јан, пољски заробљеник, роб, безначајан и беспомоћан човек, на виле, којима товари стајско Ђубре, набоде насилника и тако набоденог носи га кроз неко село у унутрашњости Немачке. Тако се покреће ланац отпора, тако се отпор и насиље конфронтирају и расту — насиље до немоћи, отпор до тријумфа. Тодор Тошић је у томе у праву. Али, о апсурда, у уметности се и најочигледније и најаксиоматичније истине морају _доказивати управо уметношћу. ТАЛИЈАНСКА ЛИРИКА ОД ПОСТАНКА ДО ТАСА Ширео превео и приредио
увео Чале „Матица хрватска", Сплит, 1968.
МАДА није ни студиозна ни комплетна слика грађе о којој је реч, књига талијанске лирике „Од постанка до Таса" може корисно да послужи и познаваоцима и онима који ову културну баштину тек треба да упознају. Поред веома важних и корисних података које приређивач и преводилац дају у својим белешкама о појединим писцима и у свом преглед ном и информативном _ предговору, заинтересовани читалац и сам, упо ређивањем песника који су постали „историја“ и оних који су м данас жива уметничка стварност, моћи ће да дође до података и сазнања који су пресудни за разумевање уметности поезије и за пуно уживање у њој.
љЉубисав Сањин
Хенри Џејмс ВАШИНГТОН-СКВЕР
„Рад", 1968, Београд; превео Јосип Торбарина
У СРЕДИШТЕ фабуле свога романа „Вашингтон-сквер" Хепри Џејмс је ставио љубав младе и невине девојке. Психолошку и идејну основицу романа гради на сукобу невиности (Катарина Слоупер) и искуства (Морис Таунзена, др Остин Слоупер). Суптилном анализом Џејмс рашчлањује токове несрећне љубави своје главне јунакиње: импресивно _ даје њече прве љубавне манифестације; забринуто прати очев деспотизам и вереникову грамзивост и њихова
#
Дејства на њен унутрашњи живот; узнемирен је када описује, на последњим страницама, њено самоодрицање у потпуну изолованост. Катарина Слоупер несигурно покушава да оствари своју љубав „као интеграл физичког и духовног". У томе не успева; доследна је вертикалама моралних законитости своје породице и традиције. Отуда се из године у го-
· дину повећава њен сукоб са среди-
ном и животом, разуђују се њена узнемиреност и слутња, да би се, коначно, потпуно осамила и помирила са промашеном и несрећном судбином. Из минуциозно описаног унуттрашњег света и сукоба Катарине Слоупер произилази и пишчев став према међуљудским односима. Џејмс стаје, како је у многим текстовима о њему примећено, на страну доброте и „невиности“, који у себи сакупљају све моралне квалитете, док „ис куству" даје негативну оцену.
Хенри Џејмс у роману „Вашинттон-сквер" није дао везивна ткива У којима је тумачио своје јунаке; они се пред читаоцима сами откривају свакодневним поступцима и пресулним животним одлукама. Композицију романа начинио је задивљујуће симетричном, а приповедање природним и уједначеним, али не и монотоним.
„Вашингттон-сквер" иако је један од првенапа Хенри Џејмса, јесте класи: чан роман.
Кетрин Ен Портер
ДРАГИ | ПОКОЈНИЦИ: ПОДНЕВно вино; БЛЕДИ КОЊ, БЛЕДИ ЈАХАЧ
„Рад", 1968. — Београд; превела Зора Миндеровић
ПСИХОЛОШКА ПРОЗА савремене америчке књижевнице Кетрин Ен Портер дата је у избору; пред нама је књига њених најбољих новела (по комплексности унутрашњег живота главних јунака и по богатству пишчевих идеја, могле би се назватии романима). То је књига медитација и ретроспекција из „породичног албума“ Кетрин Ен Портер; суптилно и. минуциозно евоцирање сећања; снажне и маштовите визије прошлости.
Кетрин Ен Портер имагинативним изразом мотивише метаморфозу своје јунакиње Миранде од девојке „утамничене у интернату Малог Исуса“ до бунтовнице на околину која живи за њу туђим неприхватљивим животом (Драги покојници). Но, на последњим страницама новеле, акценти разочарања падају и по покушајима потпуног ослобођења Мирандиног. У другој новели, „Подневно вино", Кетрин Ен Портер суптилно рашчлањује, у извесној мери тајновиту, психу Томпсонову. Као једино решење, Томсон је изабрао самоубиство када није могао да увери околину да није убица — да је убиство које је починио само један од чинова његових принципа живота. Један од тих чинова јесте и његов добровољни одлазак у смрт.
„Бледи коњ, бледи јахач“, трећа новела Кетрин Ен Портер, јесте поема у прози о виталности људског бића. Мирандина победа над смрћу дата је оригиналном визијом изнијансираних унутрашњих стања и преображаја у агонији.
Једноставно приповедање Кетрин Ен Портер не одузима снагу сложености унутрашњих драма њених јунака нити дубину њене сопствене мисли када доказује човекову отуђеност и подвојеност, његову принципијелност, па и отпорност и акцију. Приповедачке вредности сакупљене су и у свежој и окрепљујућој лексици Кетрин Ен Портер.
Александар Пејовић
Бено Зупанчич ИЗМАГЛИЦА
„Просвета", Београд 1968; са словеначког превео Гојко Јањушевић
ЗУПАНЧИЧЕВ роман одликује се динамичним причањем и ује занимљивим ликовима (особина која се не среће баш често у нашој новијој романсијерској продукцији). „Измаглица" (у оригиналу „Меглица") нема главног јунака; писац посматра читав низ обичних људи једног обичног дана, говори о њиховим. сусретима и растанцима, познавању и непознавању, усамљености и неразумевању. Тежиште условно схваћеног сижеа могло би се уочити у сукобу генерација, али овај сукоб није предимензиониран, јер и унутар самих генерација долази такође до су-
'коба и неспоразума.
Као психолог, а истовремено и социолог, Зупанчич уочава пеколике битие проблеме данашњег човека и савременог словеначког (али не само словеначког) друштва. Могућност за савладавање тих проблема писац види у бупту младих, у оптимизму са којим генерација што ступа у живот руши породичне стеге и. превазићене друштвене норме. За поједине јунаке Зупанчичевог романа живот представља _ непресушно врело поезије и то им пружа снагу да истрају. Ово дело, несумњиво, заслужује пажњу читаоца заинтересовапог за збивања у свету који га окружује.
Ивап Шоп