Književne novine

Ар Љубомир Дурковић

Бранислав

Први југословенски илегални лист 1844—1845.

Научна књига, Београд 1968.

ЧЕТРДЕСЕТИХ година прошлог века, кад се хрватски народни препород нашао под веома тешким притиском аустријских и мађарских власти (забрана употребе илирског имена 1843, пооштравање цензуре штампе и АР.), почео је у Београду илегално излазити политички лист „Бранислав", који је покренут из Загреба. Др љЉ. Дурковић посветио се истраживању окол ности око покретања листа, скупио његов комплет и фототипски га издао у књизи под горњим насловом. Претпоставља при том да је излазио од 15. октобра 1944. до 16. августа 1845 (по Богданову, од 20. новембра. 1844. до половине фебруара 1845). Штампао се у српској књажевској штампарији у Београду, без ознаке ко издаје лист, ко га уређује и одговара за њега, где се штампа; у заглављу прве стране, испод наслова (Бранислав) имао је као амблем исти онај знак који је био на Уставу књажества Србије (Бгд 1835). Од њега је изишло свега 14 бројева, на четири стране текста (половина табака), величине „Подунавке", у две колоне, свега 55 страна (последња је празна). Како је он био уперен против Аустрије и Мађарске, а растурао се илегално, у Хрватској о њему је по службеној дужности извештавао аустријски конзул у Београду Ди митрије Атанацковић свемоћног кнеза Метерниха у Бечу. Правда се да не познаје хрватски језик, па не преводи бројеве, него их шаље у прилогу. Чланке пише неки Шулик (или Штулак), који ради у редакцији Тајевих „Новина“ у Загребу, па их посредством капелана С. Марјановића. џ Земуну доставља поштом Ман, Јо кићу у Београд, код кога станује бив. загребачки богослов Павле Чавловић. Није, дакако, Шулик или Шулак, него Богослав Шулек.

Све се то досад знало. Пре рата је Павле Поповић објавио Атанацковићев извештај у „Прилозима за књижевност"... (1935), а писао је о томе и Иван Невистић у „Правди" (4. јула 1935). У свим публикацијама узима се као решено питање уређивања: то је Шулек. Тако је и у Изабраним чланцима, које су приредили др Р. Маикснер и др Е. Есих (ЈАЗУ Згб 1952). Чланци У „Бранис лаву" иду 11 сопшпио, не завршавају се увек у једном броју, прелазе из једног у други, нису потписани. Зато ни посао уређивања није био тежак, могао се обављати писменим путем; сарадња је ионако, осим две песме потписане иницијалима М.Б.и Б. (тј. Матија Бан), сва потицала из Загреба. Дурковић, међутим, сматра да мишљење да је „само Шулек уреЂивао и издавао лист „Бранислав Ку. Београду“ „неможе више да опстане . Ако се ухватимо за то „само, онда је Дурковић у праву, али у свему АРУ том није, Уколико је реч о уређивању листа у Београду, може бити реч само о техничкој страни (ношење материјала у штампарију, коректура, одношење листа на пароброд „Слогу", којим се лист преносио до Сиси где су га преузимали пријатељи у" броза Врањицанија из Карловца, ко ји је финансирао лист); а оно пре во уређивање, писање чланака, 5 је загребачко, хрватско. Око издава“ ња „Бранислава“ у Београду били су, можда, од помоћи Павле Чавловић, Матија Бан и Јанко Шафарик, а при преношењу материјала и листа и Алберт Нужан, иако је као војно лице и познати илирац био ПОд

земотром. ,

Ко Исту се налази деветнаест не потписаних чланака. Међу њима су и два говора Ивана Кукуљевића Сакнинског у Хрватском сабору и у скуп штвни вараждинске жупаније. Писац, др Аурковић, не упушта се у анализу чланака, оставља. то другима. А они показују доброг познавао“ ма хрватских и загребачких прили“ ка, човека која је сам добро и из прве руке упућен у политички мен Хрватске, који је п сам пуолицис = члан редакције Гајевих „Новина,, ко. ји је и сам имао окапања с цензуром. чланцима се помињу Словаци, а И је од илираца могао да понње и мо Словак Шулек, Њему су као па ну „повинарнице' (редакције), те т ве били приступачни говори у и куљевића, држани У сабору и а М панији; цензура није АравиАВор се они објаве у Гајевим ВН Бе Кукуљевић је предложио уво РУБУ 3 ; тавне послове, у јав

родног језика У Ј ње. кате» ни живот, у ту сврху Мел ту дри за народни језик, КОЈИ " + нити мртви латински језик. 7е ђе ба да наш језик чувамо само за АРУ жину (послугу) и за наше кметозе

о је да

У говору у жупанији пом Ердеди).

администратор жупаније

хоће да забрани говорити хрватским

езиком, и „то у нашем ХЕХ просведеном столећу, У овом столећу народности". Мађарска влада поставља разне препреке народној литератури, језику, трговини, пољоделетву и старинској народној слободи. Морамо тражити од краља „да нам даде такво поглаварство, особити КонсиАијум, који ће народним славенским духом дисати и гојити народна ћутења славенока". У уводном чланку обЈашњен је разлог зашто: су синови уставне с (конституционадне) државе морали утећи у стране земље да би изрекли своје мисли и намере. Да Аи су то „картистичка (картистички, заправо чартистички: чартизам (сћаг ата) први сонијални раднички покрет у Енглеској, 1837) комунистичка, револуционарна начела2' Не, то су само ствари корисне за нашу домовину. У чланку „Жеље родољуба“ изнета су очекивања од будућег сабора, која се тичу разних захтева у погледу језика, утемељења народног казалишта, катедри народног језика, ученог друштва, свеучилишта, музеја, препарандија, трговачке и обртне школе и др. Питању цензуре посвећен је посебан чланак. До забране илирског имена, цензуру је обављао родољубиви Словак, Стјепан Мојзес, који је с наклоношћу пратио рад илираца; сада је за цензора дошао Мађар Мачик („Мачак"), који је „најзлобнији и најглупљи између свих цензора Европе". У једном Вукотиновићеву чланку брисао је речи „Љубав домовине", „слога“, „младеж" „постојаност", — „слобода“, ност". Односу Мађара и Хрвата посвећено је доста места — то је најактуелније питање тог времена. Мађари хоће слободу државе, али само да они господују, а други народи и суграђани њихови да им робују. „Славјаном забрањују у школама и црквама служити се својим језиком, што и Турци никада-нису чинили". Мађар ске законе нећемо и не можемо примити; „ми смо народ слободан, крепак, снажан, јак и велик..."

Овакав стил писања довео је до амстријске интервенције у Београду и обустављања листа. Не треба заборављати да је Шулек писац брошуре „Шта намјеравају Илири", штампане анонимно у Београду (1844). Шулек је свакако највештије и најоштрије публицистичко перо у Хрватској тога доба, стално у току догађаја. Али, ето, наш писац њега не узима у обзир ни као писца ни као уредника „Бранислава". За утврЂивање ауторства чланака треба читати друге писце: „Свакако ту долазе у обзир радови Раковца, Вукановића (Вукотиновића2), Кукуљевића, Чавло вића, Бана и сличних..." Не знам на какве радове Чавловићеве ту мисали, кад их није навео у његовој дутој биографији. Дурковић се определио за Чавловића већ на почетку књи те: „Живот и рад уредника Бранислава: — наслов је прве половине књите (стр. 1 — 134) о животу и раду П Чавловића, која нема много везе с „Браниславом“ те би се могао 06јавити и независно од њега. Ту има товора о многим другим политичким и културним питањима: о тајном пан славистичком клубу у Београду, 0 односу према илирству, о илирској Читаоници, о Хркаловићу и Ф. Заху, о брошури _ „Југославенске _ тежње" (1861) и њеном писцу и др. У другом делу књиге (стр. 135 — 191) реч је о уређивању и издавању „Бранислава", а на крају се налазе фотокопи-

,

је Бранислава".

_ Писац књиге доста мало посвећује пажњу језику и стилу. Има речени-

„народ .

"па као што су ове: „И Сима Милути-

новић је био велики илир-

против ства..:“ (55). „Он (Чавловић) је до-

шао у редакцију код Гаја пошто је овог ВАН Бранислав Шулек..." (Богославг) Бискуп Шрот се замерио омладини нарочито 1843, год. кад је чествовао „у истрагама због учеша клерикалаца (клерика2) у тадашњим догађајима“ (187). Служећи се пољским материјалом писац каже „живео је у Прусима“ (у Пруској), „уповажњење“ (овлаштење2) итд. „Један од читаоца“ не би се смело наћи у научној студији...

Наравно, у ДАурковићевој књизи има доста савесно скупљеног историјског материјала (и код нас и у Пољској), а фотокопије „Бранислава“ корисно ће послужити истраживачима хрватског политичког живота пред револуцију 1848,

Др Крешимир Георгијевић

па ЉИГЕ пе (А ПН пр ет |

14

Добрица Ерић ОРГЛИЦА ОД ТРАИЦА „Културни центар", Нови Сад 1969.

ДОБРИЦА ЕРИЋ спада у ред плод нијих писаца за децу. Продуктиван и непрестано присутан, он испевава и допевава своје мелодичне кантилене намењене најмлађим читаоцима, не престајући при том да трага и експериментише. У овој књизи резултат његовог поетског експеримента јесте насловни циклус „Огрлица од грлица", сонетни венац којим аутор остварује занимљиву синтезу своје сли ковите лирике и дечје поезије. Ерићу, истина, можемо местимично замерити због наративности, извесне (његовим бољим остварењима стране) неуглађености стихова или пак нечистих рима — али само местимично. У целини и ова књига носи устрепталу лирску визију једног рустикалног свега, блиску сензибилитету најмлађЂих читалаца. Књига је објављена у укусној едицији „Детињство“ коју је покренуо „Културни центар" у Новом Саду. Насловна страна Љиљане Поповић, а илустрапије у књизи из радио је сам аутор Добрица Ерић.

Миленко Вучетић МЕМОАРИ узадруга писаца", Београд 1969.

АУХОВИТО ЗАМИШЉЕНА, духови-

то написана, уопште — духовита, 0ригинална књига. Вучетићеви „Мемоари" нису ни антимемоари, ни пародија мемоара: то је, једноставно, књига црног хумора, хумористичких записа, причица, прожета снажном дичном нотом.-Не избегава Вучетић ни сатиру, ни актуелнији дневни хумор, али такве интенције подређује општем току, целини. Проткана иро-

Бунило

ВИДОСАВ СТЕВАНОВИЋ

А

за Слободана. Ракитића

4.

С плачем на светло из слузне материце Грабежљиве птице изгребаће нам лице. Предачки кал куљаће нам у плућа

Док слушамо своја срца умирућа, Претвараћемо се вечно у стење и дрвеће И гавран ноћобдија над нама ће да леће. Пљуваћемо таму из упаљених ждрела где нас је понорска ватра. сагорела. Беснило помама говор ће да нам води На бритком леду као на слободи.

Погребаће нас само лешинар Ћук и сова. Пратиће нас устопице курјаци и лисци У сећању нам крештаће василисци, Бежаћемо узаграпце без ногу и без тела У дубину краја и у плиткоћу почела.

И нећемо знати шта нас кроза сан тања Сакалуда толема ил наказа мања.

Стићи ће нас лишајеви

Да нам разоре главе и да нам самељу кости. Нека нас на самртноме-часу велико безумље

И нека нас ништавне сажегу ватре.

нијом и игром речи, прва књига Миленка Вучетића припада оним делима која нас разонођују, разгаљују, али истовремено приморавају да размислимо 0 пишчевом и нашем свету. Васка Јукић — Марјановић МРТВА ПРИРОДА „Задруга писаца", Београд 1269.

КЊИГА САСТАВЉЕНА од епиграма, хумористичких и сатиричних песама, афоризама и хуморески. То је мо жда сасвим погодно решење када је реч о хумору и сатири: избегнута је монотонија, књига је добила на тематској ширини, поједини проблеми који су у афоризмима тек наговештени захваћени су дубље и свестраније у дужим текстовима. Нагињући више _ сатири но хумору, што је ствар личног опредељења, Васка Јукић — Марјановић била је најдоследнија као писац епиграма. Афоризми делују неједнако — често су духовити, али понегде и журналистички тривијални, Песма „Мој завичај ни црн ни бео" указује на знатне песничке могућности, а хумореске у овој књизи (на жалост свега две) свеже и ангажоване, намећу питање није ли било боље додати још ко-

ју хумореску, макар на штету афо-

ризама. Иван Шоп'

Н

ПРЕВЕДЕНЕ

Напз Маџег

РЕЏТ5УСНЕ ШТЕВАТОЕ ЗЕТТ ТНОМА5 МАММ

Воћуоћ, Вејтђеск Ђеј Нагођигр 1968.

МАЛА КЊИГА, која је објављена под наведеним насловом представља дру, го издање извода из књиге „О немачкој савременој књижевности" по: знатог марксистичког књижевног историчара и критичара, професора Тех ничке високе школе у Хановеру Ханса Мајера. Мајерова књига поред „Са времене немачке књижевности“ Валтера Јенса спада у најбоља дела ове врсте. Иако се у оба случаја ради о универзитетским професорима, а у Јенсоовом случају и о белетристи, приручници овакве врсте се са задо вољством читају, јер их одликује како солидан методолошки приступ и широка ерудиција тако и приступачност и једноставност у најбољем смислу речи. Мајерова књига није оптерећена непотребним и мање важним подацима, дугим фуснотама и медитирањима „поводом“, што је у не мачкој литератури ове врсте чест случај, већ на ограниченом простору покушава да обухвати савремену не“ мачку књижевност у целини, што ће

стићи ће нас ноћни гости

сатре

рећи и западну и источну, и нарав но и немачку књижевност ван ужег немачког подручја, да одреди главне

· координанте, истакне развојне лини-

је, постави прогнозе и оцени пређени пут. Ханса Мајера у првом реду интересују велики посленици књижевног стварања као што су били Томас Ман или Бертолт Брехт. Ако Томас Ман својим стварањем повезује модерну немачку књижевност са традицијом ХТХ века и' натурализма (Шторма, Рабеа, Фонтанеа) с једне стране и модеран европски роман са друге стране, а на Брехта се надовезују највећа имена савремене немачке драме (Диренмат, Фриш, Петер Вајс и други), онда су оба ова великана одлично послужили да буду полазна тачка излагања развитка који је немачка књижевност после рата прешла од „тачке нула" до данас, Мајер врло лепо приказује трагичну ситуацију у којој се нашла немачка књижевност после 1945: немогућност да се успостави нарушен континуитет (од 1933. до краја рата), фатално кварење језика у хитлеровској Немачкој, немогућност у условима подељене земље да се немачка књижевност конституише као целина, идеолошке и друге баријере у сенци суштински различитог политичког и Аруштвеног развитка у Западној и Источној Немачкој, несавладане прошлости и „привредног чуда", сопреалистичке искључивости и пролеткултовских идеја (,„битерфелдски пут"). Па ипак, без обзира на све ове дубоке разлике, Мајер не пада у гре-. шку поједностављења и приказује и оно што књижевности „подељеног неба" и спаја. Значај ове књиге не у малој мери лежи у томе што она не остаје неправедна према књижевности источног дела земље (што је на жалост понекад случај са запад нонемачким прегледима и приручницима) у којој је и сам Мајер деловао до 1963. године као шеф катедре немачке књижевности на Лајпцишком университету, када је у вези са заоштравањем курса у идеологији и култури и критикован зброг ревизионистичких скретања напустио земљу у којој је провео шеснаест година и одиграо не малу улогу у подизању многих германистичких кадро-

„ва и у утицају које је његова изго-

ворена и писана реч зрачила око себе. Мајеров приступ књижевности веома је широк али ипак не толико да се у таквом приступу изгуби специфичност књижевности. Поједине главе овог дела читају се као есеји а ипак ниједног тренутка читалац не престаје да буде свестан озбиљног и научног методолошког прилаза материји. Посебно треба истаћи социолошку компоненту Мајеровог прилаза (књижевне последице које су про истекле из пораза и даљег друштвеног развитка у западном и источном делу земље) која ипак никада не прелази у вулгарно социологизирање п тражење по сваку цену идеолошког еквивалента, поштовање специфичности писане речи, широко познавање савремене драме, драматургије и специфичности позоришта, повезивање прошлости и садашњости, изношење улоте коју су одиграли и играју савремене психолошке и пре свега социолошке и философске идеје у књижевном животу и развоју, итд.

Мајерова реч није конвенционал. на реч историчара и популаризатора. књижевности за школе, она је увек једнозначно _ одређена, несентиментална и бритка. Иако обимом малена, Мајерова књига значајна је по томе што буди на размишљање, читање и дискусију.

Милан Табаковић

У блату мочваре у песку пустиње труну исте

кости

Шакали и хијене после све љубави и злости У топлој утроби ветра љубе се сунце и зуј

пчелињи

Под морјем камен сињи на сиси плач детињи Не враћају се више пси и лавови мртви.

Несвестица.

Опште је стање глава сред неизлечивих тмица Пасји лавеж у зору јелењи рик са брега рози Звучни пољубац смрти у гродој светској

слози

Жива жеља залуталота да легне и да спава

Док анђели не затрубе. У злом огњу је глава У ]

Голотиња страшна мучиће нас вазда Док нас не униште клетва и одмазда. Јастребови гладни кљуваће нас нице И освојиће нас неизмерне тмице. Остаћемо вавек онде где смо били И где смо своју пропаст измолили.

2. с 2 |

Сва. поган и нечист на теме ће нам пасти Гнојиће нам се дани ко црви у красти.

Видици тмурни ломиће нам плећа.

Изненадиће нас ноћу грозна сен пловећа.

Вукодлаци мнози јешће нам бунило И страх и ужас и све што је било. Нигде неће бити ни јаве ни станка Струнуће нам зора много пре уранка. У лобањи нам биће црвени пламенови

И бућкаће мозак и сплитаће се снови.

Никоја нам тишма неће дати стрва

Ни последња причест па ни самрт прва.

Ведрина нам неће залити кровове Црни ће барјаци над нама да: плове. То руши се небо и руше се звезде

Док ледена сунца кроз просторе језде.

Мајни =): Каљаћемо тело у блату брлога Једући храну сина разметнога.

Бежаћемо узаграпце с пепом на уснама Док се грохот смрти за пама пролама.

Никоја нам јазбина неће дати крова

Пламен тиња у леду срамна краста на

Иста су лица патње

Крваве мрље на љескавом стаклу зденца појно џ. круто трње ловоровог венца Цасја лешина и сугреб сред пепелишта и тињца

Све је торка кривица барда и невиност

злочинца. Лепршање барске чапље У голој зеници ловца рип. болесника хрип умируће; у срцу јадиковца. Иста, су лица патње. Раскриљују се двери х тавнота дворца Пред слабошћу крвника пред великим 3 смрадом творца Као пред мршавим образом и рањавим челом свеца Над свим је обртање дана и смешни круг у месеца. Понекад семена радост сунца и блесак озарења Понекад црне звезде грознице и сјај помрачења крик | невестински Букагије исте за лажну веру и трпњу изистински.

Блудничин дозив споља изнутра

невиноме Аждаје ц сукубе над свима копља ломе

У гадној похлепи уста у прљавој гуша и црева Глад. уз слабост и понижења жедно у слуху пева. Бродоломци што их пучина дави сред тмуше ' , и сред мрака. Патња су као нож убице и кострет пустињака Глуво безнаћђе ждере претиле црве и мраве Над јековитим безданима бистра се небеса плаве Над темепом шестари јастреб над слеменом крешти сврака Прво је бол и плач последње слепило и рака. Велики олуј ненадно баца стреле крши дрвеће Тешки набој муњине пада међу коприве и : смеће И жеже земљу и пржи цвеће, Патње имају . лице исто На оном прљавоме на оном што је' чисто Али се инак види сред пепелишта и сред тињца Прегорка кривица барда и невиност злочинца.