Književne novine

У ДАНУ БРЕСКВИНОГ ЦВЕТА

ВОЈИН ЈЕЛИЋ: „„домино«

„Зора“, Загреб 1969.

СУПТИАНО ткиво УСПОМЕНА

СВЕТОЗАР

ВЛА ЈОВИЋ: „ИПА БИ учинио зобЕц“

Матица српска, Нови Сад 1969.

КРИТИКА

.

НЕ ТРЕБА да нас изненади ако нам се свет најновијег Јелићевог романа учини однекуд познат. Више савремених прозаиста срело се, тражећи животни материјал за литерарно Уобличење, на сличном тематском налазишту, Овим мање замерамо Јелићу на таквој сродности, а више оређујемо његову тематску припадност. Ту не подразумевамо једино пензионерски ехо живота, какав надазимо у овој прози, но уопште једно живљење које је у исто време и тихо и динамично, живот људи који због свог специфичног положаја јесу у исти мах и учесници и посма-

. трачи те животне игре.

Таква материја захтевала је Мо деран приповедачки третман. Но код Јелића та модерност више је привидна но стварна. Роман се, заиста, налази у једном процепу измеБу израза и одабраног материјала. Преовлађују АВојаки елементи: традициднални, готово сасвим преузети из фолклорне материје, и интелектуални, заступљени највише на есејистичким местима ове књиге. Измишљена варошица Камово егзи стира као целина у пишчевом делу. Та тежња ка целовитом обухватању живота, бар по свом смеру јесте традиционални приповедачки чин, насупрот којем стоји потпуно понирање у индивидуалне људске појаве, казане најчешће техником унутарњег моналога, у чему треба видети Ммоде-

ан приповедачки поступак. Можда је ова подела мало насилна, у самом Делу теже уочљива, али контуре једне такве подвојености ипак се Аају приметити.

Писац је радњу, сместио у приморски крај. Међутим, одмах треба рећи да дело нема ни фабуле ни оређеног главног збивања. Нема догађаја уопште, уколико имамо на уму њихов облик у класичној прози. Ипак, у делу постоји више рељефних момената и два-три сасвим издвојена лика, али то у ствари представља само основицу за својеврсно прозно ткање. У центру приповедања стоји Мирко Самар, пред седник пензиднерског удружења вароши Камова, који смешно страхује од прича о старости и смрти, а приморан је да се са њима сусреће веома често. Њему се у овој стрегњи придружују ин његова сабраћа, остали пензионери, посебно двојица = Дугачки и Двопарац. Међутим, нису њихове мисли увек тако туробне. Јелић своје јунаке не карактерише бојом црнила. Ти људи, доколичари, проводе дане играјући карата, коцкајући се, штб им власт непрестано забрањује. Пуштајући своје

СТРУКТУРА ОВЕ ЗБИРКЕ приповеда ка објављене у оквиру библиотеке „Прва књига“ несумњиво поседује одређену унутрашњу логику. Проза која се у њој налази подељена је додуше, на самосталне приповести и извесне лирске интерлудијуме, али сви ти делови поседују једну ужу тематску одређеност, кроз њих се про влаче углавном исти ликови, ако се то може рећи за Влајковићеве носио це одређених психичких стања, а целокупна концепција поседује једну, наравно, у врло условном смислу, развојну линију, те се мора конста товати да поједине одељке држе на окупу јаче везе него што је то случај код збирки приповедака у уоби: чајеном смислу те речи. Сама развојна линија која је наговештена очитује се на два начина. Прво, она се указује у самом приповедачевом стилу, који је у првих неколико при поведака течан, гладак и прилично лирски интониран, док у каснијим постаје гушћи, нервознији, чвршћи и језгровитији. Стилска уједначеност постоји једино у оних неколико кратких пасажа који се налазе између приповедака и који су по карактеру најближи лирској прозодији. Други начин исказивања развојне линије налази се у пишчевом третману саме грађе; прве приповет ке углавном представљају само низ

успомена, без обзира на то да ли су у питању сећања на ствари које су са заиста догодиле или реминисценције на извесна младалачка маштања, док у каснијим приповеткама, Влајковић прилази грађи интелектуалније и даје неке одговоре на пита ња која је наговестио у оним претходним. Он, на. пример, у причи „Отказ“ признаје немоћ свога јунака да доследно реализује своје младалачке утопијске чежње за апсолутном слободом. У последњој причи — „Извор на крају лета“, углавном, кафкијаски интонираној, Влајковић

јунаке да о тим карташким недаћама (због забране) расправљају сасвим озбиљно, Јелић, у ствари, сведочи о нивоу њихове свести,

Појединости градског амбијента такође су прилично упечатљиве. Сва ова пензионерска господа се скупљају пред хотелом „Империјал“, чи тају новине, пију кафу и слушају досадну локомотиву маневарку ко“ ју мало из мржње мало из злобе, називају „козом“. Додајмо томе да градић има само једну улицу и слика ће бити готова. Све ове моменте писац открива више пута током приповедања, истичући њихов посебан смисао. Овде имамо најобичније љулске бриге и навике (како признаје сам Мирко Самар): примити пензију, платити чланарину, сећати се прошлости и при том стално своју ми сао доводити на скору смрт која Долази са дахом јесењег ветра, са првим умирањем лета. Тако се пишчева пажња пашла на сликању пси. хичких стања. Међутим, сликом тих стања писац не само што не диференцира поједине личности нето их чак поистовећује међусобно. То поистовећење иде и до сједињења са бићем града, сам град постаје интегрални део личности; односно неод“ војив предмет њиховог душевног узнемирења. Сви јунаци имају сличне преокупације: жељни су атмосфере хазардних игара, насупрот помисли на гробље и чемпресе; Ову последњу њихову бојазан писац не уочава патетично нето од тога израђује слојевитим хумором један од главних стубова овог остварења.

Романом „Абмино“ Јелић не покреће ни нове ни нарочите идеје. Пре би се могло рећи да он, додуше на свој начин, варира добро позната места о људској ништавности, Досади и пролазности. Но пошто су ти његови доживљаји поникли на тлу аутентичне песпичко-приповедачке инспирације, карактеристике његових вредности морамо тражити у том смеру. Тако, на пример; у домахивању гробљанских стабала, у њиховом треперавом емеху, има и ироније и сетног лиризма. Размишљања главног јунака обилује критичким опаска ма о битним одликама типично наших нарави (волимо сјајне погребе, а после запуштамо гробове, не знамо ни које је чија хумка; посебно смо лењ свет који воли много да укњава уз кућни праг“; хвалишемо се својим успесима, а жељни смо их не због себе већ због других који све

то посматрају). Ови закључци пру.

жени су у облику јетких есејистичких захвата. Међутим; будући да их исповеда личност романа (а не пи-

говори да је узалудно, изузев што доноси смирење које даје пораз, трагати за смислом своје прошлости и некаквом логиком својих успомена. Штавише; он у својој последњој лирској цртици поетским језиком каже: „Или... да заборавимо = Љубави — све што смо досад чули, што смо изговорили, па и оно што смо учинили и да тако препустимо тренуцима њихово спонтано тајанство. Такав одмор ће нам можда подарити још једном младост коју не бисмо смели да изгубимо". Тако, пошто на почетку књиге само износи своје реминисценције без икаквог коментара, писац на крају наглашава да једно богатство младости које се касније пројектује у успоменама никада не треба покушати постварити, довести до објективности одузимајући му онај фасцинантни, романтични вео који му даје протекло време. На тај начин Влајковић остаје сам себи доследан и гради суптилно ткиво своје прозе наглашавајући њену целовитост.

Ова структурална особеност књите „Шта би учинио Зобец“ указује да се пред нама налази занимљива стваралачка личност, Влајковић има посебан став и према своме главном јунаку, Из нашег досадашњег излагања било је већ јасно да пред собом имамо изразито интровертованог аутора. Личност која се јавља као носилац радње у готово свим његовим причама (можда је ипак боље рећи „носилац психичких стања“, пошто је сама радња врло мало важна и увек само скицирана) је наравно он сам или његово друго „ја“. Мансил; како је по правилу његово име; је углавном романтичан младић, или боље дечак, неискусан, наиван, сањалица. Но Мансил је само временом и у времену фиксираним особинама одређен део ауторове личности. Док поседује те своје особине главни јунак се зове Ман-

сац) они имају и своју приповедач ко-психолошку убедљивост.

Пошто смо раније рекли да Јелићеви јунаци учествују у животу и гледају на њега као посматрачи, мо“ жемо закључити да се они често налазе у позицији самопосматрања. До тога нарочито долази приликом сусрета са феноменом смрти. Живот изгледа чудновато кад, у свом ограничењу појавом смрти, постане искључив предмет нашег размишљања.

Склоп овог романа интересантан је и поред све једноставности. Премда је означен као повест целе варошице, ми смо се у њему упознали потпуније једино са двојицом-тројицом јунака. Од пет одељака колико има ово дело, три (први, трећи и пети) приповеда, иако не сасвим, Мирко Самар, док се остала два одељка односе на Дугачког и Двопарца. Наравно, ту су још укључене и бројне епизодне _ личности, И поред свега тога, поред изразите блискости, има се утисак да је цео овај свет негде доле, сувише ситно и ниско присутан. То је последица Јелићеве сталне 'устремљености ка синтетичкој слици. Мада је формално упућен на размишљања о појединачним судбинама (кров монолошке исказе Мирка Самара), Јелић се подједнако задржава и на осталим, можда мање важним деловима своје приповедач= ке целине: цвећу, ветру, атмосфери морског градића.

Доминантна обележја дела јесу још иронија (у противстављању човека егзистенцијалним питањима) и стална поетска нит (у Виђењу природе. али и у приказивању лепше прошлости сада остарелих јунака). Обе компоненте присутне су како на фону усамљене личности тако и У сликању међуљудских односа. Приповедач је мирнији у првом а раз барушенији у другом случају. Већ на почетку приповедач се песнички контемплативнб пита: да ли стварно постоји или је плод будаласте маште, На више места има чисто поетских визија и песничке нарације. Мада је мешање ироније са поетским казивањем захвалан уметнички поступак, пејзаж је у Јелићевом делу остао само вредност за себе, Иронично џи поетско сливени су у казивању б љу дима са више стваралачке снате.

Јелићево приповедање не тече равномерно; оно иде од густе, каткад пенушаве речи до наративне бистри: не, Неки пут је прекрцато, сувише нам опседа перцепцију, готово не стижемо да схватимо тај лаки кош мар. У другом случају, Јелић већ ни: је толико раскошан, представе 6 мање уткивају у представу, можемо

сил, но у тренуцима када их губи, када се у сусрету са реалношћу ме: ња и губи своје илузије, он престаје да носи то име. У причи „Прерушавање“ аутор товори о Мансилу у трећем лицу јер су св на њему догодиле многе промене. Он је напустио своје сањарије, своје пријатеље из младости и предао се стварности. Писац и сам, са својим пријатељима који покушавају да поврате изгубљеног друга, тражи Манбила, нако је од почетка јасно да је Мансил он, или да је, управо, то некада био он. Време које претвара Мансила дечака у човека доводи под сумњу и његово име — у овоме се налази једна од ауторових основних преокупација = он посматра утицај времена на човека и покушава да дође до одговора о питању континуитета личности. Тај одговор касније, како смо рекли, налази у језгровитој грађи успомена; У причи „Отказ“ коју смо већ раније поменули, Мансил чак мења име — он постаје Страхиња. Страхиња је Мансил који је одустао од идеје о путпуној слободи и преко воље се вратио на свој посао у фабрици депка. Да је то у ствари ис та личност, само названа Страхињом тада када се доказује да је неспособна да спроведе до краја своје идеје из младости, показује његов Тотово очајнички вапај у тренутку када признаје свој пораз и моли да га приме на радно место: „Ја ипак нисам као Мансил, видећеш.“ Према томе, главни јунак који се провлачи кроз све приче је једна Амчност у превирању, личност која у кључним тренуцима када престаје рана младост, покушава да одржи свој континуитет. Док све остале личности задржавају своја имена (додуше аутброва велика Љубав, Понора, у једном тренутку постаје гос пођа О. но временски распон њене трансформације је много шири него Мансилов), главни јунак се таквом

их пратити појединачно. Приповедање је, иначе, пуно извесног сумирања, Немамо одређени низ, ни временски ни просторни, појединости и детаљи ређају се по слободним асоцијацијама. Роман има интересантну тачку гледања. Дело, наводно, представља детопис или хронику већ помињаног Мирка Самара. Међутим, тако не 0стаје у целини. Иако је, углавном, 10ком целог романа одржан ниво свести јунака-приповедача, писац не ретко заузме приповедачево место. Често приметимо како на неким местима пуца облик Личности која приповеда, она је недовољна да перци. пира свет и писац преузима њену улогу. У случајевима тде живот 04: говора поимањима Мирка Самара, писац пушта свог јунака да (у првом лицу) тлагољиво о свему говори. Супротно, где је Самар немоћан, и: мамо пишчево гледиште, У случају друга два јунака (Дугачког и Двопарца) Јелић није био доследан У примени ове технике. Док Мирко Самар највећим делом прича у првом лицу, ова двојица то чине изузетно. Морамо напоменути да Јелић овде није био увек. Довољно обазрив: умео је често, без веће уметничке потребе, да се пресели из свести Јунака-приповедача и сам преузме кормило приповедања.

Смењивање посматрачких позиција омогућило је Јелићу да кроз личност Мирка Самара расправља и 0 сопственом писању. Наиме, то што Самар у свом летопису трага за што потпунијим описима, што сумња У успех своје неинтересантне приче, сведочи о рођеној пишчевој неверипи. Самар се, даље, вајка што се тешко сналази у писању, за њега невичном занату. Овим се, у ствари, признаје намеран привид наоко несавршеног приповелања. Тако ово дело, пб композицији просуто сећање, товори не само о предмету приповедања већ и о процесу сопственог настанка.

Недостаци овог, иначе добро и вешто писаног дела налазе се у извесним пукотинама између ироничног и поетског, између интелектуалног и емотивног. Осим тога, изгледа да глатољива медитација нашег медитаранца нема дубине и значаја какве је Јелић покушао да представи. Мада зрело испричан, његов роман није у уметничком погледу донео много новога. У сензибилитету света који приказује ова проза је ипак остала на класичном третману, премда је у изразу покушала, и Аобрим делом успела, да буде модерна.

Благоје Јастребић

свбјом неодређеношћу јасно намеће као једина личност која је предмет посматрања. Све остале, уосталом, нису друкчије ни одређене него свб= јим именима и атрибутима; прија» тељ — ако су у питању мушкарци и „Мансилова љубав“, ако је у пита њу Понора. Зобец, чије се име налази у наслову је измаштана личност, у првој причи идол дечака Мансила, а у последњој човек који му помаже да нађе одговоре које тражи.

На крају можемо рећи да је Светозар Влајковић показао да је писац Који је у стању да пружи извесне бригиналне концепције, и да своју Личност подвргне минуциозним анализама и то не у њеном статичком већ у динамичком облику. Ово ве импливира знатну стваралачку зрелост која се несумњиво мора приз нати, Утицај Пруста и Кафке, који св код њега могу приметити, више су питање инспирисаности него не моћи аутора да се дистанцира ОД својих славних узора. Он је уосталом Доказао да је у великој мери способан да обрађујући најобичније догаћаје — сусрет са непознатом девој= ком, затицање своје девојке са дру: гим младићем итд. — створи фину Аирску трађу: Мото његове књиге су стихови једне познате француске шансоне, а неке од његових првих прича управо се оглашавају чистим, меким и помало меланхоличним тоном карактеристичним за ову врсту певане речи. А када у каснијим причама напусти тај тон, који му је служио да презентира ткиво својих успомена, Влајковић и даље, мада фабулу, или бар неке њене делове, често провлачи самом границом реал нбт;, остаје близак животу: Тако он успева да оствари свежу, искрену и течну прозу и често каже своју, оригиналну реч.

Властимир Петковић