Književne novine

КА · Кч __ААНУ ||

ПРЕВЕДЕНИ

Ја

УСКОРО ЋЕ у библиотеци „Зодијак" Издавачког предузећа „Вук Карарић" у Београду изићи, у преводу са шпанског на наш језик веома интересантна филозофско-исихолошка и социолошка студија о вештицама. Аутор, Хулио Каро Бароха (нећак чувеног пшшанског писца Пиа Бароха), етнолог и историчар, дуго година се бавио проучава“ њем свих аспеката теме о вештицама и врачарији, како у прошлости тако и у садашњости, Ова књига садржи вео. ма богат историјски материјал и говори о карактеристикама магије и врачарије у грчко-римском свету, о женској врачарији у германских и словенских народа, о обо. жавању демона у средњовековној Европи, о ширењу „сабата" почев од ХТУ века, о врачарији у Баскијској земљи у ХУМА веку и великим инквизиторијалним процесима почетком ХУП века, о остацима ове врсте веровања у ХХ веку, итд. Аутор покушава у овој студији да укаже на променљиви карактер граница стварности за људе различитих епоха и култура, то јест, да се мења оно што се сматра за стварно. Аутор веома упечатљиво предочава каква је идеја реалног у свету настањеном вештицама, а и више од тога, он истражује оно што верују да је реално они који себе сматрају жртвом вештице. Аутор доказује да се активности мага, вештица и врачера и активности друштва у коме живе толико прожимају да је немогуће дати одговоре о њима изван тога спрега, који је исто толико, па и више, друштвени поредак него што је поредак идеја и верских и интелектуалних концепција,

=

Е. ДИПРЕ, Лекар који је почетком овога века радио у Паризу, специјализовао се у судској медицини и издао некодико књига пуних веома оштрих запажања, створио је реч „митоманија" којом се изражава више или мање намерна и свесна тенденција ка лагтафу и стварању измишљених прича, тенденција коју је могао да запази у великом броју случајева које је доживео као професионалац при узимању изјава сведока.

Мако свесно лаже, митоман на крају верује у изречену лаж, а та врста лажљмваца најчешће постоји међу децом и ментално слабим лицима. У детињству овакво лагање не мора да буде знак патолошког стања, док је у зрелом добу оно знак тога. Код детета или ненормалног младића елементи који се најчешће повезују са митоманијом јесу сујета, злобност и извесна похотљивост. Пошто је лице погоЊено митоманијом ташто и злобно, такође је лако да делује под утицајем спољашње сутестије. И баш је тај облик митоманијачке активности изазвао највеће Дипреово интересоваље, па га зато морамо и више разматрати на овоме месту. Тако, говорећи о сугерисаном облику каже да је било деце која су потпуно лажно сведочила на редовним судовима и која су износила чудновате детаље, а нарочито о то божњим насртајима на чедност.

Често, каже нам такође Дипре (пошто је описао неколико случајева сугерисане митоманије), лица која окружују дете са својим разговорима и рођаци са својим питањима стварају доказе за оглужбе при сведочењу: „Под утиском изненађења и огорчења које их обузима, рођаци, а нарочито најближа породица, жељна да сазна детаље о насртају, да се утврди тачан час, место, побуде, итд. криминалног дела, толико заокупе збуњено и изненађено дете, а његову сметеност приписују посрамљености или кајању, па, не мислећи, намећу одговоре које са нестрпљењем очекују. На тај начин се подешава и припрема једна прича коју дете научи напамет и после тога ништа више не може да утиче на њега да од ње одступи. Дете не жели ништа да заборави кад је прича. и увек износи, без варијација, ону верзију која се задржала у његовом памћењу, а уколико нешто и додаје то је оно што му се олако сугерише у каснијим саслушавањима".

Други аспекти сведочења и његове вредности у кривичној истрази, које су изучавали лекари запослени у полицијским установама, могли би овде да се истакну да би се чак показало да су неки процеси против вештица послужили као основа за научно изучавање вредности доказивања помоћу сведока; и треба имати у виду да многи стручњаци налазе чак у личности стварног (а не лажног) сведока карактеристике које га наводе да претерује, износи делимичпе лажи, итд.

И ако данас у Паризу или ма ком другом великом граду перверзни и поремеђени дечаци могу да створе, својим суровим им скаредним измишљотинама, збуњеност међу судијама и правницима, дотле су у друштвима која су више огрезла у мистерије, суровост и скаредност могле потпуно да иду уз веровања о Ђаволским или једноставно магијским силама и чинима. Никада или готово никада у изјавама дечака и девојчица на процесима против вештица нису недостајале белешке о најбезочнијој скаредности. Није увек једноставно разлучити опо што је речено под сугестијом породице или судија. Међутим, те сугестије понекад су очигледне, као у случају вештица из Фуентерабије.

Када Маргарет Миреј и други аутори истог правца (остављајући сада по страни модерне демониолатре који одржавају своје црне мисе у великим хотелима и луксузним граБевинама са централним грејањем и уређајима за климатизацију) желе да делимично васкрсну реалистичко гледиште и када нам говоре о сталности култа једног рогатог бога и о другим сличним стварима, они затварају поље непосредних, солидних им већ вековних истраживања (која потичу још из ХМ века) да би их заменили понеким археолошким и мање или више измишљеним куриозитетима. Такође одричу право неким писцима који су снажно третирали теме процеса вештицама као суштински правну ствар. Заиста, треба се подсетити на то да се у наше време евоцирају такви процеси да би их се упоредило са одређеним поступцима који се примењују у сузбијању или кажњавању разних врста подитичке активности. Познати северноамерички драматург Милер написао је драму која је доживела велики успех, за чију ос нову је узео процес против вештица У Салему, драму у којој изгледа треба тражити алузију на одређене активности политичких судова у његовој земљи који су радили пре неколико година. У ствари, Милер је само дао уметнички облик истраживањима ерудита који, из једног или другог разлога, виде у прогонима вештица само једну огромну судску грешку изазвану злоупотребом власти. а Међутим, треба приметити да између оних који проблем прогањања виде са овог становишта морамо разликовати оне који, као Алонсо де Саласар, патер Спе и други ПА ИЕ. аџторитети и судије, покушавају да поправе постојеће 310,

ВЕШТИЦЕ И ПОЛИТИЧАРИ

ХУЛИО КАРО БАРОХА

од оних који, годинама касније, износе такве грешке као елементе оптужбе против саме ваасти: нарочито против католичке цркве и папског ауторитета. Протестантски историчари, као Ли, следили су у томе дисидентске католичке теолоте, као што је био каноник Делингер. Крајем ХТХ и почетком ХХ века било је неколико рационалистичких писаца антикатоличког правца који су чак претеривали у томе ставу; сетимо се, између осталих, Жила Бесака и аутора који се скривао под псеудонимом Жан Франце. На најмањој основи — кажу нам сви они — подигнута је огромна правничка скела којом се служе протестанти, што је истина, али која је дело католичке цркве. То данас изгледа помало инфантилно и, у сваком случају, хтели бисмо да знамо нешто више о темељима на којима почива ова судска грешка, јер стварање сиецифичних дефиниција о деликту и касније прогањање због таквог деликта са ретроактивним дејством, давање законима садржаја који не одговара реалним чињеницама већ измишљеним деликтима описаним по жељи онога који изриче пресуду или од сумњивих сведока, представљају безакоња која је човек, или боље речено, која су људска друштва вршила много пута пре п после Средњег века, Сада се налазимо бал у једној епохи када таква безакоња могу поново да добију претећи изглед а политички процеси могу да нам послуже да бисмо разјаснили нашу тему, и то тако што је живот поново учитељ историје а историја није учитељица живота. Ипак, онај који врши злоупотребу власти полази од неке реалне чињенице. Тако, на пример, оптужени за практиковање јеврејских обреда у некадашњим инквизиторијалним суђењима пе мора да је починио ритуалне злочине који су му се приписизалм, али готово увек је било сигурно да је реч о Јеврејину који је до извесне мере био правоверник.

И тако, молећи унапред да ми опросте неки људи који данас држе велику власт (а ово што ћу да кажем не треба сматрати за парадокс), приметио бих да се могу наћи велике сличности између некадашње вештице и данашњег политичара, без обзира на његову партијску припадност и порекло његове власти. И њој и њему приписују се способности далеко изнад оних које у ствари поседују, и она и он су тражени у тренуцима илузије, и она и он истовремено доводе до разочарања и, на крају крајева, друштвена зла подјед нако им се и у целости приписују; такође се каже да политичари образују своје секте са тајним и гнусним паролама, без икакве друге сврхе осим мропагирања зла, да одржавају своје тајне зборове па чак и одговарајуће гозбе. Када су побеђени изводе се на сензационална суђења на којима строге судије и сведоци-чистунци износе све њихове кривице. Кад би данас постојала казна спаљивања на ломачи, политичари би били они који би највише њоме били кажњавани. Срећом (за њих) такве казне нема, а у најцивилизованијим земљама када их се осуђује онда се то чини опако као што је шпанска Инквизиција осуђивала вештице у никад довољно хваљеном ХУШ веку: као варалице и протуве.

Али пре него што прекинемо ово поређење, изразимо ваду да ће, исто онако као што је веома опала улога вептица у модерном друштву, дођи дал када ће опасти па чак ће се и угасити улога политичара.

Превео Радивој Николић

ЊУГА МИОДРАГ В. ТРИПКОВИЋ

Кристаласти конац. светлости обавија Уморна фитиљ нежности успаван Нервозно под кожом миче се и клија Разблудњели врисак влажан. и огаван

Ово што траје шта је друго до куга Овде се лудо дивна. глава губи За свако тело по лична каљуга Па где је та љубав што уме да љуби

Не веруј више ни сну што опија Све ове ствари поново распореди. Под кожом ти скружана крвопија Пробуди је и у свет уведи

Ишчупај те ноге из рођеног тла Време је постало сувише носталзично У труло месо свеопштота зла

Закопај прсте дрско и ризично

Па нека цркне тај осмејах љубак Нек се згрози величански ум

Ја ћу личпо лећи јој на пупак

И кроз фину кожу проћи ко куршум

Дрво за вешање

Да л ће своје дрво препознати Свет што гмиже свет који бауља Видим већ се неко непозната О мом стаблу необично љуља

Рука која грли која мази Рука која свира која пише Рука која пуца добро пази Непознати да се лепо њише

Порука

Светла муња твоје чело туче 0, Ако паднеш данас — пао си и јуче

99%%%%%9%%%6ФФ00ФоФеоо > >ФФ9ФФФеФФфф Фер Фе е%6%6%66%%%%%

Фе оф Фе Фе Феу и“ ФФеФфееФеофефеефоФоФфФоФеФфф оф РФ Фе

г

ВЛАСТИМИЛ КОВАЛЧИК

Машњ

Стари заборављени млин у љубичастој плесни вековној,

под овим сунцем, самлевеним од магле над Дунавцем.

Само када би извор хтго да ућути! Време мога детињства није закаснило.

У свемирском точку, иза воденичког точка црног,

у тој сребрној сенци точка паук је вребао време...

Расправа о старом оцу и крушки

Кад се земља отрезнила од ноћне кише, пошли смо кораком старца и дечака.

Хладом носимо на уснама модре пламичке, Стари отац у руксма још секиру и у њој сјај што спава.

Тако мимоилазимо крик, до трла утонуо у блату, и мост. На другу обалу се стално баца.

2

Ту стојиш стара, све до колена нагнута. Ти, која више ниси донела плод.

После пресека ваздуха потресла се оближња река. И крушка од еха сазнања пала.

На њепо место светлост је дошла, старом оцу у лице крв

а из мога ока канула је суза као велика крушка.

Јутро кад се још ни сенке нису пробудиле

равнам алге према травама а петао пева.

Док пауци праве цветове паучина, по крововима на мачијим шапама вуче се дим.

Улазим у композицију: земља се помешала у даљини с маглом, која се разлила мирисом олова. Тако настаје сиво дисање, премеравам га. к о

а и чекам сунце, које се диже са обале хоризонта, изненада подигнуто пурпурним нетлом фантазије.

Миму +

Крај руже која гори зрно стрпљења. Готика катедрала подупрта стубовима твојих

6 руку. А у колевкама рибљих устију — деца ћутљиза.

Равница, равница, очима растегнута — које није било и неће бити.

Тамо је град, над њим ваздух. И грло ветра које се смрзава у потоку. Са соком псд кором топле дојке врба. Поред пролази отац са сином, звонце на прсту. Звони, звоне с куле, закопане до испод колена у земљу. Хеј, хајдете — камгном. Смех је и кључић смртиг

Тачка. Свемир, насликан на зиду ноћи. 2.

А ти, иза прага великог мита краће од даха геста одговори! Превела Бисерка РАЈЧИЋ

ВЛАСТИМИЛ КОВАЛЧИК припада најмлађој генерацији словачких песника. Убрајају га у групу тзв. песника конкретиста или трнавску школу (Стахо, Ондруш, Михалкович, Ковач). Дебитовао је 1965. збирком „Улазак у грб" привукавши њом пажњу критике и читалаца и освојивши једно од највиших места у савременој словачкој поезији. Недавно је објавио и другу збирку „Медијум", која је такођс добила веома ласкаве оцене и похвале. Ковалчикова поезија је модерна како формално тако и садржајно. То је поезија прецизне метафоре и суптилне анализе савременог човека и света. Њена тематика је читав живот, љубав, пролазност.