Književne novine
| ОЈТНЕЈ НИКОЛА БОРБЕВИЋ
КАДА УЖЕЖЕМО шибицу нешто нерасветљено заинати се такорећи У њеном светлуцању, њеној намени. Да смо, као што нисмо, на пример, шибицу оставили по страни, оставили на миру, нешто се не би догодило...
Нешто чега се, додуше, још не клонимо а што, међутим, сваки час умало не притеснимо у мраку. Нешто о шта ћемо се очешати, што се, сасвим сигурно, мало помало лучи око нас, готово нас упрска...
Нешто што се омакло са самог врха.. немање нечега, нечему важно, не што по сваку цену, нешто бре, у вези са нечим. на не чему на чему смо.
Нешто што нас иначе и мимонлази, што нас не мари, за чим смо нестрпљиви — нешто још неподељено, непоновљено, непоправљиво стално нешто.
Нешто што претходи застајкује, чега све нема, чему све то, што као да бриди, нешто чиме било, чему буде потребно нешто, ради чега..
Неки неспоразум, нешто врло озбиљно, оправдано, равноправно. последње време све равноправније и тако редом — толико смо засад одмакли. Одмакли смо још и више! Одмакли смо тачно онолико да скупа помишљамо на нешто одређено и неколико заједничких тачака приде, док се нешто постепено ето толико заскруглило да је то већ наш једини круг.
Понекад нам се чини да је оно, што по свим правилима (за која најсавременије могућности до у танчине налазе хрпу правих и довољних разлога), као нешто сасвим интимно нашим напорима и принципима, припада баш нама, постало пријатно сведочанство нашег једномиш-
љења.
Истине ради, ко би боље умео да мисли као ми, чак боље од нас, илити: боље од нас као ми ако не оно које нам се са правом надноси над главама као нешто појединачно па и посебно уопште... Оно је у праву кал се тако понаша!
Охрабрење по себи и сама је досетка да све што постоји над неким од живих, постоји само изнад нас и
то је опет оно чега нам није достал
чему смо приклоњени кад, не без дебелог поноса, уздигнемо чела.
Тако обезбеђени одозго, разумели смо да је, нама речено све како бисмо били предмет јавног расуђивања; тим пре што, пре или касније, нешто нас оправда, нешто нам се диви нешто нас краси.
Не можемо још узети све то ка ко нас је воља и да ипак не приме тимо да је уочљиве разлике између наших темена и седалице нечег што нам се усадило изнад све мање. Може се само претпоставити КОЛИКО смо размажени због тога што је оно окренуто нама својом најдубљом страном, доњим делом дна, својим првим смислом — самом површином са које се некад одважно прућило према горе да се покаже да се научи нечему — да нас обележи, То... то је више од успомене из детињства; то је непосредни куплунг за вршак наше свести. Све више и више могућност препознавања међу нама остаје без садржине, постаје фор“ мална јер саставићемо се, настави“ Ћемо се, чинићемо једно: један монумент. Нико нас неће заборавити.
А једног дана (о боже мој) кад будемо довољно горе. Кад се спора“ зумемо „на ти" са нечим, ћемо и сами већ бити над главом. Једна тако одговорна координата! Мошште, на овај начин, одговорност добија на себи. Сваком то одтовара —_ и неодговорнима; тако им је јас но на шта могу рачунати и како...
Алп и поред свег овог они тврде да је оно нешто што смо им при“ својили, ништа мање него њихов изум! Некакво достигнуће!
"Тужног Демантљиво 2
Кажу: оно је наш сатедит, наш летећи тањир, наш метеоролошки балон, наша сонда! Вратите нам нашу сонду! Шта ће вама наша сон ла2 Дајемо вам сто, хиљаду клистира за нашу сонду...
Неки у нас полакомише се. -
Кажу: хиљаду клистира то Је иметак! Е.
Почело се са раслојавањем: кратковиди на страну, далековиди преко пута. А између, оно нешто На једном постаде неочекивано. Но, па ко је још и то очекивао2!
Шта они хоће2 Хоће да нас збуне, да нас обезглаве, да нам се наметну, да нас зајашту, да нас ободу, да нас уграђују у своје. зидове, да нас пре. парирају, да нас застакле у музеје... Хоће од нас ла себи направе праисторију пошто су своју заборавили,
Ови међу нама што су за клистире, за трампу — ови кратковиди за-
неком.
5 је то бесмртност»
срећа.
би имао.
:
МЕ
ЗЕ Велике силе обожаваш, = презиру!
5 |
хтевају да се, кратко и јасно, заузме њихов став како се не би изазивала судбина.
. Али ми далековиди, ми знамо да је далеко дан кад ћемо се толико примаћи судбини. Нисмо ми наивни. Ништа одређено унапред не очекује нас, не тиче нас се.
Ови пишу онима како сви овде затуцани као ми.
Ми, кад пишемо онима, питамо: откуд ваша сонда код нас2 Покварио се рачунар, одговарају они и стиде се. Свакако се стиде. Признају своју грешку. И ми би се стидели, Срећом, ми не грешимо. Тако се најбоље види колико нам нешто припада, колико нам приличи, лепо нам стоји... Мора да су они страшљно ружни... Сами су криви.
Ако би нам рачунар био потребан програмирали бисмо га да не вергла којешта, да се не квари, Ми све програмирамо на невиђено. Оно што код нас личи на непредвиђено “у ствари је лукавство... Читава наука,
Њима се чини да је то наша тлупост а то је наш отпор; цео један покрет... то је нешто!
Ерго, ког они мисле да сондирају2
Са којим правом2
нису
А форизми
БЕСМРТНИЧЕ, човече сутрашњице, ти си или геније, или будала. Ако си геније, бесмртност је твоје право, ако си будала, бес= мртност је твоја обавеза. А да ди се, понекад, док у будућност упиреш свој унезверени поглед, и тамо, на неком прљавом зиду меркаш своју обешену слику, запиташ шта
Не! Ти себи таква питања не постављаш јер на њих не би умео да одговориш!
Ти постављаш само она питања за која су ти унапред спремили одговор!
Бесмртност ти припада као што слепи. ма припада мрак, као што болеснима припада болест, као што несрећнима припада не-
У бесмртности си нашао смисао свог постојањаљ„ своју филозофију, свој модерни правац, своје право на народ, своје право на победе, своје промашено детињство, своју промашену љубав, све што никада, иначе, не
Бесмртност ти је последња шанса.
Да си обичан смртник ни шибипу не би умео да упалиш, ни новине не би могао = да читаш, ни хлеб не би знао да једеш!
5 Од старијих и искуснијих си научио да смрт смртника увеличава твоју бесмртност!
Нема области у којој ниси први!
Више не признајеш да те је родила мајка, она дивна, заборављена старица која исе-
есмртнику _
с љуоављу
МИЛЕНКО ВУЧЕТИЋ
јуче.
пона.
мале силе те
Наше право је развијеније од вашег, пишу нам они своју, ко зна коју ноту. Наше је право растегљиво на разне варијанте... У име свог права ми можемо човека да осудимо на смрт па да га помилујемо! Са тим правом захтевамо наш сателит, наш летећи тањир, наш метеоролошки-балон, нашу сонду!
Али каког! Па то заскаче границу непосредног стрпљења! Оно са тањиром, балоном па и сондом — то још и некако. Само, како да им све то вратимо одједном са њиховим правом, Зар је то неко правог Ако бисмо и имали чега за враћање, вратили бисмо га са нашим правом. Наше право је очигледно: кад човека осудимо ми га и погубимо. Све у своје време.
То је код нас одавно разграничено. Ми смо доследни! Ми не бркамо појмове! Они појма немају!
На овом месту, с места, прекида мо сваки вид односа са њима, Искључујемо их! Тако је боље, Онако се само трзамо; сваки час нам звоне њихови аташем. Сад им је одзвонило !
Тако, постигли смо нешто! Не што задовољно, нешто безбриж-
ца твоје слике из новина и ћути у својој тратедији и својој бедној колиби, тврдиш да те је родила, ни мање, ни више, него
Ниси дојен мајчиним млеком. Дојен си идејама! Каквим2
Поразе које ти други нанесу сваљујеш на леђа смртника.
Нема глупости у којој ти не би нашао идеју за акцију. ;
Нико не сме да те пита шта си радио
историја!
Ни сам не знаш шта ћеш радити сутра!
Кад неко од два зла изабере тебе, онда је заиста малерозан!
Бесмртност те одржава на површини!
Чим те време прегази, наредишт да се то време прогласи за мрачни период општег ус-
Моћан си зато што си бесмртан! Бесмртан си зато што си моћан.
О теби лепо говоре и поштују те сви, сви који те не познају. ·
Бесмртниче, човече сутрашњице, ако си геније, бесмртност је твоје право, а људи се често одричу свога права, ако си будала бесмртност је твоја обавеза, а љули се ретко одричу својих обавеза. Размисли шта си!
Ипак, било ко да си и било шта да си, доћи ћу ти на сахрану!
| У,
НСВ АНН =
ти
но, мирно нешто, нешто што ниједан њихов канцелар неће да пробуди... Зар нешто да буде сателит, једно небеско тело такорећи Забога не! Оно је задојено нашом реакцијом, нашим поднебљем, Оно се простире између неба и нас тек да нас звезде не заслепе. Кажемо то овим изгледа да су схватили — носе тамне наочаре.
Шта ли сад они раде» Мора да им је нелагодно. Сигурно се осећају неупотребљиво.., Шта ли им све пада на паметрг Седе ћутке, хоће и они нешто. Можда се и љуте Или су већ бесни Критикују нашу спол» ну политику2 Зашто нег! Наша спољна њима је унутрашња... толико је вероватно догурала,
А ако се мобилишу2 Дресирају ли псе2 Пуштају ди их да оњуше згариште нашег представништва _ тамог
Ако се постројавају2
Штета!
Јер, какви смо, само нам нешљто дуне те дунемо и... угасимо шибицу. Нешто нам каже да је све тако.
Нешто чега се не стидимо.
Читалац пита редакцију: „Шта је, молим вас, повољније за корисника: Ако има оригиналне документе да је сарађивао с окупатором или ако то доказује свједоцима2“
Распикуће и у меденом мјесецу троше — шећер.
Нема шта, проницљиво су урадили поштовани другови шпекуланти кад су сачекали социјализам да под његовом фирмом акумулирају своје мултимилионе. Јер да им се то десило прије рата, не би им гинуло признање да су богатства згрнули суровом експлоатацијом својих
ближњих.
Блаже речено — напљачкали. "Овако, као шампионима пословности и рентабилитета, може им се још догодити — да уђу у читанке.
Након свеобухватних анализа, стручњаци и компјутери су се у једном сложили: Жељезнице ће снажно крочити напријед чим се ослободе двију основних слабости — пут-
ника и робе.
Да би их запослиле, неке школе траже од кандидаткиња писмену обавезу да најмање пет година неће рађати.
Нероткињама се тако пружа богомдана прилика да се доживотно жртвују — за народно просвећивање.
"Антун Сантица
Пароди ја
МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ Повеља беспочетна
Изобразив се у вучицу — селицу, Премлатила је ноћас промаја 04 звезда.
Планину зелену као воће непознато, А вечерас
Окомиће се на биљну изнутрицу Навиклу да се зове цвеће ; (Конце и конопце ко ће да похвата).
Повеља беспточетна и бескрајна, На уплашеном листу,
Планини ојађеној исписана би, Да њу окачи око врата,
Чим покупи своје тело
И ланцу свеопштих псовки. Дода највећу алку.
Рекоше делфину пегавих леђа
Да не шаље повељу по костуру Што трага за изгубљеним костима А ћути о грању мртвих глава. (Шапатом: не о својој).
Тај лист ће однети Најбржи пужеви — скоротече, Огрезли у шкољкине песме
дри да гребен планински . ЕРИ ' савладају
(Док спавају за трпезом), Али пре него што планина Крене без остајте збогом, Узев три окуке за руке.
Пародирао Лав Захаров
ЕКСПЕРИМЕНТАЛНО
ПОЗОРЈЕ б „ЕДИЦИЈА ФУЛ МАКС
Приказује у једном дутом чину драму:
Публика
М драми се играју
глумци; публике публика: глумаца
драму компоновао непозната Душан Бјелић Диже се завеса
постављена седишта као У позоришту. У столицама седе тлумци, Када се завеса дитне, гаумци тапшу публици, Потом се умире и мирно гледају публику. Ово траје све док публика не почне да напушта дворану, Утом се завеса спусти и од мах дигне. Глумци устају и ташлу публици.
На сцени
крај
Демагошка песма МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ
Капитале
Добро живни Праве пракса!
Они лошки
Баздан што по Демагошки! Језик млазни У свим лице
Нам је пуна Демагота с
Врећа рога (оворнице! Се сложилих Демагога! Нам јединство
Братска и слог Бирократар с
На избори И демагог!
Бирам ја мог Бољи нај је Свуд демагог! Негде у нас Сред свакога Те пресрете
Процветкали Демагога!
Па се срећке Демагоги Као цвећке! Наше лозе
Нама од ног
И кревети Је врховни Нама логе Кад демагог! Спавајуће
Демагоге! Више не знам
Ко ће кога
Време бедни Кад демагог
Раскош мнози Демагота
Изваредни'
Демагози! Одједном и Баш ме боли
Демаготи У гаћама
Карла Маркса Демаголи!
12