Književne novine

ШТА СЕ ДЕШАВА У „КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА“ ШТА СЕ ДЕШАВА У „КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА“ ШТА СЕ ДЕШАВА У „КЊИЖЕВНИМ

Наставак са 14. стране

задно. политички Бепелце. (наве. је њ лаве сам интимно с (паке јеги. леме но за ћирилицу); човек који је многе бројеве листа и моје прилоге у њима хвалио на састанцима и преда мном, а сада напада све без икакве ограде и без икаквих обзира не према мени него према себи и према својим бар неким ранијим судовима, представљајући се пред вашим скупом као да никад ни једну једину похвалну реч није реом са па ја уређујем — са таквим какву про де ни у какву борбу и ни у у прогресивну акцију, јер је она унапред осуђена на пропаст.

Човек са тако ниском и инфантилном користољубивошћу да као директор односи сваки дан кући дневне и недељне листове који стижу у уредништво и који су намењени информисању уредника, као да не може себи да дозволи издатак за дневну штампу; човек који је као директор и као главни уредник натеривао уреднике, административне чиновнике и помоћно особље да му из штампарије доносе у стан (дакле на растојању од Влајковићеве до Толстојеве улице, 0, Палилуле до Дедиња) п “ Ета

рве примерке листа одмах по изласку из штампе, чак иако би то исто вече кад се лист штампа долазио У Клуб, где би га могао добити у уредништву или купити у Клубу; човек који чланове колектива оговара једне пред другима; који поставља питање максималне радне ангажованости скоро сваког члана колектива, а од те провере једино себе изузима; човек који својим бахатим понашањем у колективу и у уредништву, својим речником, својим псовкама, својим насртањем на људе сматра да може, штавише да има право на то да сваког увреди, јер је то „његов темперамент“, јер је он „такав по природи“ — такав човек "живи у заблуди ако мисли да се одистивски бори за демократске принципе, за већу меРу. људскости, за интегритет и слободу свачије личности. Човек који практично, свесно или са пуном несвесношћу, сматра да се борба за прогрес завршава друштвеним привилегијама, који не види да је борба једног интелектуалца за друштвени и политички прогрес у ствари мукотрпан рад без награде, доживотно улагање без икакве сигурности, изазов са крајњим ризиком — такав човек не треба себе да идеализује нити може но"сити заставу прогреса.

Ако цењени скуп буде сматрао да се преко свега овога може глатко прећи, да су лични квалитети неважни у борби за прогрес, да су то све ситнице према заслугама Танасија Младеновића, да су моје примедбе израз заоштрене пуританске селекције, ситничаво закерање према грандиозном идејном формату његове прогресивности, који се очитавао у сукобу са Симеоном Затезалом, и резултат недозвољеног мешања у личне и приватне ствари, — онда се тај скуп и ја дубоко разилазимо у погледу схватања суштине значења речи ПРОГРЕС, ХУМАНОСТ и ОСЛОБАБАЊЕ ЧОВЕКА; онда тај скуп има неке личне а не принципијелне мотиве да Танасију Младеновићу „гледа“ кроз прсте. Ја бих у том случају морао да изјавим да за мене нема никакве разлике између појединих осионих бирократа на власти и оних који их, као Танасије Младеновић, из присенка. критикују за исте ствари које се и самим њима, критичарима, могу и морају узети за зло. Ја се ограђујем од таквих људи па ма како при том био етикетиран.

9. Што се тиче тврђења Т. М. да сам ја У Књижевне новине дошао као тројански коњ и на преварантски начин, подсећам га на то да сам ја нормалним путем конкурисао пред Фондом за унапређење културних делатности са концепцијом листа чија се тематика проширује на сва подручја културне и јавне делатности; да је са том концепцијом т. М. од почетка био упознат; да је присуствовао свим званичним и незваничним састанцима у Фопду заједно са мном, саглашавао се са повом концепцијом, чак истицао да је зајелно са мном био још пре неколико година њен коаутор, да је дефиниција те концепције прецизно и јасно садржана у уговору који сам ја склопио са предузећем и који је Т. М. заједно скицирао са мном; да је природа и суштина нове концепције јавно назначена и описана и обнародована у самим Књижевним новинама приликом мог преузимања положаја главног уредника и да у том погледу нема од почетка никакве забуне, де зинформације или подвале. .

Ако Танасије Младеновић и његови једно“ мишљеници и поред свега пате од комплекса заборавности, онда их још једном подсећам У чему је суштина нове концепције. „Књижевне новине“ не треба да се срозају на ни во булеварског памфлета у којем би друшт веној критици, схваћеној на јевтин цицварићевско-сензационалистички начин, требало да. буде све друго потчињено и зарад чега би све друге области људског духа и ке требало потпуно истиснути у аажном убеђењу да само непосредна акционо-политичка борба за прогрес доприноси прогресу и да свако друго, од дневних политичких тема не зависно, бављење науком и културом прелставља издају прогреса и ортачину са, то вилегованом бирократском врхушком. Такво политикантско, примитивно и антикултурно схватање прогреса и борбе за прогрес мо“ же да се роди само у главама људи који не само да су по свом интелектуалном статусу аналфабети него који немају ни стварно По литичко образовање. На такву сулуду идеју могу да дођу само људи који услед незна ња не могу да виде да правог, темељног и трајног прогреса, ни друштвеног ни политичког, нема без темељног и трајног разбијања притивног менталитета; да се У, том менталитету, а не само у политичкој структури,

; икција бирократских псврши стална репроду се реч „борба за

литичких структура, те да Ћ прогрес“ не може тако упрошћено свести

искључиво на право учешће у власти, него се истовремено и упоредо проширује на право на слободно развијање свих облика људске делатности, јер само целовито ми слаочала и вијена људска личност, личност им стваралац и свестрани уживалац у и Бо ту културе, може бити ЈИ носилац бор 6 У огрес. бе и за политички прогр ПИ ВА тЕо

ни Према томе, зко председ личке скупштине добавља 0 друштвеном тро;

шку сваки дан морску воду да би се у њој

могао купати у свом базену или ако директор „Књижевних новина“, који ујутро, по облачном времену крене од куће са кишобраном, па га у подне изненади разведравање, натера курирку да дође и „врати“ његов кишобран како га он не би носио, јер га је „срамота“ да са кишобраном иде кроз варош по сунчаном времену, онда о оваквим крупним и ситним злоупотребама не треба да пишу КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ него неки булеварски или хумористички лист, а „Књижевне новине“ треба да се позабаве научном, теоријском и аргументованом критиком си стема политичких и друштвених односа који ове и друге злоупотребе омогућује.

10) Није ово права прилика да се детаљ но осврћем на све примедбе тог скупа које су ушле у записник, али не могу избећи а да се не осврнем на неколико случајева и изнесем свој став.

а) Бесмислено је тврђење Доброслава Смиљанића да је прелазак на ћирилицу „акт поамтичког аналфабетизма“ и „акт нациолпалистичке демонстрације“. Такве помисли могу да се роде само у нестручним главама за: раженим политикантством и израз су потпуног политичког далтонизма услед којег човек не уме самостално да расуђује него трпа ствари у познате и јалове шеме политичке дисквалификације. Ако Смиљанићу упркос свега није јасно у чему је његов политички далтонизам, објаснићу му: до неравноправности писама, на штету ћирилице, није дошело случајно; латиница је отвореним и прикривеним притисцима потискивала ћирилицу зато што је латиници у унитаристичко-централистичким концепцијама свих боја, од Јована Скерлића до Александра Ранковића (извињавам се што поред једног културног рад ника морам да поменем и једног полицајца), намењена улога државног писма. Онај ко Аанас сматра да је латиница израз прогресивности, а Ћирилица им заузимање за Ћирилицу дело националистичке хистерије, исто као и онај ко се одриче права да у сваком тренутку изврши слободан избор писма, тај се и не знајући одлучује за државно писмо. А државно писмо је корелат државног језика, што знамо чему води и шта санкционише.

Међутим, пошто сам ја филолог по стру. ци и писац по типу интелектуалне вокације, нека ми буде дозвољено да објасним како сам ја доживео и како доживљавам употребу тог писма.

Бирилица је први графички симбол с којим је дошло у додир моје око, први гр= фички кључ за одгонетање велике књиге зна ња и мудрости која се никада, ни свим људ“ ским очима заједно, не може ишчитати. Невешта дечја рука и свест првипут се на тим писменима учила великој школи живота. М мојој свести ова непоновљива драж првог прочитаног слова и сазнање о постојању могућности да се искаже оно што се У себи носи стопило се са највећим доживљајем детињства, са самим детиљством: Ћирилица и детињство отада су у мојој свести једно. Зар има неко право да ми отима детињство кад и ја не посежем за туђим Само људи окрутна духа који услед недостатка ваасти-

"тог стваралачког доживљаја као и психоло-

шког и естетичког образовања не знају шта значи детињство за имагинацију једног ствараоца могу за тим да посегну. И зар има ко право да тражи, од мене као и од било ког другог, да се тако лако одрекнем свог де тињства2 И зар било ко може и има право да ту најнаивнију и најчеднију страницу крхке књиге људског живота тако хладно“ крвно и бездушно убаци у политикантске калкулације и смицалицег Питају ме: зашто сте данас а не јуче или пре десет година увели Ћирилицу2 Потпуно бесмислено питање као кад би ми неко пребацио: зашто си јутрос отворио очи да гледаш овај свет, зашто си данас ставио потпис под свој текст или: зашто си од јуче престао да солиш је до, зашто си почео да пијеш само лимунаду. А ако хоћете најпрактичније разлоге, и они постоје: зашто смо тек данас признали Албанцима сва права, а не јучег Зашто смо тек данас увели све језике у скупштину, а не ју че» А да ли је ко јуче могао то и да помене а да га унитаристичко-бирократски _властодршци не жигошу као разбијача државе2

Кад знамо у светлости психолошко-Лингвистичких истраживања и филозофских спекулација што значи језик за ствараоца и шта значи чак и рукопис, има ли ко право да постави питање употребе језика, писма, стила, начина изражавања којим се стваралац служи» То је равно покушају обезличења најинтимнијег субјективног бића, и за жаљење је што један човек који се декларише за свестрани друштвени прогрес не може да увиди да нема правог прогреса без потпуног ослобођења људске личности и њеног права на изражавање, сасвим свеједно да ли стваралачко или само комуникативно.

б)у Одбијам клевету Танасија Младеновића да моје реаговање на оставке садржи по: литичке инсинуације. То спада у његов начин мишљења, не у мој. Жао ми је што је и Бранимир Шћепановић подлегао том утицату, па ми „враћа“ равном мером: наводи да сам на састанцима уредништва био незадовољнији свим и свачим од осталих чланова уређивачког одбора. Тачно је, Бранимире Шћепановићу, да сам незадовољан, али ја своје незадовољство свим и свачим, али и собом (и у томе је суштинска разлика) ни.

"кад нисам крио, па сам, штавише, том неза-

довољству дао доста простора и у публицистици, што намеравам и убудуће да чиним. Штавише, ја сматрам да је незадовољство целином и појединачношћу ствари, дакле свим и свачим, природна клима мога духа, јер кад год се суочим са једном ствари, ја Јој одмах супротстављам идеалну пројекцију, па из те разлике као свог незадовољства ја пр. шем инспирацију за своје делање. Једини смисао моје примедбе о незадовољницима свим и свачим само не собом састоји се уљраво у томе што такве особе прецењују своје субјективне моћи, што стварају приватну идолатрију од своје личности и тако подлежу обманљивим чарима своје некритичне самопреувеличаности. в) Жао ми је што један универзитетски наставник као Миладин Животић није от: крио смисао мог написа о пљувању: или тај напис није прочитао до краја или не прави разлику између физиологије и психосоматике, али је то онда његов а не мој проблем. Тај текст није написан зато да би се Књижевне новине учиниле смешним, како мисли Миладин Животић, него је њиме учињен напор да се и на изглед аутоматизоване и аксиолошки неутралне функције какви су фи зиолошки процеси подвргну вредновању, па се таква једна физиолошка функција тумачи као израз потиснутог стања једног априорног, несвесног нихилистичког односа према свету. А то је сасвим супротно од онота што је у том напису Животић хтео да види.

г) Реч „уредништво“ стављена у наслов мог коментара односи се искључиво на појам уређивања листа у смислу локације уреБивања, а не његовог персоналног састава. У противном стајало би уребивачки одбор.

1. Са жаљењем и извињењем због речи које ћу употребити морам обавестити ваш скуп да ни прошли састанак ни захтеви на њему постављени нису у складу са моралним нормама и пристојним односима у цивилизованом друштву. Не може се блатити иза леБа човек на основу једне злонамерне дезинформације. Није у складу са елементарним људским достојанством и пристојношћу да се толеришу брутални, стаљински и морално-терористички иступи појединаца који на ме. не, без икаквог доказа а на основу бес крупулозног клеветања Танасија Младеновића о тобожњој мојој закулисној махинацији острвљено кидишу као да сам начином уреЂивања листа изневерио најсветлије моралне људске и друштвено-прогресивне принципе, Не могу се у име некаквог апстрактног прогреса и монопола на прогресивност примењивати терористичке стаљинске мере моралног и политичког оптуживања без доказа, изрицања пресуде као да је већ све унапред доказано, па само још остаје егзекуција. Не може нико у име прогреса и у име борбе за прогрес да монополише право да сваком другом одређује и признаје степен прогресивности, да без одговорности и без доказа, без претходног заједничког договора и усаглашавања схватања о томе шта је про. гресивно а шта није, сваком другом лепи

КО ЈЕ ИЗАЗВАО КРИЗУ „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

Саопштење у Београду тренутно

КАО ШТО ЈЕ ПОЗНАТО, у року од непуних месец дана уследиле су оставке следеБих чланова уредништва и савета „Књижевних новина“: др Ранка Бугарског, аси“ стента Филолошког факултета, др Миладина Жеивотића, доцента Филозофског факултета, др Звонка Марића, научног сарадника института „Борис Кидрич", арх. Станка МандиБа, професора _ Архитектонског факултета, др љЉубодрага Михајловића, ванредног професора Медицинског факултета, академика др Татомира Анђелића, професора Природно-математичког факултета, др Милорада Екмечића, професора Филозофског факултета у Сарајеву, АР Косте Михаиловића, професора Економског факултета, Танасија Младеновића, књижевника, Мирка Ковача, књижевника, Моме Капора, књижевника, Радомира Смиљанића, књижевника, Драгољуба С. Игњатовића, књижевника, Доброслава Смиљанића, књижевника, Божидара Божовића, новинара, Бранимира Шћепановића, књижевника, Борба Лебовића, књижевника, др Миодрага Коларића, директора Народног музеја, Душана Пувачића, књижевника и Предрага Протића, књижевника.

У редакцији су остали само Зоран Глушчевић, књижевник, Богдан А. Поповић, књижевник, запослен у НИП „Књижевне новине", Богдан Калафатовкћ, филмски критичар, а у савету др. Милан Дамњановић, ванредни професор Филозофског факултета

Сарајеву и др Владета Јеротић, психи-

атар.

Ј Тлавни уредник Зоран Глушчевић је допустио себи слободу да оставке петорице чланова уредништва пропрати текстом У досад нечувеном тону. Он гласи:

=

#) Верујемо да смо овим образложењем на адекватан начин изразили мишљења и ставове осталих чланова савета им редакције у оставци,

„Иако су писма досадашњих о чланова – нашег уређивачког одбора Моме Капора, Радомира и Доброслава Смиљанића, Мирка Ковача и Драгољуба С. Игњатовића стигла у последњи час, уредништво

' сматра да им треба додати макар и најкраћи коментар.

Најпре, уредништво им захваљује на досадашњој, иако у неким видовима и у неким случајеивма, врло мршавој сарадњи у оквиру рада уређивачког одбора листа. Криза у тој сарадњи, уколико се под сарадњом не подразумева априорно и константно незадовољство начином уређивања _ листа почела је у ствари преласком листа на нову концепцију и оријентацију. Што вечити незадовољници (додуше свим и свачим „само не собом), нису још тада повукли консеквенце, за то је намање одговорно уредништво. Поларизација у схватањима и селекција на основу непомирљиве разлике у схватањима, то је, сматра уредништво, природан и де мократски процес који мора да се одвија сам од себе, у демократској атмосфери, и (без икаквих притисака било са које стране. Надамо се да су се чланови уређивачког одбора у оставци могли не једном уверити да им је уредништво омогућило управо ту тако пожељну атмосферу слободне борбе мишљења и слободне критике листа.

А сад појединачно.

Моми Капору захваљујемо на сарадњи и жалимо што је из личних односно приватних разлога, чији нам смисао није сасвим јасан, напустио не само уредништво него и наше читаоце, Обавезујемо се пред читаоцима да ћемо му наћи достојну и ништа мање духовиту замену. Са Момом се утолико лакше опраштамо што знамо да је преко овог листа стекао такав публицистички капитал да му неће бити тешко да нађе замену за овај лист, Срећно, Момо!

Што се тиче Ковачевог схватања о вредности сарадника нашег листа, жао нам је што не можемо да се сложимо са његовим аналфабетским схва» тањима. Ако за Ковача репрезентативна имена наше науке и културе, која се појављују на нашим ступцима, нису „прави“ сарадници, ми ни најмање

политичке и моралне етикете. Толерисати такву климу — зар то не значи суделовати џ стварању једне нове елите власти, интелектџалне, за разлику од оне некадашње професионално-револуционарне2г Али зар то није сасвим исто у сумирању наших укупних из гледа на прогрес2

Не могу дакле да прихватим приморавање, клевете и наредбодавни тон једног скупа који на то нема ни морално ни законско право. Али, исто тако, не могу да прихватим ни било какав други контакт и дијалог све док они који ме нападају не докажу да сам лист КН претворио у гласило апологије бирократији и мрачним силама нашег друштва. Нека се укаже на напис у којем се то очиту је. Који сам ја то прогресивно оријентисан или критички интониран напис одбио да 06јавим из режимске лојалностиг Чију сам ја то сарадњу одбио зато што је прогресивно усмерена2 Ако се не поткрепи и не докаже свака реч моралног жигосања која је изговорена пред тим скупом, онда се они који их и даље задржавају у својим устима изједначавају са осионим бирократима који нападају не пружајући нападнутоме ни прилику да им затражи доказе за право на нападање. Ја сам са таквим људима не желим да имам ишта заједничко: нека сами повуку консеквенце у погледу моралног права на јавну делатност. Нисам одрекао право поли. тичарима да без права на реципроцитет од: говорности суде о прогресивности мојих поступака и написа зато да бих то исто право препустио било ком другом појединцу или групи, ко истовремено није спреман да и самом мени полаже рачуна о својим поступцима и својој прогресивности.

12. Што се тиче постављања захтева не ких чланова уређивачког одбора и савета да ја поднесем оставку, напомињем да:

а) ни уређивачки одбор ни уређивачки савет нису овлашћени да о томе расправљају, а најмање на састанку који је Танасије Младеновић самовољно сазвао тобоже поводом оставки неких чланова уређивачког Олбора. Пошто су ти чланови поднели оставке а не ја, и пошто ја немам намеру да се играм уцене и оставки, не видим зашто би се расправљало о мојој оставци;

6) не могу ме позивати на оставку ни чланови одбора или листа кад у мом уговору са предузећем и у уговору предузећа са Фондом за унапређење културних делатности стоји јасно и гласно моја обавеза и пред предузећем и пред Фондом да уведем нову концепцију листа. Према томе, ради колектив предузећа, Фонд за унапређење културних делатности и издавачки савет предузећа могу једино да разматрају да ли сам или нисам извршио обавезе уговором преузете пред колективом и Фондом., Напомињем уз: гред да је уређивачки одбор благовремено упознат са суштином измена у листу названих новом концепцијом, да се са тим потпуно сагласио, а да је један од чланова (Бранимир Шћепановић) предложио да се писци повуку из новог уређивачког одбора јер неће бити стручни за проширење културних рубрика листа, те да уступе своја места стручњацима. Тада нико није сматрао ни назвао нову концепцију издајом прогреса.

13. Не бежим од тога да присуствујем заједничком састанку свих саветодавних тела листа на којем би се са поверењем, пријатељски и без икаквих импутација расправљало о листу и његовим квалитетима. Али основни морални предуслови за то су нарушени радом иза мојих леђа и клеветама. Да би до тог састанка дошло, не може се узети повод који је узео Танасије Младеновић (престанак његовог директорског мандата), не може се У односу према некоме, па ни према мени, од кога се тобоже брани самоуправљачка демократија и слобода, употребљавати реч „мора“ (Миладин Животић), не може се заузимати према мени поза судије и не може се једино у себи, и то у реторичном самозабораву, видети једина мера и јелипи критеријум прогресивности, а у сваком /ругом само објект за сумњу и проверу.

Зоран Глушчевић 30. јуна 1969. Београд

присутних чланова редакције и савета“)

нисмо криви што Ковачу не одговара интелектуална атмосфера коју сарадња ових имена уноси наш лист. Како стручност и научни ниво захтевају напор, довољно је што је Ковач и оволико издржао. Што се тиче Главуртићевог написа „Где је Бог после Апола 8", уредништво се не сматра стручним за географску локацију божје егзистенције, али је зато сигурно да је том напису католичке инспирације место у „Гласу концила“, а не у „Књижевним новинама“.

Радомиру Смиљанићу уредништво захваљује на сарадњи и чистим побудама желећи му да што пре оздрави.

Дубоко уважавамо искрене побуде Драгољуба С. Игњатовића уз захтев за узајамним поштовањем међусобних разлика.

Што се тиче инсинуације Доброслава Смиљани“ ћа 0 „политичким и националистичким ограниченостима“ које му вамеће нова концепција – нашег листа, изјављујемо са дубоким и ретроактивним кајањем да од овог броја ослобаћђамо његов врли револуционарви дух свих ограничења, па и оних која нису у нашој моћи, Напред, Доброславе, у перманентну револуцију!“

'

Поднете оставке петорице чланова за главног уредника нису биле алармно звоно да са „Књижевним новинама“ није нешто у реду. Свако би очекивао да би то морао бити повод за неодложно отварање дискусије о даљој оријентацији _ листа. Главни уредник није тако мислио. Он се појављује

Наставак на 16. страни