Književne novine

САРАДЊА ИЛИ ДИПЛОМАТИЈА2

„видовит за сличности а слем. за разлике", не жели да схвати да би било природно, и нормално, и демократски, да се на Координационом одбору прво утврде принципи а затим петписују уговори. Јер интереси, и осеље, свих удружења могу се ускладити најлакше и нај-

боље у Савезу. Савез не може, и'

не сме, да служи интересима мањине него интересима већине, ако већ не и свих удружења.

„Књижевне новине" су објавиле уводник „Сарадња или динломатија" са жељом да се рас правља о троблемима који настају једним актом у којему су мимоићени циљеви Савеза њи жевника, а један од главних ци“ љева Савеза јестг да шири и јача везе међу републичким удруже њима писаца и њиховим члано“ .„вима.

О томе је реч.

Овако конципован уговор између друштава македонских и хрватских писаца не води рачуна о интересима других удружења. писаца истота језика а саму ре ализацију уговора, материјалну базу, сматра „техничким“ пита“ њем,

Због тога се бојимо да не буде по народној:

ВЕЛИКИ ТУРБАН, ПОД ЊИМ ХОЏЕ НЕМА!

ПО СТАРОМ ИЛИ по новом Одговор на текст

„Сарадња или дипломатија“ објављен у “Књижевним

новинама“ у броју од 15. УП 1970, |

године

У складу са уводним чланком „Са радња или дипломатија" објављеном у „Књижевним новинама" у броју од 15. августа 1970. године, Удружење књижевника Ма кедоније и споменути весник деле мишљење да је међурепубличка културна сарадња запостављена, Даље, што се односи на потребу за њезино оживљавање, „Књижевне новине" готово да немају разумевања и, уколико га имају, оне потичу од конзервативно-анахронистичких схватања, Све сно или несвесно нетачно интер-

претирање термина за договор о

сарадњи између удружења књижевника Хрватске и Македоније је исто тако спорна тачка која не може да се прећути ни у Скопљу.

Није чудно што је баш Удружење, књижевника _ Македоније дало иницијативу за оживљавање међурепубличке културне сарадње. Очигледно је да су за последњу деценију и по замрле све форме сарадње, насупрот нарасле не само жеље већ и потребе за афирмацију македонске (и не само македонске) литературе изван њезиног језичког и републичког региона, У току свих ових година од ослобођења до данас ми смо се јавно и потајно надали и опљравдано прижељкивали да медиј македонске литературе и културе

постане _сопственост југословенске јавности и то из следећих разлога:

То би задовољило потребе наше (и не само наше) литературе да се огледа по мерилима других националних _ литература, чиме би свака национална култура могла да постане сопственост свих народа и народности _ југословенске заједнице. Консеквентно, то би значило дограђивање још једног новог битног узрока за заједничко живљење. Верујући у то, ми се нисмо на време супротставили сумњивој идеји за југословенски критеријум.

Тако би се остварила наша увереност да најбоље можемо да се познајемо и разумемо преко ли. тературе присутне код Аругих на» рода на њиховим језицима, а што би, уосталом, значило далеко мање реципрочног узвраћања за присуство српскохрватске литературе у Македонији и у преводу (ради одређених историјских око лности) и у оригиналу,

Тако би се у Југославији остварило право сваком нашем народу да националне вредности другог братског народа поседује као сопствене на свом језику. Зато су одувек мање била у питању средства и могућности према схватањима и доброј вољи.

Гола је истина да се за нешто највише залаже. онај коме је то и најпотребније иако је у једној заједници само привидно другоме то мање потребно. Па ипак, иницијатива за закључивање споменутог договора једнако је сопственост "Удружења књижевника Македоније и Удружења кљижевника Хрватске, Преамбула догово ра то недвосмислено објашњава, Непосредно договарање је одраз једног новог југословенског стања за осамостаљење што је са увереношћу _ позитивно оцењена широм Југославије, Непосредно дотоварање олбацује све кључеве и неравноправности што су као

АЉИЛЕВНЕ НОВИНЕ о

пракса одређеног периода свима

нама постали претешки. Зато се и Удружење књижевника Југославије реконструисало, па данас своју реализацију налази у новим реалним облицима, а не у носталгији за старим временом, што јасно испољавају „Књижевне новине". Отуда, коначно, и наше са знање да међурепубличка културна сарадња треба да се постави на принципу сагледавања других литература у нашој републици и чак потом да пласирамо потребе и интересе наше литературе у другим републикама.

Тачно је да удружења немају непосредно у својим рукама сред: ства за остваривање свега што би се евентуално договорили, но то никако није узрок за оспора» вање потребе за међусобно договарање. Тај узрок је техничког карактера и не може да има уде ла у одлучивању по питањима су“ штинског карактера. Уосталом, сви знамо много примера када су удружења своја оправдана тражења и налазила у пракси. У овом случају уверени смо да наше Удружење има довољно дру: штвеног угледа да сугерише реализацију свега онога што сматра за потребно, И још више; оста јући отворени за свестрано договарање са свим удружењима, без

изузетака и без неког приоритетног реда, ми бемо поставити и да»

"леко веће захтеве у смислу што

целовитијег присуства национал> них југословенских литература и култура овде у Македонији на македонском језику.

Ми имамо своје мишљење за наводе у „Књижевним новинама" да до закључивања овог договора није требало да дође тобоже зато што нам није било лако: У региону македонског језика у питању је била само једна литера» тура и једна република, али да су у региону српско-хрватског језика у питању биле четири републике. Имамо, исто тако, своје мишље“ ње и због тога што смо при зак» ључивању договора строго водили рачуна о томе када ћемо написати хрватски а када хрватско-српски и српско-хрватски језик а што је у „Књижевним новинама" стављено под заједнички именитељ — српскохрватски. Сматрамо да у овом моменту ми нисмо ти што су први позвани да изнесу своје мишљење, Савез књижевника Југославије, за чију егзистенцију „Књижевне новине" показују чудну _ заинтересованост, са овим договором није ни „заобиЊен" ни онемогућен. Предложена пракса за непосредно договарање може једино да му да нове импулсе, који ће га (на одговара. јући начин) саобразно водити на достојно место у југословенској јавности. Непосредно договарање као излаз из моменталне ситуације било је предложено и прихваћено на Конгресу Савеза књижевника одржаном маја ове године у Загребу, као основа по којој је донесена и конгресна одлука за одржавање симпозијума за међу републичку сарадњу. Договор између удружења књижевника ХРватске и Македоније већ је избацио на површину питања која

треба да буду предмет пажње Координационог одбора Савеза књижевника (међурепубличко

стипендирање писаца сагледано је као потреба свих република), а

. даље непосредно договарање сва

како ће дати нове прилоге за садржину рада Удружења књижевни ка,

Заблуда у којој су се нашле „Књижевне новине" је очигледна. Будући да је чланак „Сарадња или дипломатија" објављен као редак цијски уводник, а повод је и пис, мо Удружења књижевника Македоније Удружењу књижевника Србије у коме се предлаже договор за сарадњу, текст није при. лог за размишљање на ову тему већ дефлнитиван (и директиван) став „Књижевних новина", Уоста» лом, ово гледиште „Књижевних новина" најбоље ће оспорити евентуални позитиван одговор не само управе Удружења књижевника Србије већ и међусобно до товарање свих републичких удру“ жења која ће уследити и резулта» ти који ће у најскорије време моћи да буду евидентни,

Мето Јовановски

секретар Друштва писаца Македоније

П,. С, Карикатуру објављену У „Књижевним новинама" не комен таришемо зато што није вредност која изазива и заслужује пажњу

М. Ј.

Превео с македонског Никола Попоски

ОПШТИНЕ У РАЗВОЈУ КУЛТУРЕ

то или У ширем развијању културног живота, као што је случај са Неготином, Кикиндом,

чејом, _ Врњачком Бањом, Сремском Митровицом и осталим слич ним срединама, или у конституисању почетних културних — садржаја, као што је то у Малом Црнићу, Ивањици, Кучеву, Богатићу, Петровцу на Млави, Александровцу, Опову, Пожеги, Белој Паланци, Жабљу и још неким сличним.

Међутим, и поред осетно већих могућности које су општине добиле у самоуправним условима, још увек има средина које су или са симболичним, углавном притодним присуством културе, или, чак, без икаквих организованих културних утицаја, На жалост, таквих има доста, много више нето што би се очекивало у ситуацији све ширег друштвеног и економског снажења општине,

Раније, чак пре десетак година, у мног општинама културни живот се исцрпљивао у повреме> ном, углавном свечарском и при. тодном деловању аматерских друштава и у симболичном присус-

тву ретких културних институци“.

ја, сиромашних и програмски и кадровски, а нарочито матери јално. У тадашњим административним центрима, среским _ пре свега, одржаване су поједине у станове, одржаване по сваку це ну и одржаване више због прима» та центра него због виталних по» треба, друштвених и културних потреба тих региона,

Осамостаљивањем општина осетиле су се позитивне последице у великом броју средина, ангажовано се пришло утврђивању, а у последње време и планирању у потлуњавања културног лика 'општина, Пришло се, најпре, утврђивању културне физиономије среди не, а затим и употпуњавању, од: носно планирању њеног остваривања, Уочено је да је немогућ цеЛАовит културни живот — а савремени живот, испуњен дистракциЈама разних врста и све наметљи: вијом експанзијом средстава масовног посредовања, управо _ је

захтевао свестраност културних утицаја — (без театарских, музичких, ликовних, литерарних и друтих садржаја. А таква настојања су допринела да у многим општинама дође до формирања нових институција или, пак, до ствара» ња услова за остваривање разноврсних културних и уметничких програма.

За најразвијеније општине, као што су Крагујевац, Ниш, Крушевац и друге, то је значило формирање галерија, симфонијских оркестара, покретање часописа, радио-станица, стварање ликовнихи књижевних друштава и слично, Тако је, на пример, Крагујевац, јачајући постојеће институције библиотеку, позориште, музеј и друге — основао радио-станицу, формирао спомен-парк са све већим бројем споменичких скулптура монументалног – карактера, покренуо књижевни и још неке друге часописе, гради – галерију, конституише специјализовани музеј у спомен-парку, установио тра диционалну манифестацију посвећену крагујевачким жртвама „Велики школски час" и установио универзалну салу за позоришне, музичке и друге програме масов-

ног карактера „Шумадија“. У Ни. шту еџ, опет, такође уз стабилизо вање постојећих установа, обновили књижевни часопис, формира ли ликовну колонију, ормили драмски студио, установили _ две у најширим „релацијама значајне манифестације — _ Југословенске хорске свечаности и Фестивал глумачких остварења, које се одр: жавају на веома прикладној летњој позорници у тврђави, стварају књижевне и ликовне клубове и друштва, основали су галерију, покрећу дневни лист и приступају развијању издавачке делатности. За општине с мањом културном традицијом, а присуством индустрије и, самим тим, са све ве ћом економском снагом, таква настојања су омогућила, пре свега, стварање нових институција и специјализацију постојећих. На пример, у Смедеревској Паланци, тек у последње време формирани су, упоредо са библиотеком, универзитетом и аматерским позориштем, који су постојали и раније, музеј, галерија, историјски архив, ликовна група, књижевни клуб и радио-новинска установа. Тако је, уосталом, и у Кули, у којој у Свим селима ове општине постоје библиотека, биоскоп, дом културе и активно културно-уметничко друштво. У Новој Вароши је — изградњом новог дома култу“ ре — дошло до развијања најразноврснијих културних садржаја: повећан је број позоришних, музичких и других гостовања чајпознатијих ансамбла из земље, затим, приређују се изложбе угледних Аиковних уметника, организују се сусрети са писцима из свих репуб Лика. Озбиљна се брига посвећује и аматерском раду, што није остало без резултата: у овом гра» дићу је недавно изведена прва Дечја оперета у Србији. Неготин је, исто тако, проширио у последњим годинама садржаје културног рада: покренута је једна од веома с значајних и аутентичних културних манифестација , Мок-

. рањчеви дани", у великој хали, ко-

ја је пред завршетком, моћи ће се током читаве године да приреБују разноврсни програми, док су нове библиотечке просторије омогућили да се осети – експанзија књиге, У свим селима ове општине постоје читаонице, које делују као клубови и о којима се, поред општинске · библиотеке, брину и месне заједнице. Оваквих иницијатива има, уосталом; у већем броју општина. а

За општине, које су уто биле без свестраније културне основе, али и без већих материјалних могућности, последње године су значиле, пре свега, стабилизовање услова за остваривање такозваног „културног минимума", односно стварање услова за коришће> ње књиге, развијање аматеризма и приказивање филмова.

Дакле, очевидне могућности општина у развијању културног живота биће још више повећане кад се у свакој, баш свакој општини култура буде прихватала као саставни, неопходни чинилац живота и општине у цедини и сваког њеног становника.

Милош Јевтић

ДАР

ЛЕТОПИС ЛЕТОПИС

Марко Фотез напушта (плит

Послије трогодишњег рада, ди: ректор Драме Народног казадиш та у Сплиту др Марко Фотез напушта Сплит због обитељских и заравствених разлога и одлази у Београд као слободни умјетник.

Фотез је изабран за директора сплитске Драме у тренутку кад је то казалиште било у доста тепе ком положају. Својом репертоар. ном политиком успио је казалишту вратити публику која га је помало напуштала, Највише је паж ње посвећивао класици, домаћој

· и страној, Давана су дјела ДР

жића, Софокла, Шекспира и др. новији писци (Мрожек, Роксандић) нашли су своје мјесто у репертоару Драме, Посљедњу драму коју је режирао у Сплиту, и то у оквиру овогодишњег Сплитског љета, написао је Питер Јустинов пред коју годину и зове се „Напола на дрвету". Не може се рећи да је био склон само „старим писцима,.. И ту комедију „Напола на дрвету" поставио је духовито, маштовито,

и код постављања класичних Дјела Фотез није увијек ишао „прихваћеним“ путевима. Тако је прошле године режирао Шекспирову комедију „Како вам се сви Ђа" заиста смјело. Главне јунаке у споменутом дјелу одјенуо је у рухо хипија м неке нејасноће у комедији протумачио је помоћу њихове сполне настраности. Неки су у тој концепцији видјели — погрешно, уосталом — оскврњавање Шекспира.

У својој трогодишњој „ери" Фотез је највише заслуге стекао својом сталном бригом за старију, а дијелом и за новију, хрватску драму. Заслужан је што је неке

драме дословно отео забораву. Ускрисио је Стулићеву „Кату Капу ралицу" (која је написана прије неколико стољећа, а праизведбу је доживјела у Сплиту) и „Приказање живота светог Ловринца мученика". За вријеме његова директовања игран је Држић, „Шимун Дундурило" и „Либар Марка Уводића", а управо се спрема „Арути амбар Марка Уводића". Послијератна домаћа дјела нећу ни наво- · дити. Због пожара у згради казалишта није поставио своју драматизацију Кажотићева романа. „Миљенко“ и“ Добрила". Из истих,

_ разлога, није одржан Тједан старе

хрватске драматике. У посљедње три године Фотез је објавио низ чланака и значајан зборник „Комедије ХУП и ХУП стољећа".

Својим избором драмских дјела придонио је да су се прилике у сплитском казалишту побољшале. Знао је одабрати она вриједна дјела која одговарају способностима драмских глумаца сплитског На родног казалишта. Клонио се експеримената и ту празнину, то експериментирање, препустио је Аругима, у првом реду коморном казалишту „Крипта 70". Из иску- | ства је знао да су за експериментирање и авангардану драму потребни глумци који су различити од оних који се налазе у Драми Народног казалишта. (Ш. Ј.)