Književne novine

АНАРХИСТИ...

Наставак са 1. стране

буде дефинитивно превазиђена идеја државног капитализма у свим његовим различитим облицима и изданцима. Рокер посебно жели да укаже да је у Првој интернационали „федералистички дух социјалиста из латинских земаља“ дао право значење тој организацији и претворио је У једну од најбољих у тадашњем сонијадистичком покрету Европе. Док су тадашњи социјалдемократи гледааи у „народној држави“ свој политички идеал будућности и на тај начин репродуковали буржоаске тра днције јакобинизма, револуционарни социјалисти латинских земаља схватили су веома добро да један нови економски поредак у смислу сопија лизма такође тражи једну нову форму политичке сртанизације да би мотао слободно да се развија. Али су такође схватили да та форма друштвене организације није могла да има ичега заједничког са тадашњим државним системом, нето је морала да значи његово историјско распада ње. Тако је у крилу Интернационале никла идеја о потпуном управљању друштвеном производњом и општом потрошњом коју врше сами произвоБачи у облику слободних економ ских група повезаних међу собом на федеративној бази, а којима исто. времено треба да одговара и поли. тичко управљање у комунама. На тај се начин мислило заменити, касту постојећих професионалних и пар тијских политичара стручњацима. без привилегија, као што се мислило заменити и политику државне власти једним мирним економским поретком који бп свој основ налазио У равноправности пи узајамној солт-

дарности љ»ули удружених у сло боли“, до сада је постојала једино у

Шпанији, за време грађанског рата, (а далеко мање у Украјини, за време грађанског рата у Русији од 1917. до 1921), пракса „слободарског КО мунизма“, па је тешко извести далекосежније закључке о одрживости или неодрживости у пракси таквих поставки. Ипак треба споменути да је маја 1936. године (два. месеца. уочи избијања грађанскот рата у Шпанији) Контрес анархосиндикалистичке Националне конфедерације рада прихватио једну „одлуку о конфедералном схватању слободарскот комуни ма“ (у ствари, то је први у свету конкретни анархистички протрам изтрадње бескласног друштва), у ко“ јој се, поред низа опште познатих анархистичких идеја, истиче и ну жност да револуција почне, поред 0 сталога, п као „организација у тренутку када се осети потреба да <е створи једна.

метне остварење свота биолошког циља“, и даље ,... ДОК сопијална, револуција не буде победила у међународним размерама, примењиваће се потребне мере за одбрану новог поретка, без обзира да ап против 2 пасности од стране инвазије или да се спречи контрареволуција у самој земљи". Тај програм говори такоће о „одбрамбеним кадровима", израз којим се пред. непосредном стварношћу У Шпанији пи пред не посредном опасношћу од фашизма У свету даје право грађанства професионалним оружаним снагама „које ће бити најдратоценији помоћници у консолидацији тековина револу“

пије...“

Анархисти, који су прихватили И деје „слободарског комунизма“, ин“ систирају на тези по којој је кому“ низам онај економски систем који би најбоље могао да омогући живот једног друштва без владе, а да Је анархија (то јест, одсуство владе), као слободна и добровољна ортанизација друштвене производње, најбоља. средина за живот, комунизма. За њих је једно гарантија ефикасног остварења оног другог.

Анархистима је погрешно приписивана негација сваког организованог друштвеног посла. Један од нај истакнутијих теоретичара анархизма, Луиђи Фаори, пише да је јасно да „анархија није могућа све док за» интересовани или бар њихов највећи део ме буду достигли одређену свест о својим потребама и о најбољем начину да их задовоље, као и о својим правима и дужностима, А. ли та свест не може да се створи заповедањем, наметањем помоћу силе, него стварањем пових услова који би омогућнан образовање и раз вој такве свести“. „У покорности се не стварају слободни људи, изузев једног маљег лела; — каже Фабри — једино слобода може да пружи широкој већини слободарску свест, И ето зашто је потребно да за време по носле револуције постоји јелна партија која би се пајвите борила да слободу, која би извојевала пол брапила пајвеће могуће слободе".

Мада сматрају ла је слобода 82 жан друштвени проблем, анархисти, припалнини _ струје „слоболарског комунизма“ пе запостављају Аруге важне _ лруштвене _ проблеме. Они сматроју да је слобола јелан од најважнијих, ако пе ни најважнији проблем, после проблема хлеба. Има. међутим, теорстичара анархизма Ко ји покушавају ла локожу ла је слобода основни проблем па који се, У крајњој инстанци, своди сваки Ар: шитвени проблем. То је углавном теорија коју је заступао француски # нархиста Себастијан Фор.

Наставиће се

Радовој Николић

снага способна. да--Нал-=

КАКО НЕ ВАЉА ГОВОРИТИ

Наставак са 2. стране

„традска" сутрашњица немогућ појам, а градско „сутра" једна могућност при којој се оно „сутра" узима као именица. Боље је рећи „љепша сутрашњица" него „љепше сутра", али је несмислена градска сутрашжица, што би била и државна и европска сутрашњица. Сутрашњица је једноставно будућност која се не може овако, као градска атрибунрати. Одакле, даље, Видовићу одједном оно. „четрдесет одсто"» Или је четрдесет посто, управо чисто хрватски, или је четрдесет од стотину, ако товоримо о броју. Аутор раби спрегу _ „масовнокомуникативни је зик", премда је тај сложени придјев у овом склопу, најблаже речено, не јасан. Он ће нас задивити својом „су-

СУФЧАВАЊА

временом" стилизацијом „куга фразерства не хара само у нас". Њему је добра. ријеч „адекватност", а ја бих је, на примјер, поднио само У придјевском облику; тако: латентан, толерантан, а не и латентност, толе рантност — ако су нам уопће те стране ријечи потребне. Мосталом, читатући Видовићеве текстове видимо како је оп „сигурнији“ као савјетник. Када сам мора срочити _ реченипу, срозава се на потпуно архаичне 06лике и — ипак — отрцане, спромап не фразе. Ни духовитости ни духа У њега. Хоће се за тај „посао" понешто по дара...

Виловић враћа старо „знаде", „имаде“, препун је аориста, који У урбаним срединама; на примјер У Загребу, слабо живи. Не ваља му пи ова конструкција: „а ако превише турнеш", већ је боља ова: „ а турнеш ли превише". Нису ди два узастопна. везника школски примјер слаба стила! 2 .

И каква је ово глупост: „наш јавни језик изгубио је поштовање према. ријечима 2. У језику се може осјећа ти губљење поштовања према ријечи“ ма, али сам језик не може _гуонти поштовање — то чине људи. Није ми јасно зашто не ваља „Подигла. се бура" (у пренесеном значењу), а ваља „Подигла се олуја". Видовић препоручује писање буре само У првотном значењу.

Видовић није могао без покојег „далматинизма": Та је процјена пу“ ио ближа стварности. Ово је „плу но" додуше, у загради, као друга могућност, али. ни тако не може опстојати, Видовић је, види се, „пуно добар“ за такве принове, којих су се добри стилисти увијек клонили.

„То је узроковало негативно де!ство" Видовић „поправља" у „То је узроковало _ негативно дјеловање". При том поправљању Видовићу заказује смисао за. дух језика па не иде даље. Није ли право „То је нетативно дјеловало"2 Ваља избјегавати тлатодске именице — наш је језик тлатодски, учили су нас Јонке, и репимо, Живковић. |

Је ли на правом мјесту наслоњеница у овој Видовићевој препорученој реченици:

Подручје нашега рада се шири.

По Брапиу, мислим јест. По Јонкеу није. Наслоњенипа се, наиме, не смије нагласити.

Мјесто „области производње" Видовић препоручује „тране произволње". Прије свега, област могли бисмо замијенити само подручјем затим, У духу је језика атрибутни изричај „производна грана", но нај тачније јест „привредна грана", ођемо ли _ Виловићевом _ лртичком стазом.

Није ли и овдје Виловућу бтло главно да уклони „српску“ ријеч, 32 немарујући, у ватри сам смисао.

То се, изгледа, поновило и у па ћем примјеру.

Мјесто „За домаћи задатак ћете имати" — Видовић прописује „за Аомаћу ћете задаћу имати". :

Што ће, питам, ученици „имати "2

Они ће или написати, или изради“ ти, или ријешити задатак или задаћу — ово имати је германско.

Смије ли се глатол „домоћи" замијенити глатолом „лочепати"2 То, вала, пису тражили пи коријенски чистунци. 0... ји

„Пуно ми је до тога стало Видо. вић мијења у „Пуно ми је важно пе да, ето, пикако тај свој лдалматински „пуно". који је згодан У нарјеч ју, али у књижевни језик пе иле, 3:бога. Видовић пе мијења „продуктивпост" У „троизводност алп је зато брз кал нешто треба окрстити „тлу павом фразом“, ма примјер _ „голу продуктивност" Мени је глупав зак“ мучак па тога да се усве голо унов“ чује". Видовић није схватио смисао ле голе продуктивности, Та је као

. ружјем.

ова његова, без праве сврхе и к томе без квалитете.

Не „У том тексту имате све упуте" нето — ја кажем — „У том су вам тексту све упуте".

Не „реформа школства" _ него „школска реформа", као и „друптвена реформа", а не „реформа друштва". Није добро ни „ићи за компромисом", ни „тежити према компромису". Аух језика овлје тражи придјев („компромисан").

Наједанпут, ни оком не трепнув, Видовић од Дубровачких љетњих игара прави „Дубровачке љетне приредбе". Игре су, наводно, германизам. Е, баш нису! То су игре у ужем и ширем значењу ријечи („Круха и итара!"), а не некакве при-рел-бе. Значајка је у играма. Занима ме сврха таквих измјена. |

Опет „пуно": Тоје пуно утјецало.

Чудим се што је у идућој реченици заборављено кроатизирање. Остало је; Он жели да нас посјети. у хрватској варијанти презент са ла замјењује се инфинитивом: Он нас жели посјетити.

Видовић заборавља да је и глатол побољшати из рускота, а ми га употребљавамо у погрешном значењу — учинити некога или нешто бољим.

Поправит ћу му и ову реченицу:

Данас се за утврђивање антикорозивног својства. најчешће употребљава метода унакрсног пругања.

Овако:

Антикорозивно својство утврђује се данас најчешће методом унакрсног пругања — или само „унакрсним пругањем".

Ваља ли тако, Видовићу2

Тко товори или пише „један ћеш пут доћи и ти"2

Или „једном“ или „једанпут". Ту се енклитика убацује пеоправдано.

" Можда се негдје и товори тако, али се нормирати не смије.

Јени и јули Видовић мијења У јуни јул. Што је сада Гдје су липањ и српањ2 Како му олједном не сметају туђице и заборавља завјет хрватској варијанти

„Како ријешити тај проблем" Видовић „преводи" на десетак начина, при томе се сасвим -сплео, тешко ми је све наводити.

„Казан је пун до врха" постаје „Котао је пун до врха", Видовић се није сјетио да избрише и оно „о врха" као сувишно, Довољно је рећи: „Котао је пун". Није, ваљда, пун до дна. Видовић оставља _„Успјеси су резултат учења", а то би ваљало рећи љепше, описно, у духу нашега језика.

Кад већ толико чистимо, зашто се припреме извршавају, а не обављају: Још бољи би овдје био глагол припремати. Зашто „при кре ју", а не и „поткрај“

Знатно већи приходи постају много (и пуно) већи. „Сматрам да не“ мате право". Видовић мијења у „Др“ жим да немате право", мако је ово „држим" пензионерски, а оно „не мате" није наше. Рекао бих нашкије: Мислим да нисте у праву. Или још једноставније: Нисте у праву. Ако бих свој став хтио ублажити, изразио бих се овако: Не; нисте у праву, при томе бих праву мјеру оспорава“ ња постигао интонацијом.

„Дати сугласност" у Виловића по" стаје „Дати пристанак", а ја бих узео радије тлагол — пристати.

„Није их то занимало" боље је нето Видовићево „Нисуималнит тереса зато". Радован није преви-

иквник

Амстердаму од данас па за следе. ћих месец дана стоје резервисане две карте... за главног уредника и његову тоспођу... моту их подићи У свако време... МИ тако редом, могу доћи, као гости, у свако време. људазно ће их наши људи по земљици овој проводати, показаће им, лепо, како ми не дочекујемо туристе о И би тако, па и данданас. Још увек, очекују се гости. Карте мирују. -

Можда се, опи што треба да по. дигну те карте, смешкају; Можда су то већ и заборавили.

Ви, што им спремате дочек широм земље, ви, патриоте, провини јо у вашем духу, прилегните мало, одахните!

Па, забога, вам неће доћи!

— Не требају нам.

ме молите их, Опи

Дописано, касније

СУТРАДАН, „Вечерње новости“, У друтом _ београдском _ издању, као главну вест, па почетку прве стране, уоквпрену црном линијом (те као читуља) објавише ово; надна-

ше, видим, Видговит. (Глас „т' ваља далматински умекшати!).

Нисам чуо дасе задаци раде. Тај Видовић нас „ради".

Ово је Видовићу германизам: У добро обавијештеним. круговима говори се да... (Кругови су, дакле, терманизам.) Он нуди У замјену: Ме-

Њу добро обавијештенима товори се да.. . И опет не зна даље, овако: Добро обавијештени говоре — 1

још даље, без „добро" — Обавијештени говоре...

Субјект у номинативу, па преди кат, глаголски, актив, без сувишних стајаћих додатака — ето духа језика!

Ако „куцати" не ваља, „типкати" је из њемачкога.

„На вама лежи задатак" Видовић поправља „На вама је задатак". А зашто не „Ваш је задатак"2

„Масна" си „крупна“ слова у ти пографији нису исто. Масна су пр на а крупна су крупна, велика, Јесте ли, стварно, били када у тискари2 Стројослатар би вас лијепо плогледао да мјесто „фет"' кажете или напишете „крупна".

„У односу на њих постигли сте боли успјех" Видовић малко мије ња: „У односу према њима поститлаи сте бољи успјех." Није ли оно „у 04 носу" непотребно. Али пе ни тако, нето овако: Постигли сте бољи УС пјех од њих.

Добар стилист не би написао: Слажемо се да дођете и. ви — него ова ко: Слажемо се, дођите и ви,

Међутим, то су већ претјерани 33хтјеви постављени непознатом, на брзу руку, за овај прави час, склепаном језикословциу.

Тек сам на 110. страни, па среди“ ни ове, црвене, платнене књиге, а већ је толико бисера.

Појављују се и недосљедности, на примјер обиман „ваља", али о бим „не ваља", мора бити опсег,

Да нам прожимање варијанти омогућује и нијансирање значења, сада се не признаје. Јонкс нам је своједобно на факултету ех са!ћедга. тумачио разлику између ријечи су времен и савремен и увијек је говорио како је мало правих синонима.

Па морам рећи, ова је књига из раз конјунктуре хрватске варијанте. Ухватили се многи у коло, с различитим интересима и циљевима. Не ваља рећи: Проблем је напухан, измишљен, али ваља рећи: ни Видовић не нуди стазу према циљу.

Није тај рад пи знанственп, ни су. времен, ни цјеловит, ни суставан. Некакав покушај, не и остварење. Маретићеву Језичном савјетнику ни Ао кољена.

Осим тога, а и то је важно, не зближује тако блиске славенске народе п њихове језике (варијанте), више удаљује, и распирује мржњу.

Нашта слаба писменост, и слаба товорна култура, нису „ИСТОЧНИ да» рови". Положај нам је такав, неодређен, мјешавина нарјечја и говора око нас је и у нама, а п сами смо много чему криви. Треба прво знати „како ваља", а не кривити друге због онога „како не ваља". Нису ли пас обмањивали толико тодина и паши хрватски учитељи, Пеихолотија пас — рецимо и то на крају — учи: оно што не желимо упамтити не ваља ни спомињати. Не показуј криво, упри прстом у право,

Словенци би нам као чувари свог језика и духа народнога мотлп, Аубоко вјерујем, бити примјером.

Борислав Никпаљ

мислио

Наставак са 2.

стране

слов: Петнаест дана после нашег позива, наслов (велика црна слова) негативан одтовор „Де Телеграфа“, а у поднаслову: Главни уредапик холандског листа, који је пеобјективно писао о. Југославији, одбио позив редакције „Новости“ да дође у госте и посети било које место у нашој земљи.

„Вечерње новости“, најтиражнији дневни лист наш, дозволише, тако, да се страни новинари насме-

ју, и њима и читаоцима, и да се попграју мало са провинцијскомбуџаклијском, _ балканском | нашом

психологијом. Управо психологијом

опиИХ који тако жељно, тако срдач-

но, тако братски, ишчекиваше стране тосте. Оне, који написаше у писму, које „Новости“ цитирају: „Вести из Југославије да је „Де Телетраф“ – припремао хајку – против ваше земље толико су глупе, да је немогуће _ расправљати 0 њима“. Толико — колегама из Југославије.

Очекујем сад, да ће паши људи, наша штампа, агенције, понудити бесплатан боравак _ лдругарској Ре лакцији листа „Де Телеграф“, нека се увере да је код нас све у релу.

тмине домаће,

Провинцијалне ; штипају, боле.

Куд год се окренеш,

Јагма за заставу

ЧИТАХ ових дана у прногорској штампи особиту ОПСЕДНУТОСТ!

Наиме, комунисти су првога августа 1935. године, на једном сас танку у Подгорици, имајући духа, куражи, умејући да се играју, да се боре, да љубе слободу, били 04дучили да ИЗНЕНАДЕ! Мепели су У томе; црвени су заставу подигли, чихо, једне ноћи, на телеграфску антену високих Марконијевих стубова (98м), и било је то, и уз обест, и уз дратост, поштено, храбро, пуно. духа.

Међутим, неки су тек сада 01 седнути том заставом, што је за многе особеност: ко је њу поставио, како су жандарми пуцали на њу из митраљеза, и тако даље, уз додатке сличне, барјактарске, минуле па СсзА актуелне, здравичарске. Саво К. Брковић, који напомену ла је и он је дан од оних који су то учинили, записа: мистифиенрају се поједили догађаји и улога појединаџа у њима! Што више застава! Нека свако за: ставу своју има! ·

Сартр и Дедијер, као глумци

У НОВИНАМА прочитасмо: „Сартр и Дедијер — глумци". Било нас је неколико У Градској кафани, пи кад тај наслов изби у први план, неко узвикну: најзад су на правом месту!

Судбина је Жана Пола, доброга. драмскога писца, и тако и тако романсијера, филозофа који је више пута био у моди, често У европској штампи била у првом плану. Волео је он и да се показује. Волео је своју опседнутост, често, да и АРУтима. намеће, не само у књигама! Било је квалитетних глумачких потеза. м многим његовим, вероватно несум“ њиво искреним ангажовањима, око разних несрећних ратова, бомбардо“ вања, хапшења истакнутих људи, око судбине бедних, понижених и у. вређених, око прогоњених, тако даље, редом, у недоглед. Свуда се Жан Пол, како га неки у нас срдачно зову Заште, ангажовао, инсценирао јавна суђења, опгуживао, позивао на хуманост, у интервјуима захтевао, назначавао пове путеве, ита,

Уз њега, светскога ипема, послед“ њих се тодина помињаше и један Југословен, Дедијер. Личност позна“ та, заслужна како се каже, наша. Али има међу њима п неких „Видо

витости у сличностима", да тако кажем, користећи један _ Давичов стих из „Човековога човека". За

многе је било то по европски и на високом нивоу, кад је Делијер, недавно, У фељтону који је излазио у новинама, писао о себи — како признаје да је-ире-више од десетак година био у заблуди, и како то чини лако, од срца, пуно. За наше је неке људе то новост, да се може у јавности лепо зарађивати — ако, нанме, почнеш анализирати једног себе ранијег, џа овога сада, па су. тра, можда, и будућега. За Сартра, и за француску средину, то је шик, и није ново;он измишља увек нове могућности да изненади, п да себе истури у први план, мењајући боје, идеолотије, мишљења, као и све друто, свакодневно, што се у овом променљивом животу мења. Није слу. чајно да су се срели, јер: они искрено воле мир, и антажују се за њега, и није мала ствар: они су осу“ дили Америку и рат у Вијетнаму, и сад се тамо мање тине. Што је, сва. како, хумано од њих,

Било ми је, сећам се, занимљиво, када сам пре неколика месеца, тле“ дао на твекрану В. Д. како пред излазак последње своје књиге, даје интервју. Умео је да се постави пред камерама, умео је да забаци главу, и мени се то свиђало. Умео је да буде по у првом плану, када. је казивао, како је КОДУ ЛИЧНО, осудио и мисли да то није добар начин реатовања: и Жерајића, п Гаврила Прин пина, паштак, од срца је казао: ја сам о њима писао, ја сам њима посветио књигу. Казао је, затим, како осуђује и самоспаљивање Палаха у Прату (као чин борбе), али, казао је, упечатљиво тледајући са екрана, људски: ја сам ову књигу баш њему посвегно! Реч је о последњој њего. вој књизи, где напада и своје политичке, раније, заблуде и стаљинизам. Књига се, како штампа пиште, већ објављује или преводи у мнотим европским земљама. У моди је, дакле. Не бих рекао, као меки, да је то само зато шло се са Сартром дружи. Не, забога, ови истоме Суду припадају.

Сада, снимаће филм о богумили“ ма (што је карактеристично), о многим јересима, које овом земљом, Југославијицом, трајаху, ходаху, про“ тутњаху, остављајући за собом, Уувек црвене, дубоке трагове! Није нимало чудно, зар не, што њих двојица раде па том филму. Још мање је чудио, ако се појаве и као глумци, како пише у Вемерњим новостима. Њима, мислим, као људима свестраним и модерним, ни то неће бити тешко!

Радослав Војводић

19