Književne novine

Изложба умунеких уметника

Галерија Културног центра

НИСАМ БИО на прошлогодишњем Бијеналу у Венецији али се веома добро сећам румунског павиљона на бијеналима 1964. и 1966. Не би се могло рећи да је то била уметност социјалистичког реализма какву је прокламује званична совјетска, доктрина „теорије одраза". Није (било монументалности ни хладне илустративности, повишеног херојског патоса борбе и изградње. Машта је бојажљиво додиривала стварност уобичајених малих мотива са националним фолклорним обележјима. Уметност је више го-

ИЗ ГАЛЕРИЈ

ворила о стварности своје историјске епохе него о себи самој и својој историји.

Са тим предубеђењима пошао сам на из ложбу румунских представника на ХХХЈМ венецијанском Бијеналу 1968, као када се полази на службени састанак са непознатим представником власти чији се говори памте из дневне штампе, а тамо се затекне друг из школских клупа и сећања на дане ране младости замене протоколарни тон разговора. Био сам искрено изненађен једним заједничким квалитетом, највишим својством уметности, слободом. Границе стваралачке слободе су и за румунске уметнике помакнуте до у лични недоглед. Нема више спона ни ограничења, нема више страха од „субјективног“' бешчашћења „објективне стварности". Уметник је своја највећа стварност и он,је испитује по потребама својих унутарњих немира и немирења. А та стварност је истинитија и дубља, једино могућа стварност уметности.

Није липо том осећању бијеналским наступом озваничене слободе, данашњи тренутак румунске уметности сличан прекретничком тренутку југословенске савремене уметности после 19482 Нису ли Виргил Алмашану, Овидиу Мајтек и Октав Григореску, а са њима вероватно, и њихови другови, кренули путем свога великог претходника Бранкушија, приводећи румунску уметност великој заједници европске и међународне културе и уметности, као што су то пре њих учинили југословенски, пољски и чехословачки уметници2

РАДИСЛАВ ТРКУЉА

Галерија Дома омладине

ПРВИ ПУТ сам га видео 1964. године у Мајсторској радионици Крсте Хегед а У Загребу. Чупав и причљив, духовит и немиран и духом и телом, изгледао ми је помало неодговоран за своју професионалну опредељеност. Али иза тог варљивог обличја крила се лирска природа песника. Њу сам исте године открио у слици „Дневник скитнице" награђеној на Бијеналу младих у Ријеци. Та мешавина сна и стварности, наивне поезије незаборављеног детињства и фантастичног доживљаја природе, била је заједничка неколицини младих сликара (Тодор Стевановић, Нивес Кавурић, Миленко Босанац, Глигор Чемерски и др.). Допустио сам себи ту слободу да је после Тркуљине и Тодорове самосталне изложбе 1967. у Београду назовем „поетском фантастиком". Њој је била посвећена и УП сомборска Ликовна јесен.

Данас, „Аневник скитнице" од „Јунске ватре" дели пуних пет година рада и осамостаљивања од могућих последица дружења са Тодором и Хегедушићевих формалних утицаја. Више нема бојазни да се каже како је Тркуљин чудесно поетски свет нашао сопствени поетско сликарски израз. У том свету опсесивна магија ватре постаје обрелни колористички ритуал, пламени пророци лебде у тонском пространству естампе а зажарени дечаци, опијени мирисом презрелдих трава, као скакавци скачу у сусрет топлом наручју подневног јунског сунца. „Оно што змија носи у својој гипкости, оно што осећам прелазећи из ваздуха у водено огледало, тренутак лебдења пре пада, или меког спуста — све то, ако кажемо једним знаком, све је то пламен", записује Тркуља у „Скицама за портрет времена". Пламен у коме јелна страствена млалост сагледава своја поетска сновиђења.

Драгослав Ђорђевић

6

() политичкој драми

НА ЗАВРШЕТКУ телевизијске драме „Пре пожара" Свете Лукића бивши затвореник и његов бивши иследник одлазе кроз суморан равничарски пејзаж, умирући од смеха.

М овом смеху једног бившег четника, затим војника казненот батаљона, а на крају угледног научника — и његовог пријатеља бившег полицајца, има много од такозваног хумора под вешалима. Време је прошло ни шта да се ради, осим да се бивши противници церекају улогама које им је по некој смешној подели наменио сопствени живот. Поражени свако на свом поседу, они најзад престају да се играју жандара и лопова, од бацујући сасвим у овој представи услуге тајанственог шаптача, који заплиће и отплиће наше судбине. Драма Свете Лукића је превасходно политичка драма. Она, по ко зна који пут последњих неколико година, покдзује да овај драмски род, нарочито на телевизији, својим опасним шармом уме да привуче поклонике жељне неприлика.

Не знам из каквих све побуда писац седа за своју машину, али сигуран сам да је један од разлога и страх. Онај племенити страх који очајника нагони на лудачки храбра дела. Једноставно, пишући о некој „табу" теми човек верује да ће се ослободити море истога часа када је. учини јавном. Такво олактлање осећа можда још једино неправедно оптужени, када на завршетку суђења добије најзад прилику да говори пред препуном судницом, Он добро зна да пред њим стоје минути, часови, дани и године у којима ће бити одвојен од свега што воли; оп такође зна да ће за сваку изговорену реч ван текста који су му гурнули у руке, за своју последњу јавну реч коју слушају слободни људи, касније морати да плаћа. Али, против сваке мудрости и логике он изненада почиње да говори о томе како су га тукли, мучили и присиљавали да потпише записнике што га терете. Судија покушава да му одузме реч, тужилац тражи да се испразни дворана, чак се и његов бранилац хвата очајнички за главу, јер му клијент није ништа рекао о таквом расплету, а осуђеник, који се грчевито држи за ограду и прилику која му је пружена, не престаје да говори, говори, говори, уништавајући добро уиграни ритуал правде, рушећи мостове, затварајући иза себе једну по једну гвоздену капију. Он једноставно не може да сачека на лагано коригтовање правде, он не пристаје да чека на решавања молби упућених првостепеним и трећестепеним инстанцама — он жели да каже све што га тишти — сада и без оклевања, јер осећа да истина једанпут бачена у глувоћу света наставља да ради сама за се бе, повећавајући се попут грудве снега, све док не згази праве кривце и лажне судије. Затим, потпуно празан и савршено срећан, осуђеник престаје да пружа отпор и дозвољава да га стражари одведу према његовом мораторијуму.

Слично се осећа и писац који годинама пристаје да прехрањује себе и своју породицу споредним пословима свога заната. Остављајући живот између сплачина масовног укуса и благонаклоности власти, он се лагано пуни огорчењем. То незадовољство могуће је разложити на два тока — на незалоВОЉСТВО општом хипокризијом околине која заслужује моралну лекцију уместо хвалоспева и на незадовољство самим собом због недостатка храбрости да се напусти слатка поткупљена удобност и најзад изговори макар једна поштена реч. Код неког то осећање долази раније, код неког касније, код неког — никада. Уколико стигне сувише рано, писац је осуђен да цео будући живот проведе клижући се кроз слалом непријатности. Изгледа да је најбоље, да овај напад поштења дође негде пред крај живота — писац тада не губи ништа осим досадне старости, а властима је исувише касно да га терају на поправни задатак.

Да би се у потпуности схватио мали подвиг Свете Лукића у драми „Пре пожара" морамо пре свега побројати кога је све увео први пут после рата у оквире једне телевизијске игре.

Почнимо најпре од рехабилитованог чет-

ДРАТАН РОГИБ: ЦРТЕЖ

ничког симпатизера, који постаје врхунски научник. Сетимо се затим приче о казненом батаљону заглибљеном у (блату сремског фронта, у коме тада млади јунак испашта грехове свога детињства. Додајмо овоме и чињеницу да је читава драма лоцирана меЊу зидове једног научног института, што је прилична реткост у нашој савременој литератури у којој су главни јунаци обично манијаци што обогаљени чепркају по Њубришљтима и својим траумама, покушавајући да пречицом достигну дубину Достојевског или Фокнера. Једноставно, веома смо склони да верујемо како се све битке овог времена олвијају искључиво међу људима од духа и пера, заборављајући да се права драма одавно преселила у свет технологије, који споро, али сигурно, мења остале светове подвргавајући их својим законитостима. Даље, по први пут после рата једна Савезна комисија описана је као скуп бирократа удаљених миљама Ол науке којом управљају. Један члан те комисије је бивши полицајац, који вероватно и поред свега није напустио свој стари посао, уносећи у научно-истраживачки рад кота координира драгоцену сумњу, и то не стваралачке, већ сасма друге природе. Верујем да ће смелост Свете Лукића, који у своју драму уводи овакве типове људи, за двадесетак година бити веома смешна, због чега је најмање крив аутор. Али не можемо а да се при том не сетимо оног не тако далеког времена, у коме су сироти писци једночинки били позивани на највише идеолошке форуме због неке сасвим детињасте сцене, у којој партизански курир каже партизанској курирки: „Марија, ала имаш дивну косу!" За период о коме говорим то је било право чудо од слободе изражавања, а готово је невероватно да једно доба које је тако гласно прокламовало уништење лажног буржоаског морала, патило у толикој мери ол малограђанске чедности и пуританизма. Такође је чудно и то да се читавих двадесетак година морало чекати на слобо: ду да се напише драма или књига у којој с времена на време понеки сироти директор (оличење власти) или ражаловани генерал преузимају психолошке функције предратног индустријалца или ђенерала. Мислим да и даље морамо са нескривеним дивљењем читати дела ренесансних аутора, којима ни једна ствар под капом небеском није била света или опасна; поред најблуднијих сцена које се могу замислити, слободнијих чак и од данашњих шведских филмова, они без икаквог устручавања оштре свој дух и на тадашњим владарима, министрима и разли-

мали ЕКРранН

читим моћницима, па чак и на Светој Инквизицији, која путујући кроз време само мења свој наслов, али не и суштину. У поређењу са њима, писци који су се налазили у мојој читанци веома личе на добро плаћене п ухрањене чиновнике.

Но, чак и најмања слобода („Марија ала имаш дивну косу!"), освајана по цену безброј опасности, отварала је на известан начин могућност да онај који долази после скупи толико моралне храбрости и оде неки корак даље. Какав дирљиво узалудан напор потрошен ни у шта! Ипак, тим првим писцима нешто слободнијих еротских и политичких сцена треба захвалити ову меру слободе коју данашњи писац ужива у свом послу. Налазимо се, наиме, у годинама када друштво у коме живимо може себи дозволити луксуз да се не сматра потпуно савршеним, сем у кабинетима најокорелијих бирократа.

Ипак и поред свега, остаје нам у устима и духу благи укус узалудности. Многи ствараоци су расипали свој таленат, храброст и способности да би на крају пали пробијајући главом зид за који се касније испоставило да је само политичка кулиса.

“ Андрићевој „Правди кмета Симана" налази се изузетно мудра поука, која говори о једном петлу што пре свих петлова из дворишта најављује зору. Мада тај лепотан веома музикално кукуриче, његов власник, домаћин присиљен је да га закоље јер пре времена буди укућане. Потребно је значи певати у прави час и на правом месту. Пристанемо ли на овај савет мудрости, доживећемо истина дубоку и мање више срећну старост, али ћемо истовремено проживети младост као стармала препаметна деца.

Политичка драма, поред свих својих недостатака има и ту несрећу да веома брзо умире. Она личи на камиказе пилота који се заједно са својом машином устремљује на непријатељски брод, уништавајући и себе и свој циљ. Многе драме које су нас запањивале својом смелошћу, умрле су заједно са злом против кога су биле написане.

"Политичка драма живи због тога краће од

свог ствараоца, остављајући му могућност да се сам увери у њену пролазну актуелност. На крају: треба ли се бавити политичком драмом2

Свакако да треба, због тога што једна драма која се бави тренутком у коме живимо, мада У већини случајева не заслуж вечни спокој позоришног музеја, учини огромну услугу својим гледаоцима помажући им да се ослободе авети сопственог страха. Писац се при том налази у улози смелог скакача са зида неке тврђаве у море; када се људи који посматрају његов скок увере да смели скакач излази насмејан из мора уместо да му изнесу размрскани леш, лакше ће се усудити да и сами скоче. Биће све више оних што ће, одагнавши' безразложни страх, покпшати да живе, не упрљавши добро ми-

шљење о себи. Момо Капор

УДА

73 ПРЕМИЈЕРУ „АФЕРА НЕДУЖНЕ АНАБЕЛЕ ВЕЛИМИРА ЛДУКИЋА

“ ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ДРАМСКОМ ПОЗОРИШТУ

'ово наше доба — доба фарси2 Може ли се сцена задовољити симболичним протестима, песничким заносима и Белим формама2 Зашто од речи тражити суро ост, дневну баналност, опис и подстицај за голу акцијуг У том расположењу таадалиние Са суочило са новом фарсом Велимир у а.

Модеран израз се не може сверти само на један став, виђење или форму. Он прихвата

све, па чак и најстарије облике, уколико - == а и задобију људско знајош моту да делују у 5

чење. Лукић стога спокојно другује са својим великим кнезом, забавља се у Аруштву кнегиње, респектује инквизитора, сентимен. тално пати над судбином недужних и лепих вештица, радо се упушта у медитацију са уклетим филозофом, грози се над потпаље ном ломачом и ужива у сопственом стиху. Споља гледано — то, је тињол са добро познатим ликовима, појмовима, симболима и схемама са којима писац веома вешто барата. Игра би могла да буде слична варијацији на познату тему: проблем је једино како у ту класичну творевину унети, нове опсервапије, мисли учинити актуелнијим, симболе животворнијим, а метафоре отворенијим:

Прихватањем тих старих реквизита Лукић је, међутим, хтео да демонстративно нагласи свој песнички став у односу на реалност која та окружује. Он сумња да се у ствари. ма, коввенцијама и ситуацијама може наћи права поезија. Зар онда није свеједно у каквим се костимима крећу поједине личности: у оном од пре неколико векова или салонском смокинту2 Истинска драматичност, лепота и стих су увек нешто далеко више, сложеније пи суптилније, тако да сама форма исказивања није најважније. Битно је задобити у том свету свој лични идентитет и речима обезбедити трајање!

У „Афери пнедужне Анабеле" не треба ипак гледати негирање реалности. Лукић чини све да нас задржи у свом мисаоном круту и да кнежевски амбијент не постане тола апстракција. Поготово што сваком својом репликом као да потврђује наше уверење да су — свет и савремена збивања више присутна у њему него овим личностима. Отуд би аутор пи желео да у целом сценском аранжману осетимо једно стање духа у самој стварности. То је узнемиреност конформиз. мом, огорченост демагогијом, суочавање са човековом немоћи да овлада својом природом и од жеље сачини егзистенцију. У своме монолоту пуном грчевите страсти, интимног обрачунавања, несвакидашње отворености писац готово заборавља на спенске условности и законе фарсичне игре тако да присуствујемо једном Финалу које није ни мало симболично у својој одређености и конкретпости. Познате чињенице, идеје и схватања, ма како били субјективно интонирани,,04вршћују као објекат који попут свих других реквизита и костима можемо посматрати. Нечег битно другачијег и новог у свему томе готово да п нема. Лични бунт из којег само на тренутке варничи истинска поезија! Ти фрагменти делују заиста фасцинантно, али их је сувише мало — да би цело дело добило поетску аутентичност.

У односу на раније Лукићеве фарсе ова је мање слободна, сувише скучена као игра, а превише грчевита и амбипнозна, расточена између метафоре и потребе за истином, Она убеђује да су схеме неподесне за ауторске интенције и да оне ограничавају стваралачку слободу. Писац мора да се од аучи — хоће ли бити само песник или и драмски писац, да ли ће се робовати форми или ће у властитом доживљају да креира своју сценску аутентичност2 Јер, овако само потврђује своје одавно познате могућности, истиче формалну вештину и оклева да превазиђе створено и упусти се у нова суочавања са истинама и откривање њених суштина. Отуда „Афера недужне Анабеле'" забавља донекле, али не усхићује, покушава да под:

ДА ЛИ ЈЕ и

стакне нашу мисао и изазива равнодушност настоји да буде у домену литературе а чини све да изиђе из њених оквира. г Визуелно представљање ликова и радње ране Је ОА режије да се определи: хоће а, в0јој идентификацији материјала поа пале они " пишчевих асоцијација. а т Рричил је био склон и једном и Арутому али уз извесну суздржаност, Подршку о Е став нашао је у сценографсви Па Владе Величковића, где су се ве 5 лвне једнобојне површине долулове и ви ровизацијама на историјске стиИ И пародијама које су се задрнар зопаемењеном и вешто аранжиргПа Ту. пао је своју пажњу и концентрии про. 1 оно што је сасвим нереално ока учини логичним и природним, ти а – стварним пасажима и није по ни за Тх преобрази у нешто субјективпЕ се створио утисак да н они при свету маште, Отуд уз врло лепо нађе

Наставак на 15. страним