Književne novine

Читајући Тина Ујевића

РАДОСЛАВ ВОЈВОДИВ

САБРАНА ДЕЛА Тина Ујевића ту су, седамнаест књига: поезија, есеји, критике, белешке, интервјуи, писма, препеви толиких песника — са готово сваке стране света, кинеских, немачких, француских, руских, итали јанских. По ономе што је преводио, по текстовима што је писао између два рата имао је право, заиста, што је себе називао јединим европским сарадником у нашој литератури, јер је био успео да се. бави

свим оним значајнијим што се збиваше у-

европској,“ америчкој, па и азијској књи. жевности — мако је то, углавном често,

било са маргина и књига, студија, новин-'

ских чланака. У свему томе што је бележио — осећа се уметник великога дијапазона, песник којиосећа своје време,м друга; стваралац. који дослућује боје ни ароме доба, у коме је дахтао, гладовао, падао, па био, опет, изузетан, свој изгнаник, у своме краљевству. Издржао је да се не пода кукању, само јадању, само неутешном насртању на живот, људе, средину, — као толики, сла> ботиње. Умес је, иако га средина није при: хватала, да се уздигне изнад тога, да се тој средини наруга, да јој се насмеје, у име својих умегинчких веровања, узлетања и љубави. Волео је живот, паћенички, и пес: нички га је благосиљао — волшебно и уз тутањ, радујући се, страдајући!

жхх

Волео бих, овога тренутка, да. напоменем — нешто посебно из Ујевићевог „случаја ,а што се код нас, чини ми се, погрешно ин: терпретира. Намме, слушам, често, већ. озлотлашену тврдњу, како је, ето, велики наш таленат Ујевић, човек Динарац из балканске средине, сукобљавајући се са европском културом, док је био у Паризу, поклекао, пао, изгудно се, па је — „затим, „све што је стварао — било без јединства, без става, као пабирци скупљани са уметничких трпе за. ботате европске културе, све са маргина туђих књига узето, па самим тим — и сирото, и ни по чему осодито. Па, дакле, са мим тим — наше, случај домаћи, показатељан! Домаћи је, и наш тај став, такво ДМ чење — јер је уско, ировинцијаано, из 97 џака зачето: и зато што је Мјевић, једини, по ономе што оста од њега, не само по по езији, показао колико је личност европска, дубока, интелигентна, самосвојна. у ино је њему успело, да се после повратка из. вропе, не понаша као провинцијалац који „се вије снашао у великом граду — па да, каже како је тамо све црно, ружно, одбојно 2: јер та средина, што је и дијалектика, Нити прима, нити се за њега интересује, нити т узима озбиљно. Мора, ако је личност, издр. жати, наметати се, бити битку, и извојевати је — ако је стваралац по духу, по сна И по раси. Толики су наши писци, после а: риза, Беча, Рима, Минхена, по повратку у рођину своју — запенушано, сиктаво, монотоно, патетично — вриштали на европску културу, нападали је, одбијали, побијали, тотово клели. Несрећници — нису могли Нр како да се уклопе, па су падали ниско, губећи и тло рођено и уметничку своју ви“ зију. Крлежин је један јунак, што јен а рактеристично, не сналазећи сеи не н Бе зећи себе, у Паризу, згражајући се над ТИ европским „ђубриштем бежао дара у за вичајне магле и таме, пуцајући на Париз, на европску културу, као у булеварском. Јо зоришту — из браувинта, напето, родољубиво, тупо, Ујевић није пупао, није јадиковао — већ је покушао да пренесе све оно што је научио, схватио, понео — а када је на падао „Боконду“, саста јади је УМ :Е: “: средину, чинио је то не јуришући у е но — на трула европска зрата, већ ; аи осмехом, помало играјући се: Био је, 4: ке већ изнад тога. Био је ИЕ и ла ПА да, није свесно мисли _ томе. ник У евић пун себе, довољан себи, па 58 био ставио против свих, против света па Де "могао кад му“ се свет не свндМ, да 65 руга свету, Кад му, се живот смучи

8 ВН уметношћу, редом, поиграва _ филозофијом, УМ Г науком,

догађајима, симболима, стварима, |

животом, Као да.је био уметник из некога

рода Томаса Мана, па кад би се посве „за.

биљисао" — знао је да уз то мора бити опуштања, скепсе, ироничне самилости. – « Није Ујевић писао поезију са маргина онога што је донео из Европе, јер не би тако могао да оствари врхунске домете мо. Дерне југословенске поезије — остварујући чудесно богатство, наш менталитет, наше боје, биће и пиће, нашу крв — рекао бих, словенско-балканску — у књигама „Лелек себра", „Колајна", „Ојађено звоно", „Жедан камен на студенцу". Аутентична, велика у:

метност, прва, највећа модерна поезија наша.

жх»

Потуцања Ујевићева, као уклетост, вечна — од немила до недрага, заједања средине, виподаштавања, понижавања: роман њего вога живота, биографија, тужна, његове судбине — чини се, толико би то људи сло. мило, али он је, ето, издржао — па је певао, тромогласно, узвишено, осменуто. Писао је есеје, фељтоне, чланке, свађао се, инатио, сујету своју Оранио, изгарајући, кидајући се, Све то сабрана његова дела показују. Само не могу да покажу — колики би тек и какав био писац Тин Ујевић да је могао, после повратка из Париза, да живи нормално, сређено, грађански. Он који је већ био спознао, рекао бих — чаролију уметничкога стварања, удес уметника, лепоту и коб песничкога доживљаја. Како би тек било лепо оно што би писао — један такав таленат, уз осећање да је уметничком казивању неопходан и додатак, као ручку со, по Ману: у коме је мало зрна ироничнога, исто толико самилости, и толико хуморне ведрпне, која је Олагословена за дух, колико за узлетања духа, толико и за нагнућа његова за пропадање у таму и ни у шта. "а:

Умео је.и могао Тин Ујевић, што његови текстови показују, да дође до тренутка те велике, праве, потпуне уметничке грађевине себе и свога осећања живота, да: се при: ближи хармонији. Што није то учинио, о сим у изузецима, осим појединачно, у најбољим својим песмама, крива је судбина његова: · беда живота, сиромаштво гладних и голих година, потуцања, потуцања, потуцања. Што је, опет, учинило да се Ујевић, понекад, наоблачи, па почне да сикће, да напада, и да ружи ближње, и уметност. То су били они тренуци када није могао собом да завлада. Ирационално је тада, рекао бих, било јаче од духа његовога, било јаче, заправо, од духа стваралачкога. Зато:и има

ТИН УЈЕВИЋ

џ“. овим сабраним делима пуно записа, од товора, напада, изјава — жучних, непотреоних, помало тужних — јер показују ону страну: ону слабост Ујевићеву — да и он није могао, увек, да издржи, и да остане миран, већ се свађао са средином, са -чар.

шијом, и са неким писцима; и онда већ, у-.

топулим у прашину заборава. Па се, из ос кудице, из пустошнога његовога немања, из свакодневице сиромаштва — често јављао, и оријашки, да на свако пецкање одтовори, да на сваку реч, и злонамерну, и ону АРуГу — реагује! Имао је право, углавном — увек, у свим тим реатовањима. Али се непотребно исписивао, и великом духу то није баш својствено. Да је било среће, да је могао мало друкчије да живи — не би се то могло једном Ујевићу догађати, Само, оно по чему је био изузетан, и јесте, и у таквим: се реаговањима откривало: да је у зачкољицама, џ изјавицама, Тин био пун духа, окретан, смион, духовит и кад је саркастичан, и кад противника тађа _ посред срца, тотово „утуком".

= Кад се седамнаест ових књига дочита, помислим: колико је Ујевић био принуђен да

на све реагује, да се заопати, да се пони. жава, и одмах затим: колико је у свему томе био песник, био велик, био издвојен! Колико је имао себе да се у тим баруштина. ма не изгуби, колико је имао духа да сеу тлувим пустошним домаћим мочварама културе и варварства — издвоји на своју страну, да остане песник, и да се руга другима, и да им се осмехује; и уз цинизам, и добростиво опет! 4

кх%=

Поезија Ујевићева, досада необјављивана, само јеу неким стиховима на нивоу ранијега, онога што је и врх наше модерне поезије. Друго је пуно богатства, ритма, збивања, игре, живота, спознаје. Нема пуних, савршених, издвојених песама. Није више могао да понови, на пример, велику своју, огромну песму „Фисхармоника". У тим новим, необјављиваним или забаченим песмама, њега има у одломцима, у неком готово барокном

тимунгу, у пуноћи казивања, у ритамским бурлескама, и у температури казивања. Исто тако, п препеви његови, често су као недовршени, Хлеб га је насушни, или несанице, тонио да све то ради несистематски, изливно, идући за неким својим узнесењима и откровењима, ' Верујући у удес своје судбине, у коб изгнаника, и као да је познавао стих песника Жува, узалуд трагајући за на дом и за домом: „Сенко дуге повести, уста што крваре".

жхх

Поводом Шопенхауера, Тин тврди како овај као „дијете није се безазлено насмијао, није осјетио срдачно еротику... да је имао обавеза само према својој служавци, псетанцету и апстрактном човјечанству... он. је биједу глелао чисто метафизички... недостајао му је сваки осјећај побједе... Свијет је воља, одраз слијепе воље... али воља није логос. Његова је филозофија метафизика воље..." Ако је Шопенхауера само интерпретирао, о Ничеу је писао надахнуто, дивећи му се. Ујевић напомиње како је у животу претрпео више разних утицаја, који су се укрштали у њему, пи прошли кроз њета, али мисан да га је Ниче направио писцем, бургијашем, уметником, мегаломаном, или оним што јесте. Он додаје: „Писао сам и прије... али вјерујем да је у мени било сувшше слабоће, мекоће, крхкости, њежности, артизма, аргистичке агоније и туберкулозе, Требало је видјети хоће ли у мени побиједити мотив симбола или мотив живота; ако је у мени побиједио уопће живот (а не мотив, ни тема), лако да је крив „Ме веће".

жххж

О Матошу, писао је више пута, и дело и заједљиво, ујевићевски. Осећа се недовршеност ових текстова, и нека чудна нервоза, јеткост. Тврдио је, како је Матошева есејистика | глумачка, како у њему уопште нема открића, већ је он, у ствари „дух г. цијелога свијета". Све Ујевић своди на ово, што није све тачно: „До зрелијег облика правот есеја није дотјерао (сличан је недостатак врло уочљив ту код г. Крлеже) као што никада није дао ни праву новелу и роман... мислилац није био а жалосно се тиме дичио. Мислио је да све зна, јер је свашта читао, а наводио је сијасет имена и навода које није ни читао, нли барем није разумно. Он је остао сав у фрагментима". Није, изгледа, Матошу опраштао, што га је овај, давно је било томе, мало „поткачио".

жхх

0 Достојевскоме, писао је два пута, подуже. Док је у првом тексту „Каторга и лудница", објављеном 1922, наслутио, схватио Фјодора Михаиловича, а у другом „Неман Достојевски", објављеном 1931, Ујевић је мање тачно, па и погрешно у нечему, тумачио великога писца. Посве је песхватљиво да Тин Ујевић напише и ове редове о Достојевскоме: „Строга цензура прекалила је класички писца, али је патња Сибирије остала у њему незапажена. Тај његов јед претворио се у „руску Сфингу".' Баш је Фјодор Михаилович, док је био заточеник у Сибирији, био спознао себе и свој пут уметности, о чему је. писао више пута, па је тек после робије — створио велика своја дела. У там, ници је, казивао је, упознао душу рускога човека, и срце његово, страдања и лепоту људскога духа.

жкж

Мјевић је, више пута, ослушкивао, поми-

њао и цитирао Томаса Мана; а написао. је.

и занимљив есеј о њему. 1930. Карактеристично је, наиме, и то, да је Крлежа запенушано, не схватајући их, бомбардујући их —

„У име неких виших, човечанских, братских,

будућих захтева, жеља, надања — игнорисао и не признавао и Достојевскога и Томаса Мана и Шруста. Напротив, Ујевић, у истоме времену, истих година, схватио их је, и пи: шући о њима — представљао их је нашем читаоцу, Томаса Мана и Пруста, па и До стојевскога донекле — баш онаквим какви јесу: Велики је писац, ево, био осетио блнске, велике. Док је, сећам се, Крлежа патетично, бунтовно, ангажовано, сручујући дрвље.'и камење — жигосао господина Томаса Мана, када се је овај усудио да у снаваћим колима путује, да би у Женеви, држао пре-

фефрелнија. из Рамаћске цркве

ЖИВОДРАГ ЖИВКОВИЋ

Откуд да заспша у цркви и на слици · доста . 8 нага

Па ти се груди ко бели виногради испод хаљина назиру Да ли смеш тако лепа и заробљена да будеш

моја. драга.

Молићу се да се претворим у сунчани стуб У твом манастиру

Ал' откуд да заспиш у цркви и на слици доста нага

Учини ми, се да ти-се светац са крстом > опасно умиљава Да те хор златних „анђела гледа с неким

чуђењем |

Ако хоћеш, ја ћу да стражарим док твоја . лепа рука спава Пустићу птицу јутра да пева над твојим |

буђењем |

Ал' учини ми се да ти се светац са крстом : опасно умиљава

Страх ме је да опаки љубавници нису

претворени у свеће

Да онај.пламен у кандилу од њиховог , дрхтања не може да се скраси Ако хоћеш, ја ћу да те крадом изведем кроз | пролеће

Водићу те на рамаћске висове; нека се бекство наше звонима. огласи Само страх ме је да опаки љубавници, нису претворени у свеће

На једном брегу што лежи у очима свих . . зверова Начинићу кулу са темељом од снега и ком комадипа мога ума Ти ћеш да горша у њој као злато најчистијих „8 ђе грехова.

давања о уметничкој лепоти — а Европа је те године дрхгала, била мутна, пуна претњи, крви, барута! Ујевић, тако лепо, тако речито, пише како је Томас Ман „у животно одрицање умјетника унио више задржано. сти, мирнога стила и самозатаје. Стидљивост, иронија и мисао, извршиле су своје дискретно дјело, да се ми не бисмо лупали у прса и звали звијезде за свједоке неправде и издајз или можда омаловажавања које су људи могли очекивати, јер су их сами намјестили". Колико је овде уметности, колико њенога обиља!

Интерпретирајући, позајмљујући и Од Мана, Ујевић представља сукоб уметности и живота, као старо трвење између Идеала и Реала, а зна, како се то код Мана завршава: „смрт крунише својим безданим вијенцем и љубав и поезију". Испредајући повест Манове уметности, Ујевић зна: „И Ман, мјесто да иде у бесконачност елемената, зна, као човјек културе духа, реда и резерве, да се, пошто је забиљисао, резервира у оклоп скепсе и ироније". Ево ту Томаса Мана, и ево судбине уметника!

жхж

Има нешто чудно у судбинама Ујевића и Крлеже, заправо, у односима или у сукоби: ма њихове уметности, и порука њихових. Шта је. то што се толико наметнуло у .нашим срединама, да готово већ пола. столећа Крлежина литература влада у нас, а што време, последњих година — одмиче, казује нам: Ујевић је био и остао више уметник, више песник, више човек модернога доба. Тодине 1930. Ујевић је осетио Крлежино схватање уметности и живота, па је, кад су Крлежу били назвали футуристом написао и ову реченику: „С њима га веже (с футуристима — Р. В. поглавито груби натурализам; а прво своје футуристичко искуство имао је г. Крлежа недавно када је на предавању осјетио комешање публике". Ова реченица казује оног Ујевића, великога духа, који је једном записао: „Ја имам више. неповјерења према задртим етичарима = него према смијачима, јер не држим да је опак свак тко друкчије мисли н да мишљења спадају у судницу".

Не без тенденције, помињући, како Крлежа превише пише, и преошширно се антажује, и то у стилу американскога репојтерства, како пуно зарађује на томе, Ујевић као да хоће да нагласи како се његово тумачење уметности и књижевнога стваралаштва битно разликује од Крлежинога: патетично — политичко-репортерског. Често, Тин Ујевић напомиње, како се у нашој ли тератури, бесконачно „мијешају књижевност и рјечитост.. Сви, ма колико, елоквентни људи, иомишљају да су они књижевници, ако знаду брбљати — било о чему". У ономе што је — ни као узгред, а у поводу Крлеже — бележио, има, прпродно, и мало зависти, што пировејава из многих редова, и из пеке чудесне сујете Ујевићеве. Он, на пример, забележи, како Крлежа, као и Заторка са „Гричком вјештицом"“ — пуно заради пишући елоквентну белетристику, а кад се, затим, прочита оно што Тин пише о томе, да бди му било потребно само шест хиљада динара па да ликвидира са свом нашом меднокритетском критиком (поводом Јована Кршића) — схватљиво је колико је мучан живот, гладан, болан, гонио великог песвика и на злопаћење и на злопамћење, и злурадост, и ругање. Поред тога, пи тона набијеног сарказмом, у свему томе — пуно је духа уметниковога, што показује, опет, колико је био Ујевић велик, свој, песник. Он пише; „Људи без културе на ме пљују, а сураднике и помагаче налазе у некултурној средини... Кад би чак имао друго одијело, друкчије би о њему и његов, уредник товорио...' Има ту јада, чемера, наших годих, гладних, ружних, дрвенастих година. Али, Тин Ујевић не би био оно шло јесте, да није п у таквој средини издржао да свој пут изједначи са оним што су „универзални митови и мотиви", па је, и у поводу те стварности, ми свих других, и поводом наших прилика и књижевника реторичнога и ангажованога замаха — писао: „Свака стварност, и. све. стварности, за ове су гледаоце само спектакла, једна инсценација. Јер не постоје само замке, ступице и мишоловке за акцију; постоји цијели један низ лажних и извјештачених _ перспектива, чисто мозговних клопки којима тако понеки судије укуса лаковјерно насједају. Маса других их суди хладније, барем с већим опрезом"...

3 ЈБ

Био је напор светлости, који је имао знак да се издваја у својој тами, п у тами живота. Има у томе знаку, поновићу — као да увис подижем руке: обести, пркоса, ху: мора, одушка, осмеха, дрхтања! У свему то ме — повест страдалника, али који зна себе, и слаба и јака, и у светлости и у сени, ну оној, вишој, песничкој хармонији: „Нас ће обузети торостасна шума израсти ће лишће чак и: поврх ума".

Лишће је то, болно, већ заузело своје место на сваком друму Тина Ујевића. Оно трепери увек — и кад милозвучно призива, н кад уз протест јадикује, и кад се, уз осмех, руга!

Док будем лежао испод прага претворен у у 17 звездану биљку опијума На једном брегу што лежи 'у очима свих

зверова

Ал' откуд да заспиш у цркви и на слици доста нага Џа ти се груди ко бели виногради испод у а хаљина назиру Да ли смеш тако лепа и заробљена да будеш ': | моја драга Молићу се да се претворим у сунчани стуб У Пе твом манастиру Ал' откуд да заспиш у цркви и на слици доста нага.